Intervju

Svetozar Cvetković

Racionalan tip u zemlji mitologije

Svetozar CvetkovićSvetozar Cvetković je dostojanstven čovek, što nije lako ostati u Beogradu. Njegova karijera obeležena pre svega glumom u filmovima (više od pedeset) i dvanaestogodišnjim stažom upravnika najalternativnijeg velikog pozorišta koje imamo, Ateljea 212, iznenađujuće su lišeni obznana detalja iz njegovog privatnog života ili njegovih sopstvenih emotivnih istupa. Nije ga potrebno juriti za intervju, ali samo zbog toga što to smatra sastavnim delom svog posla, koji će obaviti uprkos tome što bi znao gde drugo da bude i šta drugo da radi, umesto da priča za novine. Ali, ako razgovara, razgovaraće (veoma) inteligentno i obavešteno, ne potcenjujući sagovornika. Drugim rečima, radiće svoj posao posvećeno i profesionalno. Kao što i glumi.

WS: Postali ste upravnik Ateljea 212 pre dvanaest godina, a od onda se u zemlji dogodilo i promenilo mnogo toga. Kakva je to bila pozicija za posmatranje Beograda, Srbije i sveta?

Znate, posao ljudi u pozorištu trebalo bi da se svodi na samo jedno – da se uveče upali svetlo na sceni, ugasi u dvorani i da počne predstava. Ali, ovde su okolnosti stalno dramatične, a s obzirom na to da je pozoriste javna institucija i javno mesto, s položaja upravnika se mnogo vidi i trebalo bi da može i da se utiče na zbivanja. To se, međutim, češće svodi na dolaženje do svesti da ne može da se utiče na njih, ma kako ja to želeo. Ali pozorište daje priliku čoveku da reaguje na događaje barem time šta će se igrati na sceni i ličnim angažmanom. Ono daje priliku i da se, barem, utiče na to šta će ljudi u okruženju i svetu videti kao stavove naše umetničko-intelektualne, kulturološke sredine prema svim tim događajima.

WS: Pročitao sam da ste negde izjavili kako naše kulturno nasleđe jeste za svako poštovanje, ali da se neće na osnovu njega formirati nas kulturni identitet, ni u zemlji ni u inostranstvu.

Nemam ništa protiv nasleđa, korena, istorije, sve dok to ne postane isključivo mitologija, dok nas kulturni identitet ne počne da počiva na mitu o kojem ne znamo ništa. Zbog toga mi se čini da koreni kojima se često dičimo i često insistiramo na njima, počivaju na mitološkom ponavljanju jedne te iste priče koju nije dozvoljeno dovesti u pitanje. To je ono što je bolno, kad se priča kako se na dvoru cara Dušana jelo viljuškama i kašikama, dok se u Evropi jelo rukama i nogama. Pa šta sad? Je l’ to sad neka naša karakteristika? Je l’ to ono po čemu nas prepoznaju? Ne da nije, nego nas objektivno prepoznaju po tome što smo bili učesnici poslednjeg balkanskog rata i to na najužasniji mogući način i to je ono što treba da se ispravi. Ono što formira našu perspektivu i naš imidž, je ono što sada radimo, kao država, kao narod, kao intelektualna sredina. Predstave koje danas pravimo će neko u inostranstvu videti kao umetnički, kulturni identitet naše zemlje, a ne viljuske na freskama.

WS: Kada postavite dramu Biljane Srbljanović, koju režira Dejan Mijač, sa svim tim dobrim glumcima, da li Vas čudi kako mnogo talentovanih ljudi proizvodi ovaj zapušteni, destimulisani narod?

Mene uvek čudi ova druga strana, ovo što je loše. Ta produkcija subkulture treša i neukusa koja stalno preliva tu času. Ja ne mogu da verujem da ljudi to primaju, da to mogu da slušaju i gledaju. Jednostavno, ja više verujem ovim ljudima sa kojima radim, sa kojima sam u komunikaciji u vezi sa predstavama koje ovde postavljamo. Za mene su ljudi koji profesionalno obavljaju posao i imaju ukusa i mere prirodna pojava. Sve ovo drugo mi je jedna neorganizovana kafana sa ogromnom količinom prejakog jela i pića koje se nesnosno troši. Na to ja ne mogu da pristanem sve ove godine mog svesnog života. Zbog toga se, između ostalog, i bavim ovim poslom, da skrenemo s tog puta. Znate, svakom strancu je strašno zanimljivo da dođe u Beograd. Prvo, plaši se toga, pa ga onda neko ubeđuje, ili jednostavno mora da dođe zbog posla, pa stigne sa mnogo zazora, a onda ostane pet dana i tu se provede kao nigde u životu. Zanimljivo mu je kako grad živi 24 časa, kako je prljav, kako izgledaju zgrade, žene… Sve mu je zanimljivo. I stvarno, na pet dana, ovo je genijalan grad. I onda taj stranac ode i priča svima kako je tu sjajno, priča drugima kako moraju da odu i oni i kako mi ovde nismo ružni, prljavi i zli. Ali, onaj ko živi ovde, zna da ima mnogo i ruznih i prljavih i zlih.

WS: Kako ste postali upravnik Ateljea?

Na svu sreću, počeo sam da radim ovaj posao kada se prvi put promenila vlast u gradu, kada su SPO i DS pobedili na gradskim izborima. Zoran Đinđić, koji je kratko vreme bio gradonačelnik i Gorica Mojović, koja je bila gradski sekretar za kulturu, pozvali su me i ponudili mi posao, a ja sam, zahvaljujući glumcima koji su me podržali, počeo to da radim.

WS: Ali zasto ste prihvatili ponudu?

Zato što je u tom trenutku postojala jako velika opasnost da se sa druge strane političke scene na ovo mesto postavi neko ko ne oseća način na koji bi ovde trebalo da se radi. Ne mogu da kažem da u prvom trenutku nisam zažalio što sam to prihvatio, znate zašto? Seo sam u ovu stolicu tamo i shvatio da ja o tome ništa ne znam. Tako da mi je, kad sam skupio ove ljude sa kojima ja to radim, bilo veoma teško, verujte mi. Ali, krene to nekako… Prva stvar koju sam uradio kao upravnik, bila je da promenim bojler u muskoj garderobi, koji ili je cureo ili nije radio, pa su vam mogućnosti bile da vas možda udari struja, ili da se tuširate hladnom vodom. Godinama su nam pričali kako nema para da se kupi taj bojler. Mi smo onda mislili da tu ima neka tajna u vezi sa bojlerom, ali sam ja video da je to samo stvar dobre volje – ako se rade predstave koje kostaju desetine hiljada evra, stvarno nije problem da se popravi jedan bojler.

WS: Menjali ste i repertoar?

Što se tice repertoara, uvek sam se trudio da ne odemo ispod onoga što slovi kao kvalitet Ateljea 212, mada mislim da jesmo iznad tog nivoa sada. Naime, kvalitet Ateljea takođe počiva na mitologiji. Vidite, priča o kvalitetu kulture i umetnosti, ne samo ovog pozorišta, uvek počiva na vremenu koje je bilo bolje nego ovo sada. Pa se kaže da su se tada igrale mnogo bolje predstave, da se mnogo više putovalo, radilo kvalitetnije i tako dalje. Za pedesetogodišnjicu Ateljea, radili smo veliku monografiju o pozorištu, pa smo se bacili na dokumenta i videli – u prvih 25 godina rada ovog pozorišta, vise od sedamdeset posto predstava koje su radene, izvedene su tri ili pet puta. I šta sada? OK, ovo ostalo jeste bilo jako dobro, ali se to svodi na sedam ili osam naslova koji su igrani izmedu 250 i 300 puta. “Radovan III”, “Kralj Ibi” ili “Maratonci” jesu pozitivni mitovi, ali su to samo stvari na kojima počiva i ostali rad pozorišta.

WS: Nasa se zemlja u smislu ucesca u protoku ideja kojima se bavi citav svet provincijalizovala u odnosu na to vreme. Da li se i pozoriste provincijalizovalo u tom smislu?

Svetozar CvetkovićSad ću opet da kažem nešto što će da zvuči jeretički: Miloševićevo vreme je, što se pozorišta tiče, bilo bolje. Ne ekonomski, ili po kvalitetu života, ali u smislu atmosfere i kreativnosti – da. U to vreme je pozorište predstavljalo nekakvu alternativu, umetnički izraženu slobodnu reč. Na sceni Ateljea su i u Titovo i u Slobino vreme mogle da se čuju reči koje niste mogli da pročitate u novinama, koje nisu smele da se javno kažu, na primer na televiziji. A u pozorištu se digne zavesa i glumci kažu šta hoće. U doba studentskih demonstracija, izlaska tenkova na ulice, tokom uličnih sukoba s kraja devedesetih, u doba ubistva Zorana Đinđića, imali smo tokom predstava na sceni direktne akcije koje su upućivale publiku na to što se dešava. Odnos prema tom vremenu nas je uveo u drugo vreme, vreme konzumentske utakmice u kojoj televizija odnosi veliku pobedu u pogledu kolicine informacija i programa koje daje. U toj utakmici televizija takođe lako privlači masu mladeg sveta da se okrene subkulturi treša. Šarolikost vodi mlade tamo, a ne u pozorište, tako da je situacija sa pozorišnom publikom teza nego u vreme Miloševića. Ali, mi nekako uspevamo da dovedemo ljude u pozorište i ne kuburimo sa publikom, nemam razloga da se žalim sa te strane. Jer, ja se sećam i vremena kada smo se u velikim predstavama sa po dvadeset glumaca na sceni, dogovarali da ne igramo predstavu ako u publici ima manje ljudi nego što je nas na sceni. Znaci, bilo je i to. U manjini, ali je bilo i siguran sam da u Srbiji postoje scene gde se to dešava. Sada Atelje nema taj problem.

WS: Obično posle BITEF-a, kada ljudi vide neke posvećene Ruse, precizne Britance, inventivne Amerikance, čuje se kako je naše pozorište zaostalo. Čini se da se zaboravlja gde postoji to pozorište. Ovo društvo, ovakvo kakvo je, ne zaslužuje nikakvo pozorište, a kamo li ovakvo.

Drago mi je što ste vi to rekli, a ne ja. Ja mislim da imamo bolje pozorište nego što zaslužujemo. Ma ne zato što se ja ovim bavim, nego generalno postoji tako jedna topla i značajna vrednost u tome što se radi na našim scenama, da to niko ne može da prenebregne. Ali, kod nas ne postoji to nešto što postoji kod toga što ste nazvali “posvećenim Rusima”, ili “posvećenim Kanađanima”, sve jedno. Kod nas ne postoji volonterstvo, ni u čemu to ne postoji. Postoji neverovatan profesionalizam, znanje i kreativnost kod jednog broja ljudi. Ti ljudi hoće time da se bave, ne žive od toga, od toga primaju neke male plate i honorare, ali žive od toga u svom srcu. Ovaj ostali deo, koji se ne unosi toliko u to, kaže: “Mene ne mogu da plate toliko malo koliko malo ja mogu da radim”, što je psihologija koja ovde funkcioniše već pedeset-šezdeset godina.

WS: Zašto bi jedna kompanija, ili banka, uopšte dala novac za bilo koju predstavu, umesto da plati sebi TV reklamu?

Danas je to bitno drugačije nego pre dvanaest godina. Ispričaću vam jednu prilično intimnu priču o tome. Kad sam postao upravnik Ateljea, shvatio sam da ništa o tome ne znam. Shvatio sam, odmah, i da je finansiranje pozorišta katastrofalno. Potegao sam sve ljude koje sam do tada poznavao, koji su vezani i za privredu i za vlast, sa bilo koje strane političke scene. Obratio sam se onda jednom čoveku, koji je u to doba bio ministar, da mi pomogne oko toga. Pozvao me je da dođem u Palatu Federacije i ja sam uskoro sedeo u njegovoj kancelariji. Bio je godinu ili dve stariji od mene, u to vreme mlad i agresivan političar. Sedim ja tako u njegovoj kancelariji, utonuo u fotelju, on sedi iza onog njegovog velikog stola, i kaže ovako: “Ja sam osamdeset prve godine bio na nekim postdiplomskim studijama u Parizu. Živeo sam tamo već nekih četiri-pet meseci, bio usamljen, nisam imao nikoga, ni prijatelja. Te prve godine, koja mi je prolazila tako, bez igde ikoga, na jesen, prolazim ulicom i vidim neki film koji se zove “Montenegro”. Pomislim: “Zasto ja sad ne bih gledao neki film koji se zove ‘Montenegro’?” I uđem ja unutra, gledam film, publika se silno zabavlja, vidim na ekranu neke naše poznate glumce, ali odjednom vidim i jednog čoveka koga ne znam, a koji igra tog tipa koji je glavni lik. I, nekako se idetifikujem sa njim. Posle filma, pomislim: “Ako nekad ovog čoveka budem upoznao u životu, ja ću morati njemu da pomognem, zato što je on meni pomogao u ovom trenutku“. A sad mi kaži šta ti treba?”

WS: Neverovatno.

Potpuno. Ja mu kažem šta mi treba i on me u roku od nekoliko sati spoji sa četiri direktora velikih srpskih preduzeća i ja sam razgovarao sa njima, a oni su mi pomogli. Njihov interes nije bio nikakav, a ministrov interes je bio da mi uzvrati pomoć koju sam mu nenamerno dao osamdeset prve godine tako što je ušao u bioskop i gledao film. Ja sam prvu sezonu uradio zahvaljujući tome.

Svetozar Cvetković

WS: Da nista drugo film nije postigao…

Dovoljno je. U svakom slučaju, tako sam shvatio kako taj mehanizam funkcioniše, shvatio kako državne firme mogu da ulazu u kulturu. To je bilo u to vreme, ali mnogo se promena dogodilo od onda i mnogo je tih preduzeća u međuvremenu privatizovano i danas vlasnik takvog preduzeća nema nikakvog interesa da ulaze u kulturu, jer to ne može nikako da mu se vrati. Danas ni jedna privatna kompanija, jer samo one sada imaju novac i prisutne su u javnom životu, neće uložiti jedan evro, a da joj se ne vrati bar pedeset centi više. A kompanije od strane države ne dobijaju nikakve beneficije za ulaganje u kulturu, kako je to inače u svetu uređeno.

WS: Već duže vreme Atelje postavlja predstave koje očigledno nisu komercijalne, ali su i one iznenadujuće gledane. Da li gledane predstave pokrivaju troškove drugih, ili se svaka predstava posmatra kao poseban projekat?

Postoji nešto što bih nazvao masovnim potrebama publike. Mene to nervira, ali deo publike ne ide redovno u pozorište i uđu u blagajnu Ateljea, evo ja sam svedok toga, pa kažu: “Dajte mi nešto smešno”. Sad ste vi u poziciji da prodajete hranu za dušu, ali previše bukvalno – kao da vi odete sad u market preko puta i kažete: “Dajte mi nešto smešno, od čega ću da se smejem kad pojedem”. Ljudi to traže i kroz to mi osećamo i dalje pritisak bliske prošlosti, politike… Kao nigde u svetu, svako se kod nas time bavi, svako sebi daje za pravo da misli da zna najtačnije rešenje za naše političke i sve druge probleme. Tako da možete da ih razumete, nakon što stalno sede kod kuće sa upaljenim televizorom i opterećuju se svim tim, traže nekad ventil i u pozorište idu sa idejom: “Ajde sad malo zabava”. Veliki broj ljudi, na žalost, shvata pozorište kao zabavu.

WS: Vi ste iznimno uspešan upravnik pozorišta, ali ste to već dvanaest godina. Da li Vam je toga preko glave? Kakav je Vaš odnos prema kraju trećeg mandata?

Ne mogu da kažem da mi je ovoga preko glave – posle toliko godina, to mi je postao i način života. Ipak, mislim da bi trebalo tu da se napravi neka promena, ne zbog toga što ovo što sada radimo nije dobro, nego zato što su promene potrebne. Sa skupštinom grada treba da se dogovori kako da ovde ude neko ko zna biće ovog pozorišta i ko će uvesti nešto novo u odnosu na ovo što sada radimo. Uvek su potrebne promene i zato, na kraju krajeva, i postoje ti mandati. Na kraju krajeva, i generacije su veoma različite i ja imam nekoliko kandidata koje bih predložio da krenu time da se bave. Ovaj posao me je u dobroj meri odvojio od onoga što jeste moj posao, od iracionalnog bića glumca i stvorio je racionalno biće direktora pozorišta. Mislim da treba da ostanem u svom poslu, glumi, ali i da ne odbačim sada sve što sam naučio na ovom mestu. Dakle, baviću se i produkcijom, ali na nekom drugom mestu.

This entry was posted in Intervju. Bookmark the permalink. Both comments and trackbacks are currently closed.
Zvonimir Đukić Đule
Stefan Milenković
Darko Bajić
  • Vinarija Lastar
  • Podrum Aleksić
  • VIRTUS