Enografija

Prosecco

Ponovo nam se bliži vreme novogodišnjih praznika, kada se nekako uvek setimo mehurića u vinu. Poznato je da su za slavu penušavih vina najzaslužniji šampanjci, koji ujedno i drže primat u ovoj kategoriji vina kada je reč o kvalitetu, ali postoje cenovno prilično prihvatljivija penušava vina u raznim regijama sveta, a koja ipak imaju dovoljan kvalitet da bi se u njima istinski uživalo. Jedna od takvih su i vina prosecco, koja dolaze iz istoimene oblasti na severoistoku Italije

Već smo u nekom od prethodnih brojeva pisali da na svetu postoji mnogo vrsta i stilova penušavih vina, kako po načinu proizvodnje tako i po mestu rađanja. Tako smo već čuli priču o velikim šampanjcima, njihovom poreklu, zaštićenom imenu (niko ne sme svoje penušavo vino da naziva šampanjcem ukoliko nije nastalo u Šampanji i po tačno određenim procedurama). Da se još jednom ukratko podsetimo – šampanjci se proizvode na tradicionalni, takozvani šampanoaz način, a to je prilično dug, samim tim i skup postupak. Zato su šampanjci, bez obzira na to što su vrlo često predmet želja vinskih ljubitelja, vrlo često nedostupni velikom broju konzumenata. Upravo zbog toga često svi mi posežemo za nekim pristupačnijim vinima, a u tu grupu spadaju i vina proseko (prosecco), koja su i tema ovog broja.

Regija u kojoj se proizvode vina proseko se zove Proseko, što je u neku ruku presedan u svetu, jer je to jedina regija koja je dobila ime po sorti grožđa od koje se proizvode vina u njoj. Činjenica da je ime grožđa zaslužno za ime regije i vina sigurno je doprinela imidžu, ali je istovremeno stvorila i određene probleme, upravo zato što je mnoštvo proizvođača koji su vina proizvodili od sorte proseko u drugim regijama na svoje flaše stavljalo to ime. To se odnedavno promenilo i to setom zakona, od kojih jedan kaže da ime „proseko“ ne sme više da se koristi za vina od ove sorte koja su proizvedena izvan DOC regije Proseko, već da se za takva vina koristi jedan od sinonima, glera. Takođe, više nije dozvoljeno da na svoju flašu stavite naziv „proseko“ samo zbog toga što ste koristili ovu sortu u spravljanju penušavca. Takođe su i roze penušavci, koji su do tada nosili oznaku „proseko“, izgubili tu privilegiju, tako da danas ne možemo da govorimo o roze proseku.

To je samo jedna u nizu promena koje su italijanske vinske vlasti počele da uvode pre nekoliko godina sa ciljem zaštite jednog od najperspektivnijih regiona Italije. I nije to jedina promena koja je zadesila regiju Proseko. Prvo su dve najpoznatije podregije Koneljano (Conegliano) i Valdobiadene (Valdobbiadene) prešle iz DOC apelacije u višu DOCG, a većina IGT vinograda je tada dobila DOC status. To bi bilo slično kao da su francuski VDP (Vin de Pay) vinogradi prešli u kategoriju AOC. Naravno, to je dovelo do velikog ograničenja u prinosima, tako da je u DOC zonama prinos smanjen sa 180 na 120 hektolitara po hektaru, dok je kod DOCG ta količina sada ograničena na 90 hektolitara po hektaru.

Osim ova dva DOCG regiona vredi spomenuti i jedan poseban teroar, ili možemo reći cru, a to je brežuljak Kartize (Cartizze). Na etiketama vina koja dolaze iz ove oblasti dozvoljeno je da stoji naziv cartizze, a ovi vinogradi zauzimaju površinu od blizu 107 hektara i podeljeni su između 140 malih vinogradara. Zbog izuzetnog kvaliteta i položaja cena ovih vinograda po hektaru ponekad je vrlo blizu onih u Šampanji, a to može da znači i milion evra po hektaru.

Proseko se, kao i mnogo drugih penušavih vina na svetu, proizvodi šarmat ili tank metodom, koja podrazumeva da se druga fermantacija obavlja u čeličnim tankovima pod pritiskom, a ne kao kod šampanjaca u pojedinačnim bocama. Već zbog samog procesa proizvodnje primetne su i prve razlike u stilu, jer je u proizvodnji proseka cilj da se maksimalno sačuvaju sortne karakteristike i voćne arome, za razliku od mineralnih, fermentativnih i oksidativnih aroma koje srećemo kod šampanjaca. Međutim, danas se sve veći broj proizvođača upušta u eksperimentisanje sa različitim metodama spravljanja. Recimo, i u zoni Valdobiadene je dozvoljena i šampanoaz metoda, tako da ponekad možete sresti i ovakve primerke proseka.

Proseko može biti blago (frizante) ili normalno gaziran (spumante). Glavna razlika između ova dva penušavca je u pritisku u boci, koji kod spumantea iznosi minimalno 3,5 bara, dok je kod frizantea taj pritisak na 1.0 do 2.5 bara. Takođe, stilovi variraju po procentu šećera u boci i kreću se od bruta, koji je suv i ima manje od 15 grama preostalog šećera po litru, pa preko extra dry do, prilično zbunjujućeg naziva dry, koji označava vino koje je u stvari vrlo primetno slatko i ima između 17 do 35 grama šećera po litru. Većina vina proseko ima izuzetno izražene voćne arome sa naglaskom na notama citrusa, zatim breskve, kajsije, sveže jabuke…

Vina proseko su uglavnom lagana i osvežavajuća, a kad je u pitanju neko načelno slaganje hrane i vina idealna su kao aperitiv ili pratilac laganih jela, salata, pršuta i laganih mladih sireva.

Godišnja proizvodnja približno je oko 150 miliona boca, od čega je 60% unutar DOCG zone. Vinogradi koji se prostiru unutar DOCG zone između gradova Konsiljano i Valdobiadene zauzimaju površinu od oko 5.000 hektara.

 

Što se tiče srpskog tržišta, stanje je veoma haotično. Proseka ima mnogo, dosta brendova se pojavljuje i nestaje sa tržišta i mali je broj onih koji dugo opstaju. Naravno, nije u pitanju njihov kvalitet već nivo profesionalizma onih koji ih distribuiraju na našem tržištu i vrlo često loše cenovno pozicioniranje. Takođe se veoma često dešava da i obična penušava italijanska vina, i ne samo italijanska nego i iz drugih zemalja, dobijaju ime proseko i kao takva se prodaju. Nekako je to ime proseko, kao i šampanjci, kod nas postalo sinonim za sve penušavce, pa vam se može desiti da u restoranu pod ovim imenom dobijete neko špansko ili slovenačko penušavo vino.

 

Cene u maloprodaji kreću se od 850 dinara za Astorija Lounge, Marsuret i La Cacciatora, 1.000 do 1.200 za Brut superiore Santa Margherita, Terezza Rici, Conca di Oro ili Collavini, pa do nekih malo skupljih poput Marsura ili Foss Marai koji koštaju od 1.400 do 1.650 dinara. Cene u restoranima kreću se od 1.500 do čak i 3.000 dinara za bocu, dok se čaša proseka može dobiti za 200 do 600 dinara.

 

 

Broj:
Piše:
Foto:
This entry was posted in Enografija and tagged , . Bookmark the permalink. Post a comment or leave a trackback: Trackback URL.
Ribera del Duero
Mozel
Cava

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*
*

  • Podrum Aleksić
  • VIRTUS