Intervju

Emir Kusturica

KustaFilmovani mikrokosmos na putu oko sveta

„Uvek trijumfuje ideja, ona je ta koja vodi i umetnost i život“, rekao je proslavljeni Emir Kusturica u intervjuu za magazin Wine Style.

 

Neko se u uredništvu TV Sarajevo osmelio te davne 1979. godine, u „onim“ vremenima, da emituje TV film Nevjeste dolaze. Uzburkala se javnost, tačnije politički establišment, pa je film ubrzo zabranjen i to zbog „eksplicitnog bavljenja seksualnim tabuima“. Ono što je danas mnogo važnije, pročulo se da taj film potpisuje mladi Emir Kusturica, diplomac čuvene Filmske akademije u Pragu. Bilo je jasno da se radi o čoveku neobičnog kreativnog potencijala i talenta, istovremeno sklonog rizičnim eksperimentima i kome uklapanje u šablone nije baš blisko. Već za svoj sledeći TV film Bife Titanik, zasnovan na priči Iva Andrića, Emir Kusturica je nagrađen na Filmskom festivalu u Portorožu. Bila je to svojevrsna najava onoga što će kasnije dati snažan originalan i egzotičan pečat evropskoj kinematografiji – njegovi filmovi Sećaš li se Doli Bel, Otac na službenom put, Dom za vešanje, Podzemlje dobili su glavne nagrade na najprestižnijim filmskim festivalima; u Kanu, Veneciji, Berlinu… Emir Kusturica je ubrzo postao i do danas ostao jedna od ikona savremene svetske kinematografije.

U međuvremenu, pravio je uspešne izlete izvan sveta filma, od kojih je najpoznatiji njegov muzičarski opus sa Zabranjenim pušenjem, kasnije nazvanim No Smoking Orchestra, u kojem se predstavio kao ozbiljan bas gitarista. Njegov umetnički genije doveo ga je i do mesta predsednika žirija Kanskog festivala, profesure u Americi, velike reputacije u Rusiji, zavidnog svetskog renomea…

Svestrani Emir Kusturica je s vremenom sve više potcrtavao, svesno ili nesvesno, svoje neprihvatanje uklapanja u stereotipe, što je njegovoj lokalnoj dimenziji davalo ambivalentan ton. Svoje stavove i danas iznosi prilično autoritativno i čini se da se ne obazire mnogo na to koliko su oni u zoni prihvatljivog za bilo koga.

Dozu intrigantnosti povećao je svojim prilično aktivnim učešćem u podržavanju i kriticizmu pojedinih političkih opcija, ali u njegovom slučaju, to se prilično uklapa u kontekst. Društveno-politički angažovan, antiglobalista, umetnički genije, poštovalac lika i dela Maradone i Fidela Kastra, između ostalih, a u poslednje vreme sve više i graditelj, Emir Kusturica definitivno je najkoloritnija javna ličnost na ovim prostorima.

Na njemu svojstven način, vrlo posvećeno a istovremeno i ležerno, on u Drvengradu na Mokroj gori i u Andrićgradu u Višegradu zida, gradi i stvara neki čudesni mikroskosmos, koji je odavno prevazišao granice ličnog konteksta. A možemo reći i nacionalnog.

Za sada, ceo svet kaže, odlično mu ide.

Razgovor sa njim za magazin Wine Style rađen je tokom ovogodišnjeg, devetog po redu Kustendorfa, jedinstvenog filmsko-muzičkog festivala koji se dešava u Drvengradu na Mokroj gori. Skupi se tu krajem januara filmska elita svetskog kalibra, studenti, muzičari, ljudi iz medija, i tokom tih sedam dana živi se u nekom potpuno drugačijem svetu. Gledaju se filmovi, otvaraju izložbe, održavaju radionice, večeri su ispunjene dobrim svirkama…

Tog dana kada je rađen intervju, u sali Viskonti bila je projekcija Kusturičinog filma Andergraund, nakon čega je on održao radionicu. I, bez obzira koliko puta da je čovek prethodno gledao taj film, sve skupa bio je to uistinu poseban doživljaj – prepuna sala, očigledno oduševljenje publike, uzbudljiva radionica…

 

IMG_4945BW_resizeWS: S kojim osećanjem ste Vi sada, jedanaest godina nakon Zlatne palme za Podzemlje ili Andergraund, gledali taj film?

Nisam gledao ceo film, samo kraj. I inače, otkako je završen i izašao pred publiku, možda sam ga pogledao samo nekoliko puta.

WS: Rekli ste na radionici da je to film kraja jedne epohe?

Epohe koja je prethodila informatičkoj revoluciji. Epohe koja je po mnogo čemu bila drugačija, u to vreme, recimo, veliki investitori osvajali su prestiž kroz finansiranje filma, kao što danas to rade kroz fudbalske klubove. A Podzemlje je rađeno i kao moja reakcija na uništavanje zemlje u kojoj sam rođen. Ispostavilo se i da je to bila slika budućeg života.

WS: Pomenuli ste da je prejudicirao i današnje rijaliti programe?

Taj film nije iniciran kao kritika jugoslovenskog režima već kao ‘studija perverzije’, a po postavci anticipira današnje rijaliti programe, pošto govori o ljudima koji su zatočeni u zatvorenom prostoru, a njihova stvarnost određena je fabrikovanim informacijama koje im se pružaju.

WS: Veliku pažnju ste posvetili i producentu tog filma, Baumgartneru…

Baumgartner, kome smo posvetili i izložbu u Drvengradu i koji nažalost više nije među nama, bio je jedan od onih ljudi koji su potpuno posvetili svoj život filmu. Bio je šezdesetosmaš, koji je bio zainteresovan za filmove koji nude istorijsku perspektivu. Andergraund je počeo kao mali a završio kao čudovišno veliki projekat, i radili smo uz česta probijanja rokova i budžeta. I sam sam bivao začuđen producentovim, odnosno njegovim strpljenjem. Može li se danas zamisliti da producent kaže ono što je on meni govorio, a govorio mi je da budžeti i rokovi njemu nisu bitni, jer on filmove pravi da ne bi bio kao većina njegove generacije, a to su ljudi koji su pobunjenički duh zamenili pozicijama unutar establišmenta. Autorima je danas važnija priča i koliko će film zaraditi, od same estetike. Produkcijski uslovi u kojima danas nastaju filmovi ne dozvoljavaju da se priče iz scenarija unapređuju novim idejama.

WS: Danas, kažete, nema slobode rizika?

Danas su svi podređeni ekonomskim faktorima, nema mesta rizikovanju i eksperimentisanju, filmovi se ne razvijaju nego se prave, što je bitna razlika, a mnogi veruju da je dovoljno samo da imaju sinopsis da bi snimili film. Čak se često kod studenata može videti više slobode i iskrenosti nego kod profesionalaca. Kraj prošlog veka, kada je rađeno i Podzemlje, obezbeđivao je vezu sa tim stilom koji smo nasledili od francuskog poetskog realizma, od sovjetskog filma…. Utoliko je jezik dinamičan, istovremeno duhovit i dramatičan, a jezik današnjih ostvarenja je vrlo pojednostavljen. Jezik je zapravo podivljao u međuvremenu, podivljao je u sukobu između stilova. Sad dok sam gledao kraj Andergraunda, video sam da je održao svoj profil i svoju snagu, svoj stil, jezik i ono što je meni najvažnije – ne izgleda zastarelo. Jer ima silu. Seljaci kad čiste sneg kažu da – kidaju sneg.

WS: Govorili ste da film, ako je umetnost onda nije storytelling?

Danas je često i vrlo aktuelno viđenje da je film u stvari storiteling, što je potpuno pogrešno. Film je umetnost koja, ako nema svoju razvojnu nit, ako se ne izgrađuje tokom snimanja, onda je samo egzekucija koja ilustruje tekst. Film mora da ima mizanscenski razvoj, prostornu ekspanziju, svoju karakteristiku.

WS: I, kako ste rekli, da ne bude objektivan?

U dnevno-realnom smislu. Čovek kad nastoji da bude objektivan, u tom smislu udaljava se od sebe. Objektivnost je adut za TV izveštaje. To su greške koje moderni svet forsira, a mislim da to ide sve dalje i opasnije.

WS: Kuda? U kom smislu opasnije?

Do suštinskih pitanja, pitanja morala, moralnosti i estetike. Ovo je novi paganski period koji moral i estetiku tretira onako kako je to bilo u predantičko doba, kada se smatralo da su moral i estetika isto, odnosno ništa. Imali smo u istoriji dug period borbe da bi moral i estetika postali odrednice, vrhovni reperi. Sad više nisu ništa.

WS: Hoćete da kažete – nema ni morala ni estetike?

Nema, ima samo ‘udri Mile po livadi’.

WS: Na delu je regresija ili šta?

Međuprostor, a najveći problem je što se u tom međuprostoru dešava svašta. Ima tu, naravno, na primer i dobrih filmova. Filmova koji obuhvataju ove uticaje o kojima govorimo. Jer, početi film nije lako, iako to može da napravi svaka budala, al’ kako izvesti zaplet, kako zanatski voditi sve kroz dva – tri sata u kojima se zapravo preko dobro izvedenih scena dolazi do uzbuđenja. Ne može se računati da će uzbuđenje biti naknadno optički i zvučno izvedeno, ono mora postojati unutar radnje da bi gledaoca dovelo do ushićenja, do katarze.

WS: Ako pogledamo izvan filma, izvan umetnosti, šta za takozvani običan život znači to da nema morala i estetike?

Otvara strašno krupno pitanje; kad podižeš, neguješ, vaspitavaš decu – da l’ da ih učiš da budu lopovi il’ da budu pošteni.

WS: I?

Vrlo, vrlo teško. Treba verovati u ono u šta svako lično veruje. Jer, ti opšti standardi i etičke norme, to je sve pomereno, srušeno samim sistemom i načinom na koji mi živimo. Stvar je vrlo opasna. Ali ja mislim da će doći vreme koje će vratiti te norme… Te usvojene norme i standardi morala i estetike su ljudima bili reperi vekovima. Mi živimo u vakuumu između svetova, svetovi su u kontradikciji između sebe i sad su zapravo na snazi socijalne karakteristike predistorijskog doba u kombinaciji sa faraonskim. Vreme krika i slike. Šta to znači sa stanovišta tzv. običnog čoveka? Znači uverenje da je njegova funkcionalnost jedina vrednost koju ima. A to je nemoguće. Potpuno. I to ne može tako opstati. Samo, pojedinačno ljudsko i istorijsko vreme nisu isto.

Svet je danas politički vođen u očajnom pravcu. Umesto da se boreći protiv sirotinje borimo protiv naglog priraštaja, dešavaju se drugačiji, pogubni procesi. Ti Rimski i ne znam koji klubovi, kao vode računa o energetskim izvorima, ali ne vode računa o ljudima. Nigerija je trostruko povećala broj stanovnika u poslednjih dvadeset godina, SAD se drže statično, a sve evropske zemlje, manje više, ako nisu mešale krv, imaju pad nataliteta. Zašto? Zato što razvijanje siromaštva razvija priraštaj, a razvijanjem bogatstva, s druge strane, smanjuje se priraštaj. I onda umesto da se se od Afrike pravi žitnica, da se ljudi jeftino hrane, ona je rudnik iz kog se vade dijamanti i čini joj se sve zlo koje može da se čini. I onda se dođe do toga – da bastion ljudskog napretka, onaj ko je patentirao ‘liberté, égalité, fraternité’ (sloboda, jednakost, bratstvo), dakle Evropa, postaje svet koji diže žičane ograde od bodljikave žice. A s druge strane, izbeglice iz Sirije i drugih zemalja koje stižu, umesto da idu kod svoje arapske braće koja imaju para, oni beže u Nemačku. Zašto? Jer se boje da će ih ovi tamo ubiti. Al’ tu postoji i nešto drugo. Ne verujem u teoriju zavera, ali verujem u konkretan hod istorije koji se pred našim očima odvija. A to je poništavanje evropskog identiteta.

WS: Zašto se to dešava? Kome to odgovara, odnosno treba?

Novim faraonima, to jest, vlasnicima sveta. Njima odgovara da se identitet uništi. Jer, jedino tako može da funkcioniše to novo faraonsko doba.

WS: Mislite da takozvani običan čovek biva sveden na potrošača i glasača?

Na konzumenta koji nema šta da se pita. Nego da ždere, kupuje to što mu se nameće, radi gotovo bez ikakvih prava, a gine da bi dobio kakav-takav posao… Glasači su potrošači i ne talasaju mnogo, a pritom su se uništila sva dostignuća prošlih vekova; sve što je označavao, na primer 1. maj, sva dostignuća sindikalnih borbi, svi standardi socijalne pravde… Sve. I, nikom ništa.

WS: Da se vratimo Vašim filmskim počecima. Igrali ste u, kako se ispostavilo, legendarnom filmu Valter brani Sarajevo?

Dal’ je to bilo slučajno… Pisao sam o tome i u svojoj knjizi. Moj ulazak u film je bio ne samo koincidencija, nego zakonomernost koja je govorila da sam ja u životu morao nešto da radim, pa makar i filmom da se bavim (smeh).

WS: Kad ste došli na čuvenu Akademiju u Pragu, da li Vam je palo na pamet da ćete osvajati Zlatne palme u Kanu, biti nagrađivani na festivalima u Berlinu, Veneciji…?

Ne. Nikad to jedno drugo nije zvalo.

WS: A šta Vas je vodilo kroz rad na filmu, kroz život, kroz karijeru?

Dva osećanja. Prvo, da sam sreo toliko mnogo tih likova iz realizma koji su odlazili u veliki grad i propadali da, jedino što sam uporno izdržavao to je da ne propadnem u velikom gradu. Drugo, da u svom neznanju i u silini svojih strasti, svojih doživljaja spoljnog sveta, razvijem sistem u kome bih skratio put do nekog filma. I, na prvoj godini Akademije profesor mi je rekao – ne znam ja koliko ti ovo sve razumeš, ali sam siguran da ćeš jednog dana, uz upornost, napraviti nešto veliko. Na trećoj godini sam pokazao da su filmovi koje sam gledao nemilice našli svoj odraz u filmu Gernika.

WS: To je bio Vaš prvi studentski film, a proglašen je za Najbolji studentski film na Festivalu u Karlovim Varima.

Da. Vodilo me i to da uvek u životu trijumfuje ideja. Ona je ta koja vodi i umetnost i život. Tada sam počeo da postajem prilično siguran u to.

WS: Manje je poznato da ste 2005. godine dobili i prestižnu nagradu Filip Rotje za arhitekturu, koju dodeljuje Fondacija za arhitekturu iz Brisela, i to za Drvengrad, koji je nastao za potrebe filma Život je čudo.

Drvengrad je nastao za vreme snimanja filma Život je čudo, i kao njegova konsekvenca i kao odraz zaljubljenosti u prirodu. Sve ono što vidimo u Drvengradu je antropološki napor da se jedinstven način građenja kuće sačuva, da se on zaštiti, premesti i da se novim redom stvari uspostavi nešto što sam ja naučio na filmu. Uostalom, jedan od mojih profesora na Akademiji bio je arhitekta i govorio je da su arhitekte u suštini filmadžije. A ovaj moj napor i nastojanje i jeste bilo upravo u momentu preloma tih vekova i vremena, kad sam shvatio da se film rastače u više pravaca; TV, jutjub, operu… da je vreme da se ta moja upornost i dar materijalizuju u punom smislu, ali na filmski način, u prostoru gde se operiše drugačijim materijalima… drugačijim sredstvima.

WS: Šta Vam je značila ta nagrada za arhitekturu iz Brisela?

Nagradu sam dobio iz srca Evrope, jer sam zaštitio deo Evrope. Za razliku od drugih, nemam potrebu da prizivam Evropu. Evropljanin sam bez zadrške, ali sad već odosmo baš u političko pitanje.

WS: Možemo i u tom smeru…

Bolje da ne idemo, jer je to dosadno. Nije stvar u tome da li Srbija želi da bude Evropa. Ona je svakako u Evropi, nego je pitanje koje geostratezi šire do NATO pakta i do toga da mi treba da dobijemo pristupe fondovima. Nerazumno se o tome priča. To je neka, rekao bih, evropejska akcija koja je došla u nevreme. Jer, Evropa objektivno ne zna šta će sa sobom. To je jedan razjedinjeni kontinent, koji je ekonomski prividno ujedinjen ali koji uopšte nema ideologiju ni politiku. Jer Amerika je Evropi izdiktirala novu ideologiju – najbolja ideologija je da nema ideologije. Al’ nije se primilo. Ideja takve Evrope je teško izvodiva zato što su velike razlike između zemalja koje su članice. Zato sad pokušavaju da to objedine, više vojno i kao ekonomski savez, bez zajedničke političke platforme.

WS: Ima li alternative?

Alternativa za Srbiju je – ostrvo koje bi moglo da korespondira između svetova. Mi smo nadrljali i ako uđemo i ako ne uđemo u EU.

WS: Jesmo li na Mlečnom putu, kako glasi naziv Vašeg novog filma koji ćemo uskoro gledati?

Nadam se da će biti gotov za ovogodišnji festival u Kanu.

WS: Negde u medijima moglo je da se pročita da je ideja za taj film nastala u deduktivnom procesu?

Jeste, imao sam kraj a onda sam od kraja krenuo ka početku filma. Počeo sam od priče o pravoslavnom monahu a stvorena je iz potrebe da, između ostalog, progovorim o dobroti što ni malo nije lako ni jednostavno. Jer, mi imamo neverovatan običaj da za dobrog čoveka kažemo: ‘Vidi ovo zlo’. Pritom, ceo naš svet je postavljen naglavačke, Veliki Brat i njegova bratija su čitave narode doveli do kolapsa, od sveta su napravili đubrište. Najveći deo čovečanstva, preko devedeset pet posto je u situaciji da su njihovi životi tek komad otpada na globalnoj deponiji, što je suštinski kraj ideje o ljudskim bićima. Iz sopstvenog iskustva i stvaralačke strasti radim film koji stoji na suprotnoj strani, on je tu radi odbrane ljudskosti od globalnog političkog podzemlja, a nema boljeg načina za to nego da koristim arhetipove dobra, lepog i uzvišenog.

WS: „Vrijeme slaže tragove u zaborav kao savjestan činovnik fakture u fascikle“, napisali ste u svojoj knjizi Sto jada, ispostavilo se vrlo čitanoj, koja obuhvata šest pripovesti utemeljenih na istinitim doživljajima, prožetih humorom, uzbudljivim uvidima, tonovima poslednjih decenija minulog veka. Nakon autobiografskog naslova Smrt je neproverena glasina, takođe vrlo tiražnog, to je Vaša druga knjiga. Zašto naziv Sto jada?

To je po uzoru na divnu jadikovku, i zato što je od 100 pa nadalje sve veliko, od 100 dinara pa nadalje. Nastojao sam da sklopim slike iz vremena koje je prohujalo sa Titom i Jugoslavijom. Neko svođenje računa s onim što je započeto posle Titove smrti. Glas protiv vremena današnjice u kojoj je fiktivni svet doživeo procvat.

WS: Kusturica reditelj, Kusturica pisac…?

Jedan je general koji upravlja vojskom, a potpuno drugi kad snima filmove i ne može da spava zbog svoje poezije. Utoliko je moja pojava na književnoj sceni zapravo odgovor na toliko puta postavljeno pitanje moje majke – što ti to treba? A eksplicitan odgovor nikad neće stići, jer čitava priča je intuitivne prirode – to je direktno oduševljenje stvaralaštvom.

WS: Negde ste rekli da ste kao dečak hteli da budete čuvar parkova?

Hteo sam potom da budem i đubretar. I sad sam, eto, na Mokroj gori došao i do jednog i do drugog posla. Andrić govori o tome kako je teško odrediti mesto gde prestaje reč, a nastaje slika, a ja zapravo iz slika izvlačim reči koje nisu samo opis, nego značenjem utemeljuju jednu misao na najbolji način.

WS: Po Vašoj ideji Andrićev institut u Andrićgradu ustanovio je ove godine i prestižne književne nagrade – Za knjigu i Za životno delo…

Andrićev institut nastao je i zbog toga da bi otrgao od zaborava kulturu koja zamire. Moja ideja je da se i sa jedne i sa druge strane Drine stanovništvo pacifikuje kulturom i da se što je moguće duže odrekne starih običaja da jedni druge kolju. Nije moglo bolje nego da prvom nagradom bude ovenčan roman pisan u Andrićevom maniru, a i u duhu modernosti, dvadeset pet godina nakon poslednjeg rata, koji govori o tragediji porodice koja otključava vrata ka potpuno novoj jezičkoj formi. Matija Bećković je Matija Bećković, a naša je sreća da počnemo sa dva tako snažna nagrađena dela i samim tim damo visok nivo nagradi. Sledeće godine razmatraće se i knjige na drugim jezicima, jer je Andrićevo delo u stvari almanah internacionalizma.

 

Vino

WS: Volite li vino?

Ih, kakvo je to pitanje (smeh). Naravno da volim.

WS: Imate li neki omiljeni tip vina?

Najvažnije je da su dobra, pa recimo da volim kvalitetna vina. Uglavnom više volim crvena. Sviđa mi se Regent od Aleksandrovića, pa jedno temperamentno vino Mičevac od Anđelića iz Hercegovine… Ima ih još dosta.

WS: Za vino se često kaže da je mitsko piće. Da li i Vi mislite tako?

Mislim. Turci kad su došli u Srbiju uvideli su da tu postoji ogroman broj čokota i shvatili da su došli na vinsku teritoriju. Međutim, Tito je nažalost u Smederevu umesto ‘grožđe’ napravio ‘gvožđe’ i onda smo postali pivopije. Al’ se vraćamo vinu. Ima sada jako dobrih srpskih vina.

This entry was posted in Intervju and tagged . Bookmark the permalink. Post a comment or leave a trackback: Trackback URL.
Massimo Savić
Željko Obradović
Branka Katić

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*
*

  • Podrum Aleksić
  • VIRTUS