Intervju

Toni Parsons

Duhovita nit nepodnošljive lakoće postojanja

Toni Parston„Sitni noćni sati bili su veoma drugačiji dok sam je posmatrao kako spava. Nisu delovali protraćeno“ – napisao je u knjizi Jedan na jedan Toni Parsons, svetski proslavljeni pisac i negdašnji novinar, jedna od ikona moderne engleske književnosti, takođe i veliki miljenik ovdašnje čitalačke publike.

Povodom Međunarodnog sajma knjiga ovaj, sada već kultni pisac, nedavno je ponovo bio gost Beograda. Iako je, prirodno, pažnja ponajviše bila usmerena na njegovu najnoviju knjigu Jedan na jedan, Toni Parsons je pobuđivao velike simpatije i medijsku pažnju svojim šarmom, duhovitošću, ležernošću…

Poslednji roman ovog harizmatičnog engleskog pisca se vrlo brzo po objavljivanju našao na vrhu lista čitanosti, kao što je to uostalom bivalo i sa više od deset njegovih, ovde objavljenih prethodnih naslova (Naše nezaboravljene priče, Čovek i dečak, Moja omiljena supruga, Potraga za suncem, O životu, smrti i doručku…).

U redovima potpisanim sa T. Parsons, između njih takođe, kao i u gotovo svakom njegovom gestu, pogledu, osmehu, neobaveznom komentaru, očitava se, između ostalog, čudesna vedrina; vedrina protkana nesvakidašnjim i bogatim iskustvom, kakvom odišu oni koji plene onda i kada se to da, ali i kada se ne da objasniti.

Rođen je 1953. u siromašnoj porodici u londonskom Ist Endu, kao sin bivšeg marinca odlikovanog jednim od najznačajnijih Ordena britanske vojske zbog zasluga u Drugom svetskom ratu. Sudeći prema Parsonsovim knjigama, na poseban a snažan način obeležio ga je odnos sa ocem, kao i kasnije sa sinom.

Bio je veoma mlad kada se zaposlio u fabrici za proizvodnju džina. Sa dvadeset i nekom postao je muzički novinar; u nesvakidašnjim, uzbudljivim tekstovima pisao je, između ostalog, o eksploziji panka, o novom talasu… Tokom sedamdesetih godina prošlog veka bio je muzički kritičar u NME-u, jednom od najuticajnijih muzičkih listova u Britaniji. Njegovi intervjui s grupama kao što su The Clash, Sex Pistols, Blondie, Talking Heads… načinili su ga kultnom figurom među engleskom omladinom. Bio je nagrađivan za svoj novinarski rad, a tokom devedesetih godina postao je jedan od poznatijih televizijskih komentatora u emisiji BBC-ja Late Review. Danas važi za jednog od najpoznatijih pisaca u Engleskoj, čija su dela dostigla veliku popularnost širom sveta. Već njegov prvi roman Čovek i dečak doživeo je ogroman uspeh u Engleskoj, gde je samo za prva dva meseca prodat u neverovatnom tiražu od 750.000 primeraka. Jednostavnost i iskrenost, uz finu dozu britanskog uvrnutog humora i ležernosti koje je Toni Parsons ponudio pišući o nekim vrlo intimnim i teškim stvarima u životu običnog čoveka, bile su okidač da se mnogi ljudi širom sveta identifikuju sa njim – i kao piscem i kao osobom. Tu istu neposrednost i šarm ispoljio je i tokom intervjua za magazin Wine Style.

 

Toni ParstonWS: Posle pet godina ponovo ste u Beogradu?

I nisam se promenio!?

WS: Niste.

Hajmo dalje…

WS: Ne mogu a da ne pomenem da ste Srbiji pružili podršku proletos tokom velikih poplava, odnosno problema koje su je zbog poplava zadesile.

Nastojao sam preko društvenih mreža da pomognem, onoliko koliko sam bio u prilici. Voleo bih da sam mogao i više da uradim.

WS: Nije li roman Jedan na jedan zapravo Vaš novi, svojevrstan početak?

Moglo bi se i tako reći. Preuzeo sam veliki rizik pišući ovu knjigu, a uradio sam to jer sam želeo. Jednostavno, to je snaga želje. Neverovatna je snaga želje. Pisao sam bez ugovora, bez ikakvih izvesnih izgleda, ulažući sopstveni novac a time i budućnost svoje porodice. Zbog toga osećam veliko olakšanje što je knjiga dobro prihvaćena među čitaocima. Istovremeno i olakšanje i unutrašnje zadovoljstvo.

WS: Reč je o Vašem prvom krimi-romanu. Okosnicu čini priča o detektivu koji se hvata u koštac sa serijom svirepih ubistava da bi, dok se leševi gomilaju, uvideo da nevidljiva ruka smrti biva sve bliža svakome i svemu do koga mu je lično stalo. Otkud to da se kao pisac koji se proslavio pišući o odnosima između muškaraca i žena, oca i sina, obreo u krimi-žanru?

Stvari su se dešavale tako kako su se dešavale, kockice života su se nizale… Ko bi to mogao sa sigurnošću da zna i dokuči onda dok se zbiva? Iz današnje perspektive, vrlo je jednostavno. Pre pet godina u Sohou sam upoznao reditelja Sema Mendeza. Proveli smo sjajne trenutke, vodili zanimljive razgovore… U jednom od njih rekao mi je da će njegov sledeći film biti o čuvenom junaku Džejmsu Bondu. Kasnije će se ispostaviti da je to Skyfall. A dosta smo razgovarali i o tome koliko smo kao deca ili kao vrlo mladi voleli knjige o slavnom Agentu 007. I ne samo mi. Uveren sam da je milionima ljudi bio i ostao omiljen. Sem mi je pričao da je iznova iščitavao sve knjige o Džejmsu Bodu, a čitajući ih nastojao je da nađe način koji bi bio najbolji da se njegov duh prenese na filmsko platno. Palo mi je na pamet da je ponovno čitanje svih tih knjiga dobra ideja, pa sam se i sam u to upustio. Pre nego što sam i pomislio da će se to desiti završio sam sa prvom knjigom o Džejmsu Bondu Casino Royale i tad se u meni probudila ideja da bi se valjalo otisnuti u veliki izazov za pisca, u izazov ponovnog oživljavanja lika koji traje toliko dugo i koji je prethodno već toliko puta otkrivan i čak menjan na razne načine u gotovo svakoj generaciji. Razmišljao sam o raznim piscima i junacima, recimo o Janu Flemingu, mislio sam na Artura Konana Dojla i njegov tandem Šerlok Holms – dr Votson, na Kendlerovog Filipa Marloua, kao i na druge velike heroje. Razmišljajući o tim književnim likovima, o piscima i njihovim junacima, uvideo sam ili možda na neki način odlučio da će nekoliko mojih sledećih knjiga u stvari biti pokušaj da stvorim heroja koji će trajati stotinu godina.

WS: Rekli ste povodom knjige Jedan na jedan da krimi-žanr prodire duboko u nas?

Da. Krimi-žanr na svoj način prodire u naše najdublje strahove, kao i nadanja. Možda je to i jedna od uporišnih tačaka njegove prijemčivosti koju izaziva kod čitalaca. Da bi triler bio dobar obavezno vam treba heroj koji će da spasi pojedinca, tačnije da spasi njegov lični, unutrašnji interes.

WS: Jedna od Vaših vrlo popularnih knjiga je Moja omiljena supruga, u kojoj ste se bavili i pitanjem – šta ostaje posle ljubavi?

Imate li Vi možda neko važnije pitanje od tog (smeh)?

WS: U ovom trenutku ne, a šta onda ostaje?

Smrt, šta bi drugo…

WS: U pričama sa srećnim krajem možda i nešto novca…

(Smeh) Šalim se, naravno.

WS: I ja se šalim, razume se, ali šta stvarno ostaje posle ljubavi?

Promena. Posle ljubavi ostaje promena jer se i ljubav menja. Od trenutka kada nekog prvi put vidite i provedete s njim pet, deset, dvadeset godina, vaša ljubav se čak više puta promeni.

WS: Jesu li Vam žene veća inspiracija kada odlaze ili kada ih osvajate?

Uvek su inspirativne, barem za mene. Na sreću nije nužno ni neophodno da se svakoj lično približim da bi mi bila inspiracija. Bojim se da bi bilo vrlo iscrpljujuće a ne znam ni kako bi bilo izvodljivo da sa svakom ženom koja me nadahnjuje ili inspiriše provedem dvadeset godina (smeh). Šalu na stranu, inspirišu me i kad ih samo ovlaš čujem kako govore o svojim iskustvima, razmišljanjima, stavovima…. O životu. Neću reći ništa novo, samo ću podsetiti – u raznim situacijama, po raznim pitanjima, pa i kad je reč o ovome o čemu pričamo, često samo nekoliko minuta može da bude veliko nadahnuće.

WS: U knjizi Novi početak Vaš junak doživljava veliki zdravstveni problem koji ga suočava sa smrću i upravo to biva podstrek za novi život…

Pogledajte oko sebe. Ljudi su skloni da previde prioritete, da zalutaju, da suštinski najbitnije stvari tretiraju kao marginalne. Susret sa smrću natera čoveka da se zamisli nad svojim životom, da se preispita. Ma kako grubi bili, ti udari sudbine su možda jedini, u svakom slučaju efikasan lek protiv ljudske bahatosti i prema drugima i prema sebi. S druge strane, gotovo svakodnevno doživljavamo nešto što nas menja u odnosu prema drugima, prema sebi i sagledavanju sopstvenog mesta u životu, u nekim kontekstima… U vrevi svakodnevice lako se iz vida izgube reperi, prioriteti. Ako ništa drugo, povremeno se uštini. Jako. Pa kad zaboli, priseti se onog što ti je suštinski bitno.

WS: Vaš je junak, dakle, u susretu sa smrću stekao snagu za novi život. Imaju li ljudi danas snage za novi početak?

Ne znam, snaga je pitanje za svakog ponaosob. Ali, siguran sam da priliku svakako svi imaju. Verujem da ljudi u životu dobijaju više od jedne prilike da krenu ispočetka, u profesionalnom, emotivnom ili bilo kom drugom smislu. Ne suviše često; možda dve, najviše tri, eventualno četiri prilike u životu. Ali svakako ne samo jednu. Odnos prema tim prilikama je, siguran sam, prevashodno pitanje sopstvene odgovornosti.

WS: Život savremenog muškarca svojevrsna je tema vaše zbirke eseja O životu, smrti i doručku. Šta je odlika savremenog muškarca? Ubrajate li sebe u takve?

Mnogo toga se s vremenom promenilo, pa i muškarci. Mislim da su, na primer, iskreniji prema sebi i prema svetu nego što su ranije bili.

 

WS: Neki Vas smatraju i za „mačo“ tipa. Da li sebe tako doživljavate?

 

Ima pametnog sveta koji ume ispravno da proceni (smeh). Šalim se, naravno. Ali, mislim da se i pojam „mačo“ promenio. Što se mene tiče, recimo, mnogo sam više uključen u podizanje i vaspitavanje svoje dece nego što je to bio moj otac, i ne samo on, nego mnogi ljudi u generacijama naših očeva i dedova.

 

WS: U nekim od svojih knjiga pisali ste o iskustvu razilaženja, razvoda, u drugima o iskustvima roditeljstva… Koju od svojih knjiga biste izdvojili kao delo u kojem ima najviše autobiografskog?

 

Hmmm… Čovek i dečak. Jedan od junaka tog romana, otac, pisan je na razne načine po ugledu na moga oca, a drugi junak, sin, po ugledu na moga sina kada mu je bilo četiri, pet godina. Dva glavna lika su na svoj način skoro autentična, a ženski likovi u toj knjizi pisani su po uzoru na razne žene koje sam sretao i poznavao u svom životu.

WS: Duhovitost je jedna od snažnih odlika Vašeg opusa i rukopisa, a reklo bi se i Vas lično?

Duhovitost je zapravo vrlo ozbiljna stvar, može biti i jaka uporišna tačka u životu. Između ostalog, može biti čak i mehanizam za preživljavanje. Može biti i vrlo moćna. Recimo, čim se nečemu nasmejete, stvorili ste otklon, distance od toga, a na isti način možete postići i bliskost. Sposobnost da se smejete svetu oko sebe, i sebi naravno, vrlo je dragocena. Samo, duhovitost nikad nije banalna. Banalni gegovi su nešto sasvim drugo, oni nemaju dimenziju kakvu ima duhovitost.

WS: Kakvo je Vaše viđenje književnosti danas, kakva je njena pozicija?

Uvek će biti više dobrih knjiga nego što bilo ko od nas može da pročita za ceo život i uvek će biti interesovanja, pa ako hoćete i tržišta, za dobre priče ispričane na još bolji način. Popularni pisci mogu da „zaraze“ ljude čitanjem. A čitanje je izuzetno dragoceno, pa i spasonosno na svoj način. Na primer, savremeni način života je takav da je veliki deo vremena iskrzan; pola sata ovoga, pet minuta onoga… dve, tri stvari u isto vreme… Dobra knjiga vas okupira, nužno vas nauči da se fokusirate na nešto, uči čoveka putovanju u sebe samog, u svoje svetove a samim tim i otvara nove vidike, suočava vas sa prijatnom istinom da niste usamljeni u onome što vas tišti.

WS: Osvrnimo se na Vašu burnu mladost. Sa šesnaest ste napustili školu…

Tada se činilo da ću bolje napredovati radeći u fabrici džina u Islingtonu od osam uveče do osam ujutro, nego na Univerzitetu…

WS: I?

Ispostavilo se da sam možda bio pogrešnih uverenja (smeh), odnosno da sam ipak mogao više toga da naučim u školi nego u fabrici, pogotovo imajući u vidu koliko sam bio prinuđen da radim i kakvo mi je radno vreme bilo.

 

WS: A onda ste, ako se ne varam, sa dvadeset dve godine napisali knjigu?

Da. Na konkurs muzičkog časopisa umesto muzičke kritike za koncert grupe Pink Floyd ja sam poslao roman. Ljudima u redakciji se dopao, pa su me pozvali na saradnju. I tako je krenuo moj novinarski put.

WS: Pisanje o muzici ispresecalo je Vaš put sa Blondie, Sex Pistolsima, Iggyjem Popom, momcima iz benda The Clash

Bilo je to uzbudljivo vreme, veoma dobro da se piše o muzici jer se mnogo toga zanimljivog i vrednog dešavalo. A bilo je to vreme pre interneta, kada su se stvari, odnosno kada se svet menjao znatno sporije. Recimo, čak i veliki bendovi su godinu ili dve čekali ugovor za album, tako da su mogli da rade mnogo posvećenije, imali su vremena da stvari sazru.

 

WS: Svojevremeno ste govorili da ste pratili svoje srce i želje u relativno burnoj mladosti, a kakav sada odnos imate prema tome?

Bilo je to prilično burno… Želje vas ne vode uvek na pravu stranu, pogotovo u mladosti. Danas kad razmišljam o tome, teško je ne žaliti za… pre svega, za ljudima koji su se upropastili. Žao mi je što ih više nema sa nama. Ali ni bogovi ne mogu promeniti prošlost. Dakle, moramo je prihvatiti takvu kakva jeste.

 

WS: U jednom intervjuu ste rekli „Imajmo hrabrosti da budemo ono što jesmo“.

Da, svakako! Samo treba biti svestan da postoje ograničenja. Uglavnom vremenska i ona koja se tiču čovekovih kapaciteta i predispozicija. S druge strane, društvo pokušava da nas ukalupi, da nas stavi u neke fioke, foldere, formulare…. Ali kad već to čini društvo, ne treba to da radimo sami sebi.

Ws: Kako se braniti?

Čovek treba da shvati, da sagleda šta je za njega prihvatljiv rizik, ali i da ima hrabrosti da prati svoje impulse, svoj put. To sam ja uradio sa ovom knjigom. Uložio sam u nju i materijalno i emotivno gotovo sve što imam, a sad mogu da odahnem i da budem zadovoljan. Naravno, ne treba rizikovati suludo, treba znati svoje granice, ali svakako se treba boriti za svoja stremljenja.

WS: Imate li neki moto u životu?

Uživaj u svakom sendviču!

Vino

 

WS: Slikali ste se za naslovnu stranu Wine Style magazina. Dakle, eto nas kod teme – vino.

Vino! Živeli!

WS: Volite li vino?

A što ga ne bih voleo?

WS: Kakva ili koja vina volite?

Volim čileanska vina. Naravno, ovih dana pio sam dosta srpskih vina, ali kod kuće uglavnom pijem bela vina iz Čilea.

WS: Jeste li poznavalac vina?

Ne. Samo volim da ih pijem i to ponekad. Ubrajam se u ljude koji nisu veliki ljubitelji alkohola. Na ovu temu bolji sagovornik bi bila moja žena. Ona je veći ljubitelj i veći poznavalac vina, posebno onih sa geografskim poreklom iz Doline Loare. Što se mene tiče, kao mladić sam tri godine radio u fabrici džina i to mi je uništilo nepce, tako da nikad neću ni moći da budem poznavalac vina jer vino iziskuje visoku sofisticiranost ukusa.

 

 

This entry was posted in Intervju and tagged . Bookmark the permalink. Post a comment or leave a trackback: Trackback URL.
Svetozar Cvetković
Cile Marinković
Ljubiša Samardžić

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*
*

  • Podrum Aleksić
  • VIRTUS