Flash, Novi broj

Ivan Medenica

Teatrolog, pozorišni kritičar, pozorišni pedagog i naučni radnik, aktuelni umetnički direktor BITEF-a… da ne dužimo: malo koju pozorišnu delatnost ćete pronaći, a da u njoj Ivan Medenica nije jednako predan i jednako dobar. Svoje prve pozorišne kritike objavljivao je u Politici, a zatim i u nedeljnicima Vreme, NIN i u časopisu Teatron. Nagradu za najbolju pozorišnu kritiku, Sterijinu nagradu osvajao je više puta, čini se, kadgod je to poželeo. Ostavio je pečat i kao selektor i umetnički direktor Sterijinog pozorja, uspevši da sačuva dobru stranu tradicije ovog kultnog pozorišnog festivala. Ove godine Ivanu Medenici ukazano je još jedno veliko priznanje, francusko odlikovanje Orden viteza reda umetnosti i književnosti. Kao umetnički direktor daje sve od sebe da učini BITEF boljim, a nadamo se da će to potvrditi i ovogodišnje izdanje ovog Festivala.

Koji su kriterijumi selekcije predstava za 51. BITEF?

Kriterijmi su vrlo zahtevni i kao takvi, imajući u vidu i budžet s kojim raspolažemo, noćna mora za producentski tim festivala. To dođe kao jedna teško rešiva formula.

  1. Sve predstave moraju da budu visokog umetničkog dometa.
  2. Dobar deo njih treba da se uklopi u vertikalnu osu koncepta, onu estetsku: to je ove godine fenomen trajanja u teatru, pre svega jako dugih predstava, a što potencira aspekt „iskustvenog“ u izvođačkim umetnostima – prepuštanje njihovom toku, energiji, stvaranje efekta „omamljenosti“ i, konačno, misaono, čulno i duhovno oslobađanje od stega.
  3. Dobar deo njih treba da se uklopi u horizontalnu osu koncepta, onu tematsko-problemsku: to su ove godine „velike naracije“, okretanje formativnim pričama naše civilizacije i društva (cela grčka mitologija, Biblija, srpska epika…), a da bismo videli gde smo u proteklim hiljadama godina skrenuli s puta, kako nam je vreme izašlo iz zgloba, ili, možda, u čemu su nas ove priče oduvek varale.
  4. BITEF je svetski festival tako da uvek mora da bude i predstava iz nezapadnih kultura: ove godine je to iranska.

Na predstojećem BITEF-u ne smemo da propustimo?

Ništa. Sasvim sam ozbiljan. I zbog toga što su sve predstave odlične i zbog toga što samo ako ih sve pogledate, možete da shvatite selektorski koncept, a to je najvažnije, zar ne?

Najkonstruktivnija kritika programa 50. BITEF-a koju ste čuli bila je…?

Samo da su imali više para.

Kako kritičar reaguje na kritiku?

Najvažnije su mi kritike jednog kritičara, ali neću vam reći kog.

Koji biste savet, kao teatrolog i pozorišni kritičar, uputili umetničkom direktoru Ivanu Medenici pred naredni 51. BITEF?

Kao teatrolog: ne odustaj od zahteva koji si postavio da fenomeni koje otkriva selekcija treba da budu kontekstualizovani u teorijskim debatama, jer ne može da se govori o „novom“ u savremenoj umetnosti bez podrške teorije.

Kao kritičar: nemoj da postavljaš koncept pre nego što si siguran da imaš dovoljno dobrih predstava koje mogu da ga podrže, a vodi računa i o tome da je koncept važan samo tebi, stručnjacima i medijima, a dobre predstave svima.

Strana reč, izraz ili fraza koja će biti hit među pozorišnim kritičarima u sezoni 2017/2018?

This is epic! This is such a good trip! Just like Bitef 2017.

Najbolji slogan „svih vremena“ za BITEF bio je?

Pogledajte odgovor na prethodno pitanje.

Prva pozorišna predstava koju ste odgledali i kakvo je to iskustvo bilo?

Mislim da je to bila antologijska predstava Sveti Georgije ubiva aždahu u Ateljeu 212, ali neko izvođenje znatno posle premijere (ona je vrlo dugo ostala na repertoaru). Najjači mi je utisak što sam prvi put bio u pozorištu za odrasle: tada još nisam znao da ću u njemu i da ostanem, mada sam slutio.

Da li i kako kritika može da utiče na „tanku“ predstavu (njena buduća izvođenja ili slično)?

U Americi, na Brodveju, mogla bi odmah da je skine s repertoara. Kod nas, i u Evropi generalno, to nije slučaj, ali utiče na njen festivalski život (i kod nas selektori čitaju kritike, možda zbog toga što su često i sami kritičari), na buduće subvencije, nagrade… Želim da živim u iluziji da stvaraoci mogu da prihvate kritiku i da, dok se predstava još igra, probaju nešto da poprave.

A na tanke živce reditelja?

To je sve povezano. Samo ako reditelj nema tanke živce i ogromnu sujetu, negativna kritika može da ima uticaja na predstavu, na to da se reditelj potrudi da je popravi. Mogu to, doduše, i glumci bez njega, sami, ali na mikroplanu.

Najbolje tri pozorišne predstava koju ste gledali bile su?

Može lakše pitanje? Ima ih mnogo… Eto, naruših reputaciju strogog kritičara.

Savremeni domaći dramski pisac kojeg najviše cenite je?

Biljana Srbljanović: izuzetan spoj veoma prostudirane, do najsitnijeg detalja, dramske forme i potpuno iskrene, lične građe, izbora tema.

A pozorišni režiser?

Od neaktivnih, tu nisam originalan, Dejan Mijač. Od aktivnih, i to vrlo, Miloš Lolić. Zato što je reditelj evropskog kalibra zato tamo i režira (u Sloveniji, Švajcarskoj, Austriji i Nemačkoj), a u beogradskim pozorištima ga je sve manje, što je velika šteta.

Domaći fudbal ili domaći film, gde nam „bolje“ ide?

Zar mi imamo fudbal? Film, izvesno.

Destinacija o kojoj maštate?

Nikada nisam bio na Bliskom Istoku i u Latinskoj Americi, tako da su mi to destinacije iz snova: recimo, Teheran i Buenos Aires… Zapravo, grad o kojem mogu danas jedino da maštam, što je velika tuga i nesreća našeg vremena, jeste Damask.

Destinacija koja Vam nedostaje?

Berlin mi nedostaje uvek, jer je to moj grad: za odmor, zdrav život ali i lud provod (da, uspem to nekako da spojim), druženje s prijateljima, koncentrisan i efikasan rad, svođenje godišnjeg životnog balansa, kontemplaciju, punjenje baterija vrhunskim teatrom i umetnošću generalno, relaksaciju od beogradske sveprisutne agresivnosti u najtolerantnijoj mogućoj sredini… Rado bih se vraćao ili se vraćam i u mnoge druge gradove: Bombaj, Lagos, Veneciju, Napulj, Pariz, Ljubljanu, Zagreb, Čikago, Peterburg, Majami Bič, Budimpeštu, Beč, Lisabon, Avinjon, Porto, Stokholm, Geteborg, Hamburg, Seul, Split… Zapravo, mnogo bi mi lakše bilo da navedem one za kojima mi srce ne čezne i to su, paradoksalno, neki od „najmoćnijih“ gradova na svetu: Moskva, Peking, London… Najveći izazov mi je Njujork. Bio sam samo jednom i nije mi prijao: siguran sam da je greška u pitanju, tako da je to razlog zašto želim da makar još jednom proverim.

Najdraža beogradska ulica?

To, nažalost, više nije Braničevska na Neimaru, u kojoj sam se rodio i proveo veći deo života. Nju je urbanističko-investitorska mafija totalno uništila, kao i najveći deo Neimara, ona je sada postala ono što je devedesetih bila Strahinjića Bana. Isti taj polusvet se u tim kafićima i okuplja. Vrlo je zanimljivo kako svi ti novi lokali po Neimaru imaju francuske nazive… Pošto sam ja zakleti Vračarac, neka bude Krunska: nije originalno, pošto je to, kritičarski objektivno tvrdim, najlepša ulica u gradu. A, meni je drago sve što je lepo.

Najbolje kritike pišete uz…?

Moj profesor i jedan od naših vodećih kritičara i teatrologa svih vremena, Jovan Hrisitć, govorio je da je kritika umetnost pamćenja i to za ljude koji vole da budu sami: koji vole da u svojoj imaginaciji obnavljaju doživljaj koji su imali, a da ga zatim analiziraju i jezički uobličavaju. To jeste jedan proces uživanja u vlastitom društvu, i Hristić je govorio da bi uvek kada piše kritiku otvorio bocu dobrog vina… Ja češće radim uz hektolitre kafe, jer uvek pišem u cajtnotu i u nedoba, a ne kao on, epikurejski, spokojno. Mada, dešavalo se i meni, pogotovu ako će kritika da bude afirmativna, ako pišem o nečemu što mislim da je dobro i lično mi se dopalo, da sipam čašu dobrog vina i pustim muziku koju volim.

Dramski tekst koji biste voleli da vidite u domaćem pozorištu?

Ah, to znaju i ptice na grani! Lorencaćo Alfreda de Misea iz 19. veka. Kako bismo se prepoznali u toj priči o Firenci iz 16. veka, gradu (državi) koji nije zaslužio da bude spasen, koji nema snage za revoluciju, kojeg je rastočila korupcija… Dobro, neću baš da mračim: zastaće vino u grlu vašim čitaocima.

Ima li dobrog kritičara bez dobrih naočara?

Nema. Važno je ne propustiti ni detalj, sve oštro sagledati… Mada, važno je i kakav je ram: čovek koji misli da može da sudi po pitanju ukusa, mora i sam da ga ima… Neskromno, ali objektivno mislim da je moj izuzetan: ako je fotka u boji, prosudićete i sami.

Belo ili crveno vino?

U zavisnosti od hrane. I uvek lokalno: otac me je naučio da uvek pijem vino koje nastaje ispod neba ispod kojeg sam. Ako je bez hrane onda – rose (ovo je samo zato da bih se kritičarski inatio, zakerao…).

Da morate da izaberete jedno vino „koje biste pili do kraja života“, bilo bi to?

Samo se foliram da sam dobar poznavalac vina. Trebalo bi da je suvo, to je izvesno, ne volim desertna, slatkasta vina. Preporuku ostavljam vama.

Idealna situacija u kojoj sebe možete da zamislite sa bocom vina je?

Bojim se da ih ima više. Jednu sam već otkrio: dok pišem. Druga je u odličnom restoranu negde u svetu, dok jedem i to – sam. Treća bi bio elitni koktel, takođe u svetu, dok se klizam po parketu od jedne do druge grupe zvanica i zavodim ih sve. Dobro, tu je i ono što biste očekivali – romantična večera udvoje. Ali, samo ako mora.

 

 

 

This entry was posted in Flash, Novi broj and tagged . Bookmark the permalink. Post a comment or leave a trackback: Trackback URL.
Dalibor Škvorc, generalni direktor hotela Kempinski Hotel Adriatic
Jelena Gavrilović
Vinarija Atelje vina Šapat

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*
*

  • Podrum Aleksić
  • VIRTUS