Enografija

Bolgheri

U celom svetu Chianti je većini ljubitelja vina prva asocijacija na Toskanu, pa se tako i većina turista zaržava na potezu između Firence i Sijene, uz povremene izlete do Montalćina. Iako ni izbliza tako popularne kao pomenute regije, u malom priobalnom delu Toskane kriju se njeni pravi biseri – regije Maremma i Bolgheri, od kojih daleko veći ugled u svetu uživa ova druga

 

U svetu italijanskih vina Bolgeri (Bolgheri) spada u Premijer ligu i pod okriljem ovog imena kriju se neka od najboljih vina Italije, pa i sveta. Za razliku od ostatka Toskane, titulu vladajuće sorte sangiovese je ovde morao da prepusti cabernet sauvignonu i merlotu, velikim sortama koje su u Bolgeriju uistinu doživele zlatne trenutke i daju vina koja se danas često pojavljuju na listama top-deset vina sveta.

Moja prva poseta Bolgeriju i Maremi bila je u leto 2008. godine. Kao i većina posetilaca Toskane i ja sam tek posle nekoliko poseta Firenci i Sijeni odlučio da obiđem i ove dve manje poznate oblasti. Predmet moje fascinacije bio je Bolgeri, u kojem me nisu opčinili samo vinski džinovi, kao što su Sassicaia, Ornelaia i Guado al Tasso, nego sam bio zadivljen i nekim skoro pa običnim vinima – tog leta posebno sam zapamtio osvežavajuć i hrskav ukus hladnog vermentina, na popodnevnoj vrućini, usred sveže pokošene trave u hladu stoletnih borova…

Bolgeri je zaista magičan u svakom smislu. Već prolaskom kroz Toskanu, koja je pojam vinske lepote, prepuna lepo sređenih vinograda nanizanih po zatalasanom pejzažu između šuma borova i čempresa, i samim dolaskom do Bolgerija, apetiti i očekivanja narastaju do priličnog nivoa. Međutim, Bolgeri u potpunosti ispunjava i najviše kriterijume, i po pitanju estetike, kvaliteta vina i kulinarskih specijaliteta. Kad se vozite kroz Bolgeri čini vam se da bukvalno ne postoji ništa drugo osim vinograda i ta scena me na trenutak vratila u vinograde Burgundije, i to u onaj njen „zlatni“ deo Côte d’Or. Baš kao i u Burgundiji, i u Bolgeriju je vino uvek na prvom mestu, a sve ostalo je samo fina pratnja…

Da bi se upoznao istorijat ove vinske regije treba se pre svega prisetiti priče o italijanskim vinima iz šezdesetih godina prošlog veka, a koje nije krasila neka velika reputacija. Pogotovo ne vina iz Bolgerija, koji je u to vreme bio samo zemlja na kojoj je bilo dobro gajiti konje… Iole kvalitetna vina mogla su da dođu samo sa obližnjih brda iz unutrašnjosti Toskane, a to su bili chianti i montalcino.

 

Međutim, Bolgeri je imao i sreće, jer su dva vinska velikana, Nicolo Antinori (otac Piera i Lodovica Antinoria) i Marquis Mario Incisa della Rocchetta, u miraz dobili veliki deo imanja od dve sestre sa kojima su se oženili i na tu zemlju su preneli svoju strast prema vinu. Obojica su nakon Drugog svetskog rata počela na svojim imanjima da sade sorte iz Bordoa. Mario Incisa je inače do prvih berbi uzgajao rasne konje na svojoj zemlji, koja danas nema cenu. Bio je i veliki ljubitelj vina iz Medoca i konzumirajući ih u svojoj kući došao je do zaključka da su mediteranska klima i šljunkoviti sastav zemljišta na njegovom imanju dosta slični onome što je video u Medocu (otuda potiče i ime Sasicaia, što u slobodnom prevodu znači „kamenito tlo“). Tada je i odlučio da će njegovo imanje biti carstvo cabernet sauvignona.

 

Osim izbora sorte, primenio je i vinarske tehnike koje se koriste u Bordou, poput upotrebe malih hrastovih buradi za negovanje vina. To je naravno izazvalo čuđenje svih komšija, osim tada mladog Piera sa susednog imanja Guado al Tasso, koji ga je potpuno razumeo jer je i sam bio veliki ljubitelj bordoškog stila i imao je velikog udela i u stvaranju Sassicaie

 

Te prve berbe ovog danas čuvenog vina uglavnom su bile konzumirane u okviru aristrokratije Toskane i same porodice. Mladi Piero, Nicolov sin, prvi je osetio veliki komercijalni potencijal ovog vina i komercijalna prodaja započeta je 1968. godine. Od tog trenutka za Bolgeri je otvorena svetska vinska scena. Velikom i brzom usponu doprineo je još jedan famozni događaj – blind tasting 1978. godine (sličan onom koji je Stiven Spurier organizovao 1976. godine). Svet je već uveliko bio šokiran rezultatima prve takve degustacije, a na kojoj su kalifornijska vina ubedljivo pobedila do tada neprikosnovena francuska vina. Dve godine nakon te čuvene degustacije u Parizu, Hugh Johnson poređao je najbolja svetska vina od cabernet sauvignona – do tada potpuno anonimna Sassicaia, iz potpuno nepoznatog Bolgerija, odnela je pobedu nad vinskim klasicima iz Medoca. Od tog dana, slika Bolgerija i njegovih vina se iz korena izmenila i danas ova regija u najmanju ruku izaziva ogromno poštovanje širom sveta.

 

Nakon ovog uspeha talas vinskih investicija preplavio je Bolgeri i susednu Maremu. Ali, nisu samo investicije bile posledica ovog uspeha, već i izazov koji je kao rukavica bio bačen u lice svim vinarima Italije. To je ubrzo rezultiralo veliki usponom u kvalitetu, čak i među velikim klasicima kao što su chianti, brunello di Montalcino i vino nobile di Montepulciano, što je i bilo neizbežno jer im je za vratom jedna potpuno nova kategorija, a koja se ne oslanja na slavu DOC ili DOCG apelacija. Rođeni su supertoskanci, jedna potpuno nova kategorija. Ova, po mnogo čemu revolucionarna vina, upravo zbog upotrebe internacionalnih sorti, godinama nisu mogla da dobiju iole kvalitetniju zvaničnu klasifikaciju pa su prodavana sa oznakom „stona vina“ (vino da tavola), da bi kasnije dobila IGT status. Danas Bolgeri ima zvaničnu DOC klasifikaciju, s tim što unutar toga Sassicaia ima sopstvenu DOC klasifikaciju još od ranije, a koncept upotrebe internacionalnih sorti i modernih vinarskih tehnika proširio se i na ostale delove Toskane, a kasnije i cele Italije.

 

Suštinski i istorijski, ovu grupaciju nije kreirao Bolgeri već sam Chianti, i to svojim najboljim vinogradom Tignanello, koji se 1971. godine drznuo da u stari Rikasolijev recept za chianti ubaci internacionalne sorte i time bude izbačen iz DOCG kategorije, pa tako i da izgubi pravo da koristi veliko ime chianti. Ali, vreme je pokazalo da Tignanellu to nije baš mnogo zasmetalo na putu ka svetskoj slavi…

 

Što se tiče samog položaja i klime ove regije, ona se prostire uz morsku obalu Toskane, u provinciji Livorno. Na istoku se nalazi mali brdski lanac koji štiti vinograde od zimskih vetrova i obilnijih padavina. S druge strane, leti je ova oblast pod velikim uticajem hladne morske struje i obližnje reke Cecina na severu, kao i vetrova koji nastaju u ovoj dolini. Upravo je taj balans između temeperatura tokom leta i blagih zima stvorio idealne uslove za stvaranje velikih vina. Prosečna godišnja temperatura je oko 14 stepeni, dok je prosečna količina padavina godišnje ispod 600 mm, a što je vrlo važno, one su najređe u vreme sazrevanja grožđa.

 

Iako je reč o vrlo maloj regiji, postoje brojni tipovi zemljišta. Sastav tla varira od rečnih nanosa, peska, pa do šljunka, ostataka morskog tla, gline, a u pojedinim delovima zemljište je čak i vulkanskog porekla.

 

Kad su u pitanju sorte, već pomenuti cabernet sauvignon svakako je najpoželjniji u vinogradu, ali i druge internacionalne sorte su zastupljene, naročito u velikim vinarijama Ornellaia, Grattamacco, Macchiole, Guado al Tasso, Argentiera

Dakle, cabernet sauvignon, merlot, cabernet franc, syrah i ponegde petit verdot – sortiment dosta sličan onom u Bordou, posebno levoj obali.

Kada su u pitanju bele sorte, apsolutni lider je hrskavi vermentino, mada se povremeno javlja i poneki dobar sauvignon blanc ili, nešto ređe, viognier.

Crvena vina se uglavnom proizvode kao kupaža cabernet sauvignona i cabernet franca i merlota. Povremeno vinari u kupažu dodaju i domaći sangiovese, iako ne preterano često. Vina su intenzivne tamnocrvene boje i uvek imaju jako veliki potencijal starenja, koji ponekad može da bude i preko pedeset godina za najbolje berbe. Aromama uglavnom dominiraju tonovi cabernet sauvignona, dakle zrelo crno bobičasto voće, duvan, kedrovina, ponekad biber i začinske arome.

Na paleu su punog tela, intenzivna, raskošna i veoma kompleksna, sa veoma dugom završnicom. Na skali kvaliteta, iza DOC Bolgheri Sassicaia, DOC Bolgheri i DOC Bolgheri Superiore slede stvarno velika IGT vina, a zatim i Bolgheri Rosso kategorija. Ova poslednja su naravno manje ambiciozna i moćna nego prethodno nabrojana, ali su veoma pitka, prijatna, sa mnogo mekšom taninskom strukturom i uglavnom su spremna za konzumaciju nakon šest meseci.

Glavne kategorije vina iz Bolgerija su:

DOC Bolgheri

– 0-100% cabernet sauvignon
– 0-100% merlot
– 0-100% cabernet franc
– 0-50% syrah
– 0-50% sangiovese
– manje od 30% (petit verdot i druge dozvoljene sorte)
Vina mogu da se plasiraju u prodaju nakon prvog septembra sledeće godine od berbe.

DOC Bolgheri Superiore

– 0-100% cabernet sauvignon
– 0-100% merlot
– 0-100% cabernet franc
– 0-50% syrah
– 0-50% sangiovese
– manje od 30% (petit verdot i druge dozvoljene sorte)
Vina moraju da odležavaju najmanje dve godine, počevši od prvog januara godine posle berbe, od čega je minimum jedna godina u hrastovim buradima. 

 

DOC Bolgheri Sassicaia

Minimum 80% cabernet sauvignon.
Vino mora da odležava najmanje dve godine, počevši od prvog januara posle berbe, od čega je minimum 18 meseci u malim hrastovim buradima.

 

Što se tiče samih brendova, postoji nekoliko velikih vinskih imena koja čine prvu klasu Bolgerija.

 

Sassicaia

Verovatno jedno od najpoznatijih italijanskih vina i „must have“ u podrumu svakog velikog vinskog kolekcionara. Prva komercijalna boca, kako sam pomenuo, iz berbe je 1968. Vino se proizvodi na imanju Tenuta di San Guido, a cena varira u zavisnosti od godine berbe. Osnovu kupaže čini cabernet sauvignon (85%), uz dodatak cabernet franca. Nakon fermentacija vino odležava 24 meseca u buradima, a nakon toga još nekoliko meseci u boci pre plasiranja na tržište. Aromama uglavnom dominiraju note crnog bobičastog voća – ribizle i kupine, uz nešto likerastih, začinskih i aroma koje potiču od drveta. Obično je spremno za konzumaciju tek nakon pet do deset godina, a potencijal starenja je ogroman. Cena se kreće se od 15.000 dinara pa naviše.

Ornellaia

Proizvodi se na imanju Fattoria dell’Ornellaia, još od 1981. godine, a prati ga zanimljiv istorijat. U stvaranju ovog vina učestvovala je familija Antinori, preciznije, Pierov brat Lodovico Antinori, koji je kasnije vinariju prodao prvobitno Robertu Mondaviju a koji je potom inicirao partnerstvo sa kućom Frescobaldi, inače najvećim rivalom porodice Antinori. Freskobaldi otkupljuje deo koji je pripadao Mondaviju od kompanije Constelation brands, koja je u međuvremenu kupila vinariju Robert Mondavi i sve vinarije koje su bile pod Mondavijevim kišobranom. U svakom slučaju veliko vino, blend cabernet sauvignona, merlota, cabernet franca i u malom procentu petit verdota. Puno, kompleksno i raskošno vino, intenzivnih aroma zrelog crnog voća, kedrovine, čokolade i duvana, sa snažnim taninima i neverovatno dugom završnicom. Cena se kreće od 14.000 dinara pa naviše, u zavisnosti od berbe. Na ovom imanju, koje se od 2012. godine zove Ornellaia e Masseto, ne proizvodi se samo Ornellaia već i vina Masseto (sortni merlot), kao i Le Serre Nove i Le Volte.

Guado al Tasso

I konačno, jedno od najlepših imanja – Guado al Tasso. Prva berba istoimenog vina sa ovog imanja smeštenog u blizini mesta Bolgeri (vlasnik je Marchesi Antinori) bila je 1990, a popularnost je stekla ogromnom brzinom. Suštinski, ovo imanje nekada je bilo deo velikog imanja, koje su nakon udaje dve sestre donele u miraz – jedno je Tenuta San Guido, a drugo Guado al Tasso.

Vino je blend sorti cabernet sauvignon, merlot, cabernet franc i ima fantastičan potencijal odležavanja. Krasi ga velika kompleksnost voćnih aroma, uz note eukaliptusa, kutije za cigare, kao i sekundarnih aroma nastalih odležavanjem u malim hrastovim buradima, dok daljim odležavanjem razvija neverovatan sklop tercijalnih aroma sa notama začina, duvana, likerastih tonova, crnog čaja i kedrovine. Završnica je vrlo raskošna i dugotrajna. Iako kvalitetom može da parira prethodno pomenutim vinima, cena mu je dosta prihvatljivija i može da se kupi u vinotekama za 10.000 dinara. Za neke starije berbe treba da se izdvoji više novca, ali ovo vino će uvek opravdati svaki uloženi dinar. Tenuta Guado al Tasso proizvodi još nekoliko odličnih vina, od kojih bih izdvojio Vermentino, sveže i hrskavo belo vino, kao i verovatno najpoznatiji italijanski roze Scalabrone i Il Bruciato, veoma pristupačno crveno vino koje nosi nadimak baby Guado i košta oko 2.500 dinara.

Kad je u pitanju srpsko tržište, za vina Bolgerija možemo da kažemo da su jako dobro zastupljena. Naravno, najpopularnija i najtraženija su velika i poznata imena, iako je sve više manjih i novih vinarija koje pronalaze svoj put do srpskih kupaca.

 

 

This entry was posted in Enografija and tagged . Bookmark the permalink. Post a comment or leave a trackback: Trackback URL.
Kalifornijska crvena vina
Slovenačka crvena vina
Crvena vina Toskane

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*
*

  • Podrum Aleksić
  • VIRTUS