Intervju

Ljubiša Samardžić

Decentni navigator filmskog vremeplova

ljubisa3Ako bi se napravio rulet u kojem bi polja predstavljala najznačanije trenutke jugoslovenske kinematografije, prema teoriji verovatnoće kuglica bi se vrlo često zaustavljala na nekom polju koje ima veze sa Ljubišom Samardžićem. Ovaj kultni glumac neodvojivi je deo evolucije srpskog, u stvari, filma na prostorima bivše Jugoslavije i ne bi bilo lako naći glumca sa više antologijskih uloga i nagrada od njega. Ali ne samo zbog toga, već i zbog svojevrsne mudrosti koja mu nije dozvoljavala da u karijeri pravi gafove, može se reći da je od one retke fele čija je karijera više od glumačke umetnosti, više od igre… kao simbol jednog vremena, načina mišljenja i sistema rada, prilično drugačijih od današnjih.

 

Prošle su već dve decenije otkako je Ljubiša Samardžić prilično ambiciozno zakoračio i u rediteljske i producentske vode. Prirodno, razgovor sa njim upriličen je u radnom ambijentu, u prostorijama njegove producentske kuće Cinema design. Možda je ispravno nazvati to kancelarijom, mada bi tačnije bilo reći da je to nešto poput malog muzeja, koji vrvi od života i radnog elana. Čini se da, uprkos godinama, Ljubišu Samardžića nisu napustili entuzijazam i snovi. Tako je na svečanosti povodom otvaranja Legata Jugoslovenske kinoteke, kada je obeleženo i pedeset pet godina njegovog umetničkog rada, rekao: „Godine su godine, one donose svoje. U svakom slučaju, sanjam i dalje“.

 

ljubisa5_resizeU toj maloj filmskoj arhivi, na diskretnoj polici u blizini ulaznih vrata – šeširi. Jedan je od njih, na primer, iz filma Smrt gospodina Goluže. Nešto niže, ispod njega je očigledno stari kalendar, jer su mu isečeni datumi i dani, sa Titovim slikama. Lik Josipa Broza je i na nekolicini od brojnih fotografija na prostranom stolu u sredini, recimo onoj koja dokumentuje premijeru spektakla Bitka na Neretvi, filma koji i danas mnogi svrstavaju u antologijske. „Broz je prevashodno voleo film i znao je šta znači njegov uticaj u zemlji i svetu“, reče u jednom trenutku neobavezno Ljubiša Samardžić. Fotografija sa nezaboravnim osmehom Ljubiše Samardžića kao Šurde iz Vrućeg vetra, delićem ivice ovlaš je prekrila impresivni izraz lica Crnog Roka iz serije Kuda idu divlje svinje. Čudesan, vanvremenski pogled Malog, iz filma Jutro Puriše Đorđevića, našao se na fotografiji koja je bila nedaleko od one na kojoj je zauvek zabeležen šeretski titraj oka Stanojla iz Sutjeske

Spontano pitanje „Odakle početi?“, Ljubiša Samardžić je, kroz osmeh, ispratio komentarom kako nam je sadašnjost ipak za nijansu bliža od prošlosti.

  

WS: Šta je, dakle, najaktuelnije u Vašem profesionalnom životu?

Ništa novo. Godine mi ištu samo miran san. Udaljavam se od stvaralaštva jer ova zemlja nije zemlja Kurosave, koji je u stotoj godini snimio veliki film Krvavi presto. Iako me mnogo štošta peče i pokreće, ni zemlja Srbija nije za miran stvaralački rad.

 

WS: U kom smislu?

Liberalni kapitalizam nas nije usrećio, te sam sklon razmišljanju da je prošlost u vreme Tita bila bolja. Znalo se ko kosi a ko vodu nosi. Danas su mnogi na ulicama, štrajkova gde god se okreneš… A bestijalnih ratova je na sve strane. Čak i između zemalja članica Ujedinjenih nacija. Čovek se izgubio. Njega nema! Eto teme za film, koji verovatno nikad neću snimiti.

 

WS: Zaplovili ste u rediteljske i producentske vode jer…?

Sve je počelo devedesete godine, kada je vojna policija hrupila u pola noći na naša vrata da nam odvede sina na front. Na Kosovo. Načelniku Vojnog odseka zapretio sam da mi briše sina sa spiska. U tom času, bilo je biti ili ne biti! Bio sam svestan da je moj uticaj i popularnost u mnogim zemljama u okruženju bila nemerljiva. Tako smo nas dvojica odlučili da se bavimo filmom i serijama i da preživimo sve scile i haribde nemilih vremena. Sin je bio nosilac produkcije, vešt u komunikaciji sa ljudima. Imao je produkciju u malom prstu, a ja sam stvarao uslove za finansiranje i sklapanje koprodukcija. U vreme blokade zemlje postao sam čak i „švercer“.

 

WS: Švercer?

Uz prijatelje Bugare, Mađare i Hrvate preko granica sam dovlačio filmsku traku i koristio njihovu laboratoriju i postprodukciju. A teme i dela koja smo snimali bavila su se aktuelnom, bolnom svakidašnjicom, a imala su visoku estetiku i stvaralačku vrednost. Uglavnom, da nije bilo mojih kontakata sa ljudima iz susednih zemalja, ne bi bilo ni našeg mirnog sna.

 

WS: Kada se osvrnete unazad, na život, karijeru – koji je prvi, osnovni utisak?

Bilo je rašta i roditi se! Odrastao sam u čestitoj rudarskoj porodici, rano ostao bez oca, divio se majci, „tigrici“, koja nas je izvela na put sa mizernom rudarskom penzijom. A bilo nas je troje dece. Iz takvog detinjstva shvatio sam da sirotinja nije najstrašnija stvar koja može da se desi u životu. Kako sam rastao sa svakodnevnim dramama kraj rudnika i kada su zlohudne sirene najavljivale zlo u jamama, bio sam opčinjen etikom, dobročinstvom i solidarnošću rudara i ubrzo sam shvatio smisao opstanka u životu. Na veliku sreću, ubrzo sam sreo svoju suprugu Miru, kojoj dugujem zahvanost za čestitost, instinkt i nesvakidašnju inteligenciju.

 

 

WS: Šta Vam je najviše pomoglo da se, u svakom smislu, održite toliko dugo? Šta je bilo Vaše uporište?

Porodica je uvek bila osnov svih mojih životnih premisa. Mog morala, kućnog vaspitanja, harmonije unutar kuće, vrednoće, poštovanja čoveka… Na sreću, sve vreme kroz život hodao sam uspravno, ponosno i nasmejano, iako je smeh mnoge iritirao… Ali, opstao sam zahvaljujući prijateljima. I danas su mi na srcu sudbinski susreti sa Brankom Bauerom, Ivanom Hetrihom, Hajrudinom Krvavacem, Purišom Đorđevićem, Krstom Papićem, Boštjanom Hladnikom, Acom Đorđevićem, Žikom Mitrovićem…

 

WS: Postoji li neki moto kojim ste se rukovodili kroz život?

 

„Ubi concordia ibi victoria“, u prevodu, gde je sloga, tu je i pobeda.

 

WS: Vaše brojne nagrade danas su u legatu u Jugoslovenskoj kinoteci. Da li neka u intimnom smislu zauzima posebno mesto?

Ponosim se što sam pre svih otvorio svoj legat u Jugoslovenskoj kinoteci sa šest osvojenih Zlatnih arena u Puli, sa brojnim nagradama za režiju i produkciju, sa najvećom nagradom AVNOJ-a velike zemlje i Zlatnim lavom koji sam dobio 1967. godine u Veneciji, rame uz rame sa Luisom Bunjelom i to za ulogu Malog u filmu Jutro Puriše Đorđevića. Ponosim se i što sam potom odbio ponudu najvećih filmskih producenata i reditelja iz Amerike da nastavim karijeru na Zapadu.

Bio sam ponosan na tu svoju odluku i nikada se nisam pokajao. Sačuvao sam svoju ljubav, delio sa suprugom Mirom radost rađanja naše dece, unuka i zajedno smo nastavili ponosno da koračamo prostorima svih zemalja velike Jugoslavije i sveta.

 

WS: Da li iz svog bogatog opusa možete da, iz bilo kog razloga, izdvojite neku ulogu?

Ima ih više. Uloga Lampasa u filmu Savamala Žike Mitrovića, zatim Valentine u Život je lep Bore Draškovića, Mačka iz filma Hamlet u Mrduši Donjoj Krste Papića, Malog u Jutru Puriše Đorđevića, Šurde iz Vrućeg vetra Ace Đorđevića, Crnog Roka iz Kuda idu divlje svinje Ivana Hetriha… To su uloge koje su „ponele“ publiku, ako hoćete – sva gledališta negdašnje nam velike zemlje i mnogih zemalja Evrope i sveta.

 

 

WS: Da li Vam današnja kinematografija na ovim prostorima izgleda drugačlije nego u vreme kada ste bili aktivni kao glumac?

Izgradnja i obnova posleratne Jugoslavije nije podrazumevala samo podizanje zemlje iz pepela, već su se dugim koracima razvijale umetnost i kultura kao novo lice zemlje. U svakom malo većem mestu nicali su i domovi kulture, otvarali se bisokopi, pozorišta. A film je bio – film. Pulska Arena, odnosno Filmski festival u Puli bio je mesto gde se sabiralo po trideset, četrdeset filmova iz svih republika i pokrajina. Filmovi su rađeni sa punom tematskom, umetničkom posvećenošću i pažnjom. Da ne budem mnogo prek, danas se filmovi prečesto rade na brzinu, ad hoc, ponekad tematski lascivno, neukusno, kao da ih ne dodiruju istinske muke vremena.

 

WS: Vratimo se Zlatnom lavu u Veneciji, odnosno ponudama da radite u Velikoj Britaniji i Americi, a koje ste odbili? Šta Vas je podstaklo na takvu odluku?

Setite se. Ponuda je bila 1967. godine. Zemlja Jugoslavija je, kao što sam rekao, išla uzlaznom putanjom. Iz današnje perspektive – cvetala je. Film je bio umetnost kojoj su nadležni ukazivali dužnu pažnju a gledališta se divila. Nas nekolicina glumaca postali smo i heroji ulice… Pa onda, zašto od gotovog praviti veresiju? Zašto kriti? Baškarili smo se uz Tita, koji nas je tretirao kao svoju decu. Jednostavno, nisam poželeo preko hleba pogaču.

 

WS: Mislite li da ste grešili u životu?

Svakog iole pribranog i mislećeg čoveka boli ruženje drugih zlobe radi,

pasjaluka radi, a u životu mi nikada nije bio cilj da nekog javno „opljujem“ i unizim, jer to peče razumna čoveka u koje i sebe ubrajam.

Uvek sam obuzdavao svoj prgav jezik. Sačuvao sam dostojanstvo, svestan da se u mojim godinama gasi mržnja i zavist, koji su svojstveni vremenu kada mlad čovek uskače u stvaralački voz, u voz ala i zala. Veliki Ivo Andrić bi rekao: „Biti čovek, rođen bez znanja i bez svoje volje, bačen u okean postajanja. Moram plivati. Postojati. Izdržati pritiske sveta oko sebe, sve sudare, nepredviđene, svoje i tuđe postupke… izdržati i svoju misao o svemu tome“. Ukratko – biti čovek.

 

WS: Šta je, prema Vašem mišljenju, zapravo najvažnije u životu?

Biti čovek. Onaj koji ima reč. Koji brani istinu i pravdu. Setite se da Biblija počinje rečima: „U početku beše reč“.

 

WS: Radili ste sa skoro svim jugoslovenskim rediteljima, sa nekima ste se i družili. I danas se prepričava anegdota da ste se sa Hajrudinom Krvavcem sporili oko literature…?

U trenucima dokonosti, po završetku svakog radnog dana, Šiba, kako smo zvali Hajrudina Krvavca, imao je centralni sto u kultnom hotelu Evropa. Tu su bili i Murat Kusturica, Mithad Mutavđžić, Paja Vujisić… Šiba se ponašao begovski, domaćinski, raskriljeno, često je otvarao teme koje su bile „mamac“ za sud o njima. A imao je literaturu u malom prstu. „Dohvatili“ smo se jedne večeri teme da li je Dostojevski veći od Iva Andrića. Ja sam svim srcem navijao za Andrićevu Travničku hroniku, ali njegov zarazan osmeh prekinuo je dalju raspravu. Bio je neponovljiv čovek…

 

WS: Bili ste veliki prijatelj i sa Borisom Dvornikom i Milenom Dravić. Sa njima ste odigrali mnoge kultne uloge?

Iz filma u film, od Prekobrojne, Lita vilovitog, Bitke na Neretvi… Boris i ja smo gradili poštovanje koje nikad nije presahlo. Kad nas je napustio, sa dužnim poštovanjem otišao sam da ga ispratim na splitskom groblju. Ponosim se našim neukaljanim drugovanjem. A Milena je bila i ostala koleginica prema kojoj gajim ogromno poštovanje i divljenje. Zajedno smo gradili i sagradili kreacije koje plene i dan danas. Milina je raditi s njom…

 

WS: Snimanje rimejka čuvenog filma Valter brani Sarajevo najavljuje se iz Jadran filma iz Zagreba, a kako se može čuti, planirano je da se radi u Sarajevu u koprodukciji sa kineskim partnerima. Šta o tome mislite, šta može da donese taj film?

Film i TV serija Valter brani Sarajevo imali su u svetu, a naročito u Kini i Rusiji, kosmičku popularnost. To delo nosi u sebi prkos, herojstvo i ponos neustrašive slobodarske mladeži Jugoslavije u borbi protiv fašista, protiv nemačke agresije, protiv Hitlerovog nastojanja da porobi svet. Film se pojavio u pravo vreme. Svojim kvalitetom i dan-danas pobuđuje divljenje gledalaca. To je film za sva vremena. Njihov rimejk ovog filma nije ništa drugo do materijalni interes ali i pritajeni otpor mnogoljudne Kine svim agresorima u njihovom okruženju.

Možda bi tim filmom kod svoje omladine razvili osećaj otpora ako bi bilo ko ugrozio njihovu cenjenu, veoma bogatu, slobodnu i civilizovanu zemlju. Nisam u toku sa snimanjeg tog filma, ali obilazeći Kinu uzduž i popreko shvatio sam da su Kinezi veoma radni, predani i čestiti u poslu. Izguraće oni i ovaj mamutski film. Pre sedam godina njihova najveća državna televizija CCTV otkupila je seriju Policajac sa Petlovog brda. Čini mi se da je kod njih vrlo izražen sistem vrednosti u kojem se poštuje sve što afirmiše porodicu i patriotizam.

 

 

Na pitanje da li voli vino, Ljubiša Samardžić kroz osmeh kao znak odobravanja pominje filozofa Belu Hamvaša i njegovu čuvenu knjigu Filozofija vina.

„Ima jedna divna misao u toj knjizi koja dovoljno govori o tome zašto je vino toliko važno: ’Kad sve propadne, ostaće samo Bog i vino‘“, kaže Ljubiša Samardžić i dodaje da njegove godine „traže samo crveno vino“.

 

 

 

 

 

 

This entry was posted in Intervju and tagged . Bookmark the permalink. Post a comment or leave a trackback: Trackback URL.
Rade Šerbedžija
Dejan Bodiroga
MILORAD ČAVIĆ

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*
*

  • Podrum Aleksić
  • VIRTUS