Intervju

Goran Marković

MarkovicMali ljudi su pravi junaci

Ne živim od uspomena, ne okrećem se prošlosti. Još uvek gajim, možda sasvim naivnu i blesavu nadu da će tek ono što ću uraditi, biti ono pravo”, kazao je na početku intervjua za magazin Wine Style režiser Goran Marković, umetnik koji je svojim filmovima, i ne samo njima, nesumnjivo obeležio i vreme i nas; upravo ocrtavajući nam, bespoštedno i duhovito u isti mah, naš sopstveni profil. Kao sinu naših velikih glumaca, Olivere i Radeta Markovića, neminovno je već svoje prve detinje godine provodio u svetu koji je bio sazdan i od mirisa pozorišta, dramskih „muka“, umetničkih niti…

Mešavinom faktografije i mašte u knjizi Male tajne, objavljenoj pre nekoliko godina, Goran Marković je opisivao, između ostalog, svoje odrastanje istovremeno dajući sliku jednog vremena i jednog, ovog prostora. Delo se, prema njegovim rečima, bavi rođenjem, zrelošću i nestankom jedne pozorišne družine. Pisano je pikarskim stilom, sadrži brojne anegdote, mešavinu komedije i tragedije, ironičnog i apsurdnog… Govoreći o ovoj svojoj knjizi kazao je i da su Male tajne delo koje demistifikuje umetnički život, prikazujući ga u svom sjaju i svoj surovosti. Kako kaže, čak i kod nas, gde umetnici mahom žive skromno, pogotovo ako su zaista umetnici, i dalje vlada fama o ekskluzivnosti i bleštavosti, o neuništivom glamuru teatra i filma. Razgovor s Goranom Markovićem, našim proslavljenim rediteljem, rađen je jednog zavodljivo sunčanog dana na drevnim zidinama nad ušćem dveju reka. Došao je vodeći na povocu preslatko kučence koje je s naročitom pažnjom pratilo svog gazdu kako ležerno šeta Kalemegdanom dok ga vreba i prati objektiv foto-aparata. Opušten, posvećen, duhovit… A razgovor je, prirodno, krenuo od njegovog najnovijeg filma Falsifikator, koji je čitavo leto osvajao publiku u raznim gradovima.

 

WS: Vaš najnoviji film Falsifikator krstari raznim gradovima, festivalima, osvaja i nagrade i publiku. Jeste li ga pustili da „živi svoj život“ ili…? Negde ste rekli da svoje filmove, uglavnom, kad ih završite, više ne gledate. Zašto? I šta se dogodi ako ih ipak pogledate?

Kada sam bio na početku, odlazio sam u bioskope i posmatrao reakcije na moje filmove, interesovalo me je kako ih ljudi shvataju. Na festivalima sam čeznuo za nagradama, bila mi je potrebna bilo kakva potvrda da to što radim ima smisla. Ali, s vremenom sam shvatio kako ljudi razumeju moje filmove, šta do njih dopire. Nagrade, koje su najednom počele da stižu, prestale su da me interesuju. Polako sam došao do ključnog zaključka u mom poslu: uspeh korumpira, neuspeh čeliči. Kada bih, tu i tamo, doživeo neuspeh, vraćao bi se tom žanru ili temi i pokušavao iznova da osvojim tu tvrđavu. Kada bi mi to, više ili manje uspelo, napuštao bih tematiku ili vrstu filma kod koje sam zastao i pokušavao nešto deseto, sasvim novo. Filmski autori se dele, uglavnom, na dve grupe. Imate one koji celog života prave jednu vrstu filma. Takav je, na primer, Klod Šabrol. On je snimio osamdeset filmova i svi liče jedni na druge, a opet je svaki za sebe jako zanimljiv. Obožavam njegove filmove. S druge strane imate, recimo, Stenlija Kjubrika ili Džona Hjustona, koji su veliki stilisti. Oni su celog svog veka pravili žanrovsko i stilski apsolutno različite filmove. U njihovim opusima nemate sličnih filmova. Ja pripadam njihovom pogledu na stvaralaštvo. Svaki moj film ne liči na bilo šta što sam do tada radio.

WS: Falsifikator je, podsetimo, prvobitno bio pozorišni komad po kome ste u BDP-u režirali vrlo uspešnu predstavu, a pisali ste ga na tzv. zadatu temu. Tema je bila pad, a povod godišnjica pada čuvenog Berlinskog zida. Vi ste pad jednog čoveka prepleli sa padom jedne države, Jugoslavije. Šta donosi rast (dece, mladih naraštaja) u padu jedne države, društva?

Mislim da danas imamo najnesrećniju generaciju mladih. Odrasli u nemaštini, potpunoj izolaciji, ostavljeni od stotina hiljada pametnih i obrazovanih ljudi prethodne generacije koji su glavom bez obzira pobegli iz ove zemlje. Neko ih je dobro nazvao „cveće zla“, parafrazirajući čuvenu Bodlerovu zbirku pesama. Pad, koji je trajao dugo, tokom cele njihove mladosti nije izazivao buku ali je tutnjio u njihovim dušama i ostavio ogromne ožiljke. Po meni, urušavanje je počelo znatno ranije, još šezdesetih i moja generacija je kriva što tome nije stala na put. A mogla je da to učini opredelivši se za akciju umesto reakcije. Da je imala snage da sruši trulo društvo, kakvo je u to doba bilo jugoslovensko, i otvori nove horizonte to bi ljudima u toj, sada već nepostojećoj zemlji, pružilo novu šansu. Ali previše je onih koji su bili korumpirani, ili malodušni, ili bez hrabrosti. Mi smo krivi za sve.

WS: Naslovni junak, direktor škole koji iz altruizma falsifikuje diplome, pisan je po ugledu na autentičnu ličnost, oca Tihomira Stanića, producenta i glavnog glumca. Koji je bio Vaš lični odnos prema toj priči? Identičan kao u filmu, ili…?

Znate, najviše mrzim biografske filmove. One koji striktno prate ono što se stvarno desilo u životu. To nije ništa. Drama ima svoju logiku koja se od one u realnom životu bitno razlikuje. Ono što je istina u životu ne mora biti to i u filmu ili pozorišnom komadu. I obratno: umetnička istina je verodostojnija od faktičke, bar kada je dramska umetnost u pitanju. Zato, kada mi je Tika ispričao priču o svome ocu koji je, očigledno, bio zanesenjak i verovao da je svet napravljen za uživanje u kome će carevati neka viša pravda, to je bio samo povod za niz izmišljotina. Tika jeste igrao svoga oca ali bio je, pre svega, glumac koji je ubrzo zaboravio na uspomenu na njega i „bacio“ se na lik. A taj se, kako je snimanje teklo, sve više udaljavao od istine.

WS: Glavni junak je, dakle, falsifikator, čovek koji iz altruizma krši norme. Kršenje normi aktuelno je i danas, ali, šta je sa altruizmom, moralom…?

U Vašem pitanju je sadržan i odgovor. Titovo vreme bilo je, sada je jasno, šarena laža koja je kasnije dovela do surovog suočenja sa istinom. Ali taj svet je imao svoj sistem vrednosti, les règles des jeux, nešto čega su se svi držali i poštovali. Na primer, iako je to bila jednopartijska država, komunisti su dozvoljavali neku vrstu kritike, naročito u umetnosti koja je bila slobodna. Crni film, Medijala, disidenti u literaturi, sve je vrvelo od optužbi na račun režima koji je, opet, sve to i finansirao. Oni su znali da treba popuštati sve dok se igrači drže pravila igre. Kada su shvatili da je stvar otišla predaleko, 1968, onda više za njih, a i za nas, nije bilo povratka. Situacija je danas sasvim suprotna: nema više pravila, sve je dozvoljeno. Zakon džungle, velika riba jede malu ribu. Kad nekome pomenete čast, poštenje, tradiciju, toleranciju ili slično, gleda vas kao da ste ludi.

WS: Gledajući Falsifikatora mnogi su se, prirodno, prisećali i Vaših ranijih kultnih filmova. Između ostalih i čuvenog Tito i ja. Sećate li se rada na tom filmu? S kojim osećanjem?

Ispalo je da je taj film neka vrsta epitafa na grobu Jugoslavije. Sniman je baš u trenutku kada je počelo njeno komadanje. Sećam se da smo scene u Titovom rodnom kraju sa decom snimali na Fruškoj gori (već se nije moglo u Hrvatsku), dok su iznad naših glava leteli avioni na Vukovar. Ali, iako je taj film na kraju ispao nešto kao nadgrobni zapis, on je ostao veseo i nevin, baš onako kako su tadašnju Jugoslaviju osećali njegovi žitelji. Užas je stigao kasnije.

WS: Tito i ja ima autobiografski karakter…

Da, u tom, nazovimo ga, autobiografskom filmu, opisao sam iskustvo desetogodišnjeg dečaka koji je, zbog toga što je svojim roditeljima pisao kako mu se ojela zadnjica dok je marširao Titovim rodnim krajem, postao sumnjivi politički element. Inače, Tita sam prvi put video u Belom dvoru. Iako je važio za velikog ljubitelja dece, nije mi delovao kao čovek od krvi i mesa, već više nekako arteficijelno, a i farbao se…

WS: Kako bi danas izgledalo krenuti „Titovim stazama“?

Zašto bi to neko učinio? Sve je gotovo. Tog vremena više nema, ono se ne može vratiti. Treba se okrenuti sadašnjosti, budućnosti. A ona pruža nove mogućnosti, verujte. Na primer, u poslu kojim se ja bavim. Nijedan film na prostoru naše bivše zemlje nije moguće snimiti, a da u njemu ne učestvuju svi iz eks-Jugoslavije. To nameće logika profesije a ne jugonostalgičnost. U Falsifikatoru su učestvovali Srbi, Bosanci, Hrvati, Slovenci, Makedonci i Crnogorci. Ne zato što sam ja tako hteo, nego je to nametnula logika tog projekta. Šta hoćete više?

WS: Koji od svojih filmova izdvajate kao poseban, u smislu da Vam je obeležio život, ili neki period, karijeru…?

Nijedan. Ja nastojim da se ne vezujem za svoje filmove. Oni nastanu, imaju svoju sudbinu, ostaju ili ne ostaju u srcima ljudi i ja sa tim više nemam ništa. Ne živim od uspomena, odnosno nastojim da ih svedem na najmanju moguću meru. Ne okrećem se prošlosti. Još uvek gajim, možda sasvim naivnu i blesavu nadu da je tek ono što ću uraditi, ono pravo. Znam da je to iluzija, pa šta?

WS: Rastući uz roditelje, naše čuvene glumce Oliveru i Radeta Markovića, da li ste slutili ili možda znali da će Vam rediteljska stolica obeležiti karijeru i da ćete postići ovakav uspeh?

Nikad nisam razmišljao o statusu, karijeri, mestu u društvu. U početku sam bio uveren kako niko nikada neće ući u bioskop da pogleda moj film. Ali kada se pojavilo Specijalno vaspitanje, a kasnije i Nacionalna klasa, i kada sam sa čuđenjem shvatao kako stotine hiljada ljudi to gleda u bioskopima, kada su moji filmovi prikazivani stotinama puta na raznim televizijama, a u svetu na desetinama festivala, polako mi je dolazilo do pameti da to što radim možda ima smisla. Ali, nisam dozvoljavao da poverujem kako sam nekakav poseban čovek. Iz dva razloga: zato što to uistinu i nisam i zato što je to najbrži način da odete dođavola.

WS: Jesu li Vam tako uspešni roditelji bili opterećenje?

Uspešni prethodnici su još jedna prepreka koju treba rešiti, ali s obzirom na to da se život umetnika i sastoji od niza iskušenja koja izviru sa svih strana, još jedna i nije tako veliki problem. S druge strane, to mi je omogućilo odrastanje u lepoj stvaralačkoj atmosferi, omogućilo mi je da rano upoznam mnogo umetnika, naročito glumaca, a to mi je kasnije dalo sigurnost u radu sa njima.

WS: Oni su kasnije igrali u Vašim ostvarenjima. Kako je bilo raditi sa njima?

Bilo bi neozbiljno da sam sa njima radio iz privatnih razloga. Uostalom, oni su bili odlični glumci. Radio sam sa njima zato što sam smatrao da niko drugi ne može to bolje da odigra. I oni su to znali. Bilo bi neumesno da su oni osećali da dobijaju uloge zato što su moji roditelji. Kada počne snimanje, kada počne drama, onda je jasno da se zaboravlja sve, ja zapravo u tim trenucima nikada nisam u njima video svoje roditelje, već sam video glumce kojima je trebalo nešto objasniti, dodati, poslušati i uticati na njihovu sugestiju. Naravno, ne mislim ni na jednu drugu sem na umetničku sugestiju.

 

WS: Kada se prisetite svojih školskih dana, a zatim studija na čuvenoj Akademiji u Pragu i pogledate danas svoje studente ili uopšte mlade koji se školuju, kakve razlike uočavate?

Druga su vremena, svakako. Možda su ova bolja. Digitalna tehnologija, demokratičniji pristup mediju, ogromne stvaralačke mogućnosti. Ali atmosfera je lošija, teže je danas živeti nego onda kada sam ja bio mlad. Tako da je rezultat verovatno nerešen.

WS: Šta je po Vama ključno obeležje vremena u kom živimo, na ovom prostoru i šire? Negde ste izjavili da će ova vremena ostati zapamćena po bezosećajnosti, licemerju i hipokriziji, kao i da Vaši raniji junaci ne bi preživeli u današnjem vremenu.

Izgleda da je jedna epoha, sa svojim vrednostima, standardima, obavezama i zabranama, završena. Kada danas pogledam svet oko sebe ne mogu da prepoznam ljude i zemlju u kojoj sam nekada živeo. To je, valjda, normalno. O tome su ljudi pisali, na primer, o tome govori roman Čovek bez svojstava Robeta Musila. Ljudi ne primete kako se sve oko njih promenilo i onda ne mogu da se snađu u novim okolnostima. Oduvek sam se trudio da idem u korak sa promenama, ma kako one izgledale neprijateljske. Mislim da mi je do sada to uspevalo, ali ne kažem da sam zbog toga srećan.

WS: U jednom od svojih osvrta na kulturu u ovoj zemlji rekli ste da smo oduvek imali velikane kulture, ali nismo imali kulturu?

Da. Bile su to ličnosti koje su se izdigle iz nekulturne sredine. I sada je situacija slična. U opštem odbacivanju kulture kao nepotrebne, kakva je trenutno situacija u našoj zemlji, postoje ličnosti koje svojim delom i životima ostaju stožeri. Oni će preživeti. Za nas…

WS: Nije tajna da Vam i pisanje veoma ide od ruke. U jednom od svojih publicističkih tekstova bavili ste se nekim vrlo zanimljivim pitanjima: Šta je to što tako oštro deli dramsku umetnost od javnog prikazivanja privatnih problema? Zašto je otvoreno ispoljavanje strasti u prvom slučaju lepo, a u drugom nekulturno? Dakle…?

Pisao sam već o tome. Ideje. Umetnička dela donose ideje. One ih ne nameću već otvaraju. Ako neko počne da razmišlja o sebi posle pročitane knjige i odgledanog filma, onda ima susret sa umetničkim delom.

WS: Rekli ste da se filmovima ne može menjati ništa osim ljudske duše. Zar ne bi tu mogli dodati da to nije malo?

Ne da nije malo, nego je tu sve. Gola egzistencija bez životnog sadržaja ne predstavlja ništa. A umetničko delo tom sadržaju daje oblik, čini ga plemenitim.

 WS: Nisu li veliki junaci Vaših filmova zapravo tzv. mali ljudi?

Mali ljudi su jedini pravi junaci. Zašto? Jer se sa njima poistovećuju svi, ili barem većina. Veliki ljudi, posebne ličnosti, teme su uglavnom biografskih dela koje uopšte ne cenim.

WS: Duhovitost je jedno od vrlo markantnih obeležja Vašeg opusa (i filmskog i spisateljskog). Duhovitost kao eskapizam ili kao način gledanja na stvari?

Smeh je oblik jaukanja. Umesto da kukumavčim, nastojim da se smejem. Ali, u suštini, to je jedno te isto.

 

WS: Kada smo se dogovarali za ovaj intervju napomenuli ste da ste letos bili u žiriju koji je odlučivao upravo o vinima. Gde je to bilo i čime ste se rukovodili prilikom odlučivanja? Kakav utisak je to iskustvo ostavilo na Vas?

Da, bio sam predsednik žirija u Ljutomeru, na Grossmanovom festivalu filmske fantastike i vina. Ljutomer je centar Pomurskog vinogorja i čarobno je mesto. Gledali smo horor filmove i degustirali razna bela vina. Bilo je stvarno lepo. Osim, ako nisam bio pijan… Inače volim vina a pijem ih u zavisnosti od mesta na kome se nalazim. U Francuskoj i Španiji, naravno, isključivo crvena, a u ostalim krajevima bela. Ipak, najviše sam uživao u širazu u Južnoj Africi.

WS: Mnogi već uz reč vino obavezno dodaju – i žene. A Vi?

Nisam zapazio uzročno-posledičnu vezu.

 

 

 

This entry was posted in Intervju and tagged . Bookmark the permalink. Post a comment or leave a trackback: Trackback URL.
Radomir Antić
Anita Mančić
Vanja Bulić

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*
*

  • Podrum Aleksić
  • VIRTUS