_MG_1173_resizeOdmah posle diplomiranja na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu dobila je stipendiju Vlade Francuske za studije na Akademiji drame. Pohađajući Nacionalni konzervatorijum tokom studija u Parizu ostvarila je brojne uloge na velikim scenama Francuske, a imala je privilegiju da je glumi podučava čuveni reditelj Filip Garel, koji ju je, kako sama kaže, naučio osnovama filmskog zanata. Glumica Tamara Krcunović domaćoj publici predstavila se ulogama u brojnim TV serijama, a na filmskoj sceni najveći iskorak napravila je ulogom u filmu Vlažnost.

U pozorištu su zapažene njene izvedbe u predstavama Hipermnezija Zoran Đinđić, kao i Krunska 54, predstavi baziranoj na improvizaciji. „Raduje me ponovna saradnja sa rediteljem Dejanom Zečevićem, ovog puta u seriji Vojna akademija. Kada radite sa njim imate slobodu u kreiranju likova. On ima poseban rediteljski kvalitet, da sasluša i predlog glumca, u nekoj opštoj ideji o ulozi i onda je i po tome razvija i vodi zajedno sa tobom. U periodu priprema uživam u procesu istraživanja. To je ono čemu sam veoma posvećena“, kaže za Wine Style Tamara Krcunović.

Hrana

Ne postoji hrana koju ne mogu da jedem ili nešto što ne bih mogla da probam. Izgleda da moja radoznalost značajno utiče na odnos prema hrani. S druge strane, moja povremena nervoza takođe ima uticaj. Ima perioda kada manično jedem, a nekada moji obroci traju i po šest sati, što je u najvećoj meri navika stečena u Francuskoj i Alžiru. Kod njih je svaki obrok, a posebno večera, ritual koji traje, u kojem ljudi uživaju, druže se. Osim francuske, omiljene su mi japanska i tajlandska kuhinja, koje kod nas još uvek, bez ikakvog razloga, nose neku ekskluzivnost. Kokosovo mleko obožavam i stavljam ga gde god mogu. Volim i ribu, živu naročito. Pošto sam odrasla u Alžiru, to znači da sam odrasla na kus-kusu. Tamo ga najčešće jedu sa govedinom i povrćem i nezaobilaznim ras el hanout, mešavinom sačinjenom od sedam-osam začina. To je jelo koje me podseća na detinjstvo. U poslednje vreme, odem da ručam u restoran Lonče, zbog njihovog hrono jelovnika, jer moram, zbog prirode mog posla, da vodim računa o ishrani. Ipak, moj najdraži zalogaj svih vremena nije dijetalan, niti hrono, vraća me u Francusku u restoran L’Atelier Etoile čuvenog šefa kuhinje Joëla Robuchona. Obožavala sam njihovu pileću supu sa tortelinama iz kojih, kada ih zagrizete, iscuri pašteta od guščije džigerice. Inače, u Francuskoj posete restoranima visoke kuhinje više liče na odlaske u muzej. Pošto je reč o skupljim mestima, dešavalo se da štedimo danima da bismo posetili neki od restorana čuvenih majstora kuhinje. Volim slatkiše i dobar sladoled, pa bih izdvojila ekipu iz Crne ovce. Ne samo zbog ukusa, već i autentičnog pristupa koji neguju.

Vino

Na vino sam se „navukla“ u Francuskoj, sa mojim tatom. Tamo se vino, nažalost ili na sreću, pije već od podne. Osim u posebnim prilkama, tamo se vino uglavnom tako i pije – iz bokala. Sve je drugačije nego kod nas, gde pomodarstvo diktira sve. Što se tiče tih naših podnevnih ručkova, najviše sam volela rose vina. Krenuli smo od bokala od četvrtine litre, a završili na onom od litar. Onda smo odlučili da malo prikočimo. Inače, vino je moje omiljeno piće. Lepo je i kada čuvanje vina i otvaranje flaše postane neki ritual. Ljudi čuvaju vina godinama da bi ih otvorili u posebnim prilikama. Naravno, najviše volim francuska i obišla sam bezbroj šatoa, uglavnom na jugu Francuske, ali i ostalim regijama. Teško mi je da izdvojim neko omiljeno francusko vino, ali kada bih morala onda neka bude Saint-Émilion. Prijaju mi i desertna vina, posebno Sauternes. U Beogradu, u poslednje vreme sve više kupujem domaća vina. Lepo je da se podrži razvoj vinarstva u Srbiji. Volim da odem na izlet u vinariju Atelje vina Šapat. Tamo se izmestim iz grada, uspem da pobegnem od svega i opustim se.

Izlazak

Kada izlazim na kafu, bilo poslovno ili privatno, idem isključivo na ona mesta gde je dobra kafa. Lokal biram po kafi, i tu možda malo i preterujem. Ne sedim često u pozorišnim bifeima niti često izlazim. Tačnije, kod mene to ide u fazama, trenutno je tako. Inače, jako volim da šetam. Slično je bilo i dok sam bila u Francuskoj. Šetnje, pozorište, izložbe, bioskopi i večere; tamo je tako. Čak i mladi ljudi, u ranim dvadesetim, odlaze na večere. Ode se u bistro i priča se, jede i pije do izbezumljenja. Nema glasne muzike, ljudi komuniciraju, druže se. Ne nedostaju mi izlasci, nedostaju mi muzeji. Veče u bioskopu za mene je prava stvar. Obožavam ih, naročito bih volela još više art house bioskopa. Tako da je možda pravi odgovor na ovo pitanje: Kinoteka je moje omiljeno mesto za izlazak.