Business Club

Aleksander Piker

Diskretni šarm prosvećenog hedonizma

Generalni direktor “HVB banke” u Beogradu, Aleksander Piker, ne izvinjava se zbog svog životnog stila nikome. Jer, za njega su vrhunska vina, cigare, konjak i hrana, samo put do dubokih, rafiniranih odnosa sa ljudima, do kojih se drugačije ne može doći

„Bilo je vruće. Bilo je grozno. Agent za nekretnine se rukovao samo sa mnom i moja supruga je bila ljuta: ’Šta misli ovaj idiot, ko bira gde ćemo stanovati ovde? Ja, a ne moj muž’. Posle nas je kolega pozvao u restoran, i pili smo neko loše vino i ona je dobila alergijsku reakciju… Bilo je grozno. Bio je to jako loš početak. Početak nečega što će se ispostaviti kao ljubavna priča između nas i Beograda“, kaže Aleksander Piker.

Gospodin Piker je generalni direktor HVB banke u Beogradu. On i njegova supruga, već su dve godine u Beogradu. Osim poslovnih krugova, bračni par Piker poznaje i beogradska kulturna elita, koju pomažu i s kojom održavaju mnogostruke veze. Gospodin Piker je tih i pitom čovek, koji ne govori uzalud, ali ne deli ni sagovorike na vredne razgovora i nebitne. U stanju je da izvadi olovku i da pola sata veoma strpljivo objašnjava potpunom neznancu zašto su kamatne stope u Srbiji tolike kolike su, iako njegovih deset minuta verovatno vredi koliko i nekoliko stambenih kredita odjednom.

Radio je pet godina u Rusiji i pet godina u Poljskoj. Naučio je jezike i, najiskrenije kaže, očekivao sve osim da ga pošalju da razvija „malecku bankicu“ u Beogradu.

– Kada sam čuo da banka razmišlja o tome da me pošalje u Beograd, bio sam šokiran. Nisam znao ništa o ljudima ovde, nisam znao jezik. Uopšte nisam bio oduševljen. I kao što ste čuli, stvar je veoma loše i počela. Ali… Nakon otprilike dva meseca, kada smo počeli da radimo, upoznali smo, na prvom mestu ljude, zatim smo naučili nešto o neverovatnoj energiji ovog grada. Mislim da je ovo jedan od najživljih gradova na svetu. Nedavno sam razgovarao sa svojim pretpostavljenima u Beču i Milanu i diskutovali smo o mogućnosti da produžim svoj boravak ovde za još dve ili tri godine i vrlo sam srećan zbog toga.

WS: Osim mačizma i vrućine, da li je bilo i poslovnih iznenađenja?

O, da. Ali samo pozitivnih. Kod zaposlenih u našoj banci naišao sam na puno energije. Ne mislim samo ljude koji su po prirodi, automatski veoma aktivni, već ljude sa iskrenom željom da nešto nauče i postignu. U Austriji to nije slučaj. Tamo su svi zasićeni. Svi misle: „O, kako dobar život ja imam, mogu li molim vas da zadržim ovakav život?“. Svi se samo pitaju kako da ostanu na istom nivou. Ovde – mladi su gladni. Oni kažu: „O-kej, imam ovakav život – hoću više. Hoću bolji stan, hoću bolji auto, hoću bolju budućnost za svoju decu“.

WS: Pa ipak, nama je Evropa, kao destinacija, jedini preostali izbor.

Vidite, u Austriji i drugim zemljama Evrope nemate ovu glad o kojoj govorim. Ja se ne bih ugledao na Evropu. Evropa ne bi trebalo da bude uzor. U nekim stvarima svakako, ali ne u svemu. Što se ljudske energije tiče, mislim da Evropa daleko zaostaje za vama. Uzmimo za primer Beč – to je grad koji umire. Nije zabavno živeti u gradu koji umire.

WS: Voleo bih da mi malo bude dosadno na taj način.

Pa, to je druga stvar. Dosada vas ne čini srećnim na duge staze. Međutim, ja svaki dan, kada idem na posao, gledam red za vize pred ambasadom Austrije. Kao što prolazim i kroz ulicu Gavrila Principa, koji, naravno, nije heroj za jednog Austrijanca, da pomenemo malo i terorizam, a onda stignem u banku, pogledam kroz prozor i vidim ovog gospodina (pokazuje na veliku sliku Slobodana Miloševića u prozoru prostorija organizacije udruženja „Sloboda“ u Rajićevoj ulici), što me uvek podseti na to gde sam.

WS: Šta Vam još smeta u Beogradu?

Beograd je generalno mnogo više pozitivno nego negativno mesto. Negativan je saobraćaj i loša narav ljudi u njemu. Vozi se nepristojno i vozači ne paze jedni na druge, i to se može uzeti kao metafora za opšte ponašanje ljudi ovde. Nema dovoljno međusobnog poštovanja i tu se Srbija mnogo razlikuje od Zapadne Evrope. Međutim, stvar koja mi se najmanje dopada u ovdašnjoj psihologiji je to što ljudi ne uzimaju sudbinu u svoje ruke. Jednostavno teže da, kada nešto pođe po zlu, kažu: „Pa naravno – to je zli Zapad, to je ponovo zla Amerika, Evropa ne pomaže, a mi smo Srbi, mi znamo šta je dobro, a ceo svet je protiv nas“. Umesto da kažu: „OK, zašto Ahtisari to radi protiv nas? Šta ne valja kod nas? Šta da radimo da se to više ne događa?“

WS: Kako biste opisali svoj životni stil?

Rođen  sam u gradu koji je još provincijalniji od Beča, prestonice koja još i ima nešto plamena u sebi. I kada je tako, morate sebi razviti životni stil u luksuzu. Pri čemu luksuz definišem, kako se i inače definiše, kao sve što nije neophodno. Stvari koje vam nisu neophodne, čine vaš život zanimljivim. U osnovi, možemo se zapitati zašto imamo na ovom stolu stolnjak, kad možemo da jedemo i sa stola. To je nepotrebno, to je luksuz, ali to čini ovaj restoran prijatnijim. I to je moja definicija luksuza – ja volim divne, lepe stvari, trošim na hranu više od prosečnog Austrijanca, i naravno, na vino. Trošim svoj novac na kvalitet. Volim kafu, ali ne volim lošu kafu. Sad, ako krenete putem koji je malo hedonistički, to onda postaje komplikovano. Jer, ja volim i cigare, ali ne volim loše cigare. I kada idete ka sve boljim cigarama… Sada poprilično plaćam svoje cigare, jer ih je teško naći – pušim kubanske, i to samo određene vrste. I to mi je sad problem, jer se ovde mogu naći cigare samo do određenog nivoa kvaliteta. Gotovo svaki drugi restoran ima hjumidor, ali šta vam vredi hjumidor kada u njemu držite cigare koje nisu vredne da se drže u njemu. I tako, kako razvijate svoj ukus, sve to, na žalost, postaje sve skuplje.

WS: Ali, ovo je zemlja dosta niskog standarda…

Pa da, za takav životni stil potrebna su vam određena primanja, ali to nije tako veliki problem za mnogo ljudi u Srbiji – pogledajte samo kola kakva se voze – koštaju po više od sto hiljada evra. Dakle, to nije pitanje novca. To je pitanje razvijanja ukusa i odluke da takav životni stil za vas ima vrednost. Ja sam bio dovoljno srećan da budem odgajen u okruženju u kojem je bilo normalno potrošiti svoja primanja na luksuz i to sam i radio. Tako sam počeo od odeće, kravata, satova… Automobili me ne interesuju toliko, pa ne trošim mnogo na njih. Trošim svoj novac na hranu, vino, konjak, single malt viski… U svakom slučaju, moj životni stil podrazumeva trošenje novca na lepe stvari, ali ne zbog prestiža, već zbog određenog životnog stava.

WS: Da li Vi razumete vino?

Ne mislim da razumem vino. Mislim da je veoma dug put do tačke u kojoj počinjete da razumete vino. Imao sam sreće da tokom studija imam vremena da čitam literaturu o njemu i počnem da shvatam smisao vina. Supruga i ja smo imali sreću da možemo sebi da priuštimo jesenje vikende u vinarijama, gde smo probali vina i kupovali ih. Vraćali smo se sa punim kolima flaša, čitali kako se vino pohranjuje u podrumima i, naravno, uživali u njemu. Išli smo i na seminare, gde smo učili kako se počinje sa probanjem vina, šta da radimo i – kako se vino opisuje. To je najteža stvar – osetiti ukus, a onda ga opisati. Primetiti da li se više oseća orah, med, mleko ili šta god, osetiti ukus svojim jezikom, a zatim ga verbalizovati… To je intelektualni proces. Ja sam još na početku tog puta, ali se nadam da ću živeti dovoljno dugo da doživim dalji napredak. Sam taj proces učenja je potpuno uživanje. Na jednom seminaru koji sam pohađao sa prijateljem, koji mi je pomogao da učim o vinu, baš on mi je rekao: „Postoje vina koja su toliko divna da u njima treba uživati na kolenima“. Mislim da je to poenta. Ja to još nisam dosegao. Ja sam još vrlo daleko od toga. Ali znam, da će jednog dana biti tako i za mene.

WS: Vino je neraskidivo vezano za hranu. Kako se hranite u Beogradu?

Još jedan od mojih probelema u Beogradu jeste taj što ne uživam preterano u srpskoj kuhinji. Jedem povremeno u nekoliko restorana, neke mi se stvari dopadaju, ali, ako imate jelo koje je veoma bogato samo belim lukom, to ubije svako vino koje pijete uz njega. I jedino što možete da osetite jeste kiselost vina. A srpska jela su mnogo jača od nečega što je bogato samo belim lukom, tako da crnogorska vina odlično idu uz vašu hranu…

WS: Očigledno ste osetljivi na loše vino?

Moja žena je još gora od mene jer je alergična na neke supstance koje se nalaze u lošem vinu, a alergiju oseti tek naknadno. Doživljava respiratorne probleme i teške glavobolje. Zato smo, kada smo bili u Poljskoj, otišli do distributera vina i rekli mu u šali: „Imamo goste i pijemo mnogo. Uzećemo nešto vina kod tebe i bićemo ti dobre mušterije. Ali, ako nakon toga budemo imali glavobolju, vratićemo se i olupati ti flaše o glavu, pa ćeš i ti da imaš glavobolju.“ Onda je on napravio neke fine predloge u pogledu vina i sve je bilo u najboljem redu. Mi nismo alkoholičari, barem ne još, ali kasnije se dogodilo da se vlasnik te vinoteke promenio, i kada smo ponovo otišli tamo i kupili neke količine jednog italijanskog vina koje nam se sviđalo za svakodnevnu upotrebu, on je došao i rekao: „Šta? Kupujete još dvanaest flaša? Pa bili ste pre samo dve nedelje!“. To je bilo stvarno neprijatno, naročito ton kojim je to rekao, kao da je radio za antialkoholičarsku ligu. „Nismo sve sami popili“, branili smo se, „imali smo goste…“. Tako da smo izašli stideći se što smo kupili još dve kutije… Pogrešan biznis-model.

WS: Kako se onda u Beogradu snalazite za hranu koju volite?

Volim neke restorane u Beogradu i imam sreće što moja supruga dobro kuva. Ipak, ne nalazi sve što joj je potrebno i mnogo se žali na to. Jer, čak i u velikim prodavnicama, robe nekad ima, nekad nema. Sviđa nam se kvalitet mesa, ovo je zemlja u kojoj se voli meso. Riba – moraš da znaš kada i gde možeš da nađeš svežu. Voće i povrće je dobro, ali ne uvek, tako da se moja supruga žali da, kada imamo goste i ona isplanira obrok pa ode u kupovinu  sastojaka, kojih je juče bilo, nema, ili tada odjednom nisu dobrog kvaliteta. Tako da nije lako. Što se restorana tiče… Dobar restoran mora da održava kvalitet bez prestanka, u svemu. A u kojem god da sam bio restoranu u Beogradu, bila je bar jedna poseta prilikom koje mi se mnogo toga uopšte nije dopalo. U dobrom restoranu to nikada ne bi smelo da se dogodi. Jedino mesto u kojem nikada nisam bio potpuno razočaran je Hajat, ali Hajat ima taj prosečan ukus ispod kojeg nikada ne pada. Bilo je i tamo zvezdanih trenutaka, ali uglavnom na specijalnim večerama i u prisustvu gospodina Endrjusa (Edvard, direktor hotela Hyatt Regency Beograd, prim. red.).

WS: Da li ste probali vina manjih proizvođača, čija vina se izvoze?

Ne mnogo. Nisam imao dovoljno vremena da to istražim, tako da ne mogu da kažem ništa o tome. Ali bih bio zainteresovan.

WS: Šta je to što želite da dobro vino učini za Vas?

Društvo se zasniva na ritualima. Na primer, jedno uspešno veče organizovano oko obroka, zavisi od mnogo stvari. Svi smo mi, ljudi, nasledili tradiciju okupljanja oko jela ili oko vatre, što nas čini društvenim bićima. Kada jedemo i pijemo zajedno, to nam pomaže da ostvarimo snažne interpersonalne veze. Iako više ne sedimo oko vatre, i dalje se služimo prastarim ritualima. Da li znate zašto se kucamo čašama kada pijemo? To se radilo da bi se malo tečnosti iz moje čaše prelilo u tvoju i obrnuto, kako bi svi bili sigurni da piće nije otrovano. Što znači da se ne borimo, već pokušavamo da ostvarimo nekakav odnos. Sada to više nije tako lako. Sada imamo ukusno namešten sto, sa finim priborom za jelo i cvećem. Počećemo sa predjelom, tokom kojeg ćemo razgovarati o nekoliko laganih tema. Zatim ćemo, nakon predjela razgovarati o ozbiljnim stvarima. Kada počnemo da pijemo vino, međutim, više nećemo razgovarati o poslu, već ćemo se koncentrisati na vino i uživanje u njemu. A vino treba da se slaže sa jelima, i tada ćemo diskutovati o boji vina, ukusu, aromi, njegovom finalnom ukusu, koliko dugo ostaje na jeziku… Tako ulazimo u jedan potpuno drugačiji nivo komunikacije. Na kraju rituala, kada pijemo kafu, možda uz konjak i cigaru, zalazimo u mnogo dublje ljudske odnose. I tako se povezujemo kao ljudska bića. U svakom slučaju, razmenjujemo mnogo više od svojih ličnosti nego što bi razmenili, ili hteli da razmenimo, uz energetski ručak i čašu vode. I mislim da je to čitava poenta. Naravno, bavim se biznisom i novcem, ali – da li će mi to biti uteha na samrti? Ne. Uteha će mi biti to što odnosi koje imam sa ljudima idu dublje od toga. Mislim da mi sve ovo o čemu sam govorio pomaže, da je to jako dobar način da postignem tu životnu poentu – složene, rafinirane i duboke odnose sa ljudima.

This entry was posted in Business Club and tagged , . Bookmark the permalink. Post a comment or leave a trackback: Trackback URL.
Rajko Mandić
Veronika Puncheva
Marko Babšek

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*
*

  • Podrum Aleksić
  • VIRTUS