Enografija

Veneto

VignetoboscoNajbogatija regija Italije, u ekonomskom i kulturnom smislu, Veneto je i u samom vrhu italijanskog vinarstva. Ne samo zato što je među najvećim proizvođačima u Italiji, ne samo zbog toga što je najveći italijanski proizvođač kvalitetnih vina, nego i zbog nekoliko sjajnih autentičnih vina. Soave i valpoličela su među najznačajnijim italijanskim brendovima kad je reč o izvozu, Valpoličela je druga najvažnija DOC zona za crvena vina posle Kjantija, ali za slavu Veneta ipak je najzaslužniji jedinstveni amarone, koji će i biti naša glavna tema u ovom broju

 

Veneto se prostire od Jadranskog mora pa do jezera Lago di Garda, preciznije, od Venecije pa nešto dalje od Verone. Što se tiče geo-klimatskih karakteristika, na severu je uglavnom zastupljen planinski i brdoviti pejzaž, ali je mnogo manje pod uticajem Alpa u odnosu na susedne regije Alto Adiđe i Friuli. Kako se spuštate ka jugu klima i zemljište sve više poprimaju primorske odlike, a veoma veliki uticaj na teroar Veneta imaju i dve velike reke Po i Adiđe, koje presecaju krajolik stvarajući nanose i veoma plodno poljoprivredno zemljište. Međutim, kako velika vina nikad ne nastaju na plodnoj zemlji već upravo suprotno, na izuzetno siromašnim i poroznim zemljištima, tako su i najveća vina Veneta za svoj dom izabrala obližnja brda vulkanskog porekla i porozno tle ispresecano šljunkom, peskom i glinom.

 

Što se tiče količine proizvedenog vina Veneto je lider kad je u pitanju severna Italija, mada u nekim ekstremno dobrim godinama po volumenu može i da prestigne dva južna megaproizvođača Pulju i Siciliju. Nažalost, većina proizvedenog vina je vrlo često stvarno vredna zaborava i predstavljaju obična, stona vina, jednostavna i često bez nekog posebnog karaktera. Ali, ovaj region takođe je i dom nekih od velikih italijanskih klasika, od kojih bih izdvojio amarone, koji će i biti glavna tema ovog broja – mnogi ga smatraju jednim od najvažnijih vina severa Italije, a svrstavaju ga i među top-deset najpoznatijih vina cele Italije.

Pravu eksploziju proizvodnje Veneto doživljava tokom šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, kada je potražnja za jeftininm i jednostavnim italijanskim vinima u Americi dostigla svoj maksimum. Reke vina iz Soavea, Bardolina i Valpoličele krenule su tada preko okeana kako bi popunile zahtevno tržište, mada ne treba zaboraviti da je trgovina vinima u Venetu nastala mnogo pre toga; ova oblast i Venecija su još od srednjeg veka važile za najvažniji trgovački centar tadašnjeg sveta i bile su glavna veza između severa Evrope i Vizantije.

 

Veneto se može podeliti na tri podregiona. Na zapadu, oko jezera Garda nalazi se dom tradicionalnih vina, kao što su soave (iz oblasti Soave), valpoličela (iz oblasti Valpoličela), bardolino (iz oblasti Bardolino) i amarone (iz oblasti Valpoličela – Amarone della Valpolicella). Na severnim brdima Veneta, iznad grada Treviza proizvodi se proseko, a u samoj okolini Venecije, koja se smatra centrom ove regije, proizvodi se nekoliko tipova laganih i pitkih vina.

Najvažnija vina Veneta su amarone, proseko, soave (tačnije, soave klasiko superiore) i valpoličela. Pomenuo bih i bardolino, zatim bjanko di kustozu (lagano belo vino bez posebnog karaktera), kao i dva slatka vina – rećoto di soave (belo) i rećoto di valpoličela (crveno).

Što se tiče sorti grožđa koje se gaje u ovoj regiji, neuporedivo su značajnije bele:

–         garganega: glavna sorta regije, koja se kupažira sa trebijanom u proizvodnji soavea,

–         trebijano: takođe veoma važna sorta, a koristi se za proizvodnju dva glavna bela vina – soave i bjanko di kustoza,

–         proseko ili glera: verovatno poreklom iz Friulija, ali se danas uglavnom gaji u Venetu i od nje se proizvodi proseko.

Takođe se gaje i pino bjanko, pino griđo, šardone i friulijano.

 

Što se tiče crvenih, najvažnije su tri lokalne sorte:

–         korvina (corvina): glavna crvena sorta Veneta, koja je zahvaljujući svojoj robusnoj strukturi umnogome zaslužna za kvalitet većine amaronea, valpoličela i bardolina,

–         rondinela: druga po značaju, a takođe nezaobilazna u kupažiranju u proizvodnji valpoličele i amaronea,

–         molinara: treća karika poznate kupaže.

Još jedna lokalna sorta, negrara, koristi se u blendu kod već pomenutih vina, ali veoma retko i u malim količinama. U Venetu se još ponegde mogu naći i zasadi merloa i kabernea, ali oni u ovoj regiji ne daju vina vredna pomena.

 

Pošto je na našem tržištu prisutnost vina Veneta, sa izuzetkom amaronea, jako slaba odlučili smo se da predmet degustacije u ovom broju bude baš amarone – na veliku radost svih članova tima.

Veliko puno, gusto, jako… vino koje sigurno dobro zapamtite kad ga prvi put probate – to je amarone. Često mi se dešavalo da čak i konzumenti koji ne vole crvena vina nakon degustiranja amaronea brzo menjaju svoj stav. Amarone vino nastaje od veoma zrelog grožđa, što se i te kako oseća u svakom trenutku degustacije. Pojam zrelo grožđe uglavnom se odnosi na toplije krajeve, a baš taj osećaj topline imate kad pijete ovo vino, što je prilično iznenađujuće, s obzirom na to da Veneto ne spada u tople regije. Međutim, amarone briše sva ova pravila i prosto osvaja svojom punoćom i toplinom.

Amarone, koji bi u prevodu mogao da se shvati kao „veliki gorki“, proizvodi se u regiji Valpoličela u blizini Verone. Ali, dok se grožđe od kog se pravi klasično vino valpoličela (korvina, rondinela i molinara) bere u normalno vreme berbe, grožđe namenjeno za amarone ostavi se još neko vreme na lozi, a nakon branja se odnosi u za to namenjene sušare. Tamo se celi grozdovi polažu na drvene police od bambusa, na kojima se suše na vazduhu od tri do četiri meseca, iako se period sušenja nekada razlikuje od proizvođača do proizvođača. Ovaj proces dodatno suši grožđe, ostavljajući u njemu veću koncentraciju šećera i aroma. Tokom ovog procesa grožđe može da izgubi i do trećine svoje mase, uglavnom vode, pa se može reći da su i arome i šećer u ostatku mase tri puta koncentrisaniji. Nakon procesa sušenja grožđe ide na regularan proces vinifikacije i nakon presovanja i fermentacije dobija se jako, skoro sirupasto vino sa procentom alkohola od 15-16%. Kad uporedimo to sa standardnom valpoličelom, koja ima uglavnom od 11-12% alkohola, onda može da se shvati koliko je amarone moćnije i jače vino. Nakon fermentacije amarone ide na odležavanje, koje može da traje i do pet godina, a za šta se danas koriste i mala hrastova burad koja dodatno ojačavaju strukturu vina i daju mu još jednu lepezu aroma. Zanimljiv je i pojam riserva kod ovog vina, koji podrazumeva najmanje četiri godine odležavanja vina pre plasiranja na tržište.

Proizvodnja amaronea je komplikovan i vrlo rizičan posao; tu ne mislim samo na uložen trud i gubitak količine koji nastaje usled isparavanja vode, već i na rizik tokom sušenja jer je neophodan suv vazduh, a ukoliko vam vreme nije naklonjeno vrlo brzo se usled vlage u vazduhu pojavljuje plesan na grozdovima, koja se jako brzo širi i u stanju je da upropasti kompletan rod vinograda. Ovo sam pomenuo tek toliko da opravdam uvek visoku cenu amaronea, koja kad malo bolje razmislite i uporedite je sa nekim drugim vinima, u stvari i nije tako visoka.

Kad dolazi od najboljih proizvođača i iz dobrih godina, amarone može da ima strukturu vrlo sličnu nekom dobrom portu, sa mnoštvom aroma kuvanog voća, naročito pekmeza od šljiva, zatim čokolade, herbalnih nota, duvana i pečuraka. Amaroneu retko koji sir može da odoli, a spoj ova dva ukusa je fantastičan.

Od 1968. godine amarone ima DOC status, a 2010. godine unapređen je u DOCG, što je najviša kategorija u italijanskom sistemu klasifikacije, tako da sada na etiketama stoji oznaka Amarone della Valpolicella DOCG.

Kad smo kod klasifikacije, to u Venetu može da bude malo zbunjujuće. Naime, u ovo regiji ćete sresti mnogo vina sa nazivom Valpolicella, a to vas može dovesti u nedoumicu u vezi sa amaroneom. Naime, kao i amarone, i valpoličela se proizvodi od korvina, rondinela, molinara i ponekad i negrara grožđa, ali tu se sve sličnosti završavaju; ili je bar tako bilo donedavno. Do pre dvadesetak godina, ako bi vas neko pitao da objasnite razliku između amaronea i valpoličele, najlakše bi bilo da kažete da su to vina suprotnih stilova. Međutim, u poslednje vreme sve je više valpoličela punijeg tela i snažnijih aroma. Postoji nekoliko kategorija ovih vina: valpoličela, valpoličela klasiko (što se kao i kod Kjantija odnosi na vina koja dolaze iz srca Valpoličela regije) i na kraju valpoličela klasiko superiore, koja moraju da odleže najmanje godinu dana pre plasiranja na tržište. Proizvode se od boljeg grožđa i mogu da budu jako dobra vina, punog tela i jakih zemljano-začinskih aroma. Sledeći nivo kvaliteta je valpoličela ripaso (nadimak – baby amarone). To su vina intenzivnih aroma, punog tela, jake strukture i uljastog karaktera. I konačno poslednja, peta vrsta valpoličele, jeste rećoto dela valpoličela – vina takođe dobijena od sušenog grožđa, s tim što se za razliku od amaronea ne odradi kompletna transformacija šećera u alkohol već se deo šećera zadrži, formirajući tako divno slatko vino.

Na sličan način proizvodi se još jedno slatko vino Veneta, a to je rećoto di Soave. Soave vina dolaze iz brdovite istoimene regije istočno od Verone, a dobijaju se kupažiranjem garganege i trebijana, i uglavnom su to lagana i sveža bela vina nežnog karaktera. Retko odležavaju, konzumiraju se mlada, a slično kao i kod valpoličele, vina boljeg kvaliteta dolaze sa oznakom Soave Klasiko i potiču iz manje oblasti, iz centra Soavea. Treći nivo kvaliteta je Soave Klasiko Superiore i ta vina moraju da odleže najmanje osam meseci pre plasiranja na tržište.

 

Da se vratimo amaroneu. Neki od najboljih proizvođača su: Allegrini, Bolla, Masi, Tommasi, Cesari

Što se tiče srpskog tržišta, vina iz Veneta su vrlo slabo zastupljena, jedino je nešto veći izbor amaronea. Kod nas su prisutna vina nekoliko renomiranih proizvođača: Cesari, Massi, Santi, Bolla, Trionfo

Cene se kreću od 3.400 dinara, koliko košta Amarone Santi, pa oko 4.900 koliko treba izdvojiti za bocu Amarone Riserva Trionfo, dok je Massijeva Kostasera 5.300, a Bolla Amarone 4.500 dinara. Restoranske cene su nešto više, pa vam za bocu amaronea treba od 5.000 dinara pa naviše.

 

 

 

This entry was posted in Enografija and tagged . Bookmark the permalink. Post a comment or leave a trackback: Trackback URL.
Slovenačka bela vina
Dolina Rone
Mozel

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*
*

  • Podrum Aleksić
  • VIRTUS