PREDSTAVLJAMO VINARIJE IZ KNJIGE TOP 50 VINARIJA EX-YU, DRUGE SPECIJALNE PUBLIKACIJE MAGAZINA WINE STYLE

MOVIA

Dobrovo, Goriška brda

“Kao i sve druge dobre stvari, čovek nije stvorio vino već ga je pronašao u prirodi.”

Velika vina stvaraju veliki vinari, a stil im se ne menja iz godine u godinu. Ona uvek nose pečat podneblja i odlike berbe, a poseban doživljaj je kada se probaju u vertikalnoj degustaciji, jer se tada mogu prepoznati one fine nijanse razlika i sagledati umeće i preciznost vinara da se kroz vina iskažu. Kreatore velikih vina redovno povezujemo sa podnebljem i tradicijom, ali postoje i podneblja koja upoznajemo kroz rad velikih vinara.

Od samog početka prozvodnje vina 1820. godine, Movia je uvek bila „drugačija“, naročito danas kada autorski pečat ovoj slovenačkoj vinariji daje Aleš Kristančič, jedan od zaslužnijih ljudi za veliku promociju Goriških brda kao vinske regije.

Osim velikog poštovanja prema njegovom radu, znanju i veštini, za Aleša Kristančića – Moviu često ćete čuti da je najveći promoter Brda. Svetski priznat vinar, jedan od pionira biodinamičke proizvodnje vina, jednom je za sebe rekao da je “vinar koji putuje svetom”, a ta njegova vizija kasnije se i materijalizovala – njegova vina danas su na vinskim kartama prestižnih restorana širom sveta. Aleš Kristančič se trudio i uspeo da u vina utisne svoj lični pečat.

„Želja svakog vinara je da proizvede vino koje bi potpisao, koje je prepoznatljivo autorsko delo, a ono može da nastane samo kao rezultat razumevanja sa prirodom. To je umeće da se prirodni potencijal prepozna, održi i pretoči u bocu. A to u boci, to je slika života vinara.“

Aleš je odrastao radeći u vinogradu sa ocem, na čiju se inicijativu i opredelio za organsku proizvodnju, a zatim smelo prihvatio i biodinamički pristup. Ovaj harizmatični vinar-vizionar neiscrpne energije primenjuje malo tehnologije – proizvodnja se odvija bez komercijalnih kvasaca, ekstremno niskih temperatura, bez bistrenja i filtracije vina, sa minimalnim dodavanjem sumpora samo u cilju sprečavanja neželjenog bakterijskog dejstva – kako bi uspeo da u bocama sačuva prirodnu ravnotežu.

Kreirana uz ovakav pristup, vina Movia sinonim su za kvalitet u datoj cenovnoj kategoriji svuda u svetu i izazov su za istinske ljubitelje vina.

Karakteristike vina

Čućete da Movia proizvodi neke od najčudnijih, ali najlepših vina na svetu. Čudno je samo to sa kojom veštinom Aleš Kristančič bira pravu sirovinu za odgovarajuće vino. Kao aperitiv, probajte Puro rose, penušavo vino sa sedimentima druge fermentacije koji nisu uklonjeni iz boce. Specijalno otvaranje boce vertikalno usmerene na dole, pod vodom, da bi se uklonili pomenuti sedimenti, daje dodatni užitak. Vino je evoluirale voćne arome, dobre iskričavosti, aromatično na ukusu i prijatne svežine. Potpuno drugačija od dostupnih, rebula Lunar nosi sklop sorte, podneblja i načina sazrevanja, razvijenog je bukea i veoma zahevna za degustaciju. U listu velikih vina Movia se prvi put upisala Velikim belim, specifičnom kupažom u kojoj šardone nosi strukturu i telo, sivi pino daje eleganciju, sovinjon aromatičnost, a rebula pečat prepoznatljivosti Brda. Među crvenim vinima, osim modrog pinoai kaberne sovinjona, ističe se Veliko rdeče, kupaža kabernea, merloa i pino noara. Aromatski potpuno zaokruženo vino, koje krase elegancija, voćnost, snaga, razvijena aroma i bogat naknadni ukus.

Idejno i izvođački, za funkcionalnost i sinergiju sa okolinom, od početka do konačne realizacije projekta, odgovoran je Gianfranco Kozlović, dok za spoljni vizuelni identitet, dizajn i uređenje enterijera zasluge pripadaju studiju Fabrika Željka Burića iz Pule.

Glavni cilj prilikom izrade nove vinarije bio je generalno poboljšanje uslova proizvodnje sa ciljem postizanja višeg kvaliteta. U tehnološkom pogledu, novi podrum zadovoljava najsavremenije standarde, kao i dodatnu fleksibilnost i mogućnost uvođenja tehnoloških inovacija koje će se javiti kao potrebe u budućnosti. Čvrsta gradnja, sa odabirom moderne arhitekture i bezvremenskim materijalima – beton, staklo, kamen, čelik, aluminijum, zeleni krovovi i fasade, kvalitetni uslovi prostora u funkcionalnom i klimatskom pogledu, glavne su karakteristike nove vinarije. Organizacija tehnoloških procesa je na tri nivoa sa jasno raspoređenim funkcijama svakog prostora. Jedan od ciljeva bio je postavljanje novih viših standarda estetike sa kvalitetnim dizajnom, negovanje svakog detalja u enterijeru kao i pridavanje posebne pažnje pejzažnoj arhitekturi i ukupnom uticaju na okoliš, sve to po ugledu na najbolje svetske vinarije.

Tehnološki i funkcionalno, vinarija je dobro organizovan prostor. Oprema koja je instalirana je vrhunskog kvaliteta, kao i uslovi za proizvodnju vina. Površina novog podruma je 2.000 kvadrata, a maksimalni predviđeni kapacitet 300.000 boca godišnje.

Predstavljanje za medije nove vinarije održano je 10.11.2011. Gosti su dočekani sa mladim vinom Kozlović Mladuh. Potom je usledio obilazak celog podruma i degustacija nove berbe iz bačvi (Malvazija, Muškat i Santa Lucia). Po završetku obilaska održana je vertikalna degustacija Santa Lucie i Akacie - Akacia 2009, Santa Lucia 2006, Akacia 2005, Santa Lucia 2001, Akacia 2001. Pet sledova hrane koja se sljubljivala s Kozlović vinima pripremila je Ana Ugarković.

Kozlović Santa Lucia 2001. proglašena je za najbolje belo vino na specijalnom ocenjivanju deset godina starih vina na International Wine Challangeu u Londonu.

Berba: 2008

Sorta: Trincadeira, Aragones, Tinta Caiada, Alicante Bouschet

Proizvođač: Carmim

Oblast: Alentejo, Portugalija

Sadržaj Alkohola: 14%

Vino je rubincrvene boju, odlične je bistrine. Ima prijatne, lagane i lepršave arome, a ističe se začinski karakter kao odraz zemljišta sa kojeg potiče vino. Primamljive i pomalo stidljive arome vanile javljaju se u nagoveštaju i daju mu jednu prijatnu notu pitkosti koja ga povezuje sa svežinom, voćnošću i veoma glatkim i nenapadnim taninima. Sama završnica je vrlo interesantna i uspešna. Služiti ga sa specijalitetima od svinjskog mesa, ćuretinom, pastama sa sosovima na bazi paradajza i mlevenog mesa, kao i laganim manje mirišljavim sirevima.

Tem­pe­ra­tu­ra ser­vi­ra­nja: oko 18 ste­pe­ni C

Pro­seč­na ce­na u vi­no­te­ka­ma: 820 di­na­ra

Berba: 2010

Sorta: Pinot Noir

Proizvođač: Vinarija Braća Rajković

Oblast: Župsko Vinogorje – Gornje Zleginje, Srbija

Sadržaj Alkohola: 12,8%

Vino ima svetlorozikastu boju, odlične je bistrine i prozirnosti, vrlo pokretljivo u čaši. Na mirisu je bogato voćnim aromama, sa izraženim notama višnje, kupine i jagode. Veoma je sveže i aromatično na ukusu i krasi ga dobra povezanost voćnog karaktera, prijatnih kiselina i svežine, što ga čini vrlo pitkim. Završnica je postojana, a najbolje ga je služiti sa jelima sa roštilja, pilećim mesom, raznim salatama i laganim pastama.

Tem­pe­ra­tu­ra ser­vi­ra­nja: od 10 do 12 ste­pe­ni C

Pro­seč­na ce­na u vi­no­te­ka­ma: 620 di­na­ra

Berba: 2008

Sorta: Chardonnay, Welshrizling, Nojburger

Proizvođač: Weinbau Familie Altenburger

Oblast: Burgenland, Austrija

Sadržaj Alkohola: 10,5%

Vino ima zlatnožutu boju sa svetlim tonovima i odlične je refleksije. Odlikuje se veoma prijatnim aromama meda, karamele i finog voćnog karaktera, kao i blagim biljnim nagoveštajem. Na nepcima su izraženi prijatni slatkasti tonovi voća i svežina biljnih komponenti, koje se lepo uklapaju u bogatu i kompleksnu kremastu strukturu. Slatkast završetak čini ovo vino veoma primamljivim. Sam proces proizvodnje ovog vina je veoma zahtevan i stil trockenbeerenauslese (berba prosušenih bobica) je redak i zahteva veliku stručnost u proizvodnji. Služiti ga uz guščiju paštetu, sireve koji su bogati plemenitom plesni i desertima na bazi čokolade.

Tem­pe­ra­tu­ra ser­vi­ra­nja: od 9 do 11 ste­pe­ni C

Pro­seč­na ce­na u vi­no­te­ka­ma: 4.130 di­na­ra/0,5 l

Berba: 2006

Sorta: Cabernet Sauvignon 60%, Merlot 30%

Proizvođač: Podrum Aleksandrović

Oblast: Oplenačko Vinogorje, Srbija

Sadržaj Alkohola: 13,5%

Vino je purpurnocrvene boje sa crvenim tonovima. Na nosu je veoma bogato aromama crvenog voća, među kojima se ističu mirisi trešnje i kupine, a u pozadini su prisutni nagoveštaji arome čokolade i listova duvana koji mu daju lep sklad,  kao i hrastovine. Ukus odražava njegovu zaokruženost, snagu i punoću, koji su prožeti voćnim karakteristikama i skladnim balansom svežine i zrelih tanina koji ga čine veoma uzbudljivim. Završnica je voćnog karaktera sa tonovima hrastovine, vrlo dugotrajna. Ima potencijal za starenje, čime će biti sve mekše i plemenitije. Služiti ga sa crvenim mesima, jagnjećim i jarećim specijalitetima, grilovanim mesima, suvim i polumasnim sirevima.

Tem­pe­ra­tu­ra ser­vi­ra­nja: od 16 do 18 ste­pe­ni C

Pro­seč­na ce­na u vi­no­te­ka­ma: 3.500 di­na­ra

Berba: 2004

Sorta:  Sangiovese Grosso 90%, Bursona Longanesi 10%

Proizvođač: Umberto Cesari

Oblast: Emilia Romagna, Italija

Sadržaj Alkohola: 14%

Vino ima intezivnu tamnorubin crvenu boju sa crvenkastim tonovima. Veoma je kompleksne arome, sa dominacijom nota crvenog voća, naročito zrele trešnje, te prijatnim nagoveštajem vanile i finih tonova hrastovine. Na nepcima je primetna punoća i težina tela, veoma je strukturirano, ima lep odraz slatkaste voćnosti, sa odličnim balansom svežine i sočnih tanina koji mu daju dugu i postojanu završnicu začinskog karaktera. Služiti ga sa crvenim mesima, srnetinom i zečetinom, pastama sa mesnim sosovima i polumasnim sirevima.

Tem­pe­ra­tu­ra ser­vi­ra­nja: od 16 do 18 ste­pe­ni C

Pro­seč­na ce­na u vi­no­te­ka­ma: 2.880 di­na­ra

Od samog nastanka grčke kuture vino je bilo nezaobilazni deo kako verskih, tako i svih drugih obreda i svetkovina. Grci su smatrali vino izumom koji im je poklonio bog Dionis i u njegovu slavu su se često pravile svečanosti koje su neretko imale karakter orgija kakve se kasnije sreću i kod starih Rimljana. Od tih najranijih početaka vinova loza se sadila uglavnom u priobalnom pojasu, odakle se s vremenom polako širila ka unutrašnjosti, sve do granica sa Bugarskom gde teren polako prelazi u planinski. Tu se na nekim mestima vinogradi nalaze i na oko 1.000 metara nadmorske visine. Čak i na takvim lokacijama topla mediteranska klima sa svojim vrelim letima i veoma blagim zimama, u sprezi sa krečnjačkim i vulkanskim tlom daju idealne uslove za uzgoj vinove loze i stvaranje odličnih sorti. Ipak, i pored velikog uticaja Mediterana, postoje ozbiljne klimatske razlike između regiona, pa se tako dešava da u kontinentalnom delu u blizini planina grožđe ne uspeva da postigne punu zrelost, dok se na drugoj strani, na obali i ostrvskim regijama berbe izvode jako rano da bi se sačuvala svežina grožđa. Glavni problem grčkih vinara je dugi sušni period u toku leta i pred samu berbu, a pošto je zakonom zabranjeno navodnjavanje vinograda (osim mladih zasada) većina pati zbog nedostatka vode i vlage.

Danas u Grčkoj može da se nađe preko 300 različitih sorti, a verovatno je i jedan broj nestao u prošlosti. Od tog ukupnog broja koje su danas u primeni u grčkom vinarstvu nekih tridesetak je značajno za vinsko tržište.

Glavne crvene sorte su:

1. Agiorghitiko
2. Xinomavro
3. Mandelaria
4. Mavrodaphne
5. Limnio
6. Kotsifali

Agiorghitiko

Agiortiko predstavlja najplemenitiju grčku sortu. Uglavnom se gaji u AOC apelacijama. Agiortiko u prevodu znači Sveti Đorđe. Najviše je zastupljena u regiji Nemea na Peloponezu gde ga još zovu i Herkulesova krv.

Daje vina duboke crvene boje i odličnog aromatskog spektra sa veoma dobrom kompleksnošću. Vina karakterišu fini svileni tanini koji u kombinaciji sa dobro izbalansiranim kiselinama mogu da daju sjajna vina različitiih karaktera, od svežih osvežavajućih crvenih, do ekstra odležalih velikih i teških crvenih vina.

Od ove sorte se, takođe, pravi i jedan broj jako aromatičnih rozea.

Xinomavro
Xinomavro je dominantna sorta u regiji Makedonija i smatra se domaćom sortom u toj regiji. Značenje ovog imena bi moglo da se prevede kao kiselocrno. Vina koja se dobijaju od nje odlikuje odličan potencijal starenja i veoma bogata taninska struktura. Arome ovih vina su kompleksne i često podsećaju na bobičasto crveno voće, borovnice, masline i sušeni paradajz.

Mandelaria

Mandelaria je sorta koja se uglavnom gaji na ostrvima Rodos i Krit. Odlikuje je jako intenzivna boja i bogat aromatski kompleks. Uglavnom se koristi u kupažama sa drugim sortama poput monemvassia, kotsifali ili kao samostalna sorta na Rodosu.

Mavrodaphne

Mavrodafne je sorta koja se najčešće nalazi na Peloponeskom regionima Achaia i Ilia. Značenje ovog imena bi bilo Crni lovor. Pored Peloponeza može se sresti i na jonskim ostrvima. Često se koristi kao blend sa korintiaki sortom sa kojom daje odlična fortifidovana desertna vina poznata kao mavrodafne. Međutim, odlične rezultate daje i u kupaži sa agiortikom, refoskom i cabernet sauvignonom.

Kotsifali

Kotsifali je sorta koja svoju glavnu slavu stiče na Kritu i uglavnom se koristi u kupažama sa syrahom i mandelaria sortama. Boja ove sorte je veoma slaba, pa su mu jače pigmentisane sorte i potrebne, između ostalog i u segmentu boje. Arome su izrazito voćne kod mladih vina, a kotsifali se ne može pohvaliti kao samostalan nekim velikim potencijalom odležavanja.

Limnio

Za ovu sortu se smatra da potiče od antičke sorte limnia koja se pominje u spisima stare Grčke. Ime potiče od istoimenog ostva Limnos u Egejskom moru. Uglavnom daje vina punog tela sa jakim začinskim karakterom i visokim sadržajem alkohola. U modernom grčkom vinarstvu ova sorta se najčešće kupažira sa cabernet sauvignonom.

Kao i kod belih vina, jedini problem sa grčkim crvenim vinima na srpskom tržištu je što ih teško nalazite. Vrlo mali broj firmi se odlučilo za uvoz ovih vina.

Cene variraju od 980 koliko košta Plyto Lyrarakis Estate, koji u restoranima staje približno 2.000 dinara, Malvasia Miliarakis čija je cena takođe 980 dinara u maloprodaji, malo skuplji je Thema Pavlidis koja košta oko 1.100 dinara u maloprodaji, a cena u restoranima je blizu 2500 dinara.

Kad je opisivao grčka vina rimski pesnik Vergilije je napisao: Lakše bi bilo prebrojiti zrna peska na obali nego nabrojati sve grčke sorte grožđa.

Na samom ulazu u restoran Bella Napoli, smešten na obali Dunava, stiče se neodoljivi utisak da ste se obreli u nekom od kutaka romantičnog Napulja. Što i ne čudi, s obzirom na to da su enterijer i letnja bašta ovog zemunskog restorana kreirani u saradnji sa scenografima koji su se svojski potrudili da se svako ko zađe u njega oseti kao da je na nekoliko sati doputovao u Italiju. Ali, taj utisak kompletira se tek nakon susreta sa specijalitetima kuhinje ovog restorana

Mediteranska atmosfera restorana, čije se osoblje smatra pionirima originalne italijanske kuhinje na ovim prostorima, upotpunjena je umetničkim slikama najlepših krajeva Italije – Sorenta, rustičnih ulica Napulja, pogleda na Vezuv, Amalfi. Iza ovog pažljivo osmišljenog intimnog porodičnog ambijenta koji ima četrdeset i pet mesta, oplemenjenog zvucima tradicionalne napolitanske muzike, baš kao i iza gastronomske ponude vrhunskog kvaliteta, stoji porodična tradicija o kojoj nam priča vlasnik i menadžer Vladimir Garić:

„Moj otac je osnivač prvog restorana Bella Napoli koji se svojevremeno nalazio u blizini ovoga u kojem danas sedimo. Restoran je dobio ime po napolitanskoj kuhinji koja predstavlja srž italijanske kuhinje, a na čiji se pomen odmah setite gastronomskih elemenata bez kojih je Mediteran jednostavno nezamisliv: maslinovog ulja, belog luka, paradajza, bosiljka, mocarele… Bella Napoli je inače ime koje poznaju ljubitelji dobrog zalogaja, jer u svakom većem gradu u Italiji, kao i u svim većim svetskim centrima, imate restoran ovog imena.“

Pri prvom pogledu na restoransku ponudu pažnju nam privlači da se na bogatom meniju, osim autentičnih italijanskih specijaliteta, nalaze i italijanska jela prilagođena domaćem ukusu, kao i da se glavni sastojci svih specijaliteta pripremaju u samom restoranu. Ovo svakako utiče na autentičan ukus jela u Bella Napoliju, zbog čega je ovaj restoran od italijanske vlade dobio priznanje italian quality – za autentičnu prezentaciju italijanske gastronomije i kulture u Srbiji.

Šetnju kroz gastronomski lavirint započinjemo najtraženijim predjelom – mocarelom rolovanom sa pršutom na rukoli. Uz njega se, kao i uz ostala predjela obavezno servira fokačo sa belim lukom i maslinovim uljem, a najbolje ga je gustirati uz neku od domaćih rakija. Za gurmane bi dobar izbor bio, recimo, carpaccio di manzo – tanko sečeni presni ramstek sa rukolom i parmezanom sa dresingom od maslinovog ulja i limuna, a za ljubitelje morskih specijaliteta gamberetti e calamari marinato - lignje i kozice iz citrusne marinade (maslinovo ulje, beli luk, kora pomorandže, kora limuna, raznovrsni začini).

Ponudu glavnih jela, sasvim razumljivo, otvaramo pastama. Testenina za taljatele, raviole, lazanje i njoke ručno je pravljena u restoranu, a za sosove na bazi paradajza koji se uz njih služe, koristi se, kako saznajemo od vlasnika restorana, domaći letos kuvani paradajz. Svaka od brojnih kombinacija testenina i sosova pažljivo je birana, baš kao u našoj prvoj preporuci, specijalitetu – tagliatelle rose con pomodorini, crvenim taljatelama u sosu od čistog maslinovog ulja, sa čeri paradajzom, ruzmarinom i hrskavim fileom lososa na pestu od rukole. Među špagetama primat drži specijalitet spaghetti prosciutto e parmigiano, jer osim u jedinstvenom ukusu, gosti su u prilici da uživaju i u specifičnom načinu serviranja ovog specijaliteta. Naime, špagete sa pršutom u belom krem sosu sa parmezanom serviraju se iz impozantnog kotura parmezana pred gostima. Preporučujemo i spaghetti con tapenade e filetto di branzino – špagete u sosu od miks tapenade maslina i suvog paradajza sa hrskavim fileom brancina, a saznajemo i recepturu: tapenada se priprema od maslina i sušenog paradajza, koji se suši u restoranu, a tome se doda maslinovo ulje, beli luk i malo paradajz sosa, kako bi ukus bio jači (u kombinaciji sa blagim ukusom hrskavog brancina špageti ostavljaju neponovljiv utisak, koji se intenzivira uz puni ukus nekog iz bogate ponude šardonea).

U glavnoj restoranskoj ponudi greh bi bio zaobići taljatu, koja se priprema na tradicionalan način. Reč je o ramsteku koji odleži najmanje dvadeset i jedan dan u tradicionalnoj metodi „suvog sazrevanja“, čime se zaista dobije jedinstveni ukus prve klase mesa. Posle prolaska kroz dry aging metodu, meso odleži u mešavini maslinovog ulja, belog luka i ruzmarina, kako bi povuklo dodatnu aromu. Pošto se ispeče na grilu, zalije se marinadama. Klasična taljata služi se sa rukolom i parmezanom, a uz nju Vladimir Garić predlaže gustiranje nekog jačeg belog ili blažeg crvenog vina, izdvajajući sorte sanđoveze i merlo.

Prostor za maštu gostiju u restoranu Bella Napoli predviđen je u kombinovanju tradicionalne taljate, ali i bifteka, ramsteka i grilovane piletine sa raznim sosovima i dresinzima. Na primer, agrodolce – slatko-kiseli sos sa suvim grožđem i pinjolima, zatim diana – krem sos od svežih šampinjona pavlake i dižon senfa, american pepper sauce – slatko ljuti krem sos sa četiri vrste bibera, brusnicom i džemom od šipka, kao i dresinge condimento all italiana (maslinovo ulje, vinsko sirće, limun i začinsko bilje) i condimento all senape (celo zrno slačice i sok od pomorandže).

Kada govorimo o jelima od mesa, poznato je da godinama u Bella Napoli gosti dolaze posebno zbog specijaliteta scaloppine Bella Napoli – šnicli od svinjskog laks karea sa mocarelom i pršutom u sosu od belog vina i taljatelama, zatim saltimbocca alla romana – telećih šnicli sa pršutom i žalfijom u sopstvenom sosu i taljatelama, kao i filetto di maiale Bella Napoli – medaljonima od svinjskog filea sa pršutom, mocarelom, šampinjonima i pastom od vrganja u krem sosu i taljatelama. Ovaj poslednji, prema preporuci Vladimira Garića, najbolje je kombinovati sa nekim jačim mirišljavim vinom, na primer brunelom.

Kako bi i pice imale unikatan ukus, u restoranu je minulog leta skuvano oko dve tone paradajza od koga se, između ostalog, pravi i paradajz sok začinjen bosiljkom, origanom i belim lukom (inače glavni sastojak svih pica).

Sladunjavi rižoto sa sambukom, paradajz sosom, pavlakom i kozicama – risotto con gamberetti e sambuca, pa salata Bella Napoli - miks svežih salata, rukole i crvenog luka u italijanskom dresingu sa čeri paradajzom, mocarelom, maslinama, suvim grožđem, pinjolima i krotonima, samo su neke od brojnih usputnih stanica na ovoj vrtoglavoj šetnji kroz čari italijanske kuhinje.

Ako bi bilo potrebno proveriti kvalitet kuhinje i u poslasticama, onda bi to bilo najbolje uraditi sa pana kotom sa prelivom od šumskog voća i sorbeom od malina (već godinama se pravi po originalnoj recepturi italijanskog kuvara koji je sa pana kotom napravljenom po ovoj recepturi dobio prvu nagradu na prestižnom takmičenju u Londonu).

VINSKA KARTA

Vinska karta restorana Bella Napoli bazirana je na italijanskim etiketama i najkvalitetnijim domaćim podrumima, a prilično se razlikuje od standardnih restoranskih karti u kojima su etikete svrstane prema regijama ili vrsti grožđa. Od Vladimira Garića saznajemo da je vinsku kartu sistematizovao prema ukusima belih i crvenih vina, i to na: lagana, slatkasta i vina punijeg ukusa. Pre svega zato što će, kako kaže, jedino tako gosti biti slobodni da eksperimentišu i da se lakše odluče da probaju nove etikete. Među četrdesetak ponuđenih etiketa dominiraju sorte chardonnay, pinot grigio i sauvignon blanc, koje su odabrane prema uklapanju sa kulinarskim specijalitetima. Ponuda vina proširena je aperitivom kir royal (proseko i liker od crne ribizle), kao i onim koji je Vladimir Garić zbog jačine duhovito nazvao – preseko (kombinacija proseka i limončela).

S početka 2011. oštra zima lagano je odlagala početak rezidbe za drugu polovinu februara, odnosno početak marta, u većem delu Srbije. Snežni pokrivač umanjio je opasnost od izmrzavanja mladih zasada i povlačio se sve do kraja marta, u zavisnosti od terena.

U drugom kvartalu, opšti utisak je bio da će godina kasniti, bar desetak dana u odnosu na prethodnu. Početak razvoja lastara, pa sve do cvetanja, u većem delu Srbije protekao je uz odlične uslove, sa dovoljno vlage, na prosečnim temperaturama. Bilo je važno da se na početku loza zaštiti od grinja, a promenljivo vreme u maju i junu bitno je uticalo na modifikacije u godišnjem planu zaštite. Sporadično se javljala pepelnica, ali je sezona bila relativno jednostavna za zaštitu vinove loze, osim što je zahtevala dnevno prisustvo u vinogradu – ali nije li uvek tako?

Visoke dnevne, pa i noćne temperature u julu ubrzale su rast loze i nametao se zaključak da je amortizovano kašnjenje sezone vegetacije, uočeno s početka proleća. Međutim, nakon „potrošnje“ akumulirane vlage iz zemljišta, dugi period bez padavina uslovio je znatan stres suše. S obzirom na to da se najveći deo vinograda u Srbiji ne navodnjava, agrotehnika se svela na taktiziranje u obradi. Nije bilo uputno otvarati zemljište, te se u masi vinograda borba sa korovskim biljkama svela na košenje, sve do prvih avgustovskih kiša.

Problem sa visokim dnevnim temperaturama nastavio se i u avgustu, te je berba šardonea u mnogim mladim zasadima krenula već nakon 25. avgusta, uslovljena brzim padom ukupnih kiselina i skokom pH vrednosti. U starijim zasadima na višim terenima, odnos zrelosti, sadržaja šećera i kiselina nešto je bolji, te su odlike sezone sazrevanja veoma precizno prikazale razlike među pojedinim podnebljima. Sa sovinjonima se krenulo s početka septembra, pa sve do polovine, ali je aromatski profil grožđa, usled „tople godine“ pomeren ka zrelijem i intenzivnijem, te je opšti zaključak da je godina „teška“ za sovinjone. Frankovka je bila izvrsna, a u retkim vinogradima sa gameom u centralnoj Srbiji, postignuti su definitivno najbolji rezultati ikada.

Za merlo se mogao birati dan berbe po volji, jer se aromatski profil školski menjao nakon postignute fiziološke zrelosti. Uglavnom je berba bila pomerena za početak oktobra. Kaberne fran je bio sladak i aromatičan, a od kaberne sovinjona koji je bran sve do 20. oktobra treba s pravom mnogo očekivati. Za razliku od belog grožđa, u crnim sortama, pogotovo kod kabernea, odnos sadržaja šećera i kiselina bio je mnogo povoljniji, te iako se godina može opisati kao topla i sušna, treba očekivati crvena vina za duge staze.

Ukratko, osim sveprisutnosti u vinogradu i igre sa trenutkom berbe grožđa belih sorti vinove loze, kako alkoholi ne bi dominirali, 2011. je još jedna velika berba za vinare Srbije!

VINO

Ubedljivo najlepše vino koje sam probao je šampanjac Krug. To vino je zapravo poezija pretočena u čašu. Veoma cenim i filozofiju proizvođača, koji po cenu propadanja firme ne žele da oslabe kvalitet. Što se domaćih etiketa tiče, skoro sam probao Cilićev Fume blanc i smatram da je to najbolje belo vino kod nas. Volim i Aleksandrovićev Trijumf barik, Radovanovićev i Tvrdoški kaberne, Spasićevu Tamnjaniku, a prava privilegija je probati vina koja proizvodi vladika braničevski gospodin Ignjatije. Generalno, mislim da su naša vina preskupa i da se za taj novac mogu kupiti bolja strana vina. Zato pravo čudo može da napravi onaj vinar koji spusti cene, a zadrži kvalitet. Naši vinari se obično pravdaju time što sve što proizvedu i prodaju, pa stoga nemaju potrebe da spuštaju cene.

Poseta vinarijama Krug i Veuve Clicquot u Francuskoj nešto je najlepše što sam doživeo i čega se, razumljivo, prvo setim na pomen vinarstva i gastronomije. Na koji način su nas tamo ugostili i čemu su nas učili, pamtiću ceo život. Inače, mišljenja sam da je društvo neobično važno za uživanje u vinu. Jedan moj prijatelj učinio mi je čast i pozvao me da zajedno pravimo vina za našu upotrebu, pa najviše uživam kada sa njim ispijam naše rajnske rizlinge, merloe, šardonee… Ništa lepše nego kada sam napraviš nešto.

HRANA

Razmišljao sam da za nekoliko godina, zajedno sa jednim mojim prijateljem, inače Italijanom, otvorim wine bar u kojem bi gosti mogli da naruče čašu vina i neko meze, a da pritom ne uzimaju ceo obrok. Onako, kako propisuje srpska tradicija: dođu vam gosti, a vi im odmah iseckate neko meso, malo sira, napravite salatu i poslužite piće… Nedostaje mi takvo mesto u Beogradu. Inače, mislim da nema specijaliteta koji volim, a da ne može da se naruči ni u jednom domaćem restoranu. Mada, kada bolje razmislim, možda nijedan restoran nema u ponudi obične prženice, ili kako ih je moja baka Grkinja Eufrosinija zvala – điđi-papa.

IZLAZAK

U suštini ne volim restorane koji su „na glasu“…Više volim neka skromna i skrivena mesta. Ali, sviđaju mi se bašte restorana Franš i Madera, mada mi za totalnu romantiku nedostaje neka voda sa strane – reka ili more. To imamo kod jednog našeg prijatelja koji na obali Pržna ima sjajan restoran. U takvoj atmosferi najradije naručim goveđi karpaćo, a potom ribu u soli, na primer grdobu. Sve to, razume se, prate odgovarajuća bela i crvena vina… Po kafićima retko izlazim, ali volim da svratim kod svog kuma u kafić Lime na Obilićevom vencu i da popijem kafu u Cafe&Factory iz koga se pruža predivan pogled na Hram Svetog Save. Kada smo kod toga, ubedljivo najlepši pogled imaju restorani Public i Aleksandar na Košutnjaku. Što se splavova tiče, ne volim ih isključivo zbog muzike koja se tamo sluša. Ponekad odem na splav Ada, odakle se pruža divan pogled na Kalemegdan. Kada se pomene idealan izlazak, odmah mi na pamet padnu skadarlijske kafane, koje imaju nezamenljivu čar. Volim tamburaške orkestre koji čuvaju ugled narodne i gradske pesme. Inače, neobično volim muziku i mislim da bez pesme i vina nema pravog druženja.

Na stolu volim da vidim sezonske salate, dobre sireve, masline, pršut i onda je samo nebo granica zadovoljstvu. Naravno, poželjno je da krug prijatelja s kojima sam takođe voli da uživa na sličan način. A ja takvih prijatelja, Bogu hvala, imam mnogo.

„Koja vina biste preporučili za ulaganje pitanje je koje često postavljaju naši klijenti u poslednjih nekoliko meseci, i to obično nakon pitanja „Da li je vino pogodno kao investicija?“ U ekonomski turbulentnim vremenima kakva su ova u kojima su mnogi „prste izgoreli“ sa akcijama i fondovima, raste potražnja za alternativnim mogućnostima investiranja, a jedan od popularnijih je ulaganje u vino. To potvrđuju i izveštaji sa aukcija, koji između ostalog prenose informacije i o „kineskoj žeđi“ za crvenim vinima iz Bordoa, što je rezultiralo prošlog avgusta na aukciji kod Kristija u Hongkongu prodajom kolekcije od 300 boca vina Chateau Lafite iz godina 1981. do 2005. za 380.000 evra

Neka kultna vina zaista obećavaju dugoročno više profite sa nižom stopom nestabilnosti nego akcije, jer se razvijaju, pogotovo u vremenima krize, mnogo bolje nego tržišta kapitala. Veliko englesko trgovinsko preduzeće Berry Bros & Rudd obračunava u poslednjih 25 godina prosečan godišnji profit od oko 15 odsto sa tihim periodima (otprilike između 1998. i 2002. godine) i burnim vremenima, kao što je bio period između 2005. i 2007.

Iako je Liv-ex Fine Wine 100 (FW 100), jedna vrsta „Dau Džons trgovine vinom“ kojim se meri 100 vina kojima se najčešće trguje, nakon ekstremnog rasta u poslednje dve godine u međuvremenu nešto opao, prihodi su i dalje izuzetno unosni. Tako je indeks porastao za više od 85 odsto u poslednjih pet godina. Pojedinačna vina – čak i mlada kao što su Chateau Latour iz 2008, mogu imati čak nekoliko stotina odsto veći rast vrednosti. Ko je ovo vino sredinom 2009. godine kupio u pretplati po ceni od 180 evra po flaši, može ga prodati danas, u zavisnosti od tržišta, čak za 660 evra, i više. Dakle, ova vina pobeđuju čak i zlato kao najvećeg profitera u krizi, čija se cena u osvit finansijske i ekonomske turbulencije u istom periodu „samo“ udvostručila. Čak kratkoročni pad potražnje za ovim vrhunskim vinima se brzo kompenzuje, kao što je pokazao razvoj u godinama krize, od 2008-2009. Ko je, na primer, u junu 2006. godine sanduk vina Lafite Rothschild kupio u pretplati za oko 4.000 evra (plus porez), u leto 2008. dobio je skoro 11.000 evra. U novembru te godine, cene su zbog ekonomske krize pale na oko 6.600 evra, da bi se do početka 2011. vratile i podigle na više od 14.000 evra. Dakle, vino može da stabilizuje i da diže svoju vrednost. A u vremenima krize naročito trenutno blago smirivanje tržišta u ovom sektoru daje dobre mogućnosti za kupovinu vina u smislu investicije.

Naime, čak i u kriznim vremenima svetske ekonomije, vrhunska vina su i dalje jasni dobitnici globalizacije, koristeći rastuću globalnu potražnju naročito na tržištima kao što su SAD i Azija. Kult vina je sada za sve veći broj bogatih kupaca postao statusni simbol i deo imidža, kao uostalom i drugi luksuzni brendovi. Recimo, boce Chateau Lafite, Rothschild ili Latour kupuje trendi i dobro stojeća klijentela pod istim kriterijumima kao što kupuju Louis Vuitton torbe ili Mercedes automobile – baš kao izraz prestiža i individualnog životnog stila. Ali dok potražnja brzo raste, proizvedena količina ovih vrhunskih vina ostaje skoro identična, jer površina vinograda vinarija Lafite i Latour ne može se tek tako proizvoljno proširiti. I više od toga: dostupna količina ovih najtraženijih vina na tržištu s vremenom se smanjuje jer se mnogo troše, što im dodatno diže cenu i značajno doprinosi relativno stabilnoj vrednosti vina, koja su manje sinhronizovana sa tržištima kapitala.

Rizik uvek postoji

Ali, pažnja! Ulaganje u vino ne znači nužno i veliki profit, jer ima mnogo rizika i zamki za početnike. Pre svega, tržište je veoma neprozirno i veliki je broj „crnih ovaca“. Često susrećem investitore kojima je sumnjivi trgovac prodao skupa vina, a koja nisu vredna za ulaganja. Ili još gore, dobili su falsifikovano vino. Zato su naslednici, koji mi nude navodno vredno „otkriće iz svog podruma“, često razočarani kad saznaju da imaju staro vino, ali bezvredno kao investiciju jer se njihova vrednost svodi na sentimentalnu dimenziju.

Tako je samo mali broj vina pogodan za investiranje, ali ona se moraju jako pažljivo čuvati – u prostoriji za odležavanje konstantna temperatura mora da iznosi od 10 do 12 stepeni, lagerovanje se mora odvijati u tamnoj prostoriji i to na 65 do 85 odsto vlažnosti vazduha. Takođe, mora se imati i kompletna „biografija“ vina, a čak i mala oštećenja etikete ili nejasno poreklo smanjuju inače ogromnu vrednost boce.

Šta vino čini vrednim

Postoji veliki broj kriterijuma koji vino čine pravom investicijom, a prvo i osnovno je ime, ugled i tradicija proizvođača. Samo vina iz 20 do 30 vinarija širom sveta su dobra za investiranje (od kojih većina dolazi iz Bordoa), a glavni razlog je u tome što ove vinarije nude vrhunski kvalitet vekovima, što im je opet omogućilo da steknu ogroman međunarodni ugled. Uostalom, ko želi da investira u nepoznato vino za koje ne postoje kupci? Osim toga, vrhunska bordo vina su veoma trajna (dugovečna) i na taj način posebno pogodna za dugoročne investicije. Zato su, recimo, Premier Crus Lafite-Rothschild, Latour, Mouton-Rothschild, Margaux i Haut Brion nesporne zvezde u poslovanju sa vinima. Čak ni najveća kultna vina iz Italije nisu po pravilu dobra dugoročna investicija, osim nekoliko izuzetaka, zato što nemaju potreban potecijal starenja. I u svetu široko dostupna kvalitetna vina iz Novog sveta, kao što su Grange i Opus One, samo su u određenoj meri pogodna kao investicija. Presudno za investiciju jeste ocena koju je vino dobilo od renomiranih vinskih kritičara. U suštini, samo vina koja su dobila između 95-100 bodova su dobra za investiranje.

Ove ocene mogu biti revidirane tokom vremena, što ima direktan uticaj na cene. I godina berbe igra ključnu ulogu za povećanje vrednosti, pa se preporučuje ulaganje samo u najbolja godišta. A to su u Bordou u proteklih 30 godina bile 1982, 1989, 1990, 2000, 2003, 2005. i 2009. godina.

Može i sa manje novca

Da bi se u portfoliju imala premier vina, skoro da je potrebno biti milioner, ali zato već sa oko 10.000 evra možete da ostvarujete priličan profit. Postoje tri strategije:

1. Za manje budžete je korisno, na primer, kupovati jeftinija vina sa niskim rizikom i srednjim potecijalom profita, kao što su Chateau Lynch-Bages, Pontet-Canet ili Calon-Segur, koji imaju tradicionalno jaka sekundarna tržišta, na kojima se tamo opet lako mogu prodati – mada ne i sa bujnim profitom.

2. Ko ima više kapitala na raspolaganju, najbolje je da kupuje premier cru i super seconds von Bordeaux, koja su znatno skuplja, ali je zato potencijalni profit značajno veći.

3. Fokusirajte se na veoma retke i skupe segmente kultnih vina, kao što su Pétrus, Le Pin ili vrhunska vina iz Burgundije. Ova druga su mnogo ređa nego bordoška vina, zato što vrhunske vinarije u Burgundiji proizvode samo male količine (u proseku oko 500 kutija, a 12 boca je u jednoj). Za poređenje, godišnje se proda od 15 – 20.000 kutija bordoških premier grand cru vina. Potencijal vrednosti za rast može da bude izuzetan kod tako retkih vina, naročito od kada je Kina, nakon prvobitnog „buma“ oko Bordo premier cru, otkrila vrhunske burgundce za sebe – posebno vina Domaine Romanee-Conti. Tako je u septembru u Hongkongu na aukciji sanduk vina Romanee-Conti iz 1990. godine prodat za rekordnu cenu od 297.400 dolara.

Sve zavisi od pravilnog tajminga

Kao i kod hartija od vrednosti, uspeh vinskih investicija zavisi uglavnom od pravilnog tajminga. A kako nijedno od vrhunskih vina ne može doneti veliki dobitak preko noći, treba računati na period od najmanje pet do deset godina kako bi se ostvario profit. Ovde su moguća dva pristupa:

Prvo, takozvane en-primeur kupovine, u kojima se dobija vino kao „futures“, odnosno u vreme kada su još uvek u buradi. To je kod bordoških vina slučaj, na primer, dolazećeg proleća/leta nakon berbe, kada šatoi predstavljaju svoja vina novinarima i trgovcima. Ko je tada u fazi registracije za prvu ratu kupovine (kod svake druge faza generalno se povećava cena), spekuliše da će se vrednost povećati i prodaje neposredno nakon isporuke vina ili dve godine kasnije, ili pak lageruje vina i čeka pet do deset godina. To je vreme koje je u proseku potrebno da bi kvalitetno vino dostiglo pravu zrelost za konzumiranje. Ovo povećava tražnju – prve boce će biti popijene, a cena je privlačna. Bar u teoriji.

Ovde postoji rizik, jer naravno da niko ne može da predvidi tačno kako se nedovršena vina i njihova vrednost zapravo razvijaju i da li na primer visoke početne procene koje daju kritičari kasnije mogu biti revidirane. A to cene ponovo spušta, kao što je bio slučaj sa berbom u Bordou 1997. Osim toga, plaćate prodavcu za proizvod koji još niste dobili, a ako ode u stečaj, gubite novac u tom slučaju.

Druga strategija podrazumeva praćenje berbi unazad (back-vintage-strategy) i da starije „vintages“ vina uzmete u portfolio. Postoje dve mogućnosti: ili da kupite, kao i većina investicija vinskih fondova, relativno mlada vina, koji su oko pet godina mlađa od svoje „zrelosti“ i prodate ih čim dostignu potrebnu zrelost i kada se pojave na vinskim kartama restorana. Ovde nije nužno koncentrisati se na „highest rated top crus“ vina.

Upravo mnoga druga do peta-izrasline (growth), kao što su Pontet-Canet, Lynch-Bages i slične u rasponu od 95 do 97 poena, ovde pokazuju dobar rast dobiti. Ili, fokusirati se na top-vinarije, „vintages” ili vina sa vrhunskim ocenama, koja su dostigla zrelost već za piće, ali i dalje imaju dug životni vek, pa se u tom slučaju spekuliše sa povećanjem nestašice u snabdevanju.

Zadovoljstvo zagarantovano

Koji god pristup da izaberete, trebalo bi da poslušate sledeće savete:

1. Tražite savet od investicionog profesionalca.

2. Kupujte vino samo od renomiranih i pouzdanih trgovaca – po mogućstvu u zatvorenim drvenim kutijama ili u velikim formatima, kao što su magnum flaše i dvostruki magnumi, jer je njihova vrednost obično veća od vina u standardnim bocama.

3. Ne stavljajte sve na jednu kartu i posmatrajte vino kao dopunu svojih investicija.

Konačno, i kod investicije u vino nema ljudskog prava na dobit. Ulaganje u vino ima jednu prednost u odnosu na druga ulaganja. Čak i ako se investicija ne razvija kako je željeno, ostaje na kraju jedna naročito prijatna mogućnost: uživati u dobrom vinu u krugu porodice i najboljih prijatelja. Pokušajte to sa bezvrednim akcijama Lehman-Brothers!

Brenners Park Hotel & Spa

Tradicija ovog hotela počinje davne 1834. godine, kada je hotel nosio naziv Stephanienbad, u čast princeze Stefani od Badena, usvojene Napoleonove ćerke. S godinama je hotel prošao brojna renoviranja, da bi se 1969. prekinula tradicija porodice Brenner. Međutim, hotel je nastavio da živi pod istim imenom i danas privlači brojne posetioce svojim toplim gostoprimstvom.

Brenners Park Hotel & Spa ima ukupno sto soba i nudi gostima mogućnost da biraju između klasičnih soba, junior i standardnih aparmana, uključujući i Royal Penthouse. Kombinacija izuzetnog luksuza i komfora svih soba ogleda se u individualnom dekoru i nameštaju uz elemente elegantnih antikviteta.

Večera u Brenners Park restoranu, koji ima dve Mišelinove zvezdice, predstavlja izuzetno gurmansko iskustvo. Od otvaranja 2002. godine, šef Andreas Krolik sa svojim timom se trudi da svojim menijem zadovolji i najzahtevnije mušterije. Tokom hladnijih meseci najprimamljivije mesto za obroke je Wintergarten restoran, sa staklenim krovom i predivnim pogledom na park, gde se služi pretežno mediteranska hrana. Tu su i Cigar Lounge sa velikim izborom cigara, konjaka, viskija i vina, kao i Oleander Bar i Kaminhalle, savršena mesta za popodnevni odmor uz kafu ili piće.

S obzirom na to da se hotel nalazi u poznatom lečilištu, zdravstvena nega se podrazumeva. Tako ćete u Brenners Park Hotelu & Spa dobiti potpunu profesionalnu uslugu za sve u vezi sa zdravljem – od saveta za prevenciju do lekarskih tretmana po najsavremenijim tehnikama. Lečenje se bazira na prirodnoj medicini, naturologiji – alternativnoj metodi koja tretira uzrok bolesti prirodnim metodama kako bi se postiglo optimalno zdravlje. Naravno, veliki izbor tretmana za negu lica i tela može se izabrati u spa centru, kao i relaksacija u nekoj od sauna ili bazena – laconiumu (suvoj sauni sa temperaturom od 50 stepeni C), japanskoj cvetnoj kadi ili finskoj sauni sa terapijom svetlošću. Hotel pruža i kompletni fitnes program, uz lične trenere i kvalifikovane sportske instruktore, kao i zatvoreni bazen.

Baden-Baden nudi brojne mogućnosti za sportske aktivnosti: trčanje, pešačenje, vožnju bicikla, jahanje, golf, planinarenje, svako može da izabere po sopstvenim afinitetima i kondiciji. Za zimske mesece može da bude dobra polazna tačka za skijanje i zimske sportove, a u svim periodima godine predstavlja pravo uživanje posmatrati prelepe pejzaže Švarcvalda.

Smeštaj u Brenners Park Hotel & Spa se kreće od 195 do 1.250 evra van sezone i od 235 do 1.500 evra u sezoni. Cene uključuju korišćenje spa i fitnes centra, kao i bazena.

Poslovanje po kaizen principu

Nakon što je diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, prva radna iskustva stekao je u bankarskom sektoru. Počeo je kao pripravnik u Societe Generale banci, da bi osmogodišnju karijeru u bankarskom sektoru završio kao rukovodilac Sektora za tržišnu podršku Hypo Alpe Adria banke u Srbiji. Zatim prelazi u JTI, na poziciju direktora pravnih poslova, gde postaje i član Izvršnog odbora za region Zapadnog Balkana

Kretanje

Prelazak iz bankarskog sektora u kompaniju JTI za mene je bilo otkrivanje nečeg sasvim novog. Ujedno, i veliki izazov. Pozicija direktora pravne službe JTI-a je vrlo dinamična, ujedno i veoma zahtevna. Odgovornost je velika, ali to je jedna od stvari koja mi pruža punu satisfakciju. Biti na čelu pravne službe znači da se moj tim i ja staramo da svaka aktivnost kompanije JTI bude u skladu sa propisima, a ujedno dajući svoj doprinos ostvarivanju ciljeva i zadataka kompanije. Činjenica je da kao duvanska kompanija poslujemo u restriktivnom okruženju, što se oslikava na sve naše svakodnevne aktivnosti.

Globalno i lokalno

Japan Tobacco International je međunarodni ogranak kompanije Japan Tobacco Inc. (JT), vodećeg internacionalnog proizvođača duvanskih proizvoda u svetu. Sedište kompanije je u Ženevi, a poslujemo na 120 tržišta i zapošljavamo preko 25.000 ljudi. Kada govorim o našim brendovima, pre svega bih pomenuo svetski poznate brendove kao što su Winston, Camel, Sobranie, Glamour, LD, Mild Seven, Benson & Hedges. Ono što je interesantno, i na šta smo ponosni, jeste da smo na prvom mestu na tržištu Rusije.

U Srbiji, JTI posluje u Beogradu gde se nalazi sedište kompanije i u Senti, u kojoj je naša fabrika. Beograd je centar regiona za Zapadni Balkan, odavde upravljamo svim tržištima u okruženju. JTI posluje u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Albaniji, dok na ostalim tržištima poslujemo indirektno, preko svojih distributera.

Pravna harmonija

Situacija na polju pravne sigurnost u Srbiji se menja, i to na bolje. Našoj kompaniji, kao stranom investitoru je za sigurnost poslovanja veoma važna predvidivost i stabilnost regulatornog okruženja. To nam je na prvom mestu. Najviše nas se tiče akcizna politika države, zbog čega se i zalažemo za unapred definisan akcizni kalendar, i to dugoročan, za period od tri do pet godina. Suština pravne sigurnosti je, između ostalog, da možete da planirate svoje investicije, kreirate stategiju, ostvarujete planove i ciljeve, što vodi do povećanja broja radnih mesta, standarda zaposlenih i ulaganja. Preduslov za to je stalni dijalog sa Vladom Republike Srbije. Takođe, zalažemo se za harmonizaciju akciznih politika u regionu, pa u tom smislu svoja pozitivna iskustva iz Srbije koristimo u okruženju.

Zakon o zabrani pušenja

Smatramo da je postojeći zakon efikasan i uravnotežen, da štiti nepušače, a istovremeno omogućava pušačima da puše u kafićima, klubovima i barovima u kojima se odvija veći deo društvenog života. Zakon je takođe bitan kao jedna vrsta potpore ugostiteljskoj industriji. Veliki broj ljudi u Srbiji živi od ugostiteljstva, a restriktivniji zakon bi imao negativan efekat na tu industriju.

Izazovi komunikacija

Kada je u pitanju komunikacija na mestu prodaje, primetna je harmonizacija propisa sa propisima koji važe u EU. Restriktivnost tih propisa se u najvećoj meri odnosi na zabranu marketinga. U Srbiji je dozvoljena mogućnost komunikacije na mestu prodaje. Suština je da svakom od naših  potrošača pružimo pravu informaciju o našim proizvodima, o njihovom kvalitetu i svojstvima, i upravo je na tome bazirana naša komunikacija sa potrošačima. Mi se kao kompanija zalažemo za jasna i striktna pravila koja će važiti za sve i koja će se dosledno primenjivati.

Društveno odgovorno poslovanje

JTI je veoma aktivan na polju društvene odgovornosti. U Beogradu smo posvećeni unapređivanju sistema socijalne zaštite. U saradnji sa Skupštinom grada, pokrenuli smo osnivanje Dnevnog boravka za osobe sa posebnim potrebama, a ovih dana nas očekuje otvaranje Dnevnog boravka za stare.

Tu je i pozorište u Senti, pomogli smo adaptaciju i omogućili da ovo pozorište ponovo zaživi i postane centar kulture Severnobanatskog okruga.

Poslednji projekat je poklon gradu Beogradu. Reč je o aleji japanskih trešanja.

Kao kompaniji sa japanskim korenima, promocija japanske kulture nam je jako bitna, a promocija filozofije kaizena je nešto što sa ponosom ističemo. Kaizen je način poslovanja koji je zaslužan za izvanredne uspehe japanskih kompanija i znači „stalno napredovanje“. To je princip stalnog napredovanja uz optimalnu upotrebu svih raspoloživih resursa, i sa akcentom na razvoju ljudskih kvaliteta. Kompanija zaposlenima omogućava različite seminare i treninge i podstiče ih da daju svoje predloge za unapređenje poslovanja.

Nijedan dan u našoj kompaniji ne prođe a da ne probamo da uradimo nešto na nov način, bolje nego što je to  bilo juče. Radimo maksimalno na tome i verujemo da je kaizen idealan za mala i srednja preduzeća u Srbiji zbog čega kontinuirano radimo na njegovoj promociji. Primenom kaizena produktivnost naše fabrike u Senti je povećana za 50%, a efikasnost za 30%. To je sjajan rezultat.

Lično

Što se tiče mog slobodnog vremena, sport mi je na prvom mestu. Trčanje, teretana, a povremeno odigram i partiju tenisa. Posao kojim se bavim zahteva „ventil“. Što se tiče moje omiljene kuhinje, pošto dosta putujem, volim da uživam u lokalnim specijalitetima. Najviše mi prija mediteranska kuhinja, zato što je lagana, kvalitetna, zdrava. Ako me pitate za japansku, pre svega bih istakao način pripreme namirnica koji je sjajan. Ne osećate teškoću nakon jela, uživate u čistim ukusima. Domaća kuhinja je ukusna i uživam u njoj, ali za nju važi sve potpuno suprotno od onoga što sam naveo za mediteransku.

Nedavno sam počeo da ozbiljnije otkrivam vinski svet, doduše, tek sam na početku. U Beogradu mi se sviđa to što se otvara sve veći broj vinoteka i wine barova. Vinska kultura se sve više širi i to me posebno raduje. A uz dobra vina odlično se slaže naš brend Sobranie koji neguje visoki kvalitet, tradiciju, stil, istančani ukus. Od vina koja su na mene ostavila poseban utisak izdvojio bih Château Montrose iz 1995. Prijatno sam iznenađen crvenim vinom Tapoš vinarije Vrbica. Volim i vina Slovenije i Hrvatske, posebno ona iz Istre i njihove lokalne sorte malvaziju i teran… Ipak, verujem da je najlepše ono vino koje podelite sa nekim do koga vam je stalo. To je za mene suština.

Kada se sa četrnaest godina pojavila u Nije lako s muškarcima, Branka Katić je „gurnula nogu“ u vrata filmskog sveta kroz koja je veoma želela da prođe i borila se kako je znala i umela da u njemu ostane. Uspelo joj je, prilično je očigledno. Pre tri godine odigrala je ulogu rumunske madam u Čikagu koja je, kako je ne bi deportovali nazad u Banat, izdala gangsterskog superstara Džona Dilindžera. Dilindžera igra niko drugi do Džoni Dep. Public Enemies je režirao Majkl Man kojeg rutinski svrstavaju među najbolje američke režisere ikad. Film je samo u SAD zaradio preko devedeset sedam miliona dolara, dvostruko više nego što je u njega uloženo
Danas Branka živi u Los Anđelesu sa dva sina i mužem, režiserom Džulijanom Farinom, čiju režiju gledamo u seriji Entourage, a da i ne znamo da to ima neke veze sa njom. Čak je režirao i dve epizode serije Seks i grad, u šestoj sezoni.
Branka je doživela rad sa Džonijem Depom kao nagradu za sve što je uradila na filmu, od prve scene u Nije lako s muškarcima snimljene pre više od dvadeset pet godina, u kojoj džogira sa ogromnim bernardincem, pa zatekne „sestru“ kako se ljubaka sa Zoranom Cvijanovićem, do teške scene pregovora sa agentom FBI-ja u kojoj pristaje da izda Dilindžera i crvenog tepiha na spektakularnoj premijeri.

WS: Da li ti je uloga u Public Enemies otvorila nove mogućnosti u Holivudu?
Sigurno da je dobro biti u tako velikom filmu sa tako dobrim glumcima. Išla sam da vidim nekoliko kasting reditelja u vezi sa drugim poslovima i dobila komplimente, ali ne znam šta da ti kažem – sigurno je bolje imati to u CV-u nego nemati. Meni je bilo jako zanimljivo da vidim kako te velike produkcije funkcionišu, ali je raditi sa Džonijem Depom bilo ono što je stvarno nezaboravno.

WS: Nikola Koljević je rekao da si ga, dok ste snimali Ženu sa slomljenim nosom zabavljala pričama o Depu.
Pa tu je najveći doživljaj bio videti koliko je on normalan i skroman. Biti najveća filmska zvezda na planeti i sačuvati humanost, biti divan prema čitavoj ekipi, zasmejavati statiste samo da bi atmosfera na snimanju svima bila lepa, stvarno je fenomenalno. Imali smo naporno snimanje, po šesnaest i osamnaest sati, ali kad bi završio sve, Džoni Dep bi uredno stao kod grupe obožavalaca, pozdravio se s njima, seo i sa svakim popričao, delio fotografije… Tako vidiš da on stvarno ceni svu ljubav koju mu ljudi daju i da je vrlo iskren u tome što radi.

WS: Neverovatno je koliko znači njegovo ime. Moja ćerka nije znala ko si ti, ali kad sam joj rekao da si igrala sa Džonijem Depom, sve joj je bilo jasno.
Nisam htela da ga gnjavim, ceo svet ga proganja, ali na kraju nisam izdržala, pa sam ga zamolila pred kraj snimanja da mi potpiše šest fotografija za moje i još neke klince iz familije.

WS: Odakle ti uopšte na filmu kao dete?
Pa to pitaj moju mamu. Upala mi je u sobu jednog jutra kad sam imala četrnaest godina i rekla: „Ajde, glumice, ustaj, dosta si glumila po kući, eno ga oglas u Politici. Pošalji sliku.“ Trebalo je da joj pomognem da pegla neke tatine košulje, pa sam ustala, poslala to i potpuno zaboravila. Onda sam posle jedno dve nedelje dobila poziv. Kad sam otišla, tamo je u nekom dvorištu čekalo jedno šeststo devojčica da se sretnu sa rediteljem. Ali, kad imaš četrnaest godina, potpuno drugačije misliš. Bila sam jako samouverena i rekla sam da stvarno ne znam šta traže sve te devojčice tu kad sam ja idealna za ulogu. To se i dopalo reditelju jer je lik koji sam posle igrala stvarno jedna samouverena devojčica. Dobila sam ulogu i na snimanju se zaljubila u ceo taj novi svet koji se otvorio preda mnom.

WS: Da li si kasnije, kada više nisi bila „dete glumac“, osećala pritisak da moraš da dokažeš da zaista možeš da glumiš?
Umetnici su često nesigurni. Glumci se brinu da li će da odigraju nešto dovoljno dobro – to je univerzalna situacija za svakoga, samo što to ne želimo uvek da priznamo. Imala sam sreću da su mi bile ponuđene dobre uloge po odličnim scenarijima, pa sam mogla da pokažem da umem da glumim, ali i dan-danas strahujem kada prvi put gledam nešto što sam radila. Strahujem zato što mi je stalo da to bude istinito. Jer, ja mogu samo da dam sve od sebe u tom trenutku, kada snimamo, a kako će to da izgleda na kraju zavisi od montažera, reditelja… Nije u mojim rukama. Tek kad drugi put gledam to što sam radila, mogu da ga sagledam kao celinu.

WS: Mi nismo anđeli je film koji je mogao biti veoma idilična priča – mlad režiser, mladi glumci, novi humor na našem filmu, veliki uspeh… Ali se uspeh događao u vreme kada se država raspadala u ratu. Kako si ti to doživela?
Jeste, taj film je za mnogo ljudi postao oblik eskapizma od rata koji se dešavao svega dvesta kilometara od nas. Sećam se tih festivala na koje smo išli sa filmom. Mi smo odjednom postali talk of the town, svi su pričali o nama i osetila sam šta znači biti deo nečega što je stvarno dobro, što komunicira sa publikom i svima se zaista dopada. Karijera ti ide uzlaznom linijom, a Srbiji, zbog rata i ostalog ne ide uopšte dobro. Sećam se mešavine sreće zbog uspeha koji nam se dešavao i tuge zbog, pa, skoro svega ostalog.

WS: Kako si uopšte dobila ulogu u filmu Wariors, na čije snimanje si otišla dva dana pred bombardovanje?
Ta priča je potpuno neverovatna, mislim da je to dobar primer kako ne znaš šta će ti se desiti i kako ne valja praviti planove. U London sam otišla da bih srela Baza Lurmana koji je tražio glumicu za film Mulen Ruž. Trebalo je da pevam na toj audiciji, a ja nisam mislila da to preterano dobro radim i kad je pitao: „Kako pevaš?“, rekla sam: „Pa, ne verujem baš da ću vam dotaći dušu, ali mogu da pokušam.“ I kada sam završila, rekoh: „Dobro, a sad doviđenja“, a on me pozove i kaže: „Ne, hoću da vidim kako glumiš.“ Onda sam glumila, a kada sam završila on me odvede u stranu, da niko ne čuje i kaže: „Nemoj nikad više za sebe da kažeš da nešto ne radiš dobro. Ti si bila bolja od svih devojaka koje sam danas video.“ Mislim, tad sam još bila devojka. Rekao mi je onda da imam dobar tajming za komediju i posle sam razmišljala – on to uopšte nije morao da uradi… Nekoliko dana kasnije srela sam reditelja Pitera Kozminskog zbog filma Wariors čija se radnja događala u Bosni. Ja sam malo bila u fazonu – šta oni ima da prave priču o našem ratu, šta oni znaju o tome – a on mi je rekao: „To nije više priča o vašem ratu, nego o našim momcima u vašem ratu.“ Dobila sam ulogu. Snimao se u Češkoj.

WS: U nezgodno vreme…
Ma da. Iako je bilo mnogo glasina da će se desiti nešto loše, meni je bilo potpuno nemoguće da u to poverujem. Mislim, u Srbiji sam ostavila prijatelje i porodicu. Kada je krenulo… Bilo je šokantno. Sigurno mi nije bilo gore nego bilo kome ko je bio u Beogradu, ali je mene, kao verovatno i mnoge u sličnoj situaciji, mučilo što sam bila u inostranstvu, na sigurnom. Zašto sam ja pošteđena celog tog iskustva? Ceo svoj život sam provela u toj zemlji, a sad nisam tamo, sa svojima, kad se tako nešto događa.

WS: Šta je bilo kada si završila snimanje Wariorsa?
Našla sam se u Londonu i prijatelj me odveo kod Sonje Frenklin, divne žene, srpske vile koja je primala omladinu iz Beograda. Sećam se da mi je, kad sam došla kod nje rekla: „Dušo, ovo je tvoja soba, molim te nemoj da kupuješ hranu nego se posluži onim što ima u frižideru.“ Ona uopšte nije gledala moje filmove, nego se prosto brinula za razne klince iz Beograda i primala nas u svoju kuću. Dan-danas smo prijateljice. Pošto sam boravila neko vreme u Londonu, desila se jedna važna stvar za mene – shvatila sam da mogu da živim i negde drugde osim u Beogradu. To mi ranije nikad nije padalo na pamet, ali kada sam se posle bombardovanja vratila kući, gde je Milošević još uvek bio na vlasti, a ljudi iznureni tim groznim iskustvom… Videla sam da mogu nazad u London. Pa, broj filmova snimljenih te godine bio je – dva. Mislila sam kako nije fer da publika ide u bioskop i svaki put gleda mene (smeje se). Snimila sam onda neki nemački film u Mađarskoj, lepo se vratila u London i dobila ulogu u seriji The Vice, koju sam još uvek pogrešno izgovarala „uajs“. Kasnije je, pre svega zahvaljujući jako dobrom agentu, krenula jedna prilično stabilna karijera u Engleskoj i evo – drugi put ove godine sam u Mančesteru i snimam dramu u četiri dela koja se zove Kratak spoj. Uloga mi je veća nego ikad, znači sad u hotelskoj sobi glumim s ove strane s jednim zidom, a sa ove druge sa drugim zidom… Učim teksta koliko nikad u životu nisam imala. Juče smo snimali na plaži i priroda se urotila protiv nas. Vetar je duvao tako da si mogao da se nasloniš na njega i ne padneš. Pljuskovi sve vreme, pao je i grad, a snimali smo scene koje su poprilično intimne i napete. Glumim alkoholičarku koja već sedam godina ne pije i ona je, kako se to zove u tom svetu anonimnih alkoholičara, „sponzorka“ koja pokušava da pomogne glavnom junaku da pobedi te demone alkoholizma. Ali uspeli smo, mislim da smo stvarno dobro radili uprkos svemu. Pobedili smo prirodu.

WS: Da li je Crna mačka, beli mačor zapravo film u kojem su te prvi put videli stranci?
Jeste, kako nije. Ja sam jako želela da dobijem ulogu u Undergroundu, ali nisam. Posle toga sam živela nekoliko godina u Španiji i tamo sam se sa Špancima zezala kako sam ja plava Ciganka: Soy Gitana rubia. Bilo je potpuno blesavo da dobijem ulogu plave Ciganke kod Kusturice kojeg obožavam, dva meseca posle te šale. Neke stvari izgleda možemo da prizovemo ako ih zaista želimo.

WS: Zašto si bila toliko zadovoljna radom sa Kusturicom?
Mnogo sam naučila.

WS: O čemu?
Kako se pravi film sa puno strasti. On ima neverovatnu energiju. Kad bismo mi bili životinje, on bi bio kralj svih životinja. Potpuno je opsednut detaljima i ima neverovatan osećaj za to šta funkcioniše kod publike. Zatim, pravi malo kompromisa. Neke scene smo ponavljali  trideset osam puta, gde prođeš kroz najrazličitije faze – od onoga što si mislio da u toj sceni uradiš, preko faze u kojoj uopšte više ne znaš šta radiš do nečeg novog i svežeg što ti se desilo zato što si u toj situaciji. Ja ti nisam previše precizna, znaš… Ja sam više intuitivna, pa ti vidi šta ćeš sa mojim opisima. Ali bez šale, mogu da kažem da je bilo zaista uzbudljivo i svakog dana nešto potpuno neočekivano. Mislim, bukirali su se brodovi koji su prolazili Dunavom da bi se pred njima snimalo… Celo to iskustvo je zaista bilo jedan kovitlac kojeg se i danas sećam sa puno uzbuđenja.

WS: Kada boraviš u tom kovitlacu i trideset osam puta snimaš istu scenu i dugo posle toga, posle čitave postprodukcije sedneš i vidiš film, kako ti je izgledao baš Crna mačka, beli mačor?
Film je i dalje zlatan. Divna komedija. Po belom svetu sam mnogo ljudi srela koji su mi rekli da je to njihov najomiljeniji film. Jednom sam sa klincima bila u maloj radnji na Sanset bulevaru, koja prodaje nameštaj iz šezdesetih godina i finu garderobu. Moja deca sela pred neki mali televizor iz šezdesetih da sačekaju da mama nešto kupi pošto je to njima dosadno i odjednom počnu da viču: „Mama, mama, jesi ovo ti?“ Kad ono – Crna mačka, beli mačor. Kakve su šanse da oni to vide u toj maloj radnji na Sanset bulevaru?

WS: Kako izgleda kad uletiš u seriju koja ide već nekoliko sezona, da snimiš samo jednu epizodu, kao što se desilo sa Entourage?
Pa to mi je bilo jedno od najstresnijih iskustava u životu. Desilo se jedno dve godine pošto smo došli u Los Anđeles. Suprug mi nije bio u gradu, po prvi put je trebalo da radim sa dvoje male dece, pa je trebalo sve to da organizujem – nemoguće, razumeš… I eto mene odjednom na setu, obučena u preskupe haljine – imala sam i čuvara nakita koji me pratio bukvalno na pet metara razdaljine gde god da sam otišla. Sad, to je HBO serija koja je išla već neko vreme i pisac mi je stalno govorio na probama da „glumim manje“. „Manje, manje, manje…“ Mislila sam – možda mi je Bog dao, pa Bog i uzeo, možda ja više i ne umem da glumim. Tiho sam umirala, stvarno. Ali kada smo nastavili snimanje i kad su okrenuli kameru prema meni  – pošto je bio krupniji plan, naravno da sam smanjila glumu pošto to i inače radim u krupnom planu i onda su odjednom svi bili zadovoljni. Stvarno sam odahnula. Imala sam momenat stravične nesigurnosti, mislila sam: „OK, bila sam glumica do sada, šta bih drugo sad mogla da radim u životu…“

WS: Još jedna HBO serija u kojoj si igrala, Big Love, događa se u mormonskoj zajednici, što je najdalje što se od Srbije može otići tematski, verovatno. Opet, glumila si osobu odavde i to tokom više sezona.
Tu sam ja upala slučajno, da ti kažem. Moj Džulijan je režirao neke epizode u prve dve sezone i posle radio sa piscima serije pošto se njima jako dopadalo kako je radio. Meni ni na pamet padalo nije da bih mogla da imam veze s tim. Najiskrenije sam pričala sa njima o seriji kao učesnik u raspravi i nakon što smo se tri-četiri puta družili, oni su preložili da napišu jedan lik za mene. Prva reakcija je bila: „Ne, to je nemoguće“, ali onda smo im ipak Džulijan i ja, na njihov zahtev, poslali moj show reel. Oni su to pogledali i poslali malo pismo o tome kakva sam ja glumica, u čemu je moj talenat. To je bilo malo „ljubavno“ pismo, Džulijan i ja smo se oduševili. Napisali su ulogu baš za mene i gledaoci su je dobro prihvatili. Nije imala neki tužan bekgraund kao u serijama u Engleskoj za koje je ono što me dovodi u Englesku uvek bio rat ili druga nesreća, pa sam bila slobodnija u okviru uloge. I na kraju svake sezone, Džulijan je govorio da ne očekuje da će me HBO ponovo pozvati, jer nemaju više kuda s mojim likom, ali zvali su me četiri puta.

WS: Koliko se promenio tvoj život od kada imate decu?
Ih, onoliko! Potpuno. Naravno, nabolje. Mislim da ništa bolje u životu nisam uradila od toga što sam mama dva mala mangupa. Sad sam u Engleskoj već pet nedelja, to je i vreme kada posao malo stane, a sada je sa nama i Džulijan koji mesecima nije bio tu, tako da su sada sa tatom dok ja snimam u Mančesteru. Stalno je makar jedan roditelj sa njima, stalno smo i na skajpu ali, nedostaju mi, naravno. Kaže mi ovaj mlađi: „Pa prirodno je da mi nedostaješ – ti si mi mama, a ja imam samo šest godina.“

WS: Jesu pravi dečaci, banditi?
Ma jesu, evo Lui je sad slomio ključnu kost, pa sedam dana kasnije opet dohvatio da igra fudbal u dvorištu. Onda sam morala da jurim i njega i njegove drugare. Kako ja okrenem leđa – on ponovo počne da igra. Sad je potpuno lud za fudbalom što može da bude jako korisno zato što planiramo da se najkasnije za godinu dana vratimo da živimo ovde u Engleskoj, a to neće biti lako njima dvojici pošto je njima Los Anđeles dom. Oni pričaju sa američkim akcentom, ne govore kao tata, tamo im je društvo, tamo idu u školu i promena neće biti laka. Pošto je Luiju, međutim, san da igra u premijeršip ligi, to će da bude dobar izgovor.

WS: Da li se u Los Anđelesu družite sa Radetom Šerbedžijom i njegovom porodicom? On ti je bio profesor na klasi?
Družimo se, s tim što je Los Anđeles čudan. Dugačak je sedamdeset kilometara u jednom pravcu i kad razvezeš decu u škole, na tenise, fudbale i sve ostalo, jako malo vremena ti ostaje da se socijalizuješ. Tamo se osećam prilično usamljeno. Nisam uspela da zavolim ondašnji život, ni sa svim tim suncem i klimom. Svaki dan je isti, ni to mi se ne dopada – ova engleska plaža na kojoj sam juče snimala, ta dramatična promena vremena – meni to više prija. A imam u Los Anđelesu i taj osećaj da smo došli, da sam trepnula i – sedam godina je prošlo. Najtoplije se nadam da ćemo se vratiti u London ili njegovu okolinu, Džulijan i ja o tome intenzivno pričamo. Da ne bude da se radi samo o klimi i nedostatku vremena – nama je ceo evropski senzibilitet, kako treba čovek da živi i šta je u životu bitno – mnogo bliži od američkog načina života.

WS: Kako vidiš svoju blisku budućnost u idealnoj varijanti?
Da ti kažem, uvek se nešto desi. Možda će u tih godinu dana za koliko planiramo da se vratimo ovamo, Džulijan dobiti da snima film u Australiji, pa ćemo svi otići tamo da živimo. Tako da bih u idealnom svetu želela samo da svi budemo više zajedno, pošto smo u poslednje dve godine zbog prirode posla bili mnogo odvojeni. A lepo nam je kad smo zajedno i nek smo samo zajedno i – ja ću biti srećna.

O VINU…

Za ovu ulogu, trenutno ne pijem. Nisam alkoholičar, ali moj lik jeste, pa sam poželela da imam bolji uvid u to koliko bi ona volela tu čašu vina tog dana, a mora da se odupire tome. Inače jako volim vino i omiljeno crveno vino mi je brunello di montalcino. Otkrila sam ga u jednom divnom restoranu u LA. Volim i Arneis Piemonte, suvo je i belo. I moj muž voli italijanska vina, što nije čudno, italijanskog je porekla. I volim naše domaće rakije. Sad kad sam bila u Beogradu, ja zbog ove moje uloge nisam pila ni tada, a sve moje drugarice su uživale u čarima alkohola –čežnjivo sam ih gledala dok su „ljuštile“ dunju.

sorta: kotsifali, mandilari, mourvedre

oblast: Krit, južna Grčka

procenat alkohola: 12,2%

cena: 1.150 dinara

Odnos cena/kvalitet: 3

Karakteristične rubincrvene boje umerenog intenziteta, veoma bistro. Na mirisu dominiraju razvijene arome začina, uz prisustvo voćnosti i arome drveta. Na ukusu je umereno puno, nešto laganije nego što to miris najavljuje. U naknadnom ukusu primetna je i suvoća.

sorta: agiorgitiko

oblast: Nemea, Peloponez

procenat alkohola: 12,5%

cena: 1.080 dinara

Odnos cena/kvalitet: 4

Svetle rubin boje sa braonkastim odsjajem. Na mirisu su izražene voćne arome, sa dominantnom notom trešnje, uz blago prisustvo arome hrastovine. Ukus je umereno pun, izraženog voćnog karaktera sa prisustvom slasti. Sveže i pitko vino.

sorta: syrah, kotsifali

oblast: Krit, južna Grčka

procenat alkohola: 13%

cena: 1.150 dinara

Odnos cena/kvalitet: 3,5

Karakteristične rubincrvene boje. Primetna je blaga redukcija, ali se aroma brzo razvija stajanjem. Na ukusu je umerene punoće, sa finom notom hrastovine koja je dobro integrisana u telo vina. Zrelo i dopadljivo vino.

Mla­di ki­ne­ski le­kar iz Hongkon­ga, ko­ji ća­ska sa mnom pre­ko Fa­ce­bo­o­ka o stil­skim raz­li­ka­ma ne­mač­kog ri­zlin­ga. Ru­ski bi­zni­smen, ko­ji na­ru­ču­je ne­ko­li­ko bor­do­ških pre­mi­er cru vi­na za žur­ku u Mo­skvi. I in­dij­ski ko­le­ga ko­ji mi sav po­no­san e-po­štom ša­lje pr­ve fo­to­gra­fi­je svo­je ber­be so­vi­njon bla­na.

Tri do­ga­đa­ja tog jed­nog ju­tra ja­sno i sli­ko­vi­to go­vo­re o to­me ka­ko se svet vi­na fun­da­men­tal­no pro­me­nio u po­sled­njih de­set go­di­na. Sve su prog­no­ze da će vo­de­će tr­ži­šte pro­da­je vi­na u na­red­nim go­di­na­ma bi­ti Ki­na i Hongkong, sa nji­ma mo­žda i In­di­ja, ko­ji be­le­že ne­ve­ro­va­tan rast po­tro­šnje. Ta­ko­đe, no­va ki­ne­ska bo­ga­ta­ška eli­ta ne ža­li no­vac za naj­bo­lja vi­na iz Bor­doa, što je, za­hva­lju­ju­ći već po­zna­toj ki­ne­skoj ve­šti­ni fal­si­fi­ko­va­nja, do­ve­lo i do po­ja­ve la­žnih fran­cu­skih vi­na u Ki­ni

Da­nas se vi­na vi­so­kog kva­li­te­ta pro­iz­vo­de u sve ve­ćim ko­li­či­na­ma i u sve ve­ćem bro­ju ze­ma­lja vi­še ne­go ika­da ra­ni­je u pro­te­klih 3.000 go­di­na isto­ri­je vi­no­gra­dar­stva. Ta­ko­đe, vi­no je vi­še ko­smo­po­lit­sko ne­go ikad: vi­še od tre­ći­ne go­di­šnje pro­iz­vod­nje u sve­tu, oko 270 mi­li­o­na hek­to­li­ta­ra, sa­da se kon­zu­mi­ra iz­van gra­ni­ca ze­ma­lja u ko­ji­ma je pro­iz­ve­de­no, što je sko­ro dva pu­ta vi­še ne­go pre 30 go­di­na. Ovaj trend je u ve­li­kom uspo­nu i to zbog ne­ko­li­ko fak­to­ra – sve in­ten­ziv­ni­je hi­per­pro­duk­ci­je, ula­ska no­vih kon­ku­re­na­ta na iona­ko već za­si­će­na tr­ži­šta, li­be­ra­li­za­ci­je me­đu­na­rod­ne tr­go­vi­ne, a po­seb­no zbog pro­me­na u na­či­nu ži­vo­ta i po­tro­šač­kim tren­do­vi­ma. Šta god da je u pi­ta­nju, ja­sno je da su se u sve­tu vi­na do­go­di­li ogrom­ni pre­o­kre­ti ko­ji su po­me­ri­li cen­tar gra­vi­ta­ci­je.

Na­i­me, sa­vre­me­ni po­tro­ša­či vi­no do­ži­vlja­va­ju kao pi­će ko­je go­vo­ri o na­či­nu ži­vo­ta pa je ono po­sta­lo ta­ko­zva­ni li­festyle-drink, za raz­li­ku od ra­ni­je ka­da je ima­lo sta­tus ne­ke vr­ste „hra­ne za sva­ko­dnev­nu upo­tre­bu“, što je ra­ni­je bio slu­čaj na­ro­či­to u tra­di­ci­o­nal­nim vin­skim ze­mlja­ma kao što su Fran­cu­ska, Ita­li­ja ili Špa­ni­ja. Kao po­sle­di­ca to­ga, ta­mo je po­tro­šnja opa­la dok je u „no­vim“ tr­ži­šti­ma ja­ko po­ve­ća­na, jer su ta­mo­šnji kon­zu­men­ti vi­no po­če­li da do­ži­vlja­va­ju kao deo mo­der­ne kul­tu­re. Ta­ko je, na pri­mer, po­tro­šnja vi­na po gla­vi sta­nov­ni­ka sko­ro pre­po­lo­vlje­na u Fran­cu­skoj od 1965. go­di­ne, ali je go­to­vo utro­stru­če­na u SAD u istom pe­ri­o­du. U me­đu­vre­me­nu, Ame­ri­ka je za­me­ni­la Fran­cu­sku kao naj­ve­će tr­ži­šte vi­na na sve­tu. Pro­se­čan Ame­ri­ka­nac pi­je oko 10 li­ta­ra, još uvek ma­nje od pe­ti­ne fran­cu­skog kon­zu­men­ta (ko­ji pi­je 52 li­tra), ali sa svo­jom sko­ro pet pu­ta ve­ćom po­pu­la­ci­jom SAD po­se­du­ju ogrom­nu tr­ži­šnu moć.

Hi­per­pro­duk­ci­ju (u 2010. go­di­ni pro­iz­ve­de­no je vi­še od 20 mi­li­o­na hek­to­li­ta­ra vi­na u sve­tu) ne mo­gu sva­ka­ko ap­sor­bo­va­ti sta­ra tr­ži­šta, po­go­to­vo jer je sve vi­še no­vih igra­ča ko­ji ula­ze u svet­sku are­nu vi­na. Za­to su sa­da sve na­de usme­re­ne ka „tr­ži­šti­ma u raz­vo­ju“, kao što su In­di­ja i Ki­na, što i ne ču­di s ob­zi­rom na nji­hov ogro­man tr­ži­šni po­ten­ci­jal. Sa svo­jim mi­li­jar­da­ma sta­nov­ni­ka, bi­la bi do­volj­na če­tvr­ti­na ili pe­ti­na od po­tro­šnje po gla­vi sta­nov­ni­ka SAD pa da ove ze­mlje po­sta­nu naj­ve­ći po­tro­ša­či vi­na.

Za­hva­lju­ju­ći ubr­za­nom eko­nom­skom raz­vo­ju i na­glom po­ve­ća­nju ži­vot­nog stan­dar­da, kao i či­nje­ni­ci da ta­mo­šnji bo­ga­ti po­tro­ša­či tek po­či­nju da ot­kri­va­ju vi­no kao mod­ni i sta­tu­sni sim­bol, Ki­na je po­sta­la naj­u­zbu­dlji­vi­je i naj­br­že ras­tu­će tr­ži­šte vi­na u sve­tu (pre­ma po­da­ci­ma Vi­nex­po po­tro­šnja vi­na se u ovoj ze­mlji udvo­stru­či­la od 2005. do 2009. go­di­ne). Go­di­ne 2010. Ki­ne­zi su pi­li ukup­no oko mi­li­jar­du fla­ša vi­na u vred­no­sti od šest mi­li­jar­di evra, što mo­že da zvu­či kao mno­go, ali u stva­ri je ma­nje od jed­ne bo­ce po oso­bi. Ka­ko pro­seč­na po­tro­šnja na svet­skom ni­vou iz­no­si oko pet fla­ša vi­na po oso­bi, ja­sno je da Ki­na ima gi­gant­ski po­ten­ci­jal za rast ovog tr­ži­šta. Ta­ko­đe, stal­ni rast bro­ja pri­pad­ni­ka sred­nje kla­se u gra­do­vi­ma kao sto su Pe­king, Šen­žen ili Šang­haj, ko­ji tre­nut­no či­ne oko 10 od­sto sta­nov­ni­štva, uzro­ku­je sve ve­ću ak­tiv­nost mar­ke­tin­ških stra­te­ga. Vi­nex­po struč­nja­ci ve­ru­ju da će se po­tro­šnja vi­na u Ki­ni to­kom na­red­ne tri go­di­ne po­ve­ća­ti za sko­ro 20 od­sto, od če­ga će ko­rist ima­ti na­ro­či­to stra­ni pro­iz­vo­đa­či. Pre­ma prog­no­za­ma In­ter­na­ti­o­nal Wi­ne & Spi­rit Re­se­arch (IW­SR), do 2015. go­di­ne uvoz vi­na za Ki­nu će se utro­stru­či­ti, što bi zna­či­lo da će po­tro­šnja uvo­znih vi­na iz­no­si­ti ne­ve­ro­vat­nih go­to­vo 720 mi­li­o­na bo­ca! Osim Ki­ne, Hongkong i još ne­ke ze­mlje ta­ko­đe po­sta­ju sve ozbilj­ni­ja tr­ži­šta, pa je ge­ne­ral­no Azi­ja no­vi vin­ski gi­gant pre­ma svim prog­no­za­ma.

Već sa­da su naj­bo­lja vi­na iz Bor­doa do­bit­ni­ci ove glo­ba­li­za­cij­ske tr­ke, jer fo­ku­si­ra­nje bo­ga­tih u Ki­ni i Hongkon­gu na pre­mi­er cru i su­per se­conds vi­na kon­stant­no po­di­že nji­ho­ve ce­ne. Ta­ko je 2010. go­di­ne Liv-Ex Fi­ne Wi­ne 50 (tr­ži­šni in­deks fran­cu­skih grand crus vi­na) po­ras­tao za 57 od­sto, upra­vo zbog ve­li­ke po­tra­žnje iz Azi­je! A Hongkong se odav­no eta­bli­rao kao va­žan cen­tar vin­ske tr­go­vi­ne u Azi­ji, osta­viv­ši iza se­be Lon­don i Nju­jork. O to­me mo­žda naj­bo­lje go­vo­ri je­dan do­ga­đaj iz pro­šle go­di­ne, ka­da je je­dan ko­lek­ci­o­nar na auk­ci­ji u Sot­bi­ju ku­pio tri bo­ce Cha­te­au La­fi­te iz 1869. go­di­ne za re­kord­nu su­mu od 233.000 do­la­ra po bo­ci! Pre­ma ne­kim iz­ve­šta­ji­ma, čak i vo­de­ći lon­don­ski tr­go­vac vi­nom Fa­rr Vint­ners sa­da 40 od­sto svo­je pro­da­je pri­me­ur bor­do­ških vi­na ostva­ru­je u Hongkon­gu. Do­mi­na­ci­ja ki­ne­skih ku­pa­ca bi­la je oči­gled­na i na ne­kim Pri­me­ur de­gu­sta­ci­ja­ma u Bor­dou ovog pro­le­ća, što do­ka­zu­je ko­li­ko su oni po­sta­li va­žna kli­jen­te­la za ša­toe. U me­đu­vre­me­nu, vi­še od če­tvr­ti­ne kom­plet­nog iz­vo­za vi­na iz Bor­doa, či­ja ukup­na vred­nost iz­no­si oko 500 mi­li­o­na do­la­ra, ide u Ki­nu i Hongkong, či­ne­ći ova tr­ži­šta glav­nim pro­daj­nim obla­sti­ma u sve­tu.

Ali „Bor­do-bum“ u Ki­ni ima i svo­ju dru­gu stra­nu. Na­i­me, ka­ko je već du­ži niz go­di­na u svet­skoj eko­no­mi­ji po­znat fe­no­men „la­žne ki­ne­ske ro­be“, ta­ko je i tr­ži­šte vi­na za­hva­ti­la ova po­šast. Ta­ko je Cha­te­au La­Fa­ke (en­gle­ski iz­raz fa­ke, u pre­vo­du imi­ta­ci­ja/fal­si­fi­kat) po­sta­la odo­ma­će­na reč, a na­sta­la je po­vo­dom fal­si­fi­ka­ta Cha­te­au La­fi­te 1982, ko­ji je bes­kru­pu­lo­zna la­žna va­ri­jan­ta ču­ve­ne ber­be vi­na­ri­je Cha­te­au La­fi­te iz Bor­doa. Ina­če, ovo vi­no u Ki­ni va­ži za oli­če­nje sa­vr­še­nog bor­do­škog vi­na, ta­ko­đe i za ul­ti­ma­tiv­ni sta­tu­sni sim­bol, ko­ji je svo­ju ce­nu pet pu­ta uve­ćao od 2001. go­di­ne do sko­ro 7.000 do­la­ra po bo­ci! Struč­nja­ci ve­ru­ju da po pro­da­ji jed­ne bo­ce pra­vih vi­na iz bor­do­ških ša­toa u Ki­ni do­la­ze naj­ma­nje dve la­žne ko­pi­je.

Ki­ne­zi idu i ko­rak da­lje, pa se ta­ko sa pra­zna bo­ca ori­gi­nal­nog vi­na Cha­te­au La­fi­te pro­da­je po ce­ni i do 550 do­la­ra. Na­rav­no, kup­ci ovih bo­ca su fal­si­fi­ka­to­ri ko­ji ih po­no­vo pu­ne, ali ovog pu­ta la­žnim vi­nom. Po­sle­di­ca to­ga je ve­li­ka re­vol­ti­ra­nost vla­sni­ka re­no­mi­ra­nih re­sto­ra­na i tr­go­va­ca, ko­ji su već po­če­li da uni­šta­va­ju pra­zne bo­ce pre­mi­jum vi­na, ka­ko bi fal­si­fi­ka­to­ri­ma ote­ža­li po­sao. Čak i sa vi­ni­ma ne­što ma­njeg kva­li­te­ta sa­da se oči­gled­no tr­gu­je u dve ver­zi­je – pra­voj i la­žnoj. Na­i­me, u jed­nom eks­klu­ziv­nom re­sto­ra­nu u bli­zi­ni ču­ve­nog bu­le­va­ra Bund u Šan­ga­ju so­me­li­jer nas je pi­tao, po­sle na­ru­žbi­ne jed­nog ugled­nog Cru Bo­ur­ge­o­is vi­na, po­no­vo za sva­ki slu­čaj, da li tre­ba da do­ne­se ori­gi­nal ovog fran­cu­skog vi­na ili mno­go jef­ti­ni­ju „lo­kal­nu ver­zi­ju“. Mi smo se  za sva­ki slu­čaj ipak od­lu­či­li za ne­što lo­kal­no – ki­ne­sko pi­vo!

Ima­ju­ći u vi­du astro­nom­ske ce­na vr­hun­skih bor­do­ških vi­na, sa­da već ra­ste in­te­re­so­va­nje za vi­na pro­seč­nih ce­na i pro­iz­vo­da iz dru­gih vin­skih re­gi­o­na ili ze­ma­lja. Osim to­ga, po­ve­ća­va se broj po­tro­ša­ča ko­ji su ori­jen­ti­sa­ni ne sa­mo pre­ma bren­du i sta­tu­su, već ko­ji sta­vlja­ju sop­stve­no uži­va­nje u pr­vi plan. To je omo­gu­ći­lo Austra­li­ji da kroz ci­lja­ne mar­ke­tin­ške ak­ci­je u mno­gim no­vim tr­ži­šti­ma po­stig­ne vi­še ce­ne u od­no­su na kon­ku­ren­ci­ju iz Špa­ni­je, Či­lea, Ar­gen­ti­ne. Je­dan od pri­me­ra je upra­vo ki­ne­sko tr­ži­šte, gde je Austra­li­ja u bor­bi pro­tiv ja­sno do­mi­ni­ra­ju­će Fran­cu­ske ne­dav­no iz­gu­bi­la udeo na tr­ži­štu, ali je sa pro­seč­nom uvo­znom ce­nom od oko 5 do­la­ra po fla­ši ipak iz­nad kon­ku­ren­ci­je, kao što su Či­le, SAD, Ita­li­ja (sve oko 3,5 do­la­ra) i Špa­ni­ja (ma­nje od 3 do­la­ra). „U no­vim tr­ži­šti­ma, gde po­tro­ša­či ne­ma­ju una­pred for­mi­ra­na mi­šlje­nja o od­re­đe­nim vin­skim re­gi­o­ni­ma, vre­di da se in­ve­sti­ra u obra­zo­va­nje po­tro­ša­ča u ci­lju po­sti­za­nja du­go­roč­ne vi­še ce­ne na tr­ži­štu“, re­kao je Step­hen Ran­ne­kle­iv iz austra­lij­ske vi­na­ri­je Ra­bo­bank. „Me­đu­tim, ko­ri­šće­nje no­vih tr­ži­šta sa­mo za­to da bi se pro­ćer­dao vi­šak ko­li­či­na vi­na sa ni­skim ce­na­ma, mo­že da zna­či pro­pu­šte­na pri­li­ka.“

Da li je Ki­na zbog to­ga „El Do­ra­do“ vi­na u 21 ve­ku? Vi­de­će­mo, vre­me će po­ka­za­ti. S jed­ne stra­ne ni­je ja­sno ka­ko će se u Ki­ni od­vi­ja­ti po­li­tič­ka i eko­nom­ska si­tu­a­ci­ja, a s dru­ge stra­ne, ne­mi­nov­no je da će ki­ne­ska vin­ska in­du­stri­ja sve vi­še bi­ti uklju­če­na u glo­bal­no tr­ži­šte. Ova ogrom­na ze­mlja već pro­iz­vo­di vi­še od 12 mi­li­o­na hek­to­li­ta­ra vi­na – u ro­ku od tri go­di­ne do­spe­la je sa 10. na 7. me­sto me­đu vin­skim na­ci­ja­ma i oče­ku­je se da pro­iz­vod­nja vi­na po­ra­ste za još 77 od­sto do 2014. go­di­ne. Iako je kva­li­tet tre­nut­no još uvek skro­man, ipak ova ze­mlja ima do­bar te­ro­ar i neo­p­ho­dan ka­pi­tal za pro­iz­vod­nju me­đu­na­rod­no kon­ku­rent­nih vi­na.

Za­to mo­že­mo ve­ro­va­ti da ne­će pro­ći mno­go vre­me­na dok kva­li­tet­na vi­na iz Ki­ne ne osvo­je in­ter­na­ci­o­nal­ne na­gra­de. I ko­nač­no, da će kao ozbilj­na al­ter­na­ti­va bi­ti na vin­skim po­li­ca­ma za­jed­no uz već eta­bli­ra­ne pro­iz­vo­de sa za­pa­da – i to ne sa­mo u Pe­kin­gu, već i u vi­no­te­ci iza ugla u bi­lo kom de­lu sve­ta.

Petak, 30.03.2012.

Magazin Wine Style organizovaće četvrtu godinu zaredom Regionalnu konferenciju o vinu – stručni i profesionalni  seminar posvećen vinu, jedini takve vrste u regionu ex-Yu. U konferencijskoj sali hotela ZIRA u Beogradu održaće se pet stručnih i zanimljivih predavanja o najnovijim tendencijama u proizvodnji, plasmanu i marketingu vina.

Konferencija ima za cilj unapređivanje tržišta vina i vinske kulture, a namenjena je profesionalcima iz vinskog sveta iz svih segmenata – proizvođačima, uvoznicima, distributerima, enolozima, somelijerima i ugostiteljima iz celog regiona.

Za sve dodatne informacije obratite se na telefon 011/ 245 82 86 ili e-mail marketing@winestyle.rs.

Prethodna konferencija