Vesna Dedić, voditeljka

Tokom jedanaest godina prikazivanja emisija Balkanskom ulicom, autorke i voditeljke Vesne Dedić, stekla je milionsku publiku i status kultne emisije.

„Trudim se da gosti u mene kao novinara imaju poverenja i da iskreno pričaju o trenucima sreće i tuge koji su im obeležili život. Ekstremna osećanja tuge i sreće, smeh i suze, obeležavaju svaki život pa tako i moju emisiju“ – kaže autorka trilogije koju čine romani Zauvek u srcu, Sunce meni, sunce tebi i Ti si meni sve, koji su već tri godine na listi najčitanijih knjiga u Srbiji.

„Trenutno pišem istorijsku melodramu Pola duše, koja će, verujem, biti u rukama čitalaca sa prvim jesenjim kišama“, najavljuje Vesna.

HRANA

Na nesreću malo toga ne volim. Recimo, ne volim ništa što sadrži mirođiju i marcipan. Ne postoje jela ni koja neobično volim, osim jagnjetine sa ražnja i sira u maslinovom ulju. Ja sam jednostavna žena – sve što je sa ražnja i roštilja zadovoljiće moje potrebe. Volim argentinsku hranu i restoran Hacienda u kojem satima služe razne vrste mesa, volim i japanske jer u njima moja Lenka najviše uživa, a i ja volim njihove slatkiše koji su niskokalorični.

Volim da eksprimentišem ali u svojoj kuhinji, da po sećanju na ukus nekog jela koje sam probala u restoranu napravim isto. Jedino mesto u kojem probam sve što mi daju, jer su neprikosnoveni, jeste restoran Franš. Kao što dobrom orkestru ne naručujem pesme već im kažem „svirajte mi nešto lepo“, tako i u Franšu kažem „dajte mi nešto lepo“ i ne čitam jelovnik. Volim kada muškarac bira jelo i piće za mene, a kada izađem sa drugaricama kažem „’ajde, vidi šta ćemo“.

Najlepša atmosfera za romantičnu večeru je u klub-restoranu Forum u Podgorici. Inspirativan ambijent koji je zamisao slikarke Milene Mijović Durutović, tri različite dizajnerske celine, predivan escajg, izbor muzike i mogućnost da budeš zaklonjen od pogleda radoznalaca čine pravu atmosferu za dvoje koji se vole. Naručila bih ćuretinu punjenu prstacima uz barikirani šardone od Plantaža, a on Forum biftek uz Zentu – crveno vino sorte vranac iz vinarije Vučinić. Posle toga sednete u taksi, spustite se do Budve i šetate do zore Starim gradom. Kada svane sednete u čamac, odete na plažu Crvena glavica i tu gazdi naručite šta da uz vino, samo za vas, pripremi od ribe za ručak.

VINO

Kada se kaže vino odmah pomislim na crveno i vidim slike: pokojnog oca koji uvek posle ručka pije čašu vranca, sebe koja tu istu čašu ispijam pošto uspavam dete, setim se svih svojih promocija romana na kojima je publika uvek bila poslužena crnogorskim vinom, mogu da osetim ukus vina prizvan sećanjima kada sam ga ispijala u noćima pred predavanje rukopisa novog romana. Crveno vino je dobro za anemične, za one koje muči nesanica, za ljude pod stresom, jer vino smiruje telo i budi dušu. Nije piće za ranu mladost, već za zrele godine kada je čovek već preživeo i uspone i padove. Najvažnija osobina ljubitelja vina je da svoje pobede i poraze nose sa otmenošću, bez oreola žrtve kada im ne ide u životu i bez gordosti kada im je lepo.

Kakvo je neko vino zavisi od onoga ko ga pije, kako ga pije i sa kim ga pije. Skupocena vina koja sam otvarala sama i tužna nisam mogla da ispijem ni do pola čaše. Najbolja su ona koja potiču sa istog tla sa kojeg si i ti i ona koja piješ okružen dobronamernim pogledima. Vino ima dobar ukus samo ako ga piju ljudi čiste duše i blagog karaktera. Ne bi trebalo da ga piju primitivci, jer onda „žali bože“ grožđa. Volim da pijem vino sa drugaricama jer se opustimo i smejemo pričama koje bi ispričane u nekom drugom okruženju bile tragične. Volim da pijem vino sa bratom u Crnoj Gori u bašti njegove kuće dok nam majka broji flaše, uplašena da „đeca mnogo trzaju na flašu“. Volim da popijem čašu i dok Lenka polako jede suši, koji ja ne bih okusila i dok mi priča o „dramama“ sa velikog odmora. Kao i sve žene najviše volim kada mi „on“ dosipa vino, pozove orkestar i naruči pesmu Hoću da ostarim s tobom. Uvek naručujem kaberne od Plantaža, a ako ga nema onda Kovačevićev Aurelius. U krajnjem slučaju i čileanska. Ova vina ne zahtevaju jaku i određenu vrstu hrane, laka su i deluju kao sedativ. Flaša kabernea i malo maslinovog ulja sa preprženim hlebom – to je moja preporuka za dobro raspoloženje, zanimljivu priču za stolom, kafanskim ili trpezarijskim, a i noge su tada lake ako vam se pleše.

IZLAZAK

Volim ujutro da popijem kapućino i predveče čašu vina za šankom ili u bašti kafea La Martin na Neimaru, blizu je moje kuće i mirno je. Radnim danima mi prija takav ambijent. Petkom i subotom uveče sam skoro redovno u Tako je suđeno, predivnoj kafani Dače Ikodinovića čiji enterijer podseća na scenografiju Balkanske ulice – karirani stolnjaci, veliki beli koncertni klavir, drvo, odlično vojvođansko meze, ljubazni kelneri, dobra karta pića, savršen orkestar i leti divna bašta kao salaš umetnut na Novi Beograd. Najlepši pogled ima Diners Club na novobeogradskoj strani Ušća. Volim tamo da slušam bend Denis i Obule, pijem vino, jedem sir ili tatar biftek i gledam svetlošću obasjanu Sabornu crkvu. Volim i noćne letnje klubove koji se nalaze na istoj strani reke. Nisam izlazila od Lenkinog rođenja do njene pete godine jer obaveze oko deteta nisu dozvoljavale kasno ostajanje. Sada, da se ne bih pretvorila u domaćicu koja petkom i subotom ide u krevet umorna od peglanja i pranja, prvo sve sredim u kući, a onda izađem i ostanem do zore. Na povratku kući kupim doručak za Lenku, legnem u krevet kao zadovoljna, a ne umorna žena. Idealan izlazak izgleda ovako – on i ja, flaša vina i flaša Jamesona, dobar bend, oko nas draga i nasmejana lica, nema paparaca i znatiželjnih pogleda, u tanjiru prepečen hleb i dobar sir ili ćevapi.