Moj Izbor

Dragoljub Mićko Ljubičić

micko3Dragoljub Mićko Ljubičić, nesuđeni pravnik na sreću mnogih, od svojih ranih dvadesetih godina pa do danas paralelno i podjednako uspešno bavi se glumom, satirom, pisanjem, muzikom, reklamnim biznisom… Većina njegovih kreacija, naročito imitacije, ma koliko davno bile izvedene, još uvek plene svojom svežinom i jednom zdravom, krajnje originalnom duhovitošću; kroz miks humora, satire i parodije one beleže „smešnu hroniku našeg današnjeg društva“.

Od bravura u Indeksovom radio-pozorištu, preko uloge u filmu Tito po drugi put među Srbima, u kojem je bio glavni glumac i koautor sa Želimirom Žilnikom, knjiga Nacionalni park Srbija i Nacionalni park Srbija 2 – Polusmak polusveta, pa sve do kasnijih humorističkih serijala čiji je bio i autor i glumac – Pozovi M… ili će on tebe, Lekoviti šou… i najnovije pozorišne komedije-monologa One stvari, on opravdava epitet jedne od najduhovitijih i najpozitivnijih javnih ličnosti u Srbiji.

Dragoljub Ljubičić osnivač je i direktor kreativnog studija Tim talenata, poznatog po inovativnom i, pre svega, humanom pristupu u kreiranju reklamnih poruka. U stvari, jedinstvenom zbog Mićkovog autorskog potpisa, koji je obojio mnoge dobro poznate i uspešne reklamne kampanje.

 

HRANA

Moja emotivna veza s hranom je trajna, duboka i strasna. I traje otkad znam za sebe, a i za nju. Naravno, ukus mi se menjao s godinama, kako to već i biva. Od slanih jela, samo neka od onih koje sad volim voleo sam i kao dete. Naravno, da bih ih sada isto tako strasno voleo kao onda, trebalo bi da su spremljena baš onako kako ih je moja mama spremala. To su, recimo, pasulj, musaka, punjene paprike, bećar paprikaš, sarma… A mnogo je više jela koja sada volim, a koja kao mali nisam mogao da smislim i zbog kojih sam povremeno imao problema s roditeljima. Kao četvorogodišnjak sam, na primer, umeo sebi da dozvolim drskost da celu noć u ustima zadržim zalogaj mesa, jer mi se nije jelo, pa mi ga zapanjenji roditelji nađu tek ujutru, i to tako što im se učini da mi je otekao zub. Bilo je kažnjavanja dok nisam naučio da jedem sve, sviđalo mi se ili ne. Sad mi, opet, više nije važno samo koje je jelo preda mnom, nego i kako je pripremljeno, s koliko znanja, umešnosti i mašte, a ne treba zaboraviti ni emocionalni faktor. Jer, jelo koje nam sprema majka, baka, supruga, devojka, koje dakle nisu profesionalni kuvari, nije samo mešavina kvalitetnih namirnica i začina, već je i te kako zaliveno i emocijama koje dotična ima prema onome/onima za koje to radi, te je hrana taman onoliko ukusna sa koliko je emocija natopljena. Provereno.

 

VINO

Veliki sam ljubitelj vina, ali ne spadam u bogzna kakve poznavaoce. Pre bih se nazvao solidnim prepoznavaocem kvalitetnog, osrednjeg ili lošeg vina, nego što mogu sa sigurnošću da kažem šta tačno pijem. Ipak, odavno sam otkrio kako da lako napravim jasnu razliku između crvenog, belog i rozea… Po boji. Kako god, raznorazna vina sam bio u prilici da probam, kako ovde tako i putujući svetom, a otkad postoje smartfoni ne prezam da fotkam etikete svih onih koja mi se posebno dopadnu, kako se posle ne bih prisećao šta da potražim u restoranu ili u vinariji. Dajem prednost jačim, suvljim, punijim vinima, snažne arome i bogatog bukea, a ne ludujem baš za božoleom ili blažim, mlađim, ili sladunjavim vinima. Od crvenih vina postoje sorte koje mi više prijaju od drugih i to su kaberne sovinjon, merlo, širaz, bilo sami ili u dobro odmerenim kupažama. Od domaćih, volim prokupac ili rskavac kako ga još zovu. Svojevremeno mi je bio egzotičan i muskat krokan, Titov miljenik. Domaća bela vina malo ređe pijem, jer mi se retko koje baš dopada, a i češće jedem crveno meso od ribe, ili paste. Ipak, kad jedem ribu pijem ili malvaziju ili neki šardone, po preporuci sommeliera. Roze sam nedavno poželeo da probam posle dužeg vremena, po preporuci, i prijatno sam se iznenadio, jer sam dugo mislio da ga ne volim. Definitivno ni kod vina ne treba imati predrasude, kao ni kod hrane, nego treba probati ono što ti preporuči neko kome veruješ. Ako iole sumnjam, onda uzmem na čašu jer to pojeftinjuje eventualnu grešku.Vino pijem gotovo isključivo uz hranu, jer mislim da tako najviše dolazi do izražaja onaj njegov ukus koji toliko volim i za kojim „žeđam“.

 

IZLASCI

U mladosti sam voleo kafiće, ali ih tada i nije bilo baš previše, bar ne u mom gradu. Sećam se da je Sarajevo prednjačilo po broju kafića i da sam, kao Beograđanin, služeći vojsku u Užicu, zavideo Sarajlijama, dok su se hvalili koliko kafića ima u njihovom gradu. Kako počnu da mi ređaju imena, meni ne krene voda na usta, nego kafa! Tek polovinom osamdesetih su počeli kafići masovnije da se otvaraju i po Beogradu, ali i dan danas imaju veliku konkurenciju u kafanama, restoranima i picerijama, u čijim baštama se takođe dugo sedi. Shvatili su i da ljudi vole da gledaju sport grupno, pa svaki kafić koji iole drži do sebe, ima TV u bašti. Osim u kafiće, moji večernji izlasci su oduvek bili oni klasični, pa su takvi i sada: bioskop, pozorište, koncert, klub s dobrom muzikom… Ipak, preko dana ćete me češće sresti u nekom kafiću, restoranu, piceriji, ili sličnom kafeno-digestivnom ambijentu.

 

This entry was posted in Moj Izbor and tagged . Bookmark the permalink. Post a comment or leave a trackback: Trackback URL.
Dr Saša Plećević – Filgud
Jovana Janković
Mina Lazarević

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*
*

  • Podrum Aleksić
  • VIRTUS