Business Club

Božo Prelević

S one strane vlasti

Posle završenog Pravnog fakulteta u Beogradu, Božo Prelević profesionalnu karijeru započinje kao novinar radija Studio B. Zatim postaje sudski pripravnik, a potom prelazi na mesto sudije Petog opštinskog suda u Beogradu. Godine 1999. protivzakonito je razrešen dužnosti, a 5. oktobra 2000. postaje ministar Unutrašnjih poslova u Vladi Srbije. Bio je i predsednik Državne komisije za ispitivanje okolnosti pogibije vojnika u kasarni Topčider. Trenutno je u advokaturi, sa iskustvom u velikim krivičnim postupcima, među kojima je i onaj osumnjičenim za ubistvo Zorana Đinđića. Takođe je i izvršni direktor nevladine organizacije Liga eksperata – LEX.

Studio B

Moje prvo ozbiljnije radno iskustvo bilo je zapravo novinarsko, na radiju Studio B. To su bile lepe godine u kojima sam naučio mnoge stvari o novinarstvu, a verovatno je najznačajnija bila ta da ne treba da se bavim radijskim novinarstvom. Studio B je u to vreme bio pravi rasadnik mladih talenata. Jako je interesantno da se iz jednog tako malog inkubatora izrodila jedna tako dobra škola, koja je dala veliki broj ljudi sa stilom. Naravno da ima izuzetaka, ali većina njih do danas se nije obrukala u bilo kom pogledu. U to vreme tamo je bio i Duško Radović, i još neka zaista velika imena. Moj urednik je bio gospodin Vladislav Bajec, koji je kasnije takođe pobegao iz novinarstva u književnost. Kao klinci, tamo smo imali šta da naučimo, od zvezda kao što su Lila Radonjić, Marko Janković, Đoko Vještica, Zoran Matić. Radilo se jedno ozbiljno novinarstvo, bez obzira na to što smo živeli u jednom poluzatvorenom sistemu. Čini mi se da smo tada otvarali mnogo značajnije teme i dublje u njih zalazili nego što je to danas slučaj.

„Bekstvo“ u krivičnu advokaturu

Nakon tog perioda bio sam pripravnik-saradnik u Petom opštinskom sudu, a zatim sudija krivičar u Beogradu. A onda 1997. godine, kada su izbori bili pokradeni, ja sam bio „onaj“ sudija koji se popeo na kola sa Zoranom Đinđićem i objavio da su izbori pokradeni. Kada je 2000. godine ponovo pokušana krađa izbora, opet sam bio „onaj“ koji je pisao krivičnu prijavu. To je ujedno bila i prva krivična prijava protiv Slobodana Miloševića. Posle toga sam organizovao da u prostorijama LEX-a (Liga eksperata) zastupamo DOS pred Saveznim ustavnim sudom; taj postupak smo dobili i to je bio pravni osnov da se Milošević povuče. Nakon 5. oktobra jedno vreme sam bio na funkciji ministra Unutrašnjih poslova. Ipak, nedugo zatim sam bio do te mere šokiran kako neki od predstavnika vlasti zamišljaju vladavinu prava, da me je sve to pretvorilo u jednog od njenih kritičara. Danas sam neizmerno zahvalan Slobodanu Miloševiću što me je svojevremeno razrešio, kao i delu tadašnjeg DOS-a koji mi je pomogao da odlučim da više ne budem u organima državnih institucija i da se opredelim za advokaturu. Advokatura je za mene nužno zlo, ali i prednost, velika sloboda, a to nema cenu. U tom smislu, advokatura je uporište za slobodne ljude. Ne zastupam nikoga za koga nemam stomak. Mislim da čovek radeći krivicu u advokaturi može da sačuva svoj integritet. Postoje i advokati kod kojih je teško razaznati gde prestaju kriminalci, a gde počinju advokati. Ne želim da budem u kontaktu sa tim svetom, ne želim da branim kriminalne klanove, narkodilere. To je nešto što menja vizuru i psihu samog branioca. Krivica je  za mene veoma izazovna, čak i u filozofskom smislu. Kada radite u krivici imate mogućnost da nešto promenite, ali sami i to u jednom jedinom kratkom trenutku. Reč je o trenutku koji se odigrava na sudu, u okviru glavnog pretresa, i koji se odigrava samo jednom. I vi tu imate ili sposobnog ili nesposobnog advokata. A on ima samo jednu šansu da postavi pravo pitanje, jer nakon toga više neće imati tu šansu. To je krivica.

Rejting advokatske reputacije

Postoje poznati i ugledni advokati koji se pojavljuju u medijima – mislim da su neki od njih izvanredni, a imate i neke koji su ispod proseka. Sa druge strane, neki advokati kojih nema u medijima takođe su jako dobri. Advokatura ima veze i sa ekstrovertnošću, sa samopouzdanjem, a to može biti još jedan razlog za česta pojavljivana advokata u medijima. U Španiji, Francuskoj, Italiji… advokati dosegnu i do premijerske pozicije. Advokatura je jedno veoma ugledno zanimanje, koje traži stručnu potkovanost i određenu širinu. Reputacija advokata se ogleda i u tome šta stranka traži od vas. Kod nas se podrazumeva da je sve u korupciji i zato neki klijenti ne traže advokata koji ima znanje, već onog koji može nešto da im završi. Moja iskustva sa sudom su takva da mislim da korupcije ima onoliko koliko i svuda. Po meni, najveći problem suda nije to što parama možete da završite određene stvari. Mnogo veći problem je što ima sudija i tužilaca koji obavljaju svoje funkcije a da nisu dovoljno kompetentni. Većina ljudi misli da je biti sudija vrlo jednostavno, a ja mislim da je biti sudija jako teško. Morate imati fantastično znanje iz mnogih oblasti, da imate jednu prirodnu  bistrinu. Kada stranke vide nekog ko nema pomenute reference, one ne pomisle da je taj neko nesposoban, već misle da se on tako ponaša da bi dobio novac. Smatram da postoje savesni ljudi, nesposobni i korumpirani. Ovi koji su nesposobni, koliko god da im date oni ostaju nesposobni. A građani to čitaju kao korupciju.

Kontrasmer pravosudnih reformi

U našoj zemlji na svakih deset godina nekome padne na pamet da istera pola pravosuđa. Umesto da  molite te ljude da ostanu, vi ih oterate na ulicu. To  je bio i jedan od suštinskih sukoba nakon 5. oktobra. Imali ste jedan broj ekonomista koji su smatrali da je ekonomija ispred svega. Moj stav je bio da nema ekonomije tamo gde nema vladavine prava. Kod nas postoji uticaj države na sud, advokaturu, a najviše na tužilaštvo. Taj pritisak se uvek tiče samo određenih predmeta i  mislim da od Drugog svetskog rata tako nešto nije prestajalo. Jako je teško izmeriti taj uticaj, ali on po meni ne prelazi jedan odsto. Naravno, ako ste vi čovek koji trpi od takvog upliva države, za vas je to onda sto odsto. Generalno, ne mislim da je to veliki problem. Ministarstvo pravde je u okviru procesa približavanja EU napravilo nekoliko odličnih poteza, ali reizbor sudija je jako loše urađen. On donosi i tek će doneti veliku štetu Srbiji. Mnogo je propusta napravljeno. Odluka da se uvede toliki broj drastičnih promena, u tako kratkom roku, sama po sebi je problematična. Oni su možda imali najbolje namere, ali su postigli vrlo slab efekat. Pravosuđe nije nešto na čemu treba da se eksperimentiše. Prvo je urađen eksperiment na pravosuđu, a zatim na „pacovima“, a trebalo bi da je obrnuto. Vrlo je jednostavno – kada ljudi ne mogu na sudu da se izbore za svoja prava, onda kupe pištolj ili podmite nekog političara.

„Biće bolje“

U Srbiji su najjeftiniji zemlja, proizvodne hale i lokali, a kada tome dodate poražavajući natalitet i loše obrazovanje, nije vam potrebna dalja analiza da biste saznali gde ćemo biti za dvadeset, trideset godina… Nažalost, ne vidi se šta su vlasti u poslednjih deset godina uradile da se to promeni. Danas kada pomislim na tih poslednjih deset godina obuzme me jedno veliko razočaranje. To razočaranje je počelo vrlo brzo nakon 5. oktobra, kada smo videli u medijima da su neke ustanove i organizacije protiv kojih smo se borili još uvek jače od naše ideje. A tu ideju su izneli studenti, profesori, sudije, novinari, pa tek onda političari. Kada vidim tu retuširanu istoriju, ne mogu da verujem da neko može da kaže da je 5. oktobar izneo jedan čovek. Još i kao junake predstavljaju neke ljude kojima je mesto u zatvoru! To doživljam kao da me je neko pregazio. Tragična je ta inverzija, da je onaj pošteni, intelektualni, srednji sloj Beograda i Srbije skrajnut. Ne

želim da zvučim pesimistično, samo pokušavam da budem realan i hoću o tome da pričam, za razliku od većine ljudi. Sve to me podstaklo da od 2005. godine ustanovimo nagradu Vitez poziva, koju svake godine dodeljujemo ljudima koji su zaboravljeni, nekim zaslužnim građanima koji su očuvali svoju profesiju, identitet, dostojanstvo i moral.

Lično

Obožavam vino. U poplavama raznih bućkuriša, vino je ostalo jedino piće koje nosi identitet, šmek, individualnost. Vino je jedna dobra mera harmonije. Drago mi je što ima sve više dobrih vinarija kod nas. Menjaju se i sorte, prilagođavaju se ukusima ljudi i vidim da ta priča sve više napreduje i kod nas. Smeta mi što su cene domaćih vina prilično visoke. U Negotinu i na Fruškoj gori ima divnih  vina, koja mi se vrlo dopadaju. Po meni naše najbolje vino je vino koje proizvodimo Lane Gutović, Božidar Bobo Đurović (upravnik Narodnog pozorišta-prim.aut) i ja. Mi to vino proizvodimo, punimo i praznimo! Ima posebnu draž… Pravimo ga uz pomoć jednog divnog čoveka, koji je upravnik pozorišta u Zaječaru. Sledeće godine ćemo možda imati i etiketu… Što se tiče restorana, ima dosta dobrih. Jako mi je žao što nestaju stare beogradske kafane. Ne razumem   način na koji shvatamo globalizaciju i zbog čega se svi restorani trude da podsećaju na francuske, italijanske. Mi smo bez potrebe svoje stare kafane prilagodili nekom stilu u kojem preovladavaju oštre ivice, staklo, čelik. Beograd je morao da pronađe način da zaštiti svoje kafane. One su deo identiteta našeg grada. Vino i kafane su kulturno obeležje ovog grada, ja na to tako gledam.

Broj:
Piše:
Foto:
This entry was posted in Business Club and tagged , , . Bookmark the permalink. Post a comment or leave a trackback: Trackback URL.
Vesna Perić
Aleksandar Radosavljević
Milutin Gec

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*
*

  • Podrum Aleksić
  • VIRTUS