Business Club

Miroljub Labus

Savet eksperta

LabusDoktor ekonomskih nauka, profesor političke ekonomije na Pravnom fakultetu u Beogradu, u svom akademskom radu najviše se bavio pitanjima iz oblasti makroekonomije, međunarodne trgovine, tranzicije i privatizacije, kao i korporativnim upravljanjem. Bio je i predavač na Univerzitetu u Kornelu u SAD. Miroljub Labus za sobom ima i bogatu političku karijeru – bio je potpredsednik Demokratske stranke, predsednik G 17 plus, potpredsednik Savezne vlade, kao i ministar za međunarodnu ekonomiju i potpredsednik Vlade Republike Srbije, a i guverner države u Svetskoj banci i Evropskoj banci za obnovu i razvoj. U novembru 2007. godine osnovao je konsultantsku firmu Belox Advisory Services.

Gospodin profesor

Tako mi se ljudi najčešće obraćaju i tako me doživljavaju. U vreme dok sam bio u Vladi kolege ministri su mi se obraćali sa “profesore”. Ipak, pošto sam imao veliki broj različitih interesovanja, profesorska karijera nikada nije bila jedina. Imao sam mnogo izleta u različite oblasti – bio sam pravnik, statističar, urednik stručnog časopisa, političar, profesor, konsultant… Promena profesije uvek znači jedno novo investiranje, i odricanje takođe, ali sama ta činjenica da radite nešto novo čini vas zadovoljnim. Ako ste mlad čovek i želite da napravite ime u profesiji, tokom specijalizacije morate da se bavite isključivo jednom oblašću, i to ceo život. Ja nisam bio za to, već sam se maksimalno, nekih pet-šest godina, zadržavao na jednoj, a zatim sam išao dalje u neku novu oblast. Čime god da sam se bavio – istraživačkim radom, politikom, profesurom, biznisom, uvek se radilo o istom porivu – reč je o mojoj želji da nešto stvaram, da nešto napravim. To je bila moja najveća prednost, ali i mana u vreme mog angažmana u politici. Hteo sam da nešto napravim, a ne samo da budem prisutan i ostanem po svaku cenu.

Političar “sa greškom”

Moj “problem” sa politikom je taj što imam jednu za politiku lošu naviku da samostalno mislim. Tako je bilo od samog početka, još od 1973. godine, kada sam napustio Komunističku partiju. U to vreme u Partiji su planirali izbacivanje profesora Đurića sa našeg fakulteta, a mi, kao članovi, imali smo partijski zadatak da glasamo za njegovo isključenje. Ja nisam hteo u tome da učestvujem, ali nisam hteo ni da kršim pravila, i zato sam napustio partiju. Tada sam mislio da je to bila moja poslednja politička odluka. Mnogo godina kasnije priključio sam se Demokratskoj stranci, koja je tada jako loše prošla u prvom krugu izbora, i ja sam im pristupio sa željom da im pomognem. U prvo vreme sam bio poslanik, nešto kasnije sam postao i potpredsednik stranke. Osnovali smo nevladinu organizaciju G 17, ušli u DOS… Sve se  završilo 2006. godine, kada sam otišao sa mesta potpredsednik Vlade Republike Srbije, i to je bio moj treći, ali i konačni rastanak sa politikom…

Predsednička kandidatura

Suština je u to vreme bila da li ćemo uspeti da nastavimo promene koje smo započeli. Reči kao što su tranzicija, reforme, sada su izlizane i danas u njih niko više ne veruje. Tada je Srbija bila na raskrsnici. Pre toga 2000. godine naši ljudi su vizionarski glasali, ali to nije bilo dovoljno jer smo imali predsednika koji nije podržavao tu viziju promena u društvu. Ne samo u smislu ulaska u Evropu, već generalno, mislim na promene celokupnog sistema. Tada sam se se Đinđićem i dogovorio da, iako su on i Koštunica bili ključne političke ličnosti, ja budem kandidat za predsednika. Ljudi su to zaboravili, ali Zoran Đinđić je u to vreme bio veoma nepopularan. To je još jedna naša tragedija – potrebno je da vas ubiju, da bi vas procenili na pravi način. I na tim izborima sam osvojio milion glasova… Sada kada razmišljam o tom vremenu kada sam bio kandidat za predsednika, shvatam da je tada milion ljudi bilo za stvarne promene u društvu. Nažalost, taj broj se u međuvremenu nije povećao, i tužno je što se od tih izbora jako malo stvari promenilo. Ono što se danas dešava jeste da nas istorija i sam život vuku ka Evropi, a mi ništa ozbiljno ne radimo povodom toga. Ipak, nisam skeptik, ali razlozi mog optimizma ne leže u nama, već u istoriji. Nas istorija vuče u Evropu. Evropa je naša budućnost koja će, nažalost, doći mnogo kasnije nego što je zapravo mogla.

Dobra strana svetske ekonomske krize

Mi zapravo imamo sreće što nam se desila svetska ekonomska kriza, jer bi naša zemlja svakako zapala u krizu, s tim što ne bismo imali ovakvu podršku od sveta. Razlog za to leži u tome što se naša ekonomija nije dovoljno promenila. Mi mnogo toga uvozimo, a malo izvozimo, i naša produktivnost nije dovoljna. Danas je svet povezan, i da biste postigli dobar rezultat, morate biti konkurentni. Mi to nismo postigli, već smo se zaduživali, što i danas radimo, i zato smo ušli u krizu. Sreća je, ako se tako može reći, što je svet ušao u krizu i što se čitava makroekonomska politika izmenila, kao i to što smo dobili podršku. Tako da mi nismo zapravo osetili krizu onoliko snažno, koliko bi to bio slučaj da smo u nju sami ušli.

Konsalting kao novi izazov

Kada sam izašao iz politike, pomislio sam: “Šta je to što nisam radio u životu, a u čemu bih mogao da budem uspešan?” I odlučio sam da postanem konsultant. Tada sam očekivao da će se ekonomske prilike brže razvijati i da će pitanja etike u biznisu i uključivanje u normalne tokove poslovanja imati veći značaj za kompanije u Srbiji. Smatrao sam da na tom polju ima dovoljno mesta za pružanje konsultantskih usluga. Hteo sam da sa svojim partnerom sa Oksforda osnujem firmu koja će se baviti konsultantskim uslugama iz oblasti društveno odgovornog poslovanja. Međutim, kod nas ovaj segment još nije zaživeo na prvi način. Ispostavilo se da je pitanje konkurencije znatno aktuelnije u našoj ekonomiji, tako da se naša konsultantska kuća Belox Advisory Services najviše bavi temama zaštite konkurencije, istraživanjem ponašanja potrošača, i naravno makroekonomijom, odnosno procenom makroekonomskih i političkih rizika.  Za mene, ova firma je odraz moje potrebe da radim nešto kreativno. Dakle, ne bavimo se lobiranjem. Razumem da određena preduzeća imaju potrebu i za takvim uslugama, koje su inače svuda u svetu normalne, ali mi se za to nismo opredelili.

Pogrešna percepcija monopola

Po pitanju zaštite konkurencije, naša zemlja je na početku. Konkurencija je kao i sve drugo – ako imate zdrave i jake institucije, ona funkcioniše kako treba. Kod nas su ljudi, po meni greškom, konkurenciju shvatili kao pravno pitanje. Ali, konkurencija je pre svega ekonomska stvar, koja treba da vam pomogne da tržište bolje funkcioniše. Dosadašna politika je bila takva da se naša Komisija za zaštitu prava konkurencije najviše bavila pitanjima – da li neko može da kupi neku firmu ili ne, takozvanim pitanjima koncentracije. Po meni je to najmanje važna stvar, pogotovo danas u vreme krize, kada morate da dozvolite spajanje preduzeća. Ako to ne dozvolite, preduzeća odlaze u stečaj i propadaju. Ako sprečavate preuzimanje zato što procenjujete da će neko postati suviše velik, vi na taj način direktno vodite mala preduzeća u likvidaciju. Pogledajte Ameriku i Evropu, tamo je mnogo preuzimanja. Kod nas je pogrešno shvaćeno da ako si veliki, ti nužno ugrožavaš male. Ali, razvoj ne vode mali nego veliki, i tako je svuda u svetu. Političari vole da pričaju o malim i srednjim preduzećima, i to lepo zvuči, ali Microsoft, recimo, nije malo porodično preduzeće. Ovu kompaniju često spominju u kontekstu monopola, ali da nije ove kompanije ne bismo imali ni IT revoluciju. Veliki tehnološki napredak ne mogu da obezbede mala preduzeća, jer nemaju resurse. Međutim, mi velika preduzeća pežorativno nazivamo monopolistima. Ako želimo  napredak, moramo stati uz velika preduzeća. Sa konkurencijom kod nas postoji jedan drugi problem, a to je da preduzeća imaju kartelske dogovore. Kartel, zabranjeni dogovor, podrazumeva da unapred definišete i cenu i količinu i time sprečite konkurenciju između velikih preduzeća. Kod nas je generalno  monopol  stavljen na stub srama, a monopol sam po sebi nije ništa loše. Loši su kartelski dogovori. Protiv toga sam u potpunosti.

Sasvim lično

Ja volim da radim i mislim da nikada neću imati mnogo slobodnog vremena. Bilo bi bolje da sam opušteniji. Čak i kada nemam obaveza, nekao se trudim da ih sam sebi nametnem. U slobodno vreme volim da čitam. Strahovito mi prija i svaki odlazak u prirodu, a najčešće volim da idem na Kopaonik ili kada sam u Beogradu da prošetam pored Save. Sa prijateljima volim da odem na roštilj, i to najčešće u restorane kao što su Sinđelić iliKalenić. Često idem i u Maderu.

Volim da popijem čašu dobrog vina. Od domaćih mi se najviše sviđa Harizma, od crvenih naročito Radovanovićev Cabernet Reserve ili Cabernet Barrique. Posle jela moj izbor je bermet, jedno vrlo zanimljivo vino. Od stranih, moj favorit su čileanska vina. Ipak, moram da priznam da sam ja, u stvari, veliki ljubitelj viskija. Naročito singl maltova, i to Glenfiddicha i Glenmorangiea. Sigurno je da ima i boljih, ali ovi su nekako po mom ukusu.

Broj:
Piše:
Foto:
This entry was posted in Business Club. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
Sandra Štajner
Dejan Cvetković
Andrea Simoncelli
  • Podrum Aleksić
  • VIRTUS