Intervju

Jadranka Jovanović

Njena sloboda ume da peva

Jadranka Jovanovic

Izađite na Vikipediju i ukucajte Nabucco. U ulozi Abigaile, pročitaćete, Elena Suliotis i Anita Kerketi su uništile glas Verdijevim teškim zamislima, Marija Kalas je pevala samo tri puta, dve velike dive odbile su ulogu, a samo četiri pevačice navedene su kao svetski autoriteti. Jedna od njih je Jadranka Jovanović.

Desetine nastupa u glavnim ulogama, svetskim operama, na svetskim festivalima, izvanredne kritike, svetska prepoznatljivost u svetu klasične muzike, neprekinut niz značajnih angažmana velikih operskih kuća i sa najznačajnijim dirigentima, nastupi sa Plasidom Domingom i Hoseom Karerasom… Svi ti uspesi mogu se porediti, recimo, sa onima Novaka Đokovića u tenisu. Razlika je u tome što se Jadranka Jovanović bavi “sportom” koji ovde nije baš popularan. Ali, ako mnogi ne znaju da je ona zvezda – zna ona. Više čak i od njenog hipnotišućeg glasa, jasnoća sa kojom vidi svet i sebe u njemu, njeno potpuno oslanjanje na svoju umetnost i talenat, potpuna prirodnost sa kojom je uronjena u svoju složenu i ne baš svakodnevnu životnu ulogu, šalju drugačije, mnogo snažnije vibracije. Ona iz sebe isijava polje nečega što u toj meri može da emituje samo osoba za koju nema drugog izraza osim – istinska zvezda.

WS: U tekstovima koji su ovde o Vama objavljivani nema baš mnogo onih u kojima je prikazan stručni osvrt na Vaš profesionalni rad. Zašto je to tako?

Vidite, što se muzike tiče, onog trenutka kada vas aminuju prvo u inostranstvu, a ne domaći, lokalni “autoriteti”, ostajete doživotno neprihvaćeni od njih. A oni su, sticajem okolnosti i na razne načine postali autoriteti – muzičari, muzikolozi, direktori, kritičari, istoričari… To je jedna ekipa koja se manje-više smenjuje na raznim upravljačkim pozicijama i sistematski vas gura u stranu. Navešću vam primer: novine Narodnog pozorišta koje izlaze već pet ili šest godina nikada nisu napravile razgovor sa mnom. Nisam ja samo članica Narodnog pozorišta, a i ne namećem se, samo se trudim da razumem. Možda bih imala da kažem nešto što bi mnogima pomoglo da nađu svoj put u ovom poslu.

WS: Recimo o ulozi Abigaile u Verdijevoj operi Nabuko?

Tačno. Uloga puna zamki, momenata u kojima i najveći greše, strašno je teška za izvođenje i retko ko je izvede vrhunski, naročito više puta. Neki se i usude da je otpevaju jedan ili dva puta. To izvođenje je profesionalni rizik. I dan danas se, posle toliko iskustva, toliko izvođenja, za tu ulogu pripremam po tri nedelje. Pevam je godinama i ako je trebalo da mi se dogodi neka nagrada – dobila sam je na stranici Vikipedije. Naveli su me kao “zapaženu” u toj ulozi. To pre svega nešto znači i za Srbiju. Ako ništa drugo, niko me nije pitao kako ja to godinama imam Abigailu u svom repertoaru i godinama imam okršaj na sceni sa ulogom. Tako da, sa jedne strane ja na ovim prostorima jesam, izvinite što ću upotrebiti tu reč, zvezda, jer meni je upućeno beskrajno obožavanje publike koja je moju umetnost prepoznala srcem. Ne možete vi dekretom naterati ili nekako prevariti tri hiljade ljudi da 31. januara po meteorološki najgorem danu u godini, posle najdužeg meseca sa proslavama i slavama napune Sava Centar da me slušaju. Ali sa druge strane, stručna javnost me ne tretira tako. Nikada ni sa kim nisam imala stručan razgovor na temu profesije. Ali dobro, ako bi me pitali šta bih izabrala, stručnu prepoznatljivost ili srca publike, moram da kažem da se osećam povlašćeno zbog ovog drugog.

WS: U Beogradu ste debitovali u Seviljskom berberinu. Sada, kada toliko znate o svom poslu, kako gledate na to kako ste pevali te večeri?

Najiskreniji odgovor na ovo pitanje je  – da sam ja sedela u publici tada, celu bih državu angažovala da od te mlade osobe napravi jednu od tri najveće svetske zvezde. Eto. Znate, da sam se rodila zatočena u podrumu neke tajne kuće, znam da bih opet postala ovo što sam sada. Jer je to bilo neminovno, suđeno. Taj debi je bio erupcija dara i talenta po mnogim poljima, nije to samo muzika. Mnogo talenata je potrebno da bi onaj glavni blještao, privukao najviše pažnje. Ima tu harizmatičnosti, energije, dobrote, inteligencije, emotivne, životne inteligencije, analitičnosti, saznanja, intuicije, pokreta, volje, vrednoće… Mogla bih da navodim celu stranu svega što čini podlogu na kojoj talenat za muziku na sceni tako blista. Tek sada, kada imam ovoliko iskustvo i zrelost, ne mogu da razumem kako se toliko ljudi trudilo da bude ravnodušno na taj debi.

WS: Bilo je ipak i ljudi koji su vas podržavali?

Mora da se zna: na celoj zemaljskoj kugli postoje ljudi koji su isto tako kreativni, pa umeju da prepoznaju kreativnost i pomažu joj ne tražeći ništa za uzvrat. Ne rade po principu “ja tebi ti meni” po kojem, mislim da je to bolno očigledno, više ne treba da živimo. To su ljudi koji iskreno, normalno, humanistički pružaju ruke prema novim generacijama. Tako je mene kao studentkinju na akademiji čuo Bora Popović, tada direktor opere. U slučajnom razgovoru sam mu rekla da sam već naučila celu ulogu Rozine iz Seviljskog berberina. Mislim da treba više ovde da pričamo o njegovom daru i njegovoj hrabrosti, jer se dogodilo da tadašnja prvakinja beogradske opere otkaže predstavu zbog bolesti, a sticajem okolnosti nije bilo moguće u okruženju naći renomiranu zamenu. Bora Popović, uprkos celom ansamblu koji se protivi tome, hrabro me poziva telefonom i pita: “Možete li da odmah danas dođete na probu, sutra je predstava”?

WS: I šta, Vi kažete: “Naravno?”

Naravno. Ulogu sam učila, pošto nisam imala režijske probe, tako što bih pomerila nameštaj u kući i moj profesor Slobodan Torlakov mi je režirao, a ja zamišljala: “Ovde će mi biti Almaviva, ovde Figaro…” Tako mi nije bila potrebna režijska proba, a nisam je ni imala. Samo sam došla, kao padobranac, prvi put pred orkestar, kolege, publiku, bez probe, sve prvi put. Sve sam to savladala i otpevala odličnu ulogu. Pokazalo se da to nije imao ko da prepozna, a to može samo ekstremni talenat.

WS: I veliko samopouzdanje?

Pa, kad ste daroviti, kada živite sa tim i svakodnevno se uveravate u njega, ne trebaju vam drugi ljudi da verujete u sebe. Kada me pitaju: “Ko stoji iza vas”, kažem: “Nemam jaču podršku ili snažnije biće na zemaljskoj kugli od sebe.” Ja stojim iza sebe.

WS: I tako je debi bio ignorisan?

Nisam dobijala uloge, nisam pozivana da nastupam i bila sam vrlo nesrećna. Srećom, kad ste mladi osećate bol, osećate nesreću, ima tu i suza, plakanja cele noći, ali borite se, gurate, verujete… Dobijala sam poneku šansu od istog tog direktora Bore Popovića. Radila se Karmen. U to vreme, Karmen su bile Dubravka Zubović i Olga Milošević, a meni je ponuđena Mercedes, uloga srednjeg faha. Sad smešno zvuči, ali htela sam da je odbijem. Moj profesor me je ubedio da prihvatim: “Ne smeš to da odbiješ, ipak je to kontakt sa teatrom, čuće te ljudi.” Osećala sam da moram da se smanjim, da ne smem da konkurišem Karmen. Moram da se učinim manje vidljivom, da se mučim sa sobom. Noć posle premijere sam odbolovala. Ali kada mi je posle jedan Klaudio Albado na audiciji rekao: “Ja vas želim. Dirigujem KarmenMilanskoj skali, da li znate ulogu”, njemu sam rekla: “Maestro, za mene je mnogo rano da pevam Karmen, za Skalu eventualno mogu da budem Mercedes.” Nisam želela manje od onoga što su moje moći, ali ni više od toga. Mislim da sam realna osoba koja ipak zna svoju vrednost.

WS: Ali, kod velikog Klaudia Albada ste otišli sami, bez preporuka. To mora da je bila jako dobra priča?

To je jaaako dobra priča. Od debija u Narodnom pozorištu bile su prošle četiri godine ispunjene sa mnogo zatvorenih vrata. Ali sam onda jednom nastupila na otvaranju izložbe u Paviljonu Cvijeta Zuzorić sa dve arije, presrećna zbog same mogućnosti da nastupim, honorar je tada za mene bila nepoznata stvar. Sticajem okolnosti, na izložbi je bio i tadašnji italijanski ambasador. Čuo me je, prišao, oduševljeno čestitao i pitao da li bih prihvatila da se organizuje koncert u italijanskoj ambasadi. Odmah je rekao i da nemaju nikakav budžet. Imala sam već spreman raritetni repertoar. To je bilo celo veče posvećeno malo poznatoj muzici Rosinija. Moj profesor Turlakov je doktorirao na Verdiju i imao svetske raritete koje je nabavljao iz Italije uz najveće moguće muke. Ambasador je bio zaista oduševljen. Rekao mi je da se u Pezaru, Rosinijevom rodnom gradu održava festival njegove muzike i da on ne može mnogo da mi pomogne, ali da može da se oficijelno raspita za datume i mogućnosti za audiciju.

WS: I tako ste jednog dana pošli na put…

Bila sam vrlo neiskusna. Kada su videli moj repertoar, došao je sam Alberto Zeda, najveći specijalista za Rosinija. Među ostalim stvarima koje nisam znala, bilo je i to da ja treba da dovedem pijanistu koji će da me prati. Zeda je rekao: “Pa dobro, evo ja ću.” I pratio me. Ali – jako loše. Katastrofalno! Oni su bili oduševljeni, ali ja sam znala da uz bolju pratnju mogu bolje, jer mi je on smetao. Onda je on zamolio da radi malo sa mnom neke fraze, što je potpuno uobičajeno na audicijama, ako je dirigent zainteresovan za vas. Bio je vrlo zadovoljan i na kraju me zamolio da otpevam još jedan od rariteta: “Divno, sad ćemo imati priliku da čujemo nešto što je poslednji put pevala Marija Kalas.” I ja, tako uzbuđena, željna da me čuju u najboljem izdanju, kažem: “Dobro, ali ja vas molim, ja takođe sviram klavir” i onda kažem šta nije trebalo: “Mnogo bolje nego vi, molim vas da sama sebe pratim.” Nisam još znala dobro italijanski i rekla sam da on svira klavir terribile”, što znači “grozno”. Skoči on od klavira, jarko crven u licu. Bio je strašno uvređen! Videla sam kako je bila šokirana njegova saradnica, bilo je krajnje neprijatno. Bila sam u pravu, ali sam bila nespretna. On se savlada, smiri se malo i kaže: “Da vidimo i to slovensko čudo” i ja sam to otpevala prateći se na klaviru, ali sam već bila jako nervozna. Naravno, na kraju je rekao: “Vi ste ekstremno talentovani, ali još možda dve godine treba da radite, onda mi se obavezno javite, ali za dve godine.” Znala sam da sam sve uprskala.

WS: Mora da je bilo grozno. Terribile.

Za mene je to bio onako poslednji, žestok nokaut sudbine. Posle svih razočaranja u Beogradu, bila sam već ranije odlučila da je ta audicija moja poslednja provera pre nego što potpuno napustim pevanja. Tu, posle te audicije, donela sam “definitivnu” odluku: “Probala sam, ne ide, završavam s tim. Više nikada u životu neću pevati.” Odem na železničku stanicu i, kao u filmu, povrh svega, još mi i poslednji voz za Trst pobegne za pet minuta. I ja se spustim na klupu, sama na peronu, potpuno slomljena. Kažem vam, kao na filmu.

WS: Ali niste otišli u Beograd?

Morala sam da se vratim u grad da prenoćim, čula se sa profesorom Turlakovim i on kaže: “Jadranka, Klaudio Albado je u Pezaru, ima premijeru. Idi kod njega, eto, nek te još jednom neko čuje.” To je kao kada bih ja vama rekla: “Idi malo kod Medvedeva, ili kod Obame. Napravite jedan razgovor, pa ako ne ide…” Ali sve to u Pezaru se događalo u nekakvom magnovenju. Nadrealno. I ja u zoru, kad sam se probudila, rešim da ne odem tim jutarnjim vozom nego – kod Klaudija Albada. Ali kako? Ne znam ni gde je to pozorište, ne poznajem ga. Ne znam ništa. Ali dva sata pre predstave, uđem ja u taj teatar, prilazi mi portir i šta sam ja njemu tada rekla, kako sam mu izgledala, ja stvarno ne znam, ali on se onda samo sklonio i pokazao mi rukom: “Izvolite.” Sad, ako krenem na pogrešnu stranu, shvatiće da ne znam gde sam. Krenem desno i – prođem. Ušla sam u neki hodnik i potpuno se izgubila. Ne znam kuda bih. Ali, eto, tako se desi ponekad – naiđe jedna devojka, ostavljala je cveće u lože, prelepa i predobra, sva nasmejana i pokaže mi Albadovu garderobu. Njemu se u garderobi pojavljuje nepoznata osoba u teatru u kojem se kontroliše ko ulazi i izlazi, a ja ga sa vrata zaspem bujicom reči. Ne znam tačno ni šta sam mu sve rekla – i “ne znam zašto se meni uvek dešavaju takve stvari” i kako sam uprskala audiciju… Ne znam ni koliko dugo sam pričala, a on… On je prvo bio stvarno uplašen. Ali je onda počeo da sluša, pa je bio zainteresovan, pa kada sam mu ispričala šta sam uradila Zedi, počeo je na glas da se smeje…

WS: Zedino klavirsko “umeće” izgleda nije bilo tajna…

Kako da ne! U svakom slučaju, na kraju sam mu rekla: “Ja vas molim, pronađite samo pola sata vremena, poslušajte me. Ja sam već odlučila – napuštam pevanje, samo me još nešto koči, nešto me još tu kopka. Saslušajte me samo, molim vas, i recite mi šta mislite, da mogu mirno da završim s tim.” Dakle, povrh svega, ta čudna osoba koja ga je tako prepala mu nije tražila da je angažuje, nego da je “oslobodi” profesije. Ali, kada me je čuo, odmah me je angažovao i postala sam deo ansambla KarmenMilanskog skali. Moj život se tog trenutka neverovatno ubrzao.

WS: Da li je postojao neki određeni trenutak kada ste prvi put osetili da možete da izazovete nešto iracionalno u publici?

Sećam se tog trenutka potpuno jasno. Na drugoj godini studija je moj hor ostao bez solistkinje pred sam nastup. Predložene devojke nisu mogle ili htele, a drugarica pored mene kaže: “Evo Jadranka to može.” Probali smo kratko pred nastup i horom se prolomio aplauz. Izađemo na scenu i kada je došao moj red, istupim pred hor i počnem solo. Samo četiri takta. Petnaest sekundi, ja i publika. I desi se ta magija. Prvi put. Nisam ja tada znala šta je to, ali sam znala: svi u publici su “moji”. Sve sam ih držala u ruci, u očima, u srcu, duši… Strašna moć. Dok sam se klanjala, dok su trajali aplauzi, rešila sam: studiraću pevanje. Na osnovu toga sam verovala.

WS: Na osnovu petnaest sekundi?

Da.

WS: Znam mnogo ljudi koji su imali ta četiri takta, a onda rekli sebi: “To su samo četiri takta, to ništa ne znači.” A Vi ste rekli: “Znači to je to.” Zato Vam govorim da je to veliko samopouzdanje.

Mislite? Ne znam… Pa, verovatno jeste. Znate, kad sam pozvana u Skalu, ja sam tamo išla svakog dana, radila, družila se sa ljudima, a nisam napravila čak ni jednu fotografiju. Dolazim na probe, pozdravljam se: “Zdravo, Domingo”, ali ni jednog trenutka mi nije padalo na pamet da nešto zabeležim jer sam radila bez ideje da ja tamo pravim sebi biografiju. Samo sam pevala, radila, učila. Posle su nekoliko godina naše eminentne profesorke pričale da je to sve bila laž. Iako sam imala program. A posle, kada sam pevala Karmenu Rio De Žaneiru, pevala sa Karerasom, bila jedina strankinja na Mocartovoj proslavi, to su bili svetski događaji, a bilo ih je još mnogo takvih – to mi je sve vreme bilo normalno. Deo posla.

WS: Da li je ikada došao trenutak kada ste snažno osetili da ste uspeli, da to sve baš i nije tako “normalno”?

Da znate da jeste. Ali, znate kad? Mislim da je bila 2004. godina. Zakupila sam salu na Kolarcu od svog novca zarađenog u inostranstvu, u jeftinijem terminu, dakle bio je matine. Namučila sam se da to organizujem sa još troje ljudi. Između ostalog, sretnem Aleksandra Tijanića na ulici, priđem mu i pitam ga da li možemo da imamo reklamu, a da televizija snima koncert i da imamo prava na spot i on kaže: “Naravno” i to bez i jedne više reči organizuje. Sad ja sedim pred nastup u garderobi, čekam da me pozovu na scenu, a vreme prolazi. Prođe pet, deset, dvadeset, trideset minuta – ništa. Dolazi kolega i ja ga pitam: “Šta je bilo? Nema publike?” On kaže: “Ne, Jadranka, došlo je osamsto ljudi više, ostali su napolju, jedna žena je pala u nesvest, hitna pomoć je tu i policija interveniše, obezbeđenje preti da izbaci i ove koji su u sali jer ih je toliko na balkonu da se boje da će da se sruši.” Tad sam shvatila da sam uspela.

WS: Kako bi opisali najbolje od onoga što doživite kada pevate pred publikom? Da li Vam se događa da između Vas i publike nastane neka katarzična razmena emocija?

To o čemu pričate se meni dogodilo, erupcija emocija i energije, samo, nemojte nikom da kažete da sam vam rekla, ha, ha!

WS: Zašto?

Zato što to nije baš profesionalno. Zapravo, da se ogradim, tako se smatra. Opera je veoma složena, mi mnogo toga na sceni radimo istovremeno, a samo kontrola glasa zahteva veoma hladnu glavu. Veliki broj pevača će vam reći: “Ne veruj mi u emociju”, zbog toga. Vrlo je to teško objasniti – ja sve vreme moram da kontrolišem glas da bi to i pevački bilo vrhunsko izvođenje i za to mi je potrebna koncentracija. Ako plačem, ja zapravo glumim plakanje, glumim bol. U isto vreme, treba da predam emocije publici. Paradoks. Samo što sam ja videla na sceni, pored sebe, velika svetska operska imena kako doživljavaju nešto posebno i veoma, veoma emotivno. Meni se desilo više puta da na sceni plačem, vrlo, vrlo iskreno. Od plakanja se zatvara glas, grči se grlo i znala sam ja da je to opasno, možda pogrešno, ali… To je bilo jače od mene.

WS: Možete li da zamislite trenutak u kojem više nećete moći da nastupate onoliko dobro koliko to želite?

Naravno. Imam tolike druge stvari u životu… Život se ne živi na jednom koloseku. Sasvim lepo mogu da se zamislim kako sa osamdeset godina sadim sebi bašticu – ovde celer, tamo ljuta papričica… Plevim, zalivam… Znate, ja imam dete. Videla sam mnogo istinskih velikih operskih umetnika koji su se bez kompromisa bacili u svoju karijeru. Mnoge su koleginice svesno odabrale da nemaju dece. Nije to nešto apriori loše, već mislim, u stvari znam, da je verovatno nemoguće postići istinski velike stvari u umetnosti ako čitavog sebe ne uložite u nju. A onda tu nema mnogo mesta za još nekoga. Tako sam i ja radila i živela. Drugačije, kažem, ne može. Ali, ako nemate u životu ništa osim umetnosti… Kada je smisao nečijeg života izvođenje, a opera je strašno zahtevna, fizički i psihički. Glumci mogu da glume i u veoma poznim godinama, mi ne. U jednom trenutku više nije moguće raditi to kako treba i ako je to jedino što imate, uklonjen je vaš smisao života. Više puta sam imala priliku da vidim kako su se veliki umetnici na kraju karijere prosto urušili, kao ljudi, kao osobe. Nisu mogli to da prežive. Pitanje roditeljstva u umetnosti je još jedna teška stvar u kojoj sam zahvalna što sam pratila sebe i sopstvenu glavu.

WS: Kada bi Vas Vaše dete pitalo: “Zašto pevate”, šta biste mu odgovorili?

A pa pitalo je, više puta. Znate, ja moram da vežbam, kao sportista, svakog dana, satima. Putujem, nastupam i ovde, pripremam se za sve to… To sve traži vreme. Moram da ostanem u formi, da budem zdrava, jaka, spremna. Moj sin je, naročito kada je bio mali, imao veliki problem s tim. Vodila sam ga, dok nije išao u školu svuda sa sobom na putovanja, a sada dođe na dva-tri dana, gde god da sam. Međutim, kada je bio mali, ja bih, na primer, vežbala, a on otvori vrata da me nešto pita. Ja vežbam deonicu koja je teška upravo zbog trajanja i moram da je otpevam do kraja i onda imam jedan pokret rukom kojim ga zaustavim dok završim, na primer trideset sekundi. Ali, znate šta je trideset sekundi malom dečaku koji hoće nešto od mame. On je za to vreme već otišao, pa ja idem za njim da vidim šta je bilo u pitanju… Dakle, on je, prirodno, imao problem sa mojim poslom. Bilo je tu odbijanja da se sluša muzika, da se ide na koncert… To je mene povređivalo, ali sam se trudila da mu to ne pokažem… Zanimljivo je to, učimo matematiku, učimo muziku, ali nas niko ne uči kako da budemo roditelji. Tu svi počinjemo od nule i svi smo improvizatori. I pitao je: “Zašto pevaš?” Pita i dan danas.

WS: Šta ste mu odgovorili?

Govorila sam mu sve što sam mislila da je istina. Ja ne lažem. Nikad. Čak ni dete, u stvari naročito ne dete. Mislim da sam uvek nalazila način da mu nekako kažem istinu, u najgorem slučaju sam nekad nešto prećutala. Ima u meni mnogo jake ličnosti, ali i izuzetno mnogo realnosti, objektivnog sagledavanja sebe, gde sam i koliko sam dobra, bez preuveličavanja, laži i samodopadljivosti – to mi je, mislim, i donelo uspeh. Možda to što ja mislim i nije istina – čoveku je dato da je sagleda samo kroz sebe, svoje godine i iskustvo – ali svakako jeste strastvena težnja ka istini. Mislim i da sam, zbog toga što sam postigla i zbog toga kakva sam osoba postigla da budem… Znate šta? Ja sam slobodan čovek. A svom detetu sam rekla da je to moj posao od kojeg svi mi lepo živimo, da je vrlo važno da budem odmorna, zdrava, da puno vežbam, da je to nešto što je odabralo mene, ali na kraju se sve svede na ovo: to sam ja. To mi je dato. Zbog pevanja postojim.

O VINU

Bog  je znao šta radi kada je stvorio vino. To će sad verovatno biti mali pasus u intervjuu, ali mogli bismo satima da pričamo o vinu. Zavolela sam ga tokom putovanja po svetu, kada sam počela da radim u inostranstvu. Mi nemamo dovoljno razvijenu vinsku kulturu, naročito je nismo imali tada, a ja sam se našla među znalcima, u zemljama u kojima je vino kult. Prvo u Italiji. Ta italijanska vina, toliko dobrih, tako fantastična. Nikada nisam prestala da se interesujem. Evo, letos sam bila na jednom divnom festivalu pod otvorenim nebom u Austriji i tamo su me poveli u obilazak divnih vinograda. Kada sam probala to vino, bila sam oduševljena – nisam znala da u Austriji prave tako dobro vino. Svet vina je nepregledan i potpuno čaroban.

Volim razna vina, vina Južne Afrike, naravno italijanska i francuska… Evo, u Portugaliji kada sam pevala u Lisabonu, upoznali su me sa “vino verde”, zelenim vinom, koje stvarno jeste zelenkasto i koje se pije samo uz školjke, jednostavno se fantastično slaže sa tim finim ukusom školjki. Onda vrhunska kalifornijska, ah… Mnoštvo vina svuda po svetu. Ali imam vrlo nisku toleranciju za loše vino. Međutim, moram da se čuvam teških crvenih vina, jer se tanini talože na glasnim žicama i umanjuju glasovne mogućnosti. Možda sam i zato zavolela sveža, mlada vina.

Broj:
Piše:
Foto:
This entry was posted in Intervju. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
Dragan Nikolić
Igor Milanović
Goran Paskaljević
  • Vinarija Lastar
  • Podrum Aleksić
  • VIRTUS