Moj Izbor

Ivan Bosiljčić

Podjednako dobar u glumi, pevanju, plesu, a čini se da se dobro nosi i sa ogromnom popularnošću. Na svoj rodni kraj je jako ponosan i mnogih se stvari i vrednosti koje je sa sobom doneo u Beograd i dalje ne odriče. Ivan Bosiljčić s lakoćom je još davno prevazišao okvire televizijskog superstara i postao veoma cenjeno lice ovdašnje dramske scene. Stalni je član ansambla drame u Narodnom pozorištu, a kao sjajan pevač i plesač jedan je od značajnijih domaćih glumaca savremenog muzičkog teatra; Sterijinu nagradu za glumačko ostvarenje za ulogu Maneta u mjuziklu Zona Zamfirova dobio je 2013. godine. Aktivno se bavio i folklorom, a kao veliki ljubitelj poezije, širom regiona uživa učestvujući u muzičko-poetskim večerima. Od pre nekoliko godina Ivan Bosiljčić aktivno se bavi i pedagoškim radom, kao asistent profesorke Vide Ognjenović na Akademiji lepih umetnosti, na Odseku glume. Reč je o novom izazovu, a u vezi sa kojim, po sopstvenim rečima, ima samo jednu brigu, odnosno cilj – kako da bude i ostane dobar čovek

 

HRANA

 

Odrastao sam u gradu Užicu, na izvoru kvalitetnog kajmaka, kačamaka i pršute, ali glavni brend zlatiborskog kraja je užička lepinja, poznata i pod nazivom komplet lepinja ili lepinja sa sve. U momačkim danima, na povratku iz noćnog provoda, dok čekamo da se hlepčić raseče, namaže kašikom kajmaka, razbije i umuti jaje preko i zapeče u velikoj peći, brat i ja u mladalačkom nestrpljenju znali smo da pojedemo i po 300 grama bureka sa mesom – da prekratimo vreme dok ne stigne lepinja. E to su bili dani… A onda sam napustio rodni kraj i urbanizovao se. Počeo da jedem biftek, pečen „srednje ka boljem“, i miks zelenih salata sa pinjolima. Hleb samo ujutru, slatko između četiri i šest, limunada, trideset minuta šetnje – tako su rekli hrononutricionisti… Trenirao sam tu i tamo, menjao savetodavce na temu hrane i jedino se zadržao na Akademiji zdravog života Profex, kod mog velikog prijatelja prof. dr Duška Ilića. On me stavio u društvo vrhunskih sportista koji biju nogama, rekao mi „brani se“, i vratio me na kačamak i slaninicu, kajmak, pršutu, kukuruzni hleb, kupus, pljeskavicu… Tu sam već tri godine, jak kao nekad, zato što me profa ne gleda popreko kad odem u rodni kraj i sa bratom dok čekam komplet lepinju pojedem i po jedan burek.

VINO

 

Nisam veliki poznavalac vina, ali i te kako pamtim dobre ukuse. Jednom prilikom, kada je moja supruga imala koncert u Portugaliji, proveli smo pet fantastičnih dana u Lisabonu. Fado odjekuje sa svih strana, voze nas žuti tramvaji, obilazimo znamenitosti i uveče završavamo u baru na poslednjem spratu javne garaže. Čudno mesto za bar, ali pogled opradava sve… Pamtiću ukus portugalskog rosea koji su nam poslužili i krovove Lisabona noću. Od tada pa do danas svaki susret sa lepim vinom podseti me na to nezaboravno lisabonsko veče. Drago mi je što kod nas ima sve više kvalitetnih vina, naročito iz malih porodičnih podruma. Uživam jednako i u crvenim i u belim vinima, a za koje ću se odlučiti zavisi od doba dana, godine, hrane, i najvažnije – društva. Ono što volim da osetim u vinu jeste karakter, bilo podneblja, vinara, godine, a ako je moguće i malo mediteranskog šmeka – tim bolje.

IZLAZAK

 

Vreme onih „pravih“ izlazaka daleko je iza mene. Kada pomislim na izlaske sećanje me vrati u vreme dok smo moja žena i ja još bili momak i devojka, kada smo „krstarili“ po Fruškoj gori. I negde između manastira Grgeteg i Krušedol vidimo da na tabli piše Perkov salaš. Skrenemo putem kojim nas je vodila strelica, levo, pa uzbrdo, prođemo kukuruze i naiđemo na staru kuću. Usamljena kuća na visoravni. Restorana nigde nema, verovatno smo se zagubili, pomislismo. Izađem da pitam nekog, kad u dvorištu ispred kuće sedi jedna žena u narodnoj nošnji i čisti trešnje. ,,Dobar dan! Izvinite, mi smo promašili put, gde je ovde restoran?“ pitam ja. ,,O dušo, pa nema ti ovde restorana. Ti si baš zalutao.“ ,,Pa gde da ručamo? Možete li da nas uputite negde?” raspitujem se ja. ,,Ma gde ćeš da lutaš sad, hajde ovamo kod nas, ostalo je paprikaša, ima i štrudla!“ Ja se nasmejem, pozovem Jelenu da izađe iz auta. ,,Mi krenuli na Perkov salaš, a završili kod Vas“, smeje se Jelena dok pruža ruku gazdarici. ,,Ooo, srećo moja, pa ovo ti je Perkov salaš! Ovaj tvoj delija pitao za neki restoran, ja ga nisam razumela!“

I tako se slučajno mi nađosmo kod teta Mice i čika Nikole, na njihov slobodan dan. Ugostili nas, pokazali nam muzej-kuću, podelili sa nama ručak, spakovali trešanja… Od tada se uvek najavimo i čeka nas topao ručak, samo domaća hrana, dođe nas i po dvadesetoro, povedemo decu… Perkov salaš postao je izuzetno popularan, baš zbog ljubaznosti dragih domaćina, jedinstvenog ambijenta i dobre hrane, u šta smo se moja Jelena i ja sasvim slučajno uverili. Ponekad je dobro i zalutati.

 

This entry was posted in Moj Izbor and tagged . Bookmark the permalink. Post a comment or leave a trackback: Trackback URL.
Neven Bošković
Irena Mišović
Slavko Beleslin

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*
*

  • Podrum Aleksić
  • VIRTUS