Intervju

Dejan Bodiroga

Biti veliki. U svemu

_MG_1521_resizeSvojim čuvenim forama često je činio bespomoćnim mnoge legendarne svetske košarkaše protiv kojih je igrao, a postalo je pravilo da će klub u koji dođe osvajati trofeje. Tako je i bilo svuda gde je igrao, u Stefanelu, Olimpiji Milano, Real Madridu, Panatinaikosu, Barseloni i Lotomatici. Bio je i jedan od lidera naše najuspešnije reprezentativne generacije i teško bi bilo setiti se nekog trofeja ili individualnog priznanja u svetu košarke koje nije osvojio. Takođe je teško pobrojati sve utakmice u kojima je u kritičnim trenucima preuzimao odgovornost i rešavao ih u svoju korist. A kako je to Dejan Bodiroga uspevao ni danas nije baš najjasnije, pa važi za jednog od košarkaša koji još uvek „nije provaljen“. To što je on radio delovalo je neverovatno lako i jednostavno, bilo da je u pitanju njegov čuveni „ulaz“ pod koš, šut sa distance ili za tri poena. „Beli medžik“ i razni drugi nadimci samo su potvrđivali njegovu reputaciju, ali ipak, nikada nije zaigrao u najjačoj ligi na svetu, američkoj NBA

„Ne žalim ni za čim u karijeri i ne volim da preispitujem svoje odluke jer uvek stojim iza njih. Vrlo respektujem tu ligu, ali nisam hteo da sedim na klupi i da se dokazujem godinu-dve, hteo sam odmah da igram i da osvajam trofeje jer volim da pobeđujem. Volim izazove ali i trofeje, pa sam onda izabrao da odem u neki evropski klub sa kojim mogu da uradim ono što oni već nisu, kao recimo sa Barselonom, a da igram onoliko koliko hoću. Verujte, nijednog jedinog trenutka nisam zažalio zbog NBA“, kaže Dejan Bodiroga na početku intervjua za magazin Wine Style.

A taj intervju nije baš ličio na intervju. Od prvog trenutka kad se pojavio na terasi hotela Zira pa do kraja, bio je potpuno isti – neverovatno jednostavan, srdačan i skroman. Uz flašu dobrog brunela razgovor je u pojedinim trenucima postajao toliko neformalan i prijateljski da je bilo teško setiti se da smo tu zbog intervju sa nekim koga smo u stvari tek upoznali. Ta njegova crta ljudskosti, iskrenosti i začuđujuće skromnosti, učinila ga je jednim od naših najomiljenijih sportista ikada. Ako ne i više, onda barem podjednako koliko i vrhunsko košarkaško umeće.

WS: Da li se nekad setite pesme Mi imamo svoga boga ime mu je Bodiroga?

Pa da… To su sjajne stvari i to je možda vrhunac moje karijere. Naravno da ti vrlo prija kad ti navijači pevaju pesme, kad vidiš da te ti ljudi, zbog kojih u stvari i igraš, toliko vole i poštuju. Ali to prija samo u prvom trenutku, a posle postane velika obaveza i teret sa kojim treba da se nosiš. Trebalo se izboriti sa tim, ostati na zemlji i proći kroz sve to a da se ne okrnjiš jer iza toga su vrebale mnoge stvari, ali mislim da sam, slava bogu, prošao kroz ta iskušenja na pravi način. A što se tiče te pesme, nikad sebe nisam smatrao nekim bogom, jer Bog je jedan, naravno, niti sam sebe smatrao dostojnim takvih poređenja. I mnogo manje od toga. Bio sam svestan da mnogo dobro igram košarku, da sam na vrhu i da sam popularan, ali isto tako i da je to samo jedan period života. Znao sam da je slava prolazna, a da je život nešto sasvim drugo.

_MG_1539_resizeWS: Da li ste kao dečak, dok ste igrali basket ispred zgrade, maštali o baš tolikom uspehu. Da li se uopšte sećate svojih tadašnjih želja?

Dešavalo se da mi to padne na pamet, kao, nekad sam igrao ispred zgrade na Duvanici u Zrenjaninu, gde sam i odrastao, a pogledaj sad, igram za Real, za reprezentaciju; ostvario sam svoje snove, pa čak i premašio… Ali to je bilo kao bljesak, pojavi se i brzo nestane, jer nemaš vremena da se osvrćeš na svoje početke. Sutra je novi trening, nova utakmica i novi protivnik koji ima ogromnu želju da te pobedi. To je malo čudno, uložiš mnogo vremena i truda da bi došao do toga, a onda doživiš to emotivno pražnjenje koje jako kratko traje. Nemaš vremena da gustiraš tu radost zbog uspeha. Jedna konstantna pozitivna tenzija te tera da ideš dalje i s vremenom to postane takmičenje sa samim sobom a ne sa protivnikom, jer počneš da razmišljaš o tome koliko daleko možeš da ideš, koji je tvoj maksimum. Jedan uspeh povlači drugi i to te gura dalje. Možda je i bolje što je bilo tako, jer ako se previše vremena provodi razmišljajući o postignutom uspehu onda će se teško nalaziti motiv da se ide napred.

WS: Da li Vam je bilo teško zbog činjenice da nikada niste igrali u našoj ligi i kako je to moguće?

Hm, moja karijera išla je vrlo čudnim putem. Još kao tinejdžera brat me dovodio na utakmice Partizana i Jugoplastike i maštao sam da jednog dana možda i obučem taj dres. Međutim, ispostavio se da su u Partizanu procenili da ja u tom trenutku nisam toliko atraktivan i talentovan igrač. A onda je Ćosić čuo za mene i zvao u Beograd da pita da dođem kod njih, pa sam se tako sa šesnaest godina obreo u Zadru. Bila je to teška odluka, ali se ispostavila kao dobra. Ja sam se uvek, a naročito tada, mnogo žrtvovao. U Zadru sam trenirao po sedam-osam sati dnevno, išao u školu i spavao. I ništa drugo, dok su moji drugari išli na plažu, izlazili u grad, uživali. Ali znao sam da nema velikih stvari bez trpljenja i odricanja. Onda je počeo rat, sve se iskomplikovalo pa sam sa osamnaest godina otišao u Italiju. U tih nekoliko godina prolazio sam kroz razna iskušenja pa sam brzo i sazreo. Kad dođete tamo, neće niko da čeka da se vi adaptirate, oni odmah traže od vas koševe jer zbog toga su vas i doveli. Brat mi je mnogo pomogao tada, trener je verovao u mene, ali ipak mislim da je božja volja to što sam uspeo da postignem u karijeri. Naravno, i kućno vaspitanje koje sam poneo igralo je vrlo važnu ulogu.

WS: Vašu karijeru obeležili su i nebrojeni koševi koji su odlučivali utakmice, kad je bilo neizvesno uglavnom ste Vi preuzimali odgovornost. Zašto? 

Uvek sam voleo da odlučujem, da preuzimam stvari u svoje ruke u tim kritičnim trenucima. Sviđao mi se taj osećaj. Ali ja sam se dugo pripremao za to, skoro ceo svoj život. Još kao klinac, dok sam igrao ispred zgrade, stalno sam zamišljao kako rešavam neku veliku utakmicu, a to sam često radio i kasnije na treninzima, pa kad su kasnije dolazili ti trenuci ja sam onda bio spreman za njih. Dobro, drugačije je na utakmicama, velika je tenzija, tu je i publika, atmosfera, ali voleo sam tu vrstu izazova. Nikada mi nije bio problem da preuzmem odgovornost. Ne samo u sportu, nego i u privatnom životu. Ne znam zašto, valjda je to stvar karaktera, genetike, nešto sa čim se čovek rađa. Možda je i to neka vrsta talenta, kao božji dar. Posle se to nadograđuje, raste samopouzdanje i onda ti je svaki sledeći put lakše.

WS: Da li ste nekad pomišljali da možete da promašite i šta će biti ako se to desi?

Nikada, ali verujte nikada. Ja sam išao na to da dam taj koš i to je bilo jedino o čemu sam razmišljao. Samo o tome kako da ga dam. Mislim da, da sam razmišljao o eventualnom neuspehu, verovatno bih većinu tih koševa i promašio. Za to je potrebna velika koncentracija, ali pre svega vera u sebe. Naravno, moraš često i da promašiš da bi došao u situaciju da često i pogađaš. Sećam da mi je jedan moj bivši trener često govorio: „Dok ne ispiješ čašu žuči, ne možeš osetiti koliko je slatka čaša vina“. U svemu tome mnogo mi je pomogla i vera, mislim da je to spas za svakog profesionalnog sportistu. To mi je dalo jednu osnovu i stabilnost. To je nešto za šta možeš da se uhvatiš i što te drži u stalnom kontaktu sa svojim bićem. A to ti opet omogućava da imaš samokontrolu. Ali preuzimao sam odgovornost i kada promašim, nikada nije bio problem da posle utakmice kažem da sam ja kriv.

WS: A kako ste podnosili poraze?

Uh, jako teško (smeh). Bilo je mnogo anegdota na tu temu. Oni koji su živeli sa mnom znaju kakav sam bio u tim situacijama. Dešavalo mi se da ne mogu noćima da spavam, preispitujem se… Razmišljam: šta ja uopšte radim, šta ja to igram, gde sam pogrešio… Bio sam u stanju da ne pričam ni sa kim u kući po dva dana. Ali posle se navikneš na to, naučiš da podnosiš poraze. Ja sam kao stranac sa devetnaest godina igrao u Italiji i mi smo kao mlad tim sa Bošom Tanjevićem došli do tri finala Kupa Radivoja Koraća i sva tri izgubili sa po pola koša razlike. Posle tog trećeg poraza zamislim se, pitam se kad će već jednom da dođe ta pobeda, ali onda shvatiš da moraš još više da radiš i da će taj trenutak da dođe. I mi smo posle osvojili i Ligu i Kup. Prihvatiš činjenicu da je svaka karijera satkana i od pobeda i od poraza, da je to prirodno. Ja sam, hvala bogu, imao više pobeda ali porazi su ti potrebni. Nekad možeš da izvučeš dobre pouke iz njih, da nešto naučiš. Moraš da znaš kako je teško kad izgubiš da bi imao veću želju da pobeđuješ.  Ja sam uvek bio samokritičan, zadavao sam sebi neke parametre, pa ako ih ne ispunim onda sam sam sebi dovoljna kritika. Ali, baš sam teško preživljavao poraze. Tek pred kraj karijere počeo sam lakše da se nosim sa tim.

WS: Da li Vam je, kao tako temperamentnom, smetalo kada neki Vaši saigrači nemaju istu želju za pobedom kao Vi, kada se ne trude dovoljno?

Kako da ne. Ja sam stvarno uvek davao svoj maksimum, ne samo na utakmicama nego i na treninzima, jer ne možeš ti da se foliraš na treningu a onda se resetuješ pred utakmicu i kao trudiš se. Nekada mi je dolazilo da pojedem čoveka. Nije mi bio problem da nekome kažem: „Ej, drugar, ne moraš ovo da radiš ako ti se ne radi. Slobodno idi negde. Ovde je nas deset-jedanaest koji hoćemo istu stvar, nemoj da nam to kvariš“. Ali s vremenom naučiš da prihvataš i takve stvari, shvatiš da su u svakoj ekipi prisutni različiti karakteri i da jednostavno nemamo svi istu želju. Znate, ja sam počeo da igram košarku isključivo iz velike ljubavi prema samoj igri, u tome je suština, ništa drugo. Sećam se kad sam igrao ispred zgrade sa drugarima, očistimo sneg pa onda igramo, i kad je plus trideset pet, nikad nas nije mrzelo. Ja sam uvek bio vrlo posvećen sportista, kao što su Novak Đoković, Nemanja Vidić, Bane Ivanović i slični. Recimo, nikad nisam zapalio cigaretu kao igrač. Moraš u tome da budeš celim svojim bićem da bi mogao nešto da napraviš. Onaj ko uđe samo sa ciljem da zaradi novac i da bude slavan, neće ga nikad ni zaraditi. Kalkulantski pristup ne donosi rezultat. Ako je nekome Bog već dao talenat, onda to ne sme da se pogazi nego stalno mora mnogo da se radi da bi se on usavršavao.

WS: Gde god ste igrali osvajali ste trofeje, u raznim klubovima i pri tom ste bili lider. Ipak, čini mi se da su igre u reprezentaciji najviše obeležile Vašu karijeru.

Pa jeste, to je bio jedan od najlepših perioda u mom životu, ne samo u smislu košarke. Mi smo svi bili vrhunski igrači, svako je bio lider u svom timu i mogao je da da preko dvadeset poena, i Divac, Sale, Paspalj i drugi, ali mnogo je važnija od toga bila dobra energija koju smo imali. Znate, svi smo bili svedoci nekih timova koji su imali vrhunske igrače, a da nisu ništa postigli. Taj višak kvaliteta je ponekad i problem, jer to je teško uklopiti. Tim je skup dvanaest ljudi i sad, svako tu treba da oduzme nešto od svog, da otkine deo sebe da bi taj tim mogao da funkcioniše i pobeđuje. To nije baš lako ali mi smo uspevali. Mi smo se odlično družili i van košarke, pa i danas i radovali smo se toj atmosferi koju smo imali kad smo zajedno. Osim toga, za nas je reprezentacija stvarno bila svetinja, bila je čast da obučemo taj dres jer smo znali da igramo za narod, znali smo koliko zadovoljstvo ljudima čine naše pobede. Barem sam ja to tako doživljavao. Uopšte nam nije bilo teško da celo leto provedemo trenirajući iako smo svi dolazili iscrpljeni posle napornih sezona. Dobro, bilo je nekad sitnih nesporazuma ali to nikad nije prelazilo okvire košarke. Niko od nas nije imao neku zadršku, bili smo iskreni u tome i stopostotno posvećeni istom cilju. Da nije bilo tako, sigurno ne bi bilo ni velikih rezultata.

WS: Vi ste bili jedan od lidera te generacije, i uopšte u klubovima, ali nekako atipičan. Bar ste tako delovali, tiho i povučeno, u priličnom kontrastu sa načinom na koji ste igrali?

Hm, pa nisam ja baš tako povučen. Možda tako deluje, ali imam taj hercegovački gen koji mi ne da da budem miran. Naravno, na utakmicama sam se trudio da budem smiren jer onda ne bih mogao da igram kako treba, čak i kad neko igra prljavo i kad me publika provocira. Ali, umeo sam i te kako da uzvratim na grubost, nisam voleo da ostajem dužan.

WS: Jednu od tih epizoda imali ste i sa legendom NBA lige Karlom Melounom.

Igra „jedan na jedan“ je uvek bila jedna od mojih jačih strana jer sam voleo da se nadmudrujem, da igram na „caku“, a on me u nekom trenutku prozvao da tako odigramo. Onda sam mu „prodao“ jednu od mojih finti pa je on otišao dva metra u stranu. Teško je to podneo pa me posle namerno udario kolenom u mišić tako da poslednjih osam-devet minuta nisam mogao da igram. Uglavnom, drago mi je da sam mu malo „izlomio kičmu“.

WS: Kad smo već pomenuli Amerikance, još se debatuje o tome da li bismo pobedili njihov najjači Dream team da smo nastupili kao Jugoslavija na Olimpijadi 1992.

Pa mislim da bi bilo vrlo neizvesno, jer mi smo tad imali strahovit tim. Nama je i kasnije, u Atlanti 1996. malo falilo, u dvadeset sedmom minutu bilo je pedeset jedan prema pedeset za nas. A još i Savić nije igrao zbog povrede, što je bio ogroman hendikep. Mada, i ranije generacije su imale taj kvalitet, sa Kićanovićem i ostalima, ali nije bilo prilike da se to proveri.

WS: Što se tiče reprezentacije, jedan od najvećih neuspeha svakako je Olimpijada u Atini 2004. Šta se tada desilo?

To jeste bio veliki neuspeh. Nije tu bilo nikakvog posebnog razloga, jednostavno se desilo. Primili smo koš od Argentine praktično u poslednjoj sekundi i izgubili dobijenu utakmicu. Onda je sve krenulo nizbrdo i nikako nismo uspeli da nađemo način da se izvučemo iz tog lošeg koloseka. A onda kad već nismo izborili završnicu, potpuno smo pali. Teško je to razumeti sa strane, ali u sportu vrlo važnu ulogu igra ta energija koja ne može baš da se definiše. Ona je nekad dobra, a nekad ne. U svakom slučaju, verujte da nam je bilo jako teško tada.

WS: Danas ste potpredsednik Košarkaškog saveza Srbije. Gde se danas nalazi naša košarka?

Imamo period stagnacije u poslednjih deset godina, ali mislim da je košarka i dalje najpopularniji sport kod nas. Periodi stagnacije su normalni, dešavaju se smene generacija, ali siguran sam da ćemo se vratiti tamo gde smo nekad bili. Ima mnogo talentovanih momaka i mislim da u budućnosti nije problem, jednostavno se desilo da su u nekom periodu u košarku počeli da ulaze razni menadžeri koji su uzeli velikog zamaha. Hteli su košarku da pretvore u trgovinu, a ona to nije i nikada ne može biti. To je ljubav, pa posle toga dolaze druge stvari. U sportu nema prečice, jedini put je posvećenost i veliki rad.

 

Vino traži prijatelja

 

WS: Imali ste privilegiju da živite u nekim od najlepših gradova na svetu. Da li je neki ostavio poseban utisak?

Pa Rim, on je stvarno poseban. To je muzej na otvorenom, svaki kutak je lep i gde god da se nađete imate šta da vidite – muzej, spomenik, fontanu… a i idealan je za život. Ima odličnu klimu, dobru energiju, dinamičan je ali ne previše, tako da nije od onih gradova koji melju, nije previše brz.

WS: Poznato je da ste veliki ljubitelj vina. Pretpostavljam da ste ih zavoleli dok ste živeli u Italiji?

Da, a kako se karijera približavala kraju sve više sam ulazio u vinsku priču (smeh). A što sam više ulazio, sve mi se više sviđala, jer sam otkrivao koliko je to kompleksna stvar. To me ispunjava, mogu da kažem da sam se zaludeo time. Vino je stvarno jedna čudesna stvar, to je božji dar. Kada pogledamo šta je sve potrebno da bi se dobilo dobro vino, tek onda možemo da ga cenimo na pravi način. Mnogo je faktora, prvo prirodnih – zemlja, sunce, pa ti minerali u zemljištu… pa onda ljudski faktor – kako orezivati vinograd, što je jako važno jer ne kaže se slučajno da dobro vino nastaje u vinogradu, pa onda u koju burad staviti vino, da li od francuskog ili slavonskog hrasta, pa koliko ga držati, pa onda kupažiranje, što je vrhunac kreativnosti vinara. I kada se dobije vino, onda treba da ima pravu boju, miris, ukus, tanine, kiseline… Zaista mislim da je jako teško dobiti dobro vino, a za to je prvenstveno potrebna ogromna ljubav. Volim vina iza kojih stoje posvećenost, rad i strast, koja imaju neku svoju priču. Ne volim previše komercijalizovane priče, hiperprodukciju, vinare koji vino posmatraju samo kao na biznis. Vino je i jedna velika tajna, ta priča nema kraja. U tome je lepota, jer nikad se ne zna kakvo će vino imati neka vinarija sledeće godine, uvek postoji ta neizvesnost, a onda kada bude dobro, to je vrhunsko zadovoljstvo. Vino je i govor, jer te otvara kao čoveka. Vino traži prijatelja, jer kada piješ neko lepo vino onda uvek hoćeš da si sa nekim sa kim ti je lepo, hoćeš da se družiš, da pričaš. Mnogo je sve to kompleksno, svako vino zahteva prvo da ga upoznamo jer su prva dva-tri gutljaja uvek drugačiji od onih posle. Vino se menja, tako do samog kraja vi možete da diskutujete o njemu. Sa svojim društvom često pravim malo ozbiljnije degustacije, uglavnom vertikalne, pa onda upoređujemo godišta, analiziramo. Vino je zaista jedna beskrajna priča.

WS: Pretpostavljam da ste imali priliku da posetite neke čuvene vinarije.

Imao sam tu sreću, naročito dok sam bio u Italiji. Jedno od najlepših iskustava bio je obilazak čuvene toskanske vinarije Bjondi Santi, koja je jedan od tvoraca brunela, a njihov brunelo iz 1955. ušao je na listu 100 najboljih vina koja je Robert Parker otvarao. Ali ne samo što je vino fascinantno, nego uopšte kakva je njihova porodična priča, tradicija, kakav je čovek Franko Bjondi Santi. To je jedan veliki gospodin, tad je imao osamdeset sedam godina, koji nas je primio kao izuzetan domaćin, i ta strast sa kojom je on pričao o svojim vinima, kako nas je vodio kroz njihovo imanje u Grepu… Njegova ljubav prema vinu me zaista fascinirala. Upoznao sam i Đakoma iz vinarije Kazanova di Neri i još neke tvorce velikih brunela, ali Franko Bjondi Santi je ostavio najjači utisak. Generalno, volim italijanska vina, recimo Ornelaja, Sasikaja, Solaja, Tinjanelo, tu nema neizvesnosti. Pa neka vina Anđela Gaje.

WS: Koja još vina volite osim italijanskih?

Ima mnogo dobrih vina, recimo, Slovenci su me prijatno iznenadili. Sada u Italiji u većini ozbiljnijih restorana imate i neko slovenačko vino. Čini mi se da vrlo pametno i posvećeno rade i mislim da će biti sve bolji. Španija takođe ima odlična vina, Austrija ima dobre rizlinge, gevurctraminere, pino gri… Ipak, Bordo je još uvek prilično iznad ostalih. Jako volim bordoška vina i mislim da sam dobar poznavalac. Imaju odlične kupaže kabernea i merloa, pa pti verdo, to je izuzetno. Naročito mi se sviđaju Anđelus, Pišon Longvil, Linč Baž… Drago mi je da je sad Anđelus ušao u kategoriju premier grand cru jer mislim da stvarno to zaslužuje. I u San Žulijenu ima odličnih vina, mada oni nemaju nijedno u premier grand cru kategoriji, pa čuveni San Emilion, Pauljak… Volim i Burgundiju, njihov pino noar, to je božanstveno. On je čudan, nema sredine i kad je dobar, onda je stvarno mnogo dobar. Mislim da pino noar iz Burgundije i nebiolo iz Pijemonta imaju veliki potencijal.

Još nisam bio u Bordou i to će biti prva stvar koju ću uraditi čim budem imao malo slobodnog vremena. Voleo bih da obiđem neke čuvene šatoe, recimo Ozon, Lafit Rotšild, Margo… I naravno, da tamo uparim jedan dobar foe gra sa flašom dobrog vina. To je vrhunac uživanja u vinu.

 

 

 

This entry was posted in Intervju and tagged . Bookmark the permalink. Post a comment or leave a trackback: Trackback URL.
Željko Obradović
Neno Belan
Darko Bajić

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*
*

  • Podrum Aleksić
  • VIRTUS