Moj Izbor

Lena Bogdanović

Bri­tan­ci je gle­da­ju u Srp­skom fil­mu, a do­ma­ća bi­o­skop­ska pu­bli­ka uži­va u nje­noj ro­li škol­ske di­rek­tor­ke u ostva­re­nju Pla­vi voz, pra­te­ći isto­vre­me­no i njen rad na te­le­vi­zi­ji u ri­mej­ku ču­ve­ne se­ri­je za de­cu Na slo­vo, na slo­vo.

Jed­na od naj­lep­ših srp­skih glu­mi­ca Le­na Bog­da­no­vić ka­že da s ra­do­šću i po­no­som gle­da se­ri­ju prot­ka­nu ne­za­bo­rav­nim son­go­vi­ma i ge­ni­jal­nim tek­sto­vi­ma Du­ška Ra­do­vi­ća uz ko­ju se vra­ti­la u de­tinj­stvo. No, vre­me­na za opu­šta­nje, su­de­ći po nje­noj pri­či, ne­ma. Uve­li­ko spre­ma ulo­gu Ma­dam Iva­nov­ne u ko­ma­du Zoj­kin stan Mi­ha­i­la Bul­ga­ko­va.

Bi­će to, ot­kri­va nam, po­sle ne­ko­li­ko se­zo­na ba­vlje­nja fil­mom i pro­du­cent­skim po­slom njen ve­li­ki po­vra­tak na ma­tič­nu sce­nu Srp­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta, pod bud­nim re­ži­ser­skim okom De­ja­na Mi­ja­ča. Pa­ra­lel­no ra­di i na ulo­zi ko­ju će igra­ti u du­go­o­če­ki­va­nom ostva­re­nju Din­ka Tu­ca­ko­vi­ća Dr. Rej i đa­vo­li, a iš­če­ku­je i emi­to­va­nje se­ri­je Že­ne sa De­di­nja, u ko­joj tu­ma­či jed­nu od če­ti­ri pro­ta­go­nist­ki­nje

VI­NO

Iako ra­do na­ru­ču­jem i fran­cu­ska, i či­le­an­ska, i ar­gen­tin­ska, pa i mno­ga do­ma­ća vi­na, na vr­hu mo­je li­ste ipak su ita­li­jan­ska. I me­ni i mo­jim ro­di­te­lji­ma Ita­li­ja je ne­ka vr­sta ”vir­tu­el­ne do­mo­vi­ne”. Če­sto smo ta­mo pu­to­va­li i do­bro je po­zna­je­mo. Ita­li­ja ima ne­ki po­se­ban šmek, čak bih do­da­la – mi­ris. Vo­lim da ot­kri­vam no­va me­sta, ali isto ta­ko jed­no­stav­no mo­ram da imam, ka­ko vo­lim da ka­žem, ”go­di­šnju do­zu Ita­li­je”. Otud ne ču­di što su ita­li­jan­ske eti­ke­te oba­ve­zan do­da­tak na­šim po­ro­dič­nim voj­vo­đan­skim ruč­ko­vi­ma sa pra­vom, žu­tom su­pom (naj­bo­lja je od fa­za­na) i dru­gim ”di­je­tal­nim” đa­ko­ni­ja­ma. Moj ta­ta uži­va da u tim pri­li­ka­ma otvo­ri ne­ku od no­vih bo­ca iz svo­je ko­lek­ci­je; pi­no gri­gio, lam­bru­sco, bi­lo ko­ji pro­sec­co ili char­do­nnay… Ma, ne­ma lo­šeg vi­na kod Ita­li­ja­na. Ina­če, chi­an­ti me uvek pod­se­ti na div­no pu­to­va­nje kroz isto­i­me­nu re­gi­ju u oča­ra­va­ju­ćoj To­ska­ni, na po­seb­nu ni­jan­su ze­le­ni­la, vi­no­gra­de, ma­le­ne dvor­ce, trg u Si­je­ni, tor­nje­ve u San Đi­mi­nja­nu. Bru­nel­lo di Mon­tal­ci­no me pod­se­ća na je­dan do­ži­vljaj u Pi­zi… Sko­ro pa kič… Od do­ma­ćih vi­na pre­po­ru­ču­jem Por­tu­gi­zer Mač­kov po­drum. Ni­je što ga pra­ve mo­ji Srem­ci, ne­go ga odi­sta sma­tram ne­pri­ko­sno­ve­nim! Vi­no je, ra­zu­mlji­vo, naj­lep­še pi­ti u dru­štvu vo­lje­ne oso­be. Moj deč­ko i ja vo­li­mo na pu­to­va­nji­ma da is­pro­ba­va­mo lo­kal­na vi­na, pa i da ih na­ku­pu­je­mo kad je pri­li­ka. No, pod­jed­na­ko nam je le­po i ka­da u do­ma­ćoj at­mos­fe­ri, uz klo­pi­cu i film, uži­va­mo u div­nom do­ma­ćem ro­zeu Ka­zi­mir, ko­je nje­gov otac pra­vi na ju­gu.

HRA­NA

Ve­li­ki sam gur­man. Na pu­to­va­nji­ma vo­lim da pro­bam lo­kal­na je­la i mo­ram da pri­znam da se gnu­šam lju­di ko­ji se u ta­kvim pri­li­ka­ma od­lu­ču­ju za hra­nu iz Me­ka. Ako i mo­ram da kro­čim u to car­stvo pla­stič­ne hra­ne, ra­di­je ću na­ru­či­ti sa­la­tu ili sla­do­led, ne­go ne­što ”ozbilj­ni­je”. Da­kle, ne vo­lim junk food. Je­di­ni iz­u­ze­tak je – Ken­ta­ki F, jer ipak ko­li­ko to­li­ko li­či na pi­le­ti­nu… Čak je i od­lič­no za­či­njena! Od slat­ki­ša iz­be­ga­vam one u ko­je ide ”šo­lja še­će­ra” i ”ceo bu­ter”. Da­kle, pre­slat­ke i pre­ma­sne. Vi­še mi pri­ja par­če ne­ke do­bre čo­ko­la­de ne­go ko­lač. Ni­sam lju­bi­telj pe­ka­ra (sa pe­ci­vi­ma, ko­je je uglav­nom pre­ma­sno za moj ukus), te ih ne bih pre­po­ru­či­la kao ide­al­no me­sto za pre­hra­nu u pa­u­zi. Žao mi je što u Be­o­gra­du ne­ma vi­še re­sto­ra­na sa is­toč­njač­kom ku­hi­njom na me­ni­ju. Sve po­hva­le re­sto­ra­ni­ma Gin­ger, Byblos i Iki. Sjaj­ni su, ali tri re­sto­ra­na ovo­ga ti­pa je ma­lo. Ne­do­sta­ju i su­ši ba­ro­vi, u ko­ji­ma mo­že da se ”klo­pa s no­gu”, a da ne­ma­te uti­sak da vas ”lu­pa­ju po uši­ma”. Od spe­ci­ja­li­te­ta mi je žao što nig­de u gra­du ne mo­že da se na­ru­či po­ho­va­no me­so sa do­dat­kom šlji­va ili vi­ša­nja, kao u Pe­šti i Be­ču. Ov­de, jed­no­stav­no ne­ma ta­kvog ”po­he­ra­ja”. Ne­ma ni pa­ste kao u Ita­li­ji – da bu­de al den­te, a da ne pli­va u pre­te­škim so­so­vi­ma u ko­je kao da je sta­vlje­na ce­la pa­vla­ka.

IZ­LA­ZAK

U Pla­sti­ku i Ab­sin­tu (od mi­lja ga zo­vem Abs) bi­lo je pro­vo­da za pam­će­nje, a ide­al­nu at­mos­fe­ru za ro­man­tič­nu ve­če­ru, po mom mi­šlje­nju ima re­sto­ran Na ćo­šku, ko­ji me pod­se­ća na pa­ri­ske lo­ka­le: sve­tao pro­stor, ele­gan­tan en­te­ri­jer, fi­ni svet, ko­ji vo­li da uži­va u do­broj hra­ni, uvek na­sme­jan i do­bro upu­ćen ko­no­bar. Jed­nom reč­ju – tres chic me­sto. Na me­ni­ju ro­man­tič­ne ve­če­re mo­ra­li bi da se na­đu: krem čor­ba od tar­tu­fa ili su­pa sa bif­te­kom, sa­la­ta sa lu­be­ni­com i ja­go­da­ma, lo­sos u so­su od man­ga i tart od čo­ko­la­de, uz, na­rav­no, ne­ki lep char­don­nay. Od me­sta sa naj­lep­šim po­gle­dom u gra­du, iz­dvo­ji­la bih Igu­a­nu. Me­đu­tim, do­da­la bih da njen adut ni­je sa­mo pre­di­van po­gled, već i pra­va fjužn ku­hi­nja, sja­jan džez, fan­ta­sti­čan iz­bor vi­na i lju­ba­zno oso­blje. To je jed­no od me­sta na ko­je s po­no­som iz­ve­de­mo pri­ja­te­lje i go­ste iz ino­stran­stva da ih uve­ri­mo da je Be­o­grad – svet. Ne vo­lim da mi se mu­zi­ka ”svi­ra na uv­ce”, er­go ne vo­lim ži­vu mu­zi­ku, tam­bu­ra­še i sin­ti­saj­zer, na­ru­či­va­nje pe­sa­ma i ka­fan­sku at­mos­fe­ru. Sto­ga bi ide­a­lan iz­la­zak po mom uku­su tre­ba­lo da iz­gle­da ova­ko: gru­pa pri­ja­te­lja, živ raz­go­vor, kon­struk­tiv­na po­le­mi­ka ko­ja pre­la­zi u op­šte nad­gla­ša­va­nje uz pu­no sme­ha; pi­je se pro­se­cco spu­man­te, ne šte­di se, gu­šta­ju se mor­ski plo­do­vi, a ka­sni­je i ri­ba; do­bro­do­šao je i kar­pa­ćo, na­ro­či­to ako je sa ja­go­da­ma i, na­rav­no – do­bar iz­bor si­re­va (po­ma­li brie, gra­na pa­da­no); za kraj bih osta­vi­la vo­će – ja­go­de, tre­šnje ili lu­be­ni­cu. Ve­če­ra bi bi­la pra­će­na mu­zi­kom Di­na Mar­ti­na i osta­lih iz Rat Packa, Mar­le­ne Di­trih, Me­ri­lin­ke i Ri­te Hej­vort… Po­sle to­ga bih sa dru­štvom oti­šla ne­gde na ples, gde se mo­gu ču­ti Ston­si, Blur, Kjur, Pe­per­si, Vajt strajps, Di­peš mod i Jinx.

Broj:
Piše:
Foto:
This entry was posted in Moj Izbor and tagged , . Bookmark the permalink. Post a comment or leave a trackback: Trackback URL.
Anđelija Vujović
Mina Lazarević
Lena Kovačević

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*
*

  • Podrum Aleksić
  • VIRTUS