Enografija

Barolo

Panoramica vigneti_resizePokušajte da zamislite sveže i prohladno veče u podnožju Alpa uz pucketanje vatre i miris mesa divljači koje se sprema u maloj tradicionalnoj kuhinji, dok u ruci držite veliku čašu u kojoj se lenjo valja ciglasto obojeno vino snažno se pripijajući uz obode čaše. U jednoj takvoj situaciji otvorila nam se i izbistrila slika o barolu, koja je bila prilično nejasna svaki put kada smo ova vina probali u Srbiji; tek tada shvatili smo pravu kompleksnost i snagu ovog vina i postali sigurni da jedan dobar barolo vredi svaku paru koju ćete za njega dati.

Zato se ne treba podsmevati ljudima koji vam barolo opisuju kao veliko, kompleksno, elegantno i plemenito vino, iako se često dešava da na prvi pogled i miris on deluje kao neubedljiv pokušaj poznatog italijanskog šarma i marketinga. Barolo je zaista veliko vino

 

Krajem oktobra prošle godine put me je naveo u čuvenu italijansku vinsku regiju Pijemont i to upravo u vreme održavanja velike fešte belih tartufa, što je bila fantastična prilika da isprobam barolo u kombinaciji sa lokalnom hranom.

Iako sam mnogo puta probao stvarno sve nivoe poznatog barola i negde u svojoj glavi već postavio parametre smatrajući da dovoljno poznajem vina tog podneblja, dolaskom na to mesto mnogi moji zaključci i teorije pokazali su se pogrešnim. I ne samo moji… Na putu sam bio sa prijateljem koji generalno ne voli crvena vina, ali nakon pet dana boravka i intenzivnog druženja sa jednostavnim jelima oplemnjenim tartufima i barolom njegovo poimanje crvenih vina se drastično promenilo (u povratku je u kolima bilo nekoliko paketa sa barolom raznih godišta i proizvođača).

 

Barolo je, u stvari, malo brdovito selo u Pijemontu u podnožju Alpa, a vino barolo koje se tu proizvodi, ili kako ga mnogi vinoljupci zovu „kralj vina“, na vinski presto stupilo je sredinom XIX veka i to zahvaljujući jednom Francuzu.

Danas se Barolo nalazi na raskrsnici puteva – jedan vodi u pravcu očuvanja tradicije, dok nasuprot tradicionalistima postoji struja modernih vinara koji neguju drugačiji pristup vinarstvu, pokušavajući da stvore jedan novi, moderniji i pristupačniji barolo (ovu drugu grupu nazivaju Barolo boys).

Tradicionalisti zagovaraju upravo pristup i tehniku koju je prvi upotrebio Francuz po imenu Louis Oudart. Oni smatraju da barolo mora da bude isključivo od grožđa sorte nebiolo, da ima kiseliji karakter i jaku taninsku strukturu i da odležava u velikim bačvama od slavonskog hrasta (botti). Takav pristup prvi put se pominje sredinom XIX veka, kada je Oudart stigao u Pijemont. U to vreme barolo je bio jednostavno, rustično i često slatko vino. Francuz je u Pijemont stigao na poziv Markize od Barola (Guilia Vittorina Falletti di Barolo) koja je verovala u potencijal vina Pijemonta i želela je da od svojih lokalnih vina napravi nešto mnogo bolje i elegantnije nego što su ona do tada bila.

Oudart je ubrzo stvorio tako impresivna vina da su svi vinari tadašnjeg Pijemonta prepisali recepturu  – tako je rođen barolo kakvog danas poznajemo. Stil koji je kreirao Oudart danas neguju pristalice tradicionalnog pristupa, a on daje aromatična vina sa notama crvenog voća, divlje trešnje i sitnog šumskog voća, šljive, tartufa, zemlje, katrana, ruže, ljubičice, nane, duvana, čokolade, cimeta, sladića, pokošenog sena i herbalnim karakterom. Ima svetlu, ciglacrvenu boju, izraženu kiselost, snažnu taninsku strukturu, jako, puno telo i visok procenat alkohola. Zbog visoke koncentracije i oštrine tanina, koji mu često daju oporost i agresivnost, barolu je potrebno nekoliko godina odležavanja u buretu, a kasnije i u boci, kako bi tanini sazreli i smekšali, a samim tim i vino bilo mekše, pitkije i prijatnije za konzumiranje. Čak i kada je dovoljno sazreo, barolo ispoljava robusnost i pomalo divlji karakter, što ga i čini posebnim.

Vina barolo nose oznaku najviše kategorije po italijanskom sistemu klasifikacije (DOCG) i moraju da sazrevaju najmanje tri godine, od čega najmanje dve godine u buretu. Za riserva vina najkraći dozvoljeni period odležavanja je pet godina, od čega tri u buretu. Iako je ovo zakonski minimum, nemojte da vas to prevari i da mislite da je barolo spreman za konzumaciju posle tog perioda; potrebno je još mnogo godina da bi postigao potrebnu zrelost i iskazao sav svoj potencijal. To je vino koje traži strpljenje. Prosek starenja je oko deset godina, mada neka do ovih vina mogu da stare i po trideset godina i da tek tada pokažu svoje najbolje karakteristike. U boljim godinama i od boljih proizvođača, barolo nekada može da dostigne punu zrelost i za pet-šest godina.

Ideja modernih proizvođača je da se barolo približi potrošačima, prvenstveno da omekša, a da ne govorimo o pomenutom starenju (zamislite koliko treba da objašnjavate vinskom početniku da vino koje kupi sada i prilično ga plati, ne treba da otvara u narednih pet do deset godina). Krajem osamdestih godina prošlog veka Luciano Sandrone i Paolo Scavino zajedno sa mnogim drugim vinarima počeli su da primenjuju neke od tehnika koje se koriste u drugim delovima sveta, kao što su kraća maceracija (rezultat je manje tanina, mekša vina) i upotreba francuskih malih barik buradi umesto velikih slavonskih bačvi (takođe kao rezultat daje mekša i pitkija vina). Efekti ovog pristupa su povećanje voćnog karaktera u vinima i skraćivanje perioda nakon kojeg je vino spremno za konzumaciju (ponekad je to čak i odmah nakon plasiranja na tržište). Međutim, ovakva vina imaju mnogo manje barolo karaktera, što je i osnovna zamerka tradicionalnih proizvođača vina.

Ali bez obzira na sukob ove dve struje, barolo je ipak verovatno najpoznatije vinsko ime Italije. Kao što sam pomenuo, naziv je dobio po malom istoimenom mestu koje se nalazi na petnaest kilometara južno od grada Alba smeštenog na Langhe brdima. Glavna sorta odgovorna za nastanak ovog vina je nebiolo (ital. nebia-magla), koja je suvereno zauzela najbolje južno orijentisane padine oko komuna Barolo, Castiglione Falletto, La Morra, Serralunga d’Alba i Monforte d’Alba, koje se smatraju idealnim teroarom za ovu sortu i koje čine regiju Barolo. Zona Barolo DOCG prostire se malo izvan same regije Barolo i obuhvata pojedine delove još šest susednih komuna.

 

Neki od najpoznatijih vinograda:

La Morra – Cerequio, Brunate, Rocche dell’Annunziata, Arborina,Marcenasco

Barolo – Cannubi, Bricco Viole, Rue, Via Nuova, San Lorenzo

Serralunga d’ Alba – Francia, Vigna Rionda, Ornato, Marenca, Falletto

Castiglione Falletto – Bricco Rocche, Fiasc, Monprivato, Rivera, Mariondino

Monforte d’Alba – Bussia, Colonnello, Mosconi, Cicala, Munie

 

Kad je u pitanju sastav tla, Barolo se generalno može podeliti na dve grupe – jedna je krečnjačko-kamenitog sastava i nalazi se na zapadu u okolini La Morre i Barola. Nasuprot tome, na istočnoj strani zemljište je puno peščanika crvenkaste boje, mnogo je siromašnije i ima dosta kvarcnog peska.

Možda su baš te različitosti teroara s vremenom, tačnije šezdesetih godina, u Barolu počele da stvaraju koncept jednog vinograda-jedne kuće, nešto slično francuskom modelu koji do tada nije postojao u Italiji. Međutim, proizvođači su primetili da se barolo sa pojedinačnih vinograda ponekad drastično izdvaja kvalitetom, te se stoga pristupilo flaširanju takozvanih cru ili vigna vina. Prve korake u tom pravcu napravile su kompanije Prunotto i Bruno Giacosa, koje su godinama otkupljivale grožđe od lokalnih vinogradara i imale pravu sliku o kvalitetu pojedinih loakliteta.

Klasičan barolo je uobičajeno mešavina grožđa proizvedenog u celom regionu. Početkom šezdesetih počinju da se ulažu veliki napori da se stvori zaokruženije i pitkije vino i da se flaširaju vina sa jednog vinograda i sa jednog imanja. Pioniri u ovakvom pristupu bili su Alfredo Prunotto sa svoja dva enologa – Beppe Colla i Renatto Ratti. Oni su radili uz pomoć i usmeravanje tada poznatog vinskog kritičara Luigija Veronellija, koji ih je nagovorio da flaširaju svoja vina kao jedan vinograd ili jedno imanje (slično francuskom sistemu Chateau u Bordou ili Single Vineyard u Burgundiji). Vrlo brzo Ratti je osnovao sopstvenu vinariju i danas je jedno od većih imena u Barolu.

Ostali poznati proizvođači, kao što su braća Ceretto, Angelo Gaja, Bruno Giacosa, Fontanafredda… sledili su ovaj primer te svaka od ovih kuća danas ima prestižna vina sa pojedinačnih vinograda.

Sam region Barolo DOCG prostire se na oko 1.300 hektara (Bordo pod vinogradima ima 100.000). Barolo mora da bude 100% od sorte nebiolo, dozvoljeni maksimalni prinos grožđa po hektaru je osam tona, iako je ovo prevelika količina za one vinare koji insistiraju na visokom kvalitetu.

 

Neki od najpoznatijih proizvođača su:

  • Elio Altare (Normale & Arborina)
  • Enzo Boglietti (Brunate, Fossati, Case Nere)
  • Ceretto (Brunate & Prapo)
  • Pio Cesare (Ornato)
  • Aldo Conterno (Normale, Cicala, Colonello, & Gran Bussia)
  • Giacomo Conterno (Monfortino & Cascina Francia)
  • Fontanafredda (Lazzarito, La Rosa, La Delizia, & Riserva)
  • Gaja (Sperss)
  • Elio Grasso (Ginestra Casa Mate)
  • Silvio Grasso (Bricco Luciani & Ciabot Manzoni)
  • Prunotto (Bussia)
  • Renato Ratti (Rocche)
  • Luciano Sandrone (Cannubi Boschis & La Vigne)
  • Paolo Scavino (Normale, Cannubi, & Bric del Fiasc)

Što se tiče cena, one su u velikom rasponu ali je jedno sigurno – jeftinog barola nema. Prema mojim saznanjima trenutno najpovoljnija boca ovog vina se nudi iz kuće La Cacciatora, koja u maloprodaji košta nešto više od 2.000 dinara, slede cene od oko 4.000 za Prunotto Barolo, Serralunga d’Alba i Lo Zoccolaio, Gajin Degramis Barolo je oko 4.500, pa preko 6.000 dinara za Barolo Bussia, famozni Canubi kuće Marchese Di Barolo staje oko 6.500, Barolo Pio Cesare od 5.700 do 6.000, dok je Gran Bussia Alda Conterna blizu 22.000 dinara. Cene u restoranima su naravno veće i kreću se od 7.000 – 8.000, pa sve do nekoliko desetina hiljada dinara kada su u pitanju najveći proizvođači.

U Barolu su u ovom veku bile vrlo dobre berbe, a jedino bi trebalo izbegavati 2002. godinu koja je bila neuobičajeno loša. Što se tiče uparivanja sa hranom, barolo je vino koje baš zahteva hranu i utisak o njemu se prilično menja, naravno na bolje, ako se upari sa nekim jačim jelima od crvenog mesa, pastama sa jakim sosovima i tartufima, starim, jakim sirevima kao što su pekorino, parmezan ili plavi sirevi. Pre konzumiranja obavezno je dekantiranje.

 

This entry was posted in Enografija and tagged . Bookmark the permalink. Post a comment or leave a trackback: Trackback URL.
Crvena vina Pijemonta
Dolina Loare
Brunello di Montalcino

One Comment

  1. Posted April 1, 2015 at 10:24 pm | Permalink

    Hvala na zanimljivom članku. Zivela sam u regiji Pijemonta i u potpunosti se slažem sa svim ovde rečenim. Barolo je predivno mestašce a vino je već zasebna priča – Barolo je da se proba bar jednom u životu!

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*
*

  • Podrum Aleksić
  • VIRTUS