Intervju

Dragoljub Ljubičić Mićko

Istorija smejanja sopstvenoj tragediji

Micko

Dragoljub Ljubičić Mićko i njegovi drugovi bili su najbolja deca Beograda – toliko zdravi i veseli, da su nastavili da budu čudni istoričari savremene istorije Srbije i kad je ona postala neobično odvratna, pišuci je tako da smo morali da se histerično smejemo sopstvenoj tragediji.

Zato što još nije prestao da nas zeza, zato što to radi izbegavajući ogromna prostranstva lošeg ukusa – stvarno je neverovatno da je prošlo već dvadeset pet godina od njegove pojave na radiju. Nasmejani ljudi izgledaju zauvek mladi. Zahvaljujuci i Mićku Ljubičiću, i naša su lutanja bila mrvicu lakša. On za to nece dobiti nikakav orden, ali to je OK. Za sve to vreme, razvijao je paralelnu karijeru u marketingu i pobrinuo se za sebe, znajući valjda da Srbija neće. Tako je sebi izborio pravo da ozbiljno priča o sebi, Đinđiću, Raki Đokiću, Dušku Kovačeviću, Žilniku, Makavejevu… I humoru kao oružju, poslovnom alatu, medicini za čuvanje mentalnog zdravlja i našoj histeričnoj potrebi za njim. I da se malo zeza, bez obzira koliko ozbiljna prica bila. Ne može čovek da izdrži…

WS: Kada si ti stekao veru u svoju duhovitost i u to da si u stanju da nasmeješ druge? Mora da si bio dete?

Secam se da sam u osnovnoj školi stalno imao potrebu da govorim ili radim nešto što će druge nasmejati. Posle sam shvatio da sam imao još jednu osobinu – kad izazovem smeh, umem da ostanem ozbiljan. Nasmejem decu oko sebe, oni se iskidaju, učiteljica ih gleda, vidi mene ozbiljnog i “zainteresovanog” za čas i kaže: “Dobro, kako vas nije sramota, ostavite tog dečka na miru, on hoće da prati nastavu, a vi ga tu ometate.” E, to su već bili ozbiljni nagoveštaji glumačkog talenta, ha, ha…

WS: I manipulacije?

Kako da ne. Pazi, humor je, ako znaš da ga koristiš, neverovatno manipulativan. On je nekad oruđe, a nekad i oružje. On je noseća frekvencija koja prodire svugde, jer svi želimo da se smejemo. Tako da u startu imaš tu želju i potrebu kod ljudi, samo što nikad nije dovoljno onih koji mogu da ih nasmeju. A kad si ti taj, imaš moćno oružje u rukama.

WS: Koliki deo tvog života je zauzimalo Indeksovo radio pozorište (IRP) osamdesetih?

Trošio sam na to jako mnogo energije, jer mi je bilo važno. Svake subote u osam ujutro bio sam u Radio Beogradu, osim dva letnja meseca, i to godinama. Makar goreli nebo i zemlja – moralo je da se dođe, da se snimi emisija. Pri tom, ne za neke pare, nego kao danas za, recimo, deset evra mesečno. Nas to tada nije toliko interesovalo. Nismo radili zbog novca, niti smo znali da će od toga kasnije moći da se zaradi. Tako praktično nismo imali nikakve obaveze, nije bilo poslodavca, nije čak postojalo ništa registrovano pod imenom Indeksovo radio pozorište. I vidi šta je to proizvelo… Zato što od toga nismo živeli, ili značajno zarađivali i zato što još nismo imali porodice, koje te kasnije u životu učine mnogo više ziheraški nastrojenim, bili smo duhoviti i hrabri. Dakle, motivacija je bila u ideji, uz veliku energiju koju je svako od nas imao. Osim, naravno, činjenice da smo bili mladi i napaljeni, što je valjda i neodvojivo.

WS: Vaša situacija je ubrzo postala šizofrena – nepregledno mnoštvo materijala za komediju u Srbiji, privatno nas je sve zapravo uništavalo. Da li si imao krize?

Nisam osećao zasićenje zato što je to bila… čista terapija. I za nas, i za ljude koji su nas gledali i slušali. Odeš, ne kod lekara, nego kod drugih pacijenata koji su u još gorem stanju od tebe (to je publika, je li) i pretvoriš im lošu energiju u dobru, stvorivši jedan trenutak katarze, potreban i nama i njima. Zbog toga smo mi uvek bili na bini, a publika uvek dolazila.

WS: Niko od vas nije bio profesionalac u bilo cemu – dramaturgiji, pisanju, muzici… Kako vam je onda palo na pamet da izađete pred publiku uživo, profesionalno?

Pa – Raka Đokic, pokojni. To ti je odgovor. Doduše, mi smo nastupali i dosta pre saradnje s njim, čak i u Domu sindikata, dok nas nije pozvao da radimo zajedno. Vrlo brzo smo se dogovorili da ozbiljno uđemo u produkciju predstava, turneja i beleženju svega toga na video kasete. Bio je jako poslovan, dobar, vredan i zanimljiv čovek. On nam je bio i prva “fokus grupa” za predstave. Kažem to jer je imao sto sedamdeset pet kila, pa je mogao i da prođe kao omanja grupa. Slušao nas je na probama i govorio (imitira ga, prim. red.): “Joj, ovo vam je dobro. A ono vam je malo dosadno, dugačko…” Bilo je jako korisno imati čoveka sa toliko iskustva na estradi i ukusom širokih masa, pomešanim sa nečim mnogo istančanijim, emotivnijim, što smo Voja (Žanetic) i ja kod njega posebno voleli. Naravno, Raka je imao i gotovo nepogrešivu poslovnu intuiciju.

WS: To je, u odnosu na radio, bio potpuno novi teren, zar ne?

Totalno. Prvo, na radiju nema žive publike. Drugo, na radiju smo bili komercijalno potpuno neopterećeni. To je na suprotnoj strani od situacije u kojoj neko uloži desetine hiljada maraka unapred u produkciju, pa u reklamu, pa ti napuni sale, a onda ti treba da izadeš pred publiku i opravdaš to, da bi moglo isto tako i iduće godine. Tu je odjednom nama postala bitna još jedna stvar. Vec 92-ge godine, mi na predstavu Tamo daleko je sunce pozovemo Duška Kovačevića, da nam kaže svoje utiske. Voja i ja smo oduvek bili fascinirani Duškom i jedva smo dočekali da ga upoznamo. On dođe, pogleda predstavu, sednemo posle toga u kafić, jedva čekamo da čujemo šta misli. On nam kaže da smo, što se poređenja s pozorištem tiče, totalni amateri, “egipatsko” pozorište: scena nema dubinu, krećemo se samo u jednoj ravni, niko da okrene leda publici… Mi ćutimo. Ali on odmah nastavlja: “Ja to konstatujem, ali već sledećeg trenutka me to uopšte više ne interesuje, koliko je to duhovito i šarmantno! To što radite – to je neponovljivo. I zato – nemojte ni mene, ni bilo koga drugog da pitate kako se rade te stvari. Ne treba vam reditelj. Ne menjajte se.”

WS: Godinama si glumio Slobu, čoveka koji ti uništava život, i činio to smešnim. To nije moglo biti uvek prijatno?

Pa evo, zamisli da si jevrejski glumac 1941. u Nemačkoj, kome je cela porodica stradala u holokaustu, a ti sledećih sedam godina zaredom u svakoj predstavi, dvaput dnevno moraš da glumiš – Hitlera! Posle druge predstave u kojoj sam ga glumio, ja sam Voji rekao: “E, ja bih da polako počnemo da preskačemo mene kao Slobu. Ne mogu više da ga radim…” Kako god to zvucalo kao naknadna pamet, istina je da smo se još posle Miloševicevog govora na Gazimestanu Voja i ja čuli i šokirani rekli jedan drugom: “Jes’ ti ovo čuo?” Jer, ko je znao da sluša i da čuje šta je on tada rekao, mogao je da čuje najavu čitavog njegovog političkog programa… Mi smo se sledili. I ja posle toga preuzimam zadatak da tumačim tog čoveka, da ga “skidam”, da budem on. I to traje godinama, on radi sve lude i strašnije stvari, a mi ovde sve dublje propadamo… Tako da sam morao ponovo i ponovo da ulazim u taj lik i da ga svaki put ispočetka “branim”, da to što priča ne budu reči nekog ko je protiv njega, nego, koliko god pogrešno i katastrofalno po posledicama bilo, da to odražava njegovo ubedenje u ispravnost onoga što nam radi. A naš zakljucak je bio samo jedan – taj covek je bio toliko prisutan u našim životima, da je sve ono najgore oko nas u stvari postalo – produženi “on”. I ja sam onda rekao: “OK.” Stisnuo sam zube i nastavio da budem “on” i u narednih pet predstava, jer on nikako nije prestajao da bude tu! Dobro, na kraju ga ipak ispratismo sa scene. Ali ukupno gledano, svi smo se mi, zajedno sa publikom, smejali i aplaudirali sopstvenoj tragediji.

WS: Da li je bilo lakše biti Tito na ulicama Beograda?

MickoPa nije bilo lako pristati na to. Na ulici svako može da te opsuje, opljune, ćušne, da izvadi pištolj. Bila je 94-ta godina, razni očajnici po ulici, mnogi od njih naoružani, povratnici s ratišta, sve zajedno – prilično rizično, na momente i kompromitujuce. To je duga i neverovatna priča, čija je suština da su se ljudi skupljali oko mene kao hipnotisana masa, pratili me i razgovarali sa mnom i da je sam život režirao taj neverovatan film. Žilnik i ja smo ga samo snimili i to za dva dana. Recimo, na železnickoj stanici nas je policija rasterala, Žilnika i snimatelja privela, pa ih je komandir pitao i za mene, koga ocigledno nije hteo, ili nije smeo da privede: “Aaa… ko je onaj visoki oficir?” Kad smo završili snimanje, Žilnik je izmontirao verziju od petnaest minuta, koja, istinu govoreci, nije bila ono pravo. Posavetovali smo se, vratio se u montažu, iskoristio sve što je valjalo i napravio čak 47 minuta. To je došlo do nekog iz Vremena, pa su objavili mene, kao Tita iz filma, na naslovnoj strani i to je odjednom postao događaj. Imali smo premijeru u Dvorani kulturnog centra, dali intervjue za gomilu domaćih i stranih novina, između ostalih i za Washington post, L.A. Times, Christian Science Monitor, a ljudi su sledećih mesec i po dana gledali projekcije od 2, 4, 6 i 8. Potom je film krenuo i po Srbiji. Snimili smo ga za smešne pare. Posle je čak i Dušan Makavejev kontaktirao Žilnika i mene, da “skoknemo” u Sarajevo, nepunih šest meseci posle Dejtona, da tamo za dan-dva snimimo to isto! Odlična ideja, jer je Sarajevo privlacilo dodatnu pažnju, a i Tito je u Bosni inače bio pojam, ako nije i dan-danas. Nažalost, nismo mogli svi da se uklopimo tako brzo i napravimo to, zbog obaveza. A žao mi je što nismo, to bi tek bio izazov.

WS: IRP je bilo politički teatar parekselans. Da li je političarima padalo na pamet da vas angažuju?

Evo jedne priče o tome… Sedam ili osam dana posle početka zimskog protesta 96/97-me, ispred Demokratske stranke na Terazijama, moja supruga i ja protestujemo, kao građani, da nam se vrate ukradeni glasovi. Đindic i Vesna Pešić ispričaju, sa balkona, šta su imali, a onda počne da priča Vuk i kaže: “Od danas, nećemo samo da nam vrate glasove, nego hoćemo i ostavke svih njih! Ostavke!!! Ostavke!!!” Kako je on s tim krenuo, tako su svi ljudi koji su dole stajali ustuknuli jedan korak. I ja s njima. Jer, napravili su ozbiljnu komunikacijsku grešku: zamenili su čiljeve, ono zbog čega smo se mi tamo okupili. Mi smo se okupili da vratimo svoje pokradene glasove, a ovo je sad već neka druga priča. Šta sad ovi hoće, da nas iskoriste za neke svoje političke ambicije? Pazi ti to! Pomislim: “Ovo strateški nije dobro, mogu sutra da ostanu bez dovoljno ljudi ovde.“ Sutradan, meni zvoni telefon kod kuce, prijatan ženski glas: „Dobar dan, ovde kabinet doktora Zorana Đindića. Da li je to gospodin Mićko Ljubičić? Gospodin Đinđić bi da razgovara s Vama, trenutak… ” Otkud sad ovo? Znam čoveka lično od 9. marta ’91. ali niti smo prijatelji, niti se čujemo telefonom. Nismo se ni videli od Terazijske česme, gde je on svake večeri imao Đinđićev dnevnik, a mi Indeksov dnevnik, jedni posle drugih… Dakle, Đinđić zove i kaže (imitira Zorana Đindica, prim. red.): “Ti pratiš ovo naše, u vezi sa drugim krugom, kradom glasova, protestima?” “Znam, svako veče sam tamo.” “Odlično. Da li bi hteo da tvoja ekipa i ti dođete, da nam malo pomognete. Da napravite malo neko zezanje na tu temu, da prikupimo što više ljudi, da se to ubrza…” Ja shvatim da on mene zove da pričamo sa simsa, pre ili posle njega, Vesne i Vuka. Moja reakcija je bila: “Pa u principu bismo mogli. Ali – nisam siguran da je to prava stvar, jer ja sam tamo svako veče kao gradanin i nemam potrebu nikog da zasmejavam odozgo, naročito zato što mi se čini da ćemo tako samo da vam razvodnimo priču. Ako se popnemo gore i krenemo da se zezamo, to može da bude kontraproduktivno, nedovoljno ozbiljno…”. A Đinđić je genijalno brzo kapirao i znao da odvoji važno od nevažnog, praktično od neprakticnog. Odmah je rekao: “Slažem se, u pravu si.” I nije više ni jednom rečju insistirao. Ali, ja sam imao pitanje za njega: “Vidi, kad već pričamo, je l’ mogu da prokomentarišem nešto? Otkud sad juče na protestu ‘ostavke, ostavke’? Menjate ciljeve. Izgubicete ljude jer, veruj mi, to i mene tera odatle. Možda bi trebalo da razgovarate o tome kad se budete dogovarali šta će ko da priča.” Kaže on meni: “Pa je l’ ti misliš da se mi dogovaramo šta ćemo da pričamo? Ne. Svako priča za sebe.” Ja na to progutam knedlu i shvatim da je ono Zajedno već propalo, i pre nego što je nastalo i pobedilo. Tog dana ili za godinu dana, svejedno. Ipak, te večeri, na Terazijama, kao da je pokupio deo one moje sugestije, rekao je: “Mi ostajemo verni svojim osnovnim ciljevima. Oni ostaju isti: da nam vrate naše ukradene glasove!” Tu se ja osetim i malo ponosnim, što je, eto, poslušao moj savet (smeh). Opet, meni je to što sam svaki dan bio na ulici sa svetom koji je šetao, hodao, zviždao i lupao u šerpe bila sasvim dovoljna satisfakcija. Ali, nikad nisam poželeo da predem crtu i udem u politiku kao javna ličnost.

WS: Neposredno posle petog oktobra u intervjuu si rekao da neceš glumiti Koštunicu zato što ne govori gluposti. Godinu kasnije bio si Koštunica, doduše na državnoj televiziji, što je ranije bilo nezamislivo. Da li to dobro simboliše tvoj odnos prema promenama koje su se desile?

Savršeno. Kredit koji smo im dali u početku bio je veliki. Mislili smo – sveži su, novi, dajmo im vremena, pustimo ljude da se snadu, da prvo raščiste nered, da vrate nacionalizovano, da pohapse lopuže, da pokažu šta znaju, da raskrste sa polusvetom, da krenu da sreduju zemlju, da naprave sistem. Međutim, nit’ se rašcistilo sa polusvetom, nit je ta koalicija ispunila neka bitna obecanja. Evo, obecanje o donošenju Zakona o denacionalizaciji do dana današnjeg nisu ispunili, a rekli su da ce to odmah da urade, pet minuta pošto Sloba ode. Pa onda Koštunica… Imao je tu dosadnu pricu o “legalitetu”, pozivao se na zakone. Mislim, gde u Srbiji oktobra 2000. da očekuješ legalitet, to je poslednje mesto za to. Ciji zakoni su na snazi? To je kao da propagiraš ljudska prava i slobode u zemlji gde još jedu ljude! ‘Ajde prvo da donesemo normalne zakone, da što pre profunkcioniše novi sistem, pa da se onda pozivamo na njega. A ne da svesno zaštitiš ostatke bivšeg režima, daš im vremena da se “pozabave” dokumentacijom, a pri tom se pozivaš na legalitet. To smo sve i rekli u Specijalnoj emisiji na RTS-u. Ono što su Đinđić i Koštunica kroz Petrucija i mene pričali u toj petnaestominutnoj emisiji, za Novu godinu 2001/2002. bio je sažetak njihove politike u prethodnoj godini – Đindic sa svojom hiper-brzinom, nestrpljivošću i metaforama, Koštunica sa svojim usporavanjem, nadri-legalitetom… I to je bio nagoveštaj, i to prvi javni, humoristicko-satirični komentar njihovog započetog i nikad više prevazidenog sukoba.

WS: Bilo je teško gledati vas koliko ste prirodno dobri na televiziji, na koju tolike godine, kada je trebalo, niste imali pristup zbog režima. TV je bilo vaše prirodno ishodište na koje, zahvaljujuci Srbiji, nikada niste stigli kao grupa.

Da jesmo, možda bi bar jedan delić svog zla što se dogodilo bio manji, kao što su Nadrealisti krajem osamdesetih mnoge ljude naveli na to da zamisle da bi Sarajevo stvarno moglo da bude podeljeno zidom, a da se u stanovima vode ratovi, sa linijom fronta između dnevne i spavače sobe i kako je to neopisivo suludo. Možda bismo i mi uspeli da milionima ljudi odjednom prenesemo poruke, koje smo inače morali da prenosimo mnogo sporije, kroz predstave, pred nekoliko stotina ljudi u jednom cugu. Naravno, Milošević i njegovi poslušnici su to jako dobro znali i to je bila odluka koju smo osetili na sebi: neka pričaju oni okolo šta hoće, ali jedino što tim klincima, jer tad nikog slicnog nije bilo, ne sme da se dozvoli jeste ozbiljniji pristup televiziji. I Vučelić, Milanović, Grubač, Ristić, su se toga držali.

WS. Da li je deo sazrevanja i pristanak da u marketingu radiš sa ljudima iz svojih knjiga Nacionalni park Srbija 1 i 2?

Pa to je život. Obe knjige su plod primenjenog iskustva u posmatranju sredine u kojoj živim i radim. Zamolio sam Duška Kovačevića da napiše predgovor desetom izdanju prve knjige. Sećam se, bio je fasciniran kad je čuo koliko je toga prodato – devet izdanja po deset hiljada knjiga do tada, to je devedeset hiljada, plus dvadesetak hiljada piratskih kopija! A naslov njegovog predgovora je bio: “Uzeto od naroda i vraćeno narodu.” I to je u stvari najsažetiji opis svega što radim, kada se na neki način društveno angažujem. Sve iz te knjige je zaista uzeto iz života, iz naroda, kreativno je obradeno i podeljeno na likove koji, naravno, nisu baš tako crno-beli. Svi smo mi neki od tih likova, ili mešavina. Nažalost, suviše sam često bio u situaciji da pomislim i kako likovi u knjizi u odnosu na neke stvarne likove nisu dovoljno iskarikirani. Ja u stvari samo jako pažljivo, selektivno i detaljno posmatram šta se ovde dešava. Mica Ubica je smešna zato što je tako “spakovana”, ali smo svi mi mnogo puta bili u situaciji da naiđemo na nju u realnosti i da pohisterišemo od besa na šalteru. Tad nam uopšte nije smešna.

WS: Često pricaš o ivici dozvoljenog po kojoj voliš da se kreceš, ali sa te ivice je vrlo lako preći granicu etike. Meni je, recimo, često smetao stereotip Albanca u IRP, ili Slovenca. Da li ste bili svesni tih opasnosti?

MickoTi govoriš o radio-emisijama, pošto u predstavama nikada nismo imali Albanca kao lik. Sad si u stvari dotakao razlog zbog kojeg je prestalo da postoji Indeksovo radio pozorište. Po mom dubokom uverenju, trebalo je da prestane da postoji još dve ili tri godine ranije, a odlučili smo da ga više ne radimo tek 1996. U radio-emisiji se s godinama stvorio stereotip ne samo Albanca, nego i Slobe, Mire, Tuđmana, Šešelja… Zašto se to dogodilo? U drugoj polovini osamdesetih, petnaestak, možda cak i dvadeset novinara-scenarista su se „rvali“ da dođu na red da pišu za IRP, pa je postojala zdrava konkurencija, želja da baš tvoj tekst bude snimljen, objavljen, primećen, prepričavan. Zbog tolikog broja, tebe kao pisca u najboljem slučaju može da zadesi svaka sedma ili osma nedelja. Za to vreme se nakupiš i ideja i energije i dobrih fazona, pa kad dočekaš da napišeš, to najčešće bude stvarno dobro. Kasnije je knjiga spala na dva slova, na dva čoveka koja su u tom trenutku jedini želeli i pristajali da iz nedelje u nedelju pišu, što je strašno teško i pretvorilo se u njihovu obavezu, rutinu, manir. Nisu oni tu ništa bili krivi. Ti stereotipi su bili nešto što je mene u te poslednje dve, tri godine sve više brinulo. Dolazili smo po inerciji, snimali, bili svesni da to više nije to. Za to vreme smo uveliko igrali predstave. Međutim, radio emisije su bile scenaristicki sve tanje i otud stereotipi koji su nastali onda kada ljudi koji su to pisali nisu više imali više dovoljno energije da se održi raniji nivo kvaliteta. Tako sam ja sve češce morao da se javljam na one oglase, u nedostatku pristojnih tekstova. Kraj je došao prirodno. Mogu tačno da se setim i emisije u kojoj je konačno sve toliko izgubilo mere i smisla, cak ušlo već i u neku potpuno neprihvatljivu neinventivnost, pa i vulgarnost, da smo svi rekli: “Aman, daj više da ne radimo ovo, da pustimo na miru i ovakvog Tuđmana i ovakvog Slobu i ovakvu Miru i koga sve ne… Bolje da se samoukinemo, nego da radimo ovako!” I tako bude. Posle saznamo da su svakako mislili da nas ukidaju, samo smo ih pretekli… (smeh)

WS: Javni život je strašno adiktivna stvar. Danas si manje u javnosti, baviš se advertajzingom. Kako te paralelne karijere utiču jedna na drugu?

Pozitivno. Popularnost postignuta Indeksovim pozorištem mi je uvek olakšavala poslovnu komunikaciju, a iskustvo i nagrade iz advertajzinga – mnoštvo novih poslova. Jer, klijentima sam u startu bio poznat i to iz neke pozitivne lage – a to je velika stvar. A dve karijere… Pa, uticale su dosta jedna na drugu, ali teško mogu da kažem šta na šta više utiče, jer ipak sam praktično u isto vreme počeo da se bavim i jednim i drugim.

WS: Naši uspešni sportisti, naučnici i drugi profesionalci, svi uglavnom uspeju uprkos, a ne zahvaljujući Srbiji. Kako je bilo sa tobom?

To je odlična formulacija – “uprkos” Srbiji. Mislim da je to deo hendikepa svih koji žive ovde i imaju seme uspeha u sebi, kroz neki talenat, neku sposobnost, kroz požrtvovan rad. Imam utisak da je mnogo toga ovde “uprkos”. Previše je toga što moraš da prevazideš da bi ostvario i jednu jedinu pravu stvar. Možeš onda misliti koliko je toga “uprkos” kada pokušavaš da ostvariš uspehe na nekoliko polja, kao što, recimo, mene interesuje više stvari. Za neke sam procenio da su vredne tog “nadsrpskog” napora da prevazideš tu, verovatno najnegativniju, vibraciju društva kome pripadaš. Tog napora su na Zapadu daroviti oslobođeni samo zahvaljujuci dobroj organizaciji i spremnosti da se prepozna potencijal i uloži u njega vreme, novac i stručnost. Ako te prepoznaju kao potencijal, onda te ubace u mašinu i ta je mašina, iako surova, ipak napravljena da pomogne. Da se ne zanosimo, to tamo treba usput, ne samo tebi nego i drugima da zarade pare, ali po pravilu krajnji rezultat najpre zavisi od toga šta nosiš u sebi. Kod nas tog prepoznavanja potencijala ne da nema, nego je to odavno dobilo razmere nacionalne tragedije, prokletstva koje nam direktno razara i skracuje buducnost, kao narodu. Možda zato imam toliku potrebu da prepoznam i upoznam talentovane mlade ljude i da im pomognem ako mogu. Osetljiv sam na njih zato što su još uvek entuzijasti, imaju višak energije i manjak iskustva. Bilo bi mi žao da rano počnu da misle na domaći, folklorni način: “Ma, džaba mi ova fina, nadahnjujuca kreativna energija, bolje da spustim sve moguce kriterijume i gledam od čega se živi!”

WS: Da li ti je onda žao što si ovde radio, a ne negde drugo?

Istina je da imam utisak da bih mogao toliko mnogo više nego što sam bio u stanju boreci se sa svim tim “uprkosima” koji postoje ovde. Ali, mislim da je greh ne iskoristiti sve svoje talente, gde god da si. A kada i kako, to je najbolje prepustiti intuiciji. Ljudi je nepravedno zovu “ženska intuicija”, ali mislim da je imamo svi, samo što je muškarci češce i ranije potisnu, vaspitani su da sve više racionalizuju tokom odrastanja, sa kojekakvim mačo preterivanjima koja pokupe iz porodice, ili usput. Ja se na svoju intuiciju poprilično oslanjam i kad znaš da je koristiš, kad ne oklevaš da upotrebiš svoje talente, da uložiš neki rad u sebe i sebe u rad, onda pravih zemalja, pravih prilika i pravih poteza uvek i svugde ima.

This entry was posted in Intervju. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
Cameron Munter
Dragan Velikić
Branko Cvejić
  • Vinarija Lastar
  • Podrum Aleksić
  • VIRTUS