Intervju

Milena Dravić

M00_resizeDiva viteškog srca

Uz niz najprestižnijih nagrada ponela je i epitet Glumice XX veka, a kada se o njoj govori gotovo uvek se, osim maestralnog dara i raskošnog opusa, ističu i njene lične, ljudske osobine. Dostojanstvena i odmerena, topla i prijemčiva… takva je Milena Dravić otkada je znamo. Ikona jugoslovenskog filma, bila je i ostala glumica i žena sa kvalitetom više

Rođena je u beogradskoj porodici na Dorćolu, a bilo joj je svega pet godina kada je zakoračila u svet baleta i nepunih devetnaest kad se obrela u sazvežđu kinematografije ulogom u filmu Vrata ostaju otvorena Františeka Čapa. Zablistala je, zabeležiće mediji i filmski znalci već posle tog prvog pojavljivanja, a sa svojom šestom ulogom, u filmu Prekobrojna iz 1962. postala je najmlađi laureat prestižne Zlatne arene. Uslediće i niz drugih velikih priznanja, među kojima i nagrade na festivalima u Veneciji i Kanu, gde je 1980. ulogom u filmu Poseban tretman dobila Zlatnu palmu; do danas je ostala jedini glumac/glumica sa ovih prostora koji je osvojio Kansku nagradu. Od prvog pojavljivanja do danas, na malim i velikim ekranima, kao i u pozorištu, iz uloge u ulogu isijavaće i isijavaju, svaki put neponovljivo, njen ogroman dar i blistavost.

Milena Dravić, mnogi autoriteti u tome se slažu, brilijant je ovdašnje kulture. Zanimljivo, sve to biva nekako neadekvatno pribeleženo. „Milena Dravić je, nema sumnje, jedinstvena. Po mnogo čemu – neponovljiva. Interesantno koliko je, srazmerno gledano, malo relevantnih tekstova o njoj“, rekao je direktor Kinoteke Radoslav Zelenović.

Kada se o njoj govori, gotovo uvek se ističe njena neverovatna posvećenost svakom zadatku, svakoj ulozi. Posvećenost koja, ako treba, pobija i prirodne zakone. Govoreći o Mileni Dravić, Puriša Đorđević je, između ostalog, pomenuo kako je tokom jednog snimanja usred scene nešto jako eksplodiralo: „Međutim, ona nije dozvolila da joj se na licu prepozna uplašenost, zastrašenost… Ne, nije bilo ni drhtaja, ni prirodnog impulsa koji sam od sebe u takvim trenucima izbija. Ona je održala izraz kakav je scena zahtevala! Samo koji trenutak kasnije pomogli smo joj da obriše garež, da sredi raščupanu kosu… A u tom trenutku, neverovatno, nijednu grimasu nije napravila.“

Prema rečima Jagoša Markovića, sa svojim ogromnim darom Milena Dravić je vrhunska umetnost glumačke igre, i više od igre. „Celog života bez stalnog angažmana, bez klana, bez partije, bez bilo koga ili bilo čega da joj čuva leđa. Sama, sa Draganom koji je od istih vrednosti stvoren. Čestita, velika i svoja, traje ovoliko decenija! To je pravi podvig, i ljudski i umetnički!“

M05_resizeRazgovor sa Milenom Dravić za jubilarni 50. broj magazina Wine Style rađen je jednog nedavnog popodneva, a gde bi drugo, nego u impozantnom zdanju nove zgrade Jugoslovenske kinoteke. Praznično raspoloženje širilo se ulicama Beograda, a govoreći o svom odnosu prema Novoj godini rekla je: „Volim da se obeleži; nekad manjom, nekad većom jelkom. Čestitke! I danas ih pišem najbližima, najdražima. Volim i da ih dobijem. Obradujem se, zaista.“

WS: U godini koju ispraćamo, navršilo se pedest pet godina od Vaše prve uloge. Kakva razmišljanja, osećanja pobuđuje taj jubilej? Niste ga obeležili?

Nisam obeležavala jubileje, ni četiri decenije, ni pet… Međutim, ove godine dogodilo se nešto neobično. Na Festivalu mediteranskog i evropskog filma u Trebinju uručena mi je letos nagrada Zlatni platan za dopirinos evropskoj kinematografiji i tom prilikom posvećena je pažnja i ovom mom jubileju. Između ostalog i uz apostrofiranje činjenice da je film Vrata ostaju otvorena sniman i na lokacijama u Trebinju. Inače, rađen je u produkciji Bosna filma, a sniman je i u Sarajevu.

Nisam razmišljala o nekom javnom obeležavanju tog mog jubileja ali jesam poželela da se nađem u Sarajevu, da odem u jedan restorančić nedaleko od negdašnje zgrade Bosna filma, u ulici koja se još uvek zove Maršala Tita, i da sama u sebi i sa sobom obeležim taj jubilej.

WS: I?

I onda se iznenada dogodilo da je ekipa serije Lud, zbunjen, normalan pozvala Aljošu Vučkovića i mene da budemo gosti u dve epizode, mislim da su novogodišnje. To je odlična ekipa na čelu sa Mustafom Nadarevićem, ranije sam radila s njima desetak epizoda. Dakle, dođem u Sarajevo, krenemo da radimo punom parom i kad se snimanje već privodilo kraju, dođe Emir Hadžihafizbegović i pozove Aljošu i mene u restoran na večeru. Kaže, biće tu njegova porodica, još neki ljudi iz ekipe serije, prijatelji. Stižemo u restoran, nevelik i vrlo lep sa odličnim ribljim specijalitetima. U jednom uglu omanje, očigledno vrlo prijatno i raspoloženo zasebno društvo. I tako, teče divno veče, razgovor, pred nama ukusna večera, kad odjednom Emir poče da kucka escajgom o čašu. Sve se zaustavi, utiša se i onaj drugi sto. Poče on da govori i kaže: „Moja porodica, ja, svi ovde, čestitamo Mileni pedeset pet godina od prve premijere!“ Ljudi počeše da ustaju, aplaudiraju, muzika svira tuš, čestitke na sve strane… Tako je, eto, samo nekoliko ulica dalje od Bosna filma Emir Hadžihafizbegović obeležio moj jubilej. Eto, nisam to mogla ni sanjati. A bilo mi je, bilo mi je toliko drago. Nešto kasnije iste večeri stigla je torta boje zlata, u obliku Venecijanskog lava, jedne od najvažnijih svetskih nagrada, koju je i on letos dobio.

WS: Kad Vam neko kaže da ste glumica veka, živa legenda… kakav je Vaš odnos prema tome?

Ne doživljavam sebe tako i mislim da sa tim stvarima treba biti vrlo oprezan. To često biva jako opasno. Lično, uvek sam imala vrstu zazora u odnosu na to da li mi ljudi iskreno, s uverenjem, govore da sam nešto dobro uradila. Zamislite kad čovek radi stvari koje nisu u redu, a svi mu se iz ovih ili onih razloga dive i tapšu ga, pa im on poveruje, između ostalog i zato što mu godi. To nije dobro ni za njega, ni za one oko njega, čak ni za one koji ga hvale. Može biti vrlo opasno. Prema sebi treba biti kritičan. Nikada se nisam uznosila, ni danas.

WS: A šta Vas je vodilo kroz život?

Ogromna posvećenost poslu, svemu što radim, ljubav prema ljudima, radost u takozvanim malim stvarima. Toliko divnih filmova, predstava sa velikim i značajnim ljudima sam radila i uradila. Mnogo učila, naučila. Učim i danas. Ovaj posao ne prestaje da se uči. S tim što sada, vidim, odnos prema poslu biva sve površniji, retko kome je stalo i do smisla i do kvaliteta. Ali praznici su, nije vreme za teške teme.

WS: Da zanemarimo praznik na trenutak, koja je od teških tema aktuelna za Vas?

Recimo, činjenica da je kinematografija kao pojam izostala iz Zakona o kulturi, pozorište je podvedeno pod ne znam šta. O čemu se radi? Za ime sveta, da li je moguće!? Žao mi je ove naše zemlje, žao mi je mladih generacija. Ne znam da li će u dogledno vreme moći da dožive tu širinu koju smo mi imali, taj entuzijazam. Bilo je problema i tada, i političkih, ozbiljnih, ali kultura je bila velika, a ispostavilo se i najznačajnija investicija države. Beograd je bio metropola, grad iz koga se ne odlazi. Kakvi filmovi, pozorišne predstave, izložbe, muzički i književni događaji… Kakvi stvaraoci su bili kockice od kojih je nizan mozaik našeg identiteta. Dragan i ja smo, nije nikakva nepoznanica, mogli da gradimo karijere u inostranstvu. Nismo otišli, i nismo u tome usamljeni, jer, kažem, Beograd je bio grad koji se ne napušta, Beograd je bio grad u koji se dolazi.

WS: Danas u beogradskom Zvezdara teatru igrate u predstavi Lari Tompson, tragedija jedne mladosti, koja se posle više od petnaest godina i dalje gleda na „kartu više“, a Vi još uvek plenite neverovatnom energijom.

Ta predstava se igra osamnaest godina, i, gde god da smo s njom gostovali publika ju je izvrsno primila. Ulogu Belog godinama je igrao Bora Todorović koji, na veliku, veliku žalost, više nije među nama. No, u ulogu Belog, još ranije, uskočio je Gagi Jovanović koji je boji svojim valerima, predstavi daje drugačiji kvalitet. Ali u Lariju Tomsonu… u „glavnoj ulozi“ je bio i ostao briljantan tekst Duška Kovačevića. Duhovita i gorka, slojevita i duboka priča o prividno živim ljudima. I ne samo o tome, aktuelna je bila kad je nastala, danas takođe. Ostaće i kao simbol ovog vremena za buduće generacije, za one koji su danas deca.

WS: Šta je obeležilo Vaše detinjstvo, odrastanje na Dorćolu?

Bilo je to vreme velikog siromaštva, ali nas roditelji nisu učili da to shvatamo kao bedu. Moji roditelji, i ne samo oni, zapravo svi odrasli koje pamtim iz svog detinjstva su se međusobno mnogo družili i taj period je u mom sećanju ostao upamćen po tome koliko su se ljudi između sebe voleli i poštovali.

WS: Nije li Vaše detinjstvo, između ostalog, obeleženo i čuvenim filmom Jedan dan života?

Bioskop i filmovi uopšte bili su nešto veoma važno, nešto čemu se poklanjala ogromna pažnja, izvor velikog ispunjenja. Sećam se, otišao tata da gleda Jedan dan života i vrati se kući pomalo mokre košulje. Dok je on priznao da ga je film i rasplakao – to je trajalo. Mnogo, mnogo godina kasnije bila sam u Meksiko Sitiju. Izađem na trg, a tamo muzičari. Sviraju. Oko njih mnoštvo ljudi. Odzvanjaju melodije, razdragani ljudi žamore… Probijem se do muzičara, čaščavajući ih pobudim njihovo čuđenje, i naručim Jedan dan života! Prolamala se pesma, orio se trg… Za tatu, za mene, za sve nas koji smo tih davnih godina hodajući dorćolskim ulicama pevali o Mama-Huaniti.

WS: Prekobrojna je šesti film u Vašoj karijeri, za njega ste dobili čuvenu pulsku Arenu?

Pre Prekobrojne zvao me čuveni Kreša Golik, jedan od najboljih asistenata, da dođem na probno snimanje za film Đuzepea de Santisa Cesta duga godinu dana. Sećam se, putovala sam sa ocem na probno snimanje u Zagreb. Tamo nas je bilo mnogo, bilo je uzbudljivo. Nisam dobila ulogu u filmu Cesta duga godinu dana jer sam bila premlada, ali taj moj snimak je ostao. Kreša ga je kasnije pokazao Branku Baueru, koji je odmah odreagovao. I danas, na neki poseban način imam sentimentalan odnos prema filmu Prekobrojna.

WS: Zašto?

Ima mnogo razloga. Između ostalog, gradsko sam dete, nikad nisam bila na radnim akcijama. Mnogo sam brinula da li ću na pravi način umeti da odigram lik devojčurka iz okoline Užica. Bila je to i moja prva uloga sa Ljubišom Samardžićem Smokijem. Nas dvoje smo izvrsno funkcionisali kao akcijaški par, kasnije smo snimili nekoliko zajedničkih, takođe uspešnih filmova.

WS: U Vašoj bogatoj karijeri bilo je naravno i dogodovština, a jedan od duhovitijih detalja desio se tokom snimanja filma Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji.

Danas to zbilja deluje smešno, ali onda nije bilo. Imala sam jednu scenu gde su me obesili o jednu lepu, visoku kapiju. Vezali su me ispod ruku i obesili. Scena je snimana iz parka preko puta. I, kad je snimanje završeno, spakovaše se i odoše. A ja ostadoh da visim, već sam bila počela da plavim. Naiđe neki čovek, gleda me u čudu. Zabezeknut. Pita me, onako sav zbunjen, šta radite. Ja pokazah rukom u pravcu u kom su svi otišli i nekako jedva promrljah: „Filmska ekipa, kažite im da neko dođe da me spase“. Dotrčaše ubrzo, spustiše me, jedva dođoh do vazduha. Bila sam pomodrela, imala sam posle komplikacije jer su mi kapilari popucali. Bata Čengić je uopšte bio jedan zahtevan reditelj i sve drugo što sam radila s njim podrazumevalo je vrlo teške scene. Često opasne. Ali, sve to ide u rok službe.

WS: Za Vašu ulogu doktorke Vere u partizanskom filmu Sutjeska, kasnije proglašenim i za spektakl, Ranko Munitić je, između ostalog, napisao i da je „ekranski dragulj“.

Ne znam koliko je poznato da je lik doktorke Vere, koji sam igrala u Sutjesci, nastao po uzoru na suprugu Vladimira Dedijera, istaknutog učesnika NOB-a, akademika, istoričara, publiciste. Bila sam, iskreno, potpuno iznenađena Dedijerovim pismom u kojem mi je komplimentirao, zahvalio se na tome kako sam odigrala Veru. Inače, meni je ta uloga bila oduzeta zbog nekih mojih izjava u javnosti i gestova, za to vreme navodno jeretičkih. Ali, nakon nekih neuspelih pokušaja, ispostavilo se da to ipak treba ja da odigram. No, to je posebna priča.

WS: Partizanski film je snažno obeležio Vašu karijeru?

Učestvovala sam u tim velikim, teškim projektima, gde si po godinu dana bio van kuće. Uslovi su bili vrlo teški. Recimo, snimanje Kozare. Kada smo otišli na Mrakovicu živelo se po kućama, kod meštana, odnosno kod domaćina, seljaka. Često u vrlo, vrlo skromnim uslovima. Ustajalo se u tri, četiri ujutro i odlazilo na set. Zaista je bilo naporno, dešavalo se i da si životno ugrožen. Prelaziš ledenu Jablanicu, Zetu, Trebišnicu… Ne znam koje sve reke nisam pregazila, pa te ponese voda, pa kasnije stojiš i čekaš u mokrom kostimu… Kada smo radili Uzavreli grad Veljka Bulajića bila je ciča zima. Bile su situacije da ti je toliko hladno da uopšte ne možeš da govoriš tekst, ukoči se lice, inje ti se uhvati po obrvama, po kosi… Dešavalo se, sad već više ne znam u kom filmu, da su padale po nama zapaljene grede. Razboljevali smo se, često od upale pluća. Ali se radilo. Svojski! Iz današnje perspektive to deluje nestvarno.

WS: Film Bitka na Neretvi radili ste, između ostalog, sa Ričardom Bartonom, a kao dete ste mu pisali. Sećate li se velikog prijema posle premijere? Tamo je bio i Tito. Kakav je inače bio Vaš odnos sa političarima?

U vreme mog detinjstva nije bilo neobično da deca pišu velikim holivudskim zvezdama, ali interesantno je da mi je odgovorio i poslao autogram. Čak i da je to radio neki njegov agent, svejedno – ja sam dobila odgovor. Što se tiče prijema bio je na visokom nivou, ali bivali su takvi i za neke druge filmove. Što se mene tiče nisam drugovala sa političarima. Razume se, bio je čitav niz situacija kada su oni dolazili na projekcije, premijere, kada su priređivani kokteli, ali moje se zapravo završavalo sa završetkom rada. Vraćala bih se potom svojoj kući i svojoj privatnosti. Nije me zanimalo ni ko je u partiji, ni ko šta radi… tek kasnije sam neke stvari saznavala, a možda bolje i da nisam.

WS: Nasuprot partizanskim filmovima, Vašu karijeru snažno je obojio i autorski film tog vremena, legendarna epoha Crnog talasa. Ranko Munitić piše da ste kroz ceo period autorskog filma „bili ne samo glavna glumica i zvezda nego i sasvim osoben, nezamenljiv zaštitni znak čitavog tog bogatog, višeslojnog i zdravo individualizovanog talasa“.

U to doba postojao je Kino-klub Beograd, mesto na kom su ponikli tako sjajni reditelji kakvi su Makavejev, Rakonjac, Pavlović, Lazić, Đorđević… „Crni talas“, koji je ušao u sve relevantne svetske antologije, bio je avangarda u svakom smislu – i kada je reč o filmovima koji su snimljeni i kada govorimo o rediteljima koji su ih stvorili. Bio je i više od samog filmskog stvaralaštva, i mogao bi da se posmatra i kao najangažovaniji „odgovor“ na tadašnje društvo, na socijalni ambijent. Moje poznanstvo sa Makom, Babcem, Purišom, Žikom i Kokanom Rakonjcem potiče iz pomenutog Kino-kluba. Veoma su mi se dopadale njihove ideje, bili su superiorni i kao reditelji i kao ličnosti… A to je proizilazilo iz njihovog velikog talenta i iz ogromnog obrazovanja i filmskog znanja. Iz te grupe reditelja najviše filmova sam uradila sa Purišom, a Jutro i Devojka doneli su mi prestižne svetske nagrade.

WS: Svetsku slavu imao je i film koji ste radili sa Dušanom Makavejevim WR – Misterija organizma?

Dok smo ga radili nisam bila svesna da će biti antologijski. Mislim da možda niko iz ekipe nije u potpunosti sagledao kako snažnu kritičku konotaciju film ima, niti nivo njegovog umetničkog dometa. Odmah po završetku montiranja film je doživeo komplikacije i ubrzo je zabranjen. Dvadeset godina kod nas je bio u bunkeru, a u svetu je imao izuzetan prijem. Jedna od ključnih odlika tog filma je implikacija diktature.

WS: Vratimo se tzv. živim ulogama. Za svoju naslovnu ulogu u predstavi Harold i Mod Beogradskog dramskog pozorišta, koja se gleda na kartu više, rekli ste da je i lekovita?

Jeste, lekovita je. Pristali smo na vreme u kome živimo, pristali smo, gotovo svi, da izgubimo čak i sebe, da potisnemo i pamćenje na tako lepe i važne stvari poput emocija, poverenja, nežnosti, empatije… Niko nikoga ne prisiljava da to zaboravi, odbaci, pogazi. To čovek čini sam. Predstava Harold i Mod i ta junakinja pozorišnim jezikom kazuju da od nas samih zavisi hoće li te, podvlačim, tako važne i lepe stvari, biti deo nas i našeg života ili neće. U predstavi se, između ostalog, radi o mladom čoveku. Problematičnom. Pogledajte novine, osvrnite se oko sebe – sve je prepuno s jedne strane agresivnosti, a sa druge destruktivnosti upravo mladih ljudi. I mislim da oni, duboko suštinski, nisu krivi ili, ako i jesu, ponajmanje su sami krivi. Rasli su u vremenu i u uslovima u kojima su rasli. Nekima je nedostajalo i za osnovnu egzistenciju, neki su imali i previše, ali svi su porasli bez temeljnog vrednosnog sistema, ukupne brige, prave nežnosti, bez ljubavi… Sada se čini da se osećaju dobro samo kada ispoljavaju, izbacuju tu silnu agresiju ili destrukciju. Veliko je pitanje da li se i tada osećaju dobro. Nisam sigurna. Ali za drugo, ne znaju.

WS: Interesantna priča iz Vašeg privatnog života kaže da Vi i Dragan Nikolić imate najoriginalniju „sliku“ sa venčanja.

(smeh) Venčali smo se 31. decembra – eto još jedne veze sa Novom godinom – tokom snimanja filma Kako su se volele dve budale. Snimanje je tog dana bilo kod Opservatorije na Zvezdari. U pauzi smo otišli u Opštinu Vračar, venčali se, nismo se slikali i vratili smo se na snimanje. Prošle su godine i unuka mog brata, koja je i naša unuka, dok je još bila mala počne da traži našu sliku sa venčanja, da stalno zapitkuje kako je moguće da svi imaju sliku s venčanja a mi nemamo. Pokušavala sam da joj objasnim kako nemamo, šta da radimo, nismo se slikali… Prođe nekoliko dana, kad dete donese crtež – ja stojim kao mlada, a Dragan kleči i pružio mi ruke. „Evo, sad imate sliku sa venčanja“, kaže. I imamo, ja sam to uramila.

 

 

O vinu…

Volite li vino?

Volim. Ne razumem se mnogo, nisam neki poznavalac, ali volim lepa vina.

Pijete li ga?

Retko. Već neko vreme alkohol, pa i vino su za mene „zabranjeni“, iako nikad nisam bila naročito sklona piću.

Kada sebi dopustite koju čašu dobrog vina?

Leti, uz more, uz ribu…

Koje vino?

Roze, najrađe. Ponekad crveno.

Da li je vino nekada ili ikada imalo bitnu ulogu u Vašem životu?

Kako da ne, i to na poseban način. Moja majka je iz Vršca, a to je vinogradarski kraj. Ona potiče baš iz porodice vinogradara, tako da od detinstva tu postoji neka tajna veza. Vino je, dakle, imalo važnu ulogu u mom poreklu.

Broj:
Piše:
Foto:
This entry was posted in Intervju and tagged . Bookmark the permalink. Post a comment or leave a trackback: Trackback URL.
Jadranka Jovanović
Željko Obradović
Ljubomir Simović

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*
*

  • Podrum Aleksić
  • VIRTUS