BERBA: 2008

SORTA:  CABERNET SAUVIGNON

PROIZVOĐAČ: PODRUM RADOVANOVIĆ

OBLAST: ŠUMADIJSKO VINOGORJE, KRNJEVO, SRBIJA

SADRŽAJ ALKOHOLA: 13,5%

Vino je odležavalo u raznim barik buradima – od francuskog, američkog, slavonskog i domaćeg hrasta, čime je steklo veliku kompleksnost. Boja mu je intenzivno tamnocrvena sa svetloljubičastim odsjajem na obodu. Ima  kompleksan buke, sa izraženim voćnim aromama crnog bobičastog voća i prijatnim notama hrastovine, kao i začinskim nagoveštajem. Na nepcima je  punog tela i izraženog voćnog karaktera, sa dominacijom nota kupine i šljive, koji je dobro izbalansiran sa kiselošću i svežinom. Prijatna taninska struktura zaokružuje slojevitost i uticaj hrastovine. Završnica je vrlo postojana, voćno-začinska. Služiti ga uz crvena mesa, naročito uz bifteke i ramsteke, kao i uz meso divljači, jagnjetinu, pečenja i polumasne sireve.

Tem­pe­ra­tu­ra ser­vi­ra­nja: od 16 do 18 ste­pe­ni C

Pro­seč­na ce­na u vi­no­te­ka­ma: 1.900 di­na­ra

Zašto se sve veći broj ljudi odlučuje da svoj odmor provede na krstarenju? Odgovor se nameće sam po sebi. Probuditi se svaki dan na novoj destinaciji, bez napornog putovanja, nervoze, zastoja na putevima; uživati u slasnim obrocima koje pripremaju vrhunski majstori kuhinje, a prilike za zabavu i opuštanje mame na svakom koraku. Krstarenje će ispuniti očekivanja, pa čak ih i nadmašiti!

Ako se odlučite na ovakvo putovanje, odaberite za sebe ono najbolje – MSC krstarenje. U MSC floti nalazi se 11 brodova izgrađenih i opremljenih da pruže potpuno zadovoljstvo svojim putnicima, a pažnja je poklonjena i najmanjim detaljima.

MSC YACHT CLUB – SVE PREMA VAŠIM ŽELJAMA

Perjanice flote, brodovi MSC Splendida i MSC Fantasia, kriju posebnu oazu privatnosti i ekskluzivnosti -  MSC Yacht Club koji nudi brojne sadržaje te veliki izbor jedinstvenih usluga prilagođenih upravo vašim potrebama. To su detalji koji čine MSC Yacht Club najekskluzivnijim privatnim klubom na moru.

MSC Yacht Club nudi sasvim novi doživljaj krstarenja uz uživanje u potpunoj privatnosti, te ličnog batlera koji vam stoji na raspolaganju 24 časa dnevno za sve vaše želje. Bilo da vam pomaže da raspakujete ili spakujete kofere, upoznaje sa prednostima i privilegijama koje uživate kao gosti MSC Yacht Cluba, donosi omiljene dnevne novine svakog jutra, poslužuje hranu i piće u vaš apartman ili savetuje o svemu od izbora vina do atrakcija koje možete videti tokom izleta, nećete moći ne primetiti da usluga batlera zaista čini razliku.

Gosti MSC Yacht Cluba mogu da uživaju u raskošno opremljenom Top Sail Lounge salonu, sunčanju i kupanju u bazenima na izdvojenoj palubi The One, privatnom restoranu s vremenom ručavanja po želji, pažljivo dizajniranim prostranim apartmanima opremljenima mermernim kupatilom, dušecima od memorijske pene, čaršavima od najfinijeg egipatskog pamuka i Nintendo Wii konzolom, te u korišćenju niza posebnih usluga i sadržaja. Pića u svim prostorijama MSC Yacht Cluba i u mini baru apartmana su besplatna. Boraveći u ovoj oazi luksuza koja se nalazi samo na najboljim brodovima MSC flote, osiguran vam je povlašćen pristup prvoklasnim sadržajima za sport, zabavu i opuštanje. Maksimalno iskoristite svaki trenutak!

SVET UŽIVANJA

Na svakom brodu nalazi se i prefinjeni MSC Aurea SPA wellness centar, poznat po kvalitetu ponude tretmana, za koje su dobili brojna priznanja, uključujući i ono od prestižnog Berlitz vodiča za krstarenja. Odvojite nekoliko trenutaka i prepustite se tradicionalnim i inovativnim tretmanima koji vas smiruju, podmlađuju i regenerišu.

Zamislite miris esencijalnih ulja i orijentalnih sveća kako se meša u vazduhu s nežnim zvucima muzike dok stručne ruke balijskog masera smiruju vaš um i telo. Upravo to je iskustvo koje ćete doživeti u MSC Aurea SPA centru. Gosti MSC Yacht Cluba imaju prioritet prilikom rezervacije termina, privatni direktni pristup liftom te besplatni tretman u turskom kupatilu i sauni kao znak dobrodošlice.

UKRCAVANJE I U DUBROVNIKU

Uživati u čarima MSC Yacht Cluba od sada će biti moguće i s ukrcanjem u Dubrovniku! Veličanstvena novogradnja MSC Divina će nakon svečanog krštenja u Marseju 26. maja uz kumu Sofiju Loren zaploviti prema Dubrovniku već na svom prvom, inauguralnom krstarenju gde će zameniti MSC Magnifica koji je uz brod MSC Musica redovni posetilac Dubrovnika (ukrcavanje je moguće svakog petka i subote). MSC Divina će svakog petka do kraja oktobra ploviti prema atraktivnim destinacijama Italije, Grčke i Turske. Za sve rezervacije MSC Yacht Club apartmana s polaskom iz Dubrovnika moguće je na zahtev ostvariti poseban popust od 10% u odnosu na redovne cene.

Dobrodošli u svet MSC Yacht Cluba! Svet ekskluzivnosti i luksuza za sve one koji žele potpunu privatnost i diskreciju, koji žele proslaviti posebnu priliku sa stilom ili jednostavno uživati u potpuno novom doživljaju krstarenja.

Mada je kao ćerka slavnog kantautora odrastala pred očima uvek jednako radoznale javnosti i beskrupuloznih medija, mlada novosadska glumica Jovana Balašević hrabro i dostojanstveno nosi poznato prezime. Iako je uvek bila i ostala neraskidivo vezana za porodicu, ova atraktivna umetnica je do samoostvarenja u veoma zahtevnoj profesiji došla prvenstveno talentom, upornim radomi verom u lične sposobnosti. Ove sezone igra u devet predstava u svojoj matičnoj kući,  Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Uz Seobe, Parastos u belom, Ćelavu pevačicu, Zojkin stan, Je li bilo kneževe večere i druge predstave na daskama najstarijeg srpskog teatra, Jovana blista i na sceni zemunskog Madlenijanuma u Tajni Grete Garbo i Mirisu kiše na Balkanu, a tu je, naravno, i uspešan debi na velikom platnu, ulogom Male Vidre u filmu Kao rani mraz u režiji njenog oca, Đorđa Balaševića

IZLAZAK

Izlasci su mi postali naporni i besmisleni još kad sam imala 23. Izlazak za mene mora da sadrži dobar povod, inače ne mrdam. Sve je manje ljudi koji me zainteresuju tokom razgovora. Ako ne postoji razlog da se izađe, da se nečemu nazdravi, jednostavno ne izlazim. U suprotnom osetim kako sam bacila energiju i vreme, odgovarajući na ista pitanja: šta ima novo, kako su tvoji, je l’ si se udala, je l’ si sad u Beogradu ili ovde… Kolektiv otupljuje nezavisnu misao. Treba bujati u samoći i postavljati sebi suštinska pitanja postojanja. Živimo u istrošenom društvu: teatralnom po svojoj umetnosti, po svom životu, pa čak i po svojoj bogobojažljivosti. Ne, nisam namćor, ali sam vrlo selektivna, a svugde je veoma zadimljeno: Turci su učinili svoje ostaviviši nam gen za džamljenje. Imama utisak da smo nacija koja jede cigarete i to mi smeta, veoma. Zato se moj izlazak sa dragim ljudima svodi na rečenicu: vidimo se kada krenu bašte. I kao što misli i Tišma: „Ima jedno godišnje doba. Leto. Ostala nisu ništa drugo nego prepreke da se ovo jedno uspostavi neprekinuto.“ Za mene je pravi izlazak tek u leto… Eto. Šetnja po keju, odlazak na salaš i beskrajne vožnje motorom sa jednim plavim štrumfom čine moje izlaske.

VINO

Džon Hjuston je pred kraj života rekao: „Samo jednog mi je žao, što sam pio viski umesto vina.“ U tome je i moja radost, što uvek pijem vino, crveno… Pobogu, toliko je pesama na temu vina, još su stari Grci obožavali vino i pili ga u slavu Dionisa. I sada, pored svega toga, da zažmurim i poručim pivo – nema šanse, haha… Ali, naravno, treba biti umeren… Zahvaljujući dobrom doziranju crvenog vina, popravila sam gvožđe u krvnoj slici. Čovek mora toliko da poznaje sebe, da kroz hranu i piće sebi ipak učini dobro, a ne loše. A to nije komplikovano… Svaka čast onima tamo negde u zapadnom Sremu, što su se setili da svoja bela vina nazovu Princip i Inat. Pa sad, piješ li iz principa ili iz inata… Popijem nekad zbog jednog, al’ i zbog ovog drugog.

HRANA

Vojvođanska, bačka, teška, ukusna, masna, što se pamti, ponekad dosadna, ali – moja!
Volim da jedem, ali ne doživljavam to kao strast. Ima većih strasti, a hrana je gorivo. Mora da bude zadovoljstvo, pa ne volim kada mi se dogodi da nemam vremena i da ni ne osetim šta jedem. Ukusi su veoma važni, da osetiš, da žvaćeš, da uživaš, a ne da gutaš ni ne znajući šta. Mislim da je to zadovoljstvo negde povezano i sa zdravljem. Ne može drugačije. I da: zaista mislim da se „nekad dobro jelo, baš“, ako ne i bolje. Ova brzina, rutina, borba za status i opstanak sve nas ubija i čini tako ispraznim i frigidnim. Ko se danas malo zaustavi i umesi krofne koje zahtevaju ozbiljnu pripremu u smislu vremena koje ćete odvojiti? Ko? Moja mama. I kada kuća zamiriše na vanilin sećer, mogla bih da kažem da tako miriše sreća.

Bordeaux en Primeur 2011.

Kod svih „ozbiljnih“ aktera na svetskom tržištu vina, prva nedelja aprila bila je rezervisana za Primeur degustaciju berbe 2011. Kako bi se što bolje uklopila u funkcionisanje vinske regije sa najvećim akcentom na „tradicionalnom“, ekipa magazina Wine Style već petu godinu zaredom aktivno učestvuje na bordoškoj Primeur degustaciji

Premijeru vina iz 2011. očekivali smo iz više razloga sa nestrpljenjem, ali i sa jednim pitanjem – „postoje li granice?“

Naime, 2009. i 2010. su bile izuzetne godine, sa izuzetnim vinima – pljuštale su „stotke“ na ocenjivanjima (maksimalnih 100 poena), a izlazne cene vina nakon prve degustacije otišle su nebu pod oblake. Da bi splet okolnosti bio upotpunjen, navedeno je ispratila i eksplozija istočnog tržišta, a potražnja i potrošnja su porasli pre svega u Kini, ali i u Rusiji i Indiji. Tradicionalni kupci iz Evrope i Sjedinjenih Država akcenat su stavili na price performance vina, utrkujući se ko će prvi da otkrije novi hit u moru proizvođača. Iako se vina iz 2009. još nisu pojavila na tržištu, aktuelna cena onih dobro izabranih je već dvostruko veća u odnosu na izlaznu.

Da su vinari dobro poslovali, primetili smo već u prolazu. Veliki broj šatoa se renovira, a u poslednjih godinu dana kompletno nove podrume izgradili su i čuveni šatoi Cheval Blanc i Mouton Rothschild. Investicije su značajne i primetne, a najbolji se utrkuju u stvaranju jedinstvenog i prepoznatljivog. Želju za izdvajanjem primetićete, recimo, i u izboru sudova za vinifikaciju – u Latouru grožđe fermentiše u metalnim (inoksanim) tankovima, u Moutonu u drvenim tankovima, a u Cheval Blancu u tankovima od betona! A sve je podređeno održavanju najvišeg nivoa kvaliteta.

Na najvišem nivou bila je i organizacija nedelje degustacije. Statistički podaci pokazuju da je blizu 6.500 registrovanih posetilaca reprezentovalo 68 država, a kuriozitet je porast broja profesionalnih posetilaca iz Evrope, u odnosu na one iz Azije i Sjedinjenih Država.

Međutim, ove godine atmosfera je bila malo drugačija.

Godina 2011. zvanično je najavljena kao klasična, odnosno karakteristična bordoška berba. Sa dva bitna talasa kiše, u junu i početkom septembra, veoma sušnim letom i značajno skraćenim periodom za sazrevanje grožđa, vina iz 2011. u potpunosti oslikavaju stil i snagu proizvođača, odnosno ideju, potencijal vinograda i umeće vinara.

Na levoj obali, vina 2011. su precizna, veoma dobra i na najbolji način dočaravaju stil šatoa iz kojeg dolaze. Za veći deo desne obale, prećutni komentar je „pristojno, korektno, ali ne spektakularno!“ Bolja vina treba očekivati iz Pomerola.

Dobro pripremljeni za ono što nas očekuje, nedelju degustacija započeli smo baš u Pomerolu, sa Michaelom Rollandom, koji nas je dodatno informisao „šta od koga očekivati“, i odmah zatim, nakon degustacije u Cheval Blancu, pažnju smo posvetili suvim belim vinima iz Pessac-Leognana.

Chateau Haut-Brion Blanc

(42,1% SB, 57,9% SEM)

U mirisu dominantniji sovinjon, sa dosta citrusa i agruma. Kompleksno vino, veoma puno, sa izuzetnom koncentracijom arome i dobro integrisanim drvetom.

Chateau La Mission Haut-Brion Blanc

(27,1% SB, 72,9% SEM)

Intenzivnog mirisa cveća i agruma, sa aromom fine hrastovine. Na ukusu puno, dugotrajno, prijatne slasti i dobrih kiselina.

Domaine de Chevalier Blanc

Intenzivnog mirisa suvog cveća i tropskog voća, na ukusu puno i aromatično, sa izuzetno integrisanim kiselinama koje mu obezbeđuju dug život u boci.

Chateau Pape-Clement Blanc

Snažno, potentno vino citrusnog karaktera, sa dominantnom aromom hrastovine. Impresija se nastavlja i na ukusu, a perzistencija je izuzetna.

Pavillon Blanc du Chateau Margaux

Veoma intenzivan miris sovinjona, bogat i kompleksan. Na ukusu odlično integrisano drvo u telo vina, puno i ekstraktivno, izuzetan utisak slasti u naknadnoj impresiji.

Cos d’Estournel Blanc

(67% SB, 33% SEM)

Veoma intenzivno na mirisu, gotovo nestvarno. Na ukusu aroma agruma, a naknadno se javlja prijatna nota drveta. Bogato i puno vino, dobrih kiselina za dalje sazrevanje.

Chateau Latour-Martillac Blanc

Intenzivan miris koji najviše podseća na liči i marakuju. Na ukusu u prvi plan izbijaju kiseline i dobar citrusni karakter, ali fali malo punoće. Vino koje će brzo biti u top formi za konzumaciju.

Chateau Carbonnieux Blanc

Na mirisu karakter sovinjona i izraženi uticaj drveta, dok se na ukusu sagledavaju snaga vina, izuzetne kiselinae i nešto teže sovinjonske arome.

Chateau de Fieuzal Blanc

Veoma bogato vino, izražene voćnosti i citrusnog karaktera, sa dobro integrisanim drvetom koje se nazire u pozadini. Vino koje će dugo sazrevati.

Chateau La Louviere Blanc

Koncentrisane sovinjonske arome, sa dobrim drvetom. Na ukusu puno, intenzivno i dugotrajno, tipično vino Pessaca sa potencijalom za dug napredak.

Chateau Smith-Haut-Lafitte Blanc

Miris umerenog intenziteta, sovinjonski. Na ukusu u prvom planu drvo, sa primetnim kiselinama i umerenom perzistencijom.

Chateau Picque-Caillou Blanc

Na mirisu dominira karakter grejpfruta sa dosta drveta. Na ukusu puno i aromatično, dugotrajno vino sa odličnim potencijalom za dalji napredak u boci.

S obzirom na to da smo u crvenim vinima Medoca probali gotovo sve predstavljeno, prenosimo samo utiske o favoritima:

Chateau Mouton Rothschild, 1er Cru Classe

(90% CS, 7% MER, 3% CF)

Iza startnog napada arome drveta i crnog voća, otvara se izuzetan miris ljubičica – kompleksan i slatkast miris. Na ukusu veoma puno vino, ali dobro izbalansirano i ostavlja utisak mekoće. Dobra zrelost i ekstrakcija omogućuju da vino bude relativno brzo spremno za konzumaciju, ali sa potencijalom za više decenija sazrevanja u boci.

Chateau Haut Brion, 1er Cru Classe

(34,8% MER, 18,9% CF, 46,3% CS)

Na mirisu kombinacija cvetnog i jako zrelog voća, zaokružena hrastovinom. Izuzetna koncentracija i punoća, dobra struktura vina i velika količina reaktivnih tanina koji će vinu doneti značajan napredak u boci.

Chateau Cos d’Estournel, Grand Cru Classe

(65% CS, 30% MER, 5% CF)

Zrele arome crnog voća, pre svega kupine drenjine, sa drvetom u pozadini. Ukus karakteriše odličan balans, veoma sočno, mesnato vino, finih tanina i dobro integrisanih kiselina. U naknadnom ukusu podjednako zastupljeni voćnost i hrastovina, što dodatno govori o balansu.

Chateau Pontet Canet, Grand Cru Classe

Koncentrisana aroma borovnice, crne ribizle i kafe. Na ukusu puno, ali elegantno, izuzetno izbalansirano vino. Značajne voćnosti koja dugo traje. Vino koje umnogome prenosi/oslikava rad u vinogradu.

Chateau Pichon Longueville-Baron, Grand Cru Classe

(82% CS, 18% MER)

Na mirisu dominantan zreo kaberne, odnosno aroma crne ribizle. Na ukusu izuzetna elegancija, veoma izbalansirano vino, dobre taninske strukture.

Chateau Pichon Longueville-Comtesse de Lalande, Grand Cru Classe

(78% CS, 8% MER, 12% CF, 2% PV)

Izuzetno obojeno vino, mirisa na zrelo crveno voće, sa notama hrastovine. Na ukusu meko, prijatnih kiselina, sa dosta voćne arome. Elegantno vino, somotaste strukture.

Chateau Margaux, 1er Cru Classe

Cvetni miris upotpunjen aromama crvenog bobičastog voća. Na ukusu umereno puno, primetnih tanina sa visokim kiselinama.

Chateau Latour, 1er Cru Classe

(84,5% CS, 15% MER, 0,5% PV)

Miris umerenog intenziteta, sa dominantnim cvetnm karakterom – ljubičica.
Na ukusu snažno, puno i veoma koncentrisano vino, sa velikom količinom tanina, za čiju potpunu harmonizaciju treba više godina.

Chateau Lafite Rothschild, 1er Cru Classe

(80% CS, 20% MER)

Kompleksna aroma, umerenog intenziteta, sa dobro zrelim voćem i hrastovinom. U prvom delu impresije ukusa dominantno drvo, ali se zatim javlja i koncentrisana voćna aroma. Veoma koncentrisano vino, sa dosta strukturalnih tanina.

Le petit Mouton de Mouton Rothschild

(70% CS, 30% MER)

Intenzivnog mirisa zrelog crnog voća, karakterističan kaberne. Meko i bogato vino, dobre taninske strukture, naknadnog ukusa po drvetu.

Premda 2011. godina nije „prava“ za St. Emilion i okolinu, sa desne obale ne treba propustiti:

Chateau Ausone, 1er Grand Cru Classe A

(55% CF, 45% MER)

Izuzetno kompleksnog mirisa zrelog crnog bobičastog voća, upotpunjenog najfinijom hrastovinom. Na ukusu finoća i elegancija. Puno i ekstraktivno vino, izuzetno harmonično sa potencijalom za dug napredak u boci.

Chateau Cheval Blanc, 1er Grand Cru Classe A

(52% CF, 48% MER)

Miris zrelog voća, kompleksan i intenzivan. Značajno se razvija na vazduhu. Na ukusu umereno pun, mek i balansiran. Veoma fina, umekšana taninska struktura.

Chateau Trottevielle, 1er Grand Cru Classe B

(50% CS i CF, 50% MER )

Veoma dopadljivog mirisa u kojem se prepliću zrelo voće sa aromama kafe i vanile iz hrastovine. Na ukusu puno, ekstraktivno vino, odlične strukture.

Chateau Troplong Mondot, 1er Grand Cru Classe B

Intenzivno, začinsko vino sa dobrom integracijom hrastovine. Na ukusu više elegantno, sa manje snage nego što miris najavljuje.

Chateau Pavie-Macquin, 1er Grand Cru Classe B

Slatkastog mirisa veoma zrelog crvenog voća i hrastovine. Umereno puno do puno, sa dobrim kiselinama i lepo integrisanim taninima.

Chateau Figeac,1er Grand Cru Classe B

Dopadljivog mirisa crvenog voća, umereno zrelog. Pravo vino da oslika karakter berbe 2011. Na ukusu umereno puno, sveže, sa primetnim kiselinama.

Međutim, koliko je talas vlage onemogućio da crno grožđe dozri po želji vinara, toliko je doneo jednu od boljih berbi za grožđe zahvaćeno plemenitom plesni, odnosno za proizvodnju slatkih vina Sauternesa i Barsaca.

Daleko najjači utisak u nedelji Primer degustacije na nas je ostavio Chateau d’Yquem. Na mirisu medno i kremasto, dominantnog citrusnog karaktera, a sve zaokruženo najfinijom hrastovinom. U drugom planu, javljaju se i arome zrelog belog voća. Na ukusu veoma intenzivno, dugotrajno, sa mnogo arome, koja ostaje dugo u ustima. Jedna od najboljih godina za d’Yquem, sličnih karakteristika kao 2001.

Definitivno, iz 2011. može se pametno izabrati. Veliko je interesovanje kupaca, ali više nego bilo kada, izlazna cena vina biće najznačajniji činilac. Ukoliko cene budu korektne, eto i tržišta za ova vina.

U nekoliko reči, suštinu je rekao jedan od poznatijih londonskih trgovaca, Stephen Browett: „Ovo nije godina koju bi iko morao da kupi. Ali, zainteresujte ljude cenom!“

Jedan bolešljiv, nemiran i ne baš naklonjen školi dečak kasnije je, u tinejdžerskim godinama, počeo da razmišlja o umetnosti. Najpre se nadao da bi mogao da prodaje karte u pozorištu ili bioskopu! Srećom po srpsko glumište, put ga iz Valjevske gimanzije nije odveo na šaltere blagajni, već pravo na scenu. Vojislav Voja Brajović od tada je igrao u četrdesetak filmova, za televiziju je snimio više stotina sati TV serija i drama, imao impozantan broj pozorišnih rola i dobitnik je gotovo svih relevantnih glumačkih nagrada među kojima su i tri Sterijine i Dobričin prsten

Neki kažu da  je u prirodi svakog glumca da na izvestan način može da šarmira u svakom trenutku ili da učini trenutak prijatnim. Da li je to prisutno kod svakog, što bi Zoran Radmilović rekao, „izvođača glumačkih radova“ pitanje je za sebe, ali kod Voje Brajovića to je posebno izraženo. Vrlo često spontano će demonstrirati specifičan način humora i neki poseban, zavodljiv cinizam lišen zluradosti, koji vam neće dozvoliti da i jednog trenutka pomislite da pred sobom imate čoveka koji je svojevremeno bio i ministar kulture. Bar ne tako stereotipan i formalan kako to obično izgleda.

Na ovaj razgovor došao je u svom prepoznatljivom stilu – ležeran a elegantan, sa gotovo neizostavnim šeširom. Uz nekoliko duhovitih opaski, razgovor je nekako spontano počeo od priče o glumačkim priznanjima. Onim zvaničnim, od strane raznih žirija, ali i onim, po njegovim rečima, nezvaničnim a nemerljivo bitnim koja daje publika svojim aplauzima, naklonošću i nadasve poverenjem koje ukazuje glumcu na razne načine. Za ozbiljne ljude, kaže, „popularnost  je, pre svega, poverenje koje vam ljudi ukazuju. A poverenje zaslužuje dubok naklon.“

WS: Nagrađeni ste na nedavnim Glumačkim svečanostima u Požarevcu, u skoru Vaših nagrada je i ona najveća, Dobričin prsten.  Kakav je Vaš odnos prema njima?

Ne znam da li je to baš za novine ali, istini za volju, razgovarao sam sa nekim prijateljima i o tome da me to veliko priznanje na neki način čak i postiđuje.

WS:Postiđuje?

Iskreno govoreći, bez obzira da li o tome govori ili ne, čovek se u sebi stalno preispituje šta je, kako i koliko uradio. Opet, sa druge strane, u tim situacijama ne znaš šta da kažeš, odnosno,  sve što izgovoriš čini ti se neadekvatnim. Lično, najlepše bih se osećao kada bi u takvim trenucima mogao samo da se radujem. A važno mi je, veoma mi je važno, da se sa mnom raduju i moje kolege, saradnici, svi oni koji čine moj život. Kad kod njih prepoznam radost, to je prava potvrda.

WS:Negde je zabeleženo da vam je vest o Dobričinom prstenu stigla dok ste igrali karte?

Ni manje ni više nego u trenutku mog slobodnog, rekreativnog vremena kada vežbam moždane vijuge i družim se sa prijateljima igrajući preferans. Namerno insistiram na izrazu „rekreacija“ jer moji prijatelji i ja to nazivamo sportom.

WS: I, šta Vam je u tom trenutku prvo palo na pamet?

Između ostalog poneka uloga.

WS: Na primer?

Više njih. Recimo ona koja je vezana za, svojevremeno, stvaranje jednog novog pozorišta, Zvezdara teatra. Predstava Mrešćenje šarana sjajnog Ace Popovića u režiji Dejana Mijača i uloga Vase Vučurovića. Divno iskustvo sa Mijačem, sa Mirom Karanović, Borom Todorovićem, Lazom Ristovskim, Brankom Cvejićem,Radom Đuričin… Bila je to neverovatna ekipa! To su stvari koje se jednostavno dese. Teško ih je objasniti i opisati. Eto, desi se možda jednom u dosta godina, možda u nekoj posebnoj vremenskoj zoni… Desi se i obeleži čitav jedan period, a možda i nečiju karijeru. Kasnije su se nizala zadovoljstva, kako ja volim da nazivam uloge. Uvek kada govorim o glumi insistiram na kolektivnom zadovoljstvu. Razmišljati samo o sebi bez ikakvog zanimanja i obzira prema drugima – to jednostavno, nije dobro. A pitanje je i koliko je umetnost glume.

WS: Šta je po Vama gluma?

Sa jedne strane, preskakanje raznih prepreka u nameri da budeš najbolji  i da ka cilju ideš bezrezervno se dajući, koncentrisan, svestan najmanje tri stvari. Da se takmičiš sa nečim što je iracionalno kao što je vreme, da ti je za uspeh neophodan i kolektivni, timski uzlet i da težiš rezultatu za koji ne možeš pouzdano znati… ne može sam glumac nikad da bude siguran da je baš on taj koji je određeni san pretvorio u javu. Od snage snova i ideala u nekom trenutku zavisi realnost u onom sledećem, trenutku koji dolazi. To je nešto što važi uopšte uzev, ne samo kada je o glumi reč. A gluma je, recimo, i Šekspirov Sonet 66.

Šekspirov sonet 66

Umornom od svega u smrt mi se žuri.
Jer videh zaslužnog kako bedno prosi,
I nitkova što se bogato kinđuri,
I odanost kako poniženja snosi.

I zlatna odličja o pogrešnom vratu,
I savršenstvo u blatnom beščašću,
I device silom predane razvratu,
I snagu straćenu nesposobnom vlašću,

I umetnost kojoj moćnik uzde stavlja,
I zločince kako vladaju dobrotom,
I mračnjaštvo kako mudrošću upravlja,
I kako iskrenost brkaju s prostotom:

Skrhan, spokojnoj smrti ću se dati,

Od nje me tek ljubav može sačuvati.

WS: Karijeru ste gradili i na filmu, TV-u, pozorištu…

Uvek sam govorio da je za mene primarno pozorište. Nekada su termini za snimanje filmova i serija usklađivani prema potrebama pozorišta. Na primer, kada je sniman Povratak otpisanih, televizija je preuzela Acu Berčeka i mene iz Jugoslovenskog dramskog, preuzela naše plate i platila nadoknadu pozorištu. Snimali smo dve-tri godine, ali smo igrali sve predstave na repertoaru. Danas je to sve, naravno, drugačije, ali meni je i dalje pozorište na prvom mestu

WS: Uloga Tihog u Otpisanima Vas je nesumnjivo obeležila?

To je pitanje medija, odnosno televizije, kao i percepcije onih koji vas jednostavno identifikuju – i to je gotovo. Kada bi se sada pravio nekakav rimejk Otpisanih teško da bi neko mogao da zameni Prleta ili Tihog, čak i kada bi bili bolji. To je sudbina glumca. Ljudi u svoju svest udare pečat o njemu i gotovo. Evo, zimus sam u Zagrebu snimao film koji radi mlada rediteljka Ivona Juka u kome sam igrao starijeg čoveka koji pati od alchajmerove bolesti. Jednog dana smo snimali, odnosno prvo probali, u jednoj prometnoj ulici u centru. Temperature su bile minus petnaest. Shodno scenariju tumarao sam ulicama izgubljen, u pidžami. Napravila se velika gužva, građani u automobilima ne skidaju ruke sa sirena, opšti metež. Došla milicija da interveniše. Mladi momci. Strogo me pitaju šta radim tu, zašto ometam saobraćaj, traže lična dokumenta, govore da će me privesti… Kažem da snimam film. Neverica, zapitkivanje… Kad, jedan od njih se malo približi i gotovo uzviknu: „Tihi, pa to si ti, a mi imali dojavu da neka unezverena budala ometa saobraćaj“. Meni i danas stižu zvanična pisama na kojima stoji „gospodin Vojislav Brajović – Tihi. Kao da onaj koji to piše mora da napiše da me ne uvredi ili da dokaže da on tačno zna o kome se radi (smeh).

WS:Gledate li danas Otpisane kada se repriziraju?

Nikad nisam odgledao sve epizode. A gledam ponekad sa svojim sinom Reljom. To je zbilja dobro urađena serija koja se, pre svega, bavi pitanjem dobra i zla.

WS: Kako reaguje desetogodišnjak Relja?

Pomalo je zbunjen razlikom u izgledu.

WS: Poredite li vreme, u pozorištu i van njega, kakvo je bilo nekad a kakvo sada?

Često. Mislim da je poređenje potrebno, ali ne kao nekakva žal za prošlošću. To su bedastoće. Nije u tome stvar. I onda smo se mi bunili protiv lošeg sistema vrednosti iako je (vidimo to danas) bolji nego sada kada tranzicija, između ostalog, omogućava strašnu manipulaciju ljudima, njihovo ponižavanje… Trenutak u kome živimo je takav da pre svega moramo biti svesni koliko je težak. Odrastao sam u takvim trenucima. Moji roditelji su se uzeli mladi. Otac je imao 22 a majka 16. Rođen sam 1949, moj brat 1946. Oca sam upoznao tek kad je izašao iz zatvora. Bilo je to doba Informbiroa. Imao sam devet meseci kada su u kuću ušli neki ljudi, oca odveli a nas isterali. Majka se sa dvoje male dece vratila u rodno Valjevo, a za oca nije znala ni gde je. Tražila ga je godinama i pronašla ga je u zatvoru Stara Gradiška. Bili su izloženi strahovitim torturama. Često se setim jedne njegove priče. Naime, bio je partizan i za vreme rata, dok su oslobađali Prozor, spasao je jednog mladića i dao mu konja da pobegne. Kada je dospeo u zatvor Stara Gradiška (prethodno je bio na Golom otoku) to je već bila 1950. Tamo je taj isti mladić bio surovi nadzornik koji mu je stalno ljutito govorio: „Bandit Brajović, marš na pranje klozeta!“ Otac je kasnije shvatio da mu tako spasava život, jer je ostatke hrane zamotane u novine bacao pored rupe u klozetu. Nije smeo drugačije da mu pomogne, bio je to revanš za ono što je otac za njega učinio prilikom oslobođenja Prozora. Kada je otac odveden na Goli otok, jasno, majka je sa dvoje male dece jako teško živela, a odveden je, naravno, zbog besmislice. Imao sam prilike da čitam njegov dosije. Tragikomično. Tragična situacija sama po sebi, a kad pročitate dosije postaje potpuno komično. Sve to govorim slikovitosti radi, zbog impulsa optimizma života u siromaštvu, u neprilikama vis maior, u nepravdi. Optimizam u teškim trenucima. Ovo vreme bih okarakterisao upravo tako. Verujem da i danas ima optimizma, i razloga za njega. Nije optimizam to što jeste samo kada je toplo, udobno i ugodno. Optimizam se rađa i kada je najteže, jer bez njega nema života, nema dalje. To govorim ja koga, verovatno s pravom, smatraju defetistom i čovekom koji vazda ima mračne vizure.

WS: Vasa Vučurović, Vaša uloga u  Mrešćenju šarana, povratnik je sa Golog otoka. Jeste li vodili oca da gleda predstavu?

Tek na jubilarno, stoto izvođenje. Nisam smeo ranije. Bila je majka, Mica. Ona potpuno zarozana od plača, a on, ponosno se udarajući po prsima kaže: „Ih, lako je njemu da igra, pa on igra mene.“ Kad čovek ozbiljno razmisli, nije mi jasno kako su, kako smo uopšte preživeli i ostali čitavi. Nema drugog objašnjenja sem tog optimizma u teškim trenucima.

WS: Čega se, recimo sećate iz tih teških godina, iz ranog detinjstva?

Između ostalog i toga koliko je mama volela da sve bude lepo. Skoro da nismo imali leba da jedemo, ali smo zato morali da budemo lepo obučeni, sve „ko iz Burde“ i čisti do preterivanja. Ona je, recimo, imala čipke na klozetskoj šolji. Kada sam krenuo na prijemni, na Akademiju, sašila mi je košulju i pantalone od teksasa. Znala je da je to moderno, ali nismo mogli da kupimo. I, eto nas opet kod već pominjanog optimizma u teškim trenucima.

WS: Sećate li se kada ste prvi put razmiljali o glumi kao pozivu?

Pomislio sam, čini mi se da je to bilo u drugom razredu gimnazije, kako bih mogao da, na primer, prodajem karte u pozorištu ili nešto tako. Valjevska gimnazija, čiji sam učenik bio, imala je dramsku sekciju do koje se vrlo držalo. U toj sekciji sam, kad sam bio prvi razred, igrao dramatizovano Tražim pomilovanje Desanke Maksimović. Bio sam drugi razred kada smo u KUD Abrašević radili Molijervog Mizantropa. Sa tom predstavom smo dobili prvu nagradu na BRAMS-u, na smotri amatera Srbije u Kuli, na takmičenju amatera iz cele ondašnje zemlje na Hvaru… Možete zamisliti na takmičenju na Hvaru u žiriju su bili Hugo Klajn, Isak Amar, Pero Budak! E, neki njihovi komentari i opaske su me motivisali da razmišljam o glumi. Pa, ako ništa, mogao bih da, recimo, prodajem karte u pozorištu ili u bioskopu.

WS: Još kao student postali ste član čuvenog i prestižnog Jugoslovenskog dramskog?

Mogli bismo reći da je to bilo slučajno. Kao studenti smo bili angažovani da za predstavu Agamemnon igramo argivske starce. Zapravo niko u ansamblu pozorišta nije hteo da igra starce, pa smo igrali mi. Stavili su nam brade, našminkali nas. Tako sam prvi put igrao u tom pozorištu. Onda smo bili pozvani u tadašnje Savremeno pozorište na Crvenom Krstu i prešli smo tamo, ali nas je Bojan Stupica (tadašnji upravnik Jugoslovenskog dramskog), koji je voleo da okuplja mlade glumce, kupio za pet hiljada dinara. Pitao nas je koliku platu imamo u Savremenom, mi smo rekli „pedeset hiljada“, a on je rekao „dobićete ovde pedeset pet hiljada“. Tako je počelo. Ja sam imao devetnaest godina kada sam angažovan. To je bilo najuspešnije pozorište u tadašnjoj Jugoslaviji, u našem bivšem životu, a i sada je.

WS: Da li Vas je politika, s obzirom na to da ste bili ministar kulture a sada ste savetnik predsednika države, odvojila od glume?

Nije. Jezikom brojki: danas imam šest takozvanih „živih“ naslova, odnosno predstava koje igram. Kada sam postao ministar kulture imao sam ih dvanaest. Igrao sam ih i igram ih zdušno, sa žarom, potpuno posvećen. Nije nikakva tajna da nisam član nijedne stranke, a da jesam, kako se to kaže, aktivan simpatizer Demokratske stranke. Svaku svoju političku angažovanost doživljavao sam kao dužnost i obavezu koju se trudim da ispunim najbolje što mogu i na dobrobit svoga roda. Nikada se toga posla i te dužnosti nisam prihvatao da bih sebi obezbedio određeni društveni napredak ili mogućnost za neki bolji život. Politički angažman ne vidim kao aktivnost kroz koju ću da se ostvarujem i prosperiram, niti mi to treba, već pre svega kao jednu časnu obavezu. Sebe u politici vidim kao slugu. Velika je privilegija i zadovoljstvo kada imate mogućnost da uradite nešto čime ćete biti sluga svom narodu. U tom smislu rukovodi me i želja da naša kulturna politika ide u korak sa ovim našim trasiranim putem ka Evropi. Uostalom, mi jesmo Evropa, pripadamo njenoj civilizaciji i kulturi. Pa, odakle smo? Nismo sa Marsa!

WS: U svojim medijskim nastupima povodom nagrada koje ste dobijali, a i van toga, govorili ste i o tome da vam je gluma – sudbina, a da verujete u čoveka i umetnost?

Da. Glumac sam, gluma je moja sudbina. Verovali ili ne i danas me drži uzbuđenje, ushićenje koje sam kao dete i kao mlad glumac imao u svom doživljaju pozorišta, u toj uznesenosti zbog onog što se čuje i dešava na sceni. I danas me privlači da se kroz, recimo Šekspirove komade ili brojna sjajna dela drugih pisaca identifikujem sa ko zna kakvim sve pričama, likovima, stanjima. Glumci su, kažem, od one vrste ljudi koji od sna prave javu. Ako mene pitate, nije malo. A što se vere u čoveka i u umetnost tiče možda sam utopista, ako i jesam neka sam, ali zbilja verujem u humanizam pa i povratak renesanse. Nije isključeno da tako lečim svoju depresiju, ali verujem u moć lepote umetnosti. Kada gledate neku sliku, slušate muziku, čitate poeziju, pratite predstavu – pa kako da vas lepota ne ponese… kako da vas ne ozari misao da su to ljudi stvorili… kako da vam to ipak ne vrati veru u čoveka!

„Glumci su ti koji od snova prave javu. Od snage današnjih snova i ideala zavisi realnost budućnosti. Ne samo u glumi. U životu možda i više nego u glumi.“

O kafanama i vinu

Manjež je kafana moje mladosti. Za one koji ne znaju nalazi se sa druge strane parka kod Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Nekada je to bila jedna rupa gde se skupljao umetnički i intelektualni krem Beograda. Mislim da Fakultet dramskih umetnosti nije jedini na kome sam diplomirao, broji se i onaj koji sam završio u kafani. U kafani sam naučio mnogo toga, ne samo o stvarima u vezi sa umetnošću, nego i o životu. Kao mladi, među sobom smo skupljali pare za kafanu. Neko je imao stotinu, neko petnaest dinara. Važno je bilo da smo se okupili, da imamo za vino. A kada smo nešto zaradili onda smo išli po protokolu od aperitiva, preko večere do konjaka Henesi na kraju. Nismo preskakali ništa od života. Naravno, najvažnije su nam bile žene.

I danas volim crveno vino i to, ovo nije za novine, sa ledom. Zbog tog leda me svi gledaju kao da činim najveću jeres. Zoran Živković mi nije davao ni da kupim njegovo vino. Tako da, eto, u kući pijem s ledom a, van kuće, priznajem, ne smem (smeh).

sorta: cortese

oblast: Pijemont, Italija

procenat alkohola: 12%

cena: 900 dinara

Svetložute boje, dobre bistrine i pokertljivosti u čaši. Na mirisu nešto zatvorenije, ali je ipak uočljivo prisustvo prepoznatljivih sortnih aroma voćnog karaktera, sa notama lajma i belog cveća, kao i naznakama mineralnosti. Na ukusu je srednje puno, sa vrlo smirenim kiselinama, srednjeg intenziteta sekundarne impresije, sa blagom gorčinom na samom kraju.

Ocena: 3,5

Iako se na prvi pogled može učiniti da klima i položaj Pijemonta više pogoduju belim sortama, ipak je nebbiolo ovde zasijao punim sjajem i postavio jako visoke standarde kvaliteta.

Nije sasvim sigurno ko je glavni „krivac“ za prve loze u ovoj regiji, da li su to bili Stari Grci ili Etrurci, ali sami Rimljani nisu posebno cenili vina Pijemonta. Tek negde oko 13. veka sveštenici i monasi udahnjuju novi život vinarstvu u podnožju Alpa i, naravno, glavna uloga dodeljena je crvenim vinima i već pomenutom nebiolu. Ipak, na pojavu prvog ozbiljnog i suvog nebiola, za koji je bio zaslužan francuski enolog Louis Oudart, čekalo se sve do 1850. godine. Za to vreme bela vina su shvatana kao jednostavna, lagana kućna vina, a uglavnom su se služila po malim tratorijama.

Tek negde oko 1950. godine pojavljuje se ambiciozni amaterski proizvođač Vittorio Soldati, koji u svojoj vinariji La Scolca dokazuje da i od kortezea (cortese) može da se proizvede solidno vino. Naravno, rešenje je bilo u smanjenju prinosa, što je u direktnoj korelaciji sa kvalitetom vina. Sa minimalnim ulaganjima u tehnološke kapacitete vinarije, a sa većim ulaganjima u sam proces proizvodnje, kontrolisanu hladnu fermentaciju i kontrolu prinosa, on je za vrlo kratko vreme uspeo da dođe do sasvim solidnog vina, koje je nazvao Gavi di Gavi (nazvanom po oblasti Gavi iz koje potiče). Nedugo zatim, 1998. godine, to vino je dobilo DOCG status i to pod imenom cortese di Gavi (mada, kada pričamo o smanjenim prinosima dozvoljeni prinosi za gavi su dosta bogati, pa iznose oko 9,5 tona po hektaru).

Dakle, gavi se proizvodi od autohtone sorte korteze, a kad je najbolji onda su to suva i hrskava vina, sa prijatnim citrusnim i mineralnim notama. U samom Pijemontu postoji oko 30 vinara koji su se specijalizovali za gavi, mada većina pijemontskih vinara u svojoj ponudi obavezno ima neki makar pristojan gavi. Najbolji izbor kad je u pitanju slaganje vina i hrane sa ovim vinima jeste morska hrana. Neki od najboljih proizvođača gavija su vinarije La Scolca, Tenuta san Pietro, Fontanafredda, Batasiollo, Stefano Farina…

Druga poznata bela sorta Pijemonta je arneis. Naravno, kod nas je mnogo manje popularna ali kvalitetom uopšte ne zaostaje za kortezeom, tačnije za vinima gavi. Vrlo je verovatno da ćete naći mnogo bolji odnos cene i kvaliteta arneisa nego gavija. Glavne oblasti u kojima se uzgaja ova sorta nalaze se severno od grada Tanara, i to zajedno sa još jednom autohtonom ali daleko manje poznatom sortom po imenu favorita. Dugo su se ove dve sorte koristile uglavnom kod kupažiranja i smatrane su sortama za stona vina, a onda je nekolicina vinara, smanjujući prinose i povećavajući kvalitet, proizvela od arneisa vrlo kvalitetna vina. Danas se arneis gaji na oko 500 hektara, mada je i to plod velikog truda, ponajviše dveju kuća – Bruno Giacosa i Ceretto (ova sorta je 1989. godine dobila DOC status i to za lokacije na brdima Roero i Langhe). Kvalitet vina umnogome je zavistan od prinosa, pa se može reći da imamo dve vrste arneisa – onu jednostavnu, sa većih prinosa koja daje jednostavna vina laganog tela, voćnog izraza i sa blagim kiselinama, kao i onu kompleksniju, sa divnim cvetnim aromama praćenim voćnim izrazima kajsije, breskve i jabuke.

Osim ove dve vrste vina jedno od najpoznatijih imena Pijemonta je asti, koji je najpoznatiji penušavac pored proseka, a poznatiji je pod imenom asti spumante. (Italija inače proizvodi najviše penušavih vina na svetu od različitih sorti). Asti je poluslatko penušavo vino proizvedeno od sorte moscato, koja se uglavnom gaji na jugoistoku Pijemonta i posebno u okolini gradova Alba i Asti. Nedaleko od tih gradova nalazi se malo selo Canelli, u kojem je pokrenuta proizvodnja ovog laganog vina još davne 1800. godine. Ponekad možete čuti meštane kako ovo grožđe nazivaju moscato di canelli, ali čak ni to nije dovoljno, pa postoji i treće ime tog grožđa – moscato bianco (u Francuskoj je poznato kao muscat blanc a petits grains). Dugo je ovo vino pratilo loš imidž, a naročito posle Drugog svetskog rata kada su se ogromne količine nekvalitetnog astija izvozile u SAD – tada se to vino smatralo „šampanjcem za sirotinju“. Današnja, moderna i kvalitetna asti vina su daleko od tog imidža – izrazito su voćnog stila u kojem je slatkoća vrlo dobro izbalansirana. Arome koje se osećaju podsećaju na savršeno zrele breskve i kajsije, uz, naravno, muskatne tonove koji su prepoznatljivost ove sorte. Asti je uglavnom dosta lagano vino i procenat alkohola kreće se od 7 do 9 odsto. Servira se ohlađen na temperaturi između od 5 do 8 stepeni C. Većina astija danas se proizvodi charmat metodom, dok veoma mali broj proizvođača i dalje koristi champanoise metod.

Najveći proizvođači astija uglavnom su velike kompanije, kao što su Cinzano, Fontanafredda, Martini & Rossi i otprilike se svake godine proizvede deset puta više astija nego barola.

Druga i kvalitenija verzija astija je moscato d’asti, koji proizvode uglavnom mali proizvođači i to sa vinograda niskih prinosa, koristeći probrano grožđe. Vino je delikatno, lagano, slatkasto i sa malim procentom alkohola (oko 5,5%). Osim toga, moscato d’asti ima i manje mehurića, pa se ne smatra spumante vinima nego frizzante. Pošto stvara znatno manji pritisak u boci, za zatvaranje se ne koriste čepovi za šampanjac sa žicom, već uglavnom obični pampuri kao kod normalnih vina. Uglavnom se servira dobro ohlađen i u standardnim čašama za belo vino, a ne u flute čašama za šampanjac. Zbog malog procenta alkohola vino je izuzetno nežno i ima vrlo kratak životni vek, pa bi ga trebalo konzumirati neposredno nakon plasiranja na tržište.

Bilo bi nepravedno pričati o Pijemontu a ne pomenuti vermouth, koji se pominje još davne 1700 godine. Vermut je belo ili crveno vino sa dodatom tajnom mešavinom koja se sastoji od više od stotinu začina – gorkih trava, anisa, gorkog badema, kamilice, cimeta, korijandera, đumbira, šafrana… (dok nije bio zabranjen zbog svoje otrovnosti i absint je ulazio u sastav vermuta). U početku se za proizvodnju koristilo domaće muskatno grožđe pa je većina vermuta bila bela, dok se danas u proizvodnji uglavnom koriste stona vina sa juga Italije pa je i kvalitet vina na malo nižem nivou nego što je bio ranije. Nakon što se vino oplemeni aromama začina, pojačava mu se i nivo alkohola (od 16% do 21%). Najveće kompanije za prozvodnju vermuta su Martini&Rossi, Cinzano, Punt e Mes, i uglavnom se svi nalaze u okolini Torina, inače glavnog grada Pijemonta.

Kada je u pitanju naše tržište, neki od najpoznatijih proizvođača su već prisutni u Srbiji tako da možete naći i velikane poput: Pio Cesare, Fontanafredda, Stefano Farina, Batasiolo… Nažalost, nedostaju još mnogi poznati proizvođači, recimo Ceretto, koji je nekad bio u Srbiji, pa La Scolca, Bruno Giacosa, Luciano Sandrone, Marcarini, Prunotto…

Što se tiče cena, one su u velikom rasponu i u maloprodaji se kreću od 800 dinara za Moscato d’asti Stefano Farina, dok Gavi iz iste kuće staje oko 1.000 dinara. Arneis Fontanafredda je oko 1.100 dinara, kao i Gavi Fontanafredda. Gavi Batasiolo je približno iste kategorije i možete ga naći za 1.050 do 1.200 dinara u vinotekama, dok za Gavi Pio Cesare treba da se izdvoji blizu 1.700 dinara. Gavi Toledana staje oko 2.100 dinara.

Cene u restoranima su naravno veće i kreću se od 1.500 do 2.000 dinara za prosečan gavi ili moscato d’asti, dok ova vina nekih proizvođača dostižu cene i do 5.000 dinara.

sorta: cortese

oblast: Pijemont, Italija

procenat alkohola: 12,5%

cena: 895 dinara

Vino je svetložute boje sa zelenim odsjajem, dobre bistrine i refleksije. Na mirisu je izražen mineralni i začinski karakter, sa manjim primesama nota citrusnog voća, pre svega mandarine i grejpfruta. Na ukusu je srednjeg tela sa veoma izraženim kiselinama, dok je završnica srednje duga sa prijatnim naknadnim ukusom.

Ocena: 4

sorta: arneis

oblast: Pijemont, Italija

procenat alkohola: 12,5%

cena: 995 dinara

Vino je svetložute boje, zelenkastog odsjaja, odlične refleksije sa primetnim sitnim mehurićima na početku. Na mirisu se izdvajaju prepoznatljive citrusne arome, sa dominantnom notom grejpfruta, uz prisustvo nijansi začinskih i biljnih aroma. Na ukusu je puno, sveže, sa veoma lepim i prijatnim kiselinama i intenzivnom završnicom.

 Ocena: 4,5

BERBA: 2008

SORTA:  SANGIOVESE 85%, CANAIOLO 15%

PROIZVOĐAČ: ARNALDO CAPRAI

OBLAST: UMBRIJA, ITALIJA

SADRŽAJ ALKOHOLA: 14%

Vino ima rubinkastopurpurnu boju, dobre je bistrine i refleksije. Na mirisu su izražene elegantne voćne arome sa blagim tonovima vanile i hrastovine. Voćni karakter sa notama trešnje i šljive fino se izražava na nepcima, gde je u skladu sa svežinom i umerenim telom. Završnica je bogata, sa intenzivnim tonovima crvenog voća, svežim taninima i cvetno-herbalnim notama. Služiti ga sa pastama, jačim kozjim sirom, rižotom, jelima sa roštilja i prženom piletinom.

Tem­pe­ra­tu­ra ser­vi­ra­nja: od 15 do 17 ste­pe­ni C

Pro­seč­na ce­na u vi­no­te­ka­ma: 750 di­na­ra

BERBA: 2009

SORTA:  SAUVIGNON BLANC

PROIZVOĐAČ: DOMAINE DENIS DOBOURDIEU CHATEAU DOISY DAËNE

OBLAST: BARSAC, BORDEAUX, FRANCUSKA

SADRŽAJ ALKOHOLA: 13%

Vino ima bledožutu boju sa izraženim zelenkastim tonovima na obodu, vrlo je bistro i uljano u čaši. Na nosu su prisutne intenzivne sortne arome, a u voćnom karakteru dominiraju note grejpa i belih bresaka. Na nepcima je sveže, puno i kompleksno, sa mešavinom voćnog, začinskog i herbalnog karaktera, dok je sama završnica veoma duga, aromatična i mineralna. Ovo vino je pogodno za odležavanje. Služiti ga sa kozjim sirom, belom ribom, belim mesima, bogatim salatama.

Tem­pe­ra­tu­ra ser­vi­ra­nja: od 11 do 13 ste­pe­ni C

Pro­seč­na ce­na u vi­no­te­ka­ma: 2.300 di­na­ra

BERBA: 2010

SORTA: ARINTO

PROIZVOĐAČ: QUINTA DA ROMEIRA

OBLAST: BUCELAS, PORTUGALIJA

SADRŽAJ ALKOHOLA: 13%

Ima svetložutu boju sa zelenkastim tonovima na obodu, bistro je i sjajno, sa lepim prelamanjem u čaši. Na mirisu ispoljava sortne karakteristike, bogato je aromama breskve i kajsije koje i jesu odlika ove sorte, a u pozadini su prisutni lagani i sveži tonovi ananasa. Na nepcima izražava slast, ali ne prenaglašeno pošto je ovo polusuvo vino sa dobrim balansom svežine i kiselina. Aromatično je i mineralano, što mu daje dodatnu notu pitkosti. Završnica je intenzivna, postojana i aromatična. Služiti ga sa morskim plodovima, ljuskarima, ribom i plesnjivim sirevima.

Tem­pe­ra­tu­ra ser­vi­ra­nja: od 9 do 11 ste­pe­ni C

Pro­seč­na ce­na u vi­no­te­ka­ma: 900 di­na­ra

BERBA: 2010

SORTA: CHARDONNAY

PROIZVOĐAČ: STOBI

OBLAST: TIKVEŠKI REGION, MAKEDONIJA

SADRŽAJ ALKOHOLA: 12,5%

Vino ima prozirnožutu boju sa zelenkastim tonovima na obodu. Na nosu se izdvajaju kompleksne arome voća, među kojima dominiraju mirisi jabuke i breskve, a u samoj pozadini ga krase tonovi bagremovog cveta i hrastovine. Punog je tela, mekane strukture, skladnog voćno-cvetnog karaktera, kremasto i slojevito. Na završnici je postojano, dovoljno dugotrajno i delimično začinski i aromatično. Služiti ga sa morskom ribom, belim mesima, raznim bogatim salatama, pastama sa kremastim sosovima, pršutom i suvim sirevima.

Tem­pe­ra­tu­ra ser­vi­ra­nja: od 10 do 12 ste­pe­ni C

Pro­seč­na ce­na u vi­no­te­ka­ma: 420 di­na­ra

PREDSTAVLJAMO VINARIJE IZ KNJIGETOP 50 VINARIJA EX-YU, DRUGE SPECIJALNE PUBLIKACIJE MAGAZINA WINE STYLE

VERUS

Ormož

„Iza Verus (pravih) vina stoji pravo prijateljstvo.“

Trojica dugogodišnjih prijatelja, svaki sa porodičnim vinogradarskim nasleđem i poslovnim iskustvom u vinskoj industriji, udružila su svoju strast prema vinu i slična poslovna interesovanja. Zahvaljujući neuobičajeno posvećenom pristupu samih vlasnika, vinarija Verus na tržištu se predstavila vrlo kvalitetnim vinima, sa izraženim sortnim karakteristikama i specifičnim odlikama Ormoža, male oblasti u Sloveniji. Posebno su bela vina ove kuće lako pronašla put do ljubitelja vina i izvan regiona, možda najviše zbog činjenice da se vlasnici vinarije ne opterećuju previše količinom proizvedenog vina.

Trojica prijatelja, diplomiranih agronoma, Rajko Žličar, Danilo Šnajder i Božidar Grabovac, potiču iz vinogradarskih porodica. Od rođenja čvrsto povezani sa vinogradarstvom, iskustva su sticali radeći u velikim vinarijama. Rajko već petnaest godina radi u marketingu i prodaji, Danilo je bio glavni enolog Ormoškog podruma, odgovoran za proizvodnju 5 miliona litara, a Božidar rukovodilac proizvodnje u istoj firmi, rukovodeći sa 500 hektara vinograda. Vođeni istom idejom da se potencijal ormoškog vinogorja na bolji način, krenuli su od početka, pod imenom Verus vinogradi.

„Velike razlike dnevnih i noćnih temperatura u toku jeseni, odnosno u vreme finalnog sazrevanja grožđa, u vinogradima između Ljutomera i Ormoža  omogućuju proizvodnju vina intenzivno izraženih sortnih karakteristika.“

Takvu predispoziciju terena, odnosno karakteristike podneblja, u Verusu su znalački uklopili u proizvodnju vina koja na najbolji mogući način oslikavaju sortu, godinu i geografsko poreklo. Vina čiste, jasno izražene sortne definicije, koja su istovremeno zrela, puna i harmonična, dopadljiva i lako prihvatljiva.

Ubrzo nakon osnivanja vinarije, vina iz prvih berbi Verus vinograda skrenula su na sebe pažnju i to na najprobirljivijim tržištima, kakva su Velika Britanija, SAD, Nemačka i Italija.

„Planovi su da se sličan efekat postigne i u zemljama u okruženju, a da povećanje proizvodnje prati napredak u kvalitetu.“

A vina su zaista pravi (verus) predstavnik ormoškog vinogorja, date berbe i velikog znanja ljudi koji stoje iza njih.

Karakteristike vina

Najveći utisak u Verusu ostavio je njihov vrlo jednostavan pristup – od najboljeg grožđa proizvesti karakterno vino u kome će se prepoznati sorta, regija, stil vinara. Sovinjon je izražene, čiste arome, odličnih kiselina ugrađenih u telo vina, dugotrajan i veoma svež. U pinou sivom prednjači aroma zrelog belog voća, a alkohol povećava utisak punoće i prijatne slasti. Rajinski rizling iz 2008. odličan je primer vina iz ove sorte. Miris je izražen, razvijen i veoma karakterističan za sortu, a zbog herbalnih nota najviše asocira na miris svežeg paradajza. Onaj iz 2007. ima zahtevniju, kompleksniju aromu petrolejskog karaktera sa primesama herbalnog. Odlično se razvio, a malo neprevrelog šećera dodatno uvećava utisak „mesnatosti“ i slasti. Iako je sovinjon startni favorit, posebnu pažnju treba obratiti na šipon ili furmint iz 2008, vino lokalne sorte koje karakteriše višeslojna koncentrisana terpenska aroma, uz prisutne note hrastovine. Umerene je punoće, u svakom slučaju, nesvakidašnje i interesantno.

U restoran Šaran na Zemunskom keju ne možete da odete bez izvesnog predubeđenja. Tako je to sa domaćinskim kućama, čiji život ne diktiraju ni vlasnici ni gosti, nego tradicija. U ovom slučaju duga čitavih 137 godina. Dakle, to mesto na kojem se na specifičan način ukrštaju austrougarska arhitektura i mediteranska atmosfera jednostavno u vama budi hedonistu, hteli vi to ili ne

Iako u Šaran ulazimo iz baštenskog dela, ne promiče nam da postoji još jedan ulaz i to sa strane, na ćošku, što se u potpunosti poklapa sa dobro nam poznatom pričom na kojoj počiva istorijat restorana. Naime, pre više od jednog veka čuveni zemunski alas Vićentije Vukotić u prizemlju svoje porodične kuće, smeštene tik uz desnu obalu Dunava, otvorio je kafanu vodeći se tradicijom, a koja je nalagala da će kafana poslovati „sa srećom“ isključivo ukoliko je njen ulaz prosečen na ćošku.

Od tog perioda pa do 2004. godine, kada ga preuzima današnja vlasnica Jasmina Vekić, Šaran je važio za tipičan alaski restoran rečne ribe. Međutim, sa vlasničkim promenama na meni stižu i morski specijaliteti, koji sasvim logično sa sobom nose i neke arhitektonske izmene. Primećujemo da su klasični laloški tremovi upotpunjeni mediteranskim elementima, koji svakako čine da se s vremena na vreme osetimo kao da smo negde u Boki i da je Dunav u svoj svojoj širini prerastao u more… A, možda je samo u pitanju i sunčani dan, koji smo tako dugo čekali.

Ljubazno osoblje smenjuje se takvom brzinom, da gosti nijednog trenutka nisu uskraćeni za bilo koji od zahteva. Za susednim stolom pomažu gostima da sipaju riblju čorbu iz tradicionalnih kotlića, a mi bacamo letimičan pogled na meni. Pažnju nam privlače novine, pre svega na vinskoj karti. Sviđa nam se što novine, kao u većini prestoničkih restorana ne podrazumevaju top brendove, jer oni nikako ne bi odgovarali Šaranu. To su, prema našem skromnom mišljenju, brendovi rezervisani za savremene slow food restorane, ili american style fusion kuhinju. Akcenat je, dakle, u skladu sa afinitetima izbirljivih redovnih gostiju Šarana stavljen na ozbiljne autohtone vinske sorte, a mi s odobravanjem gledamo na činjenicu da nailazimo na tradiciju ispred svega, a ne na „brzu priču“.

Vlasnica Jasmina Vekić objašnjava da je sa sezonskim obnavljanjem bogate vinske karte, koja inače broji više od 170 etiketa, novine klasifikovala po regionima, te sasvim logično priču započinje od Srbije. Vinarija Jelić specijalno je za kuću Šaran napravila kupažu Premium – u pitanju su belo i crveno vino, a toče se na čašu i služe u bocunima. Uz prvi gutljaj saznajemo da je belo vino mešavina šardonea, rajnskog rizlinga, sovinjona i autohtone morave, dok je crveno nastalo od frankovke, pino noara i kabernea.

Od ponude iz regiona, prvo se interesujemo za Dalmaciju i Istru. Jednostavno nam je logično da nešto novo mora doći iz pomenutih oblasti s obzirom na to da Šaran godinama neguje tradiciju održavanja manifestacija Dani Hvara i Dani Istre. Među dalmatinskim vinima uočavamo plavac mali i bogdanušu, autohtone sorte tog podneblja, dok istarsku malvaziju predstavlja čuvena vinska kuća Kozlović, koja je takođe prisutna i sa dobro poznatom Santa Luciom. Ono što svakako zaslužuje pohvalu jeste uvođenje suvog muskata, kao vrste dižestiva, bez kojeg je ponudu ribljeg restorana jednostavno teško zamisliti. Uz priču o dalmatinskim vinima imamo obavezu da dodamo i jednu napomenu osoblja – dalmatinska vina preporučuju se isključivo gostima koji su svesni njihove siline i snage. Manje iskusnima se pak preporučuje da se osiguraju tako što će uz bilo koju od pomenutih etiketa sa Šaranovog menija gustirati jake buzare, i to one spremljene od četiri, pet vrsta školjki.

Što se slovenačkih etiketa tiče, u saradnji sa jednim od najboljih vinara iz regiona, Alešom Kristančičem, ekskluzivno za restoran Šaran urađen je novi vinski brend Srodne duše i to vina Naše belo i Naše crveno. Međutim, dobri poznavaoci vina primećuju da je Jasmini Vekić pošlo za rukom ono što mogu samo vlasnici premium restorana, a to je da plasira magnum bocu od litar i po (što se može nazvati vrhunskim svetskim trendom kućne ponude restorana).

U skladu sa obnovljenom vinskom ponudom, šef kuhinje Nenad Lučić izdvojio je za nas nekoliko tradicionalnih jela, koja se u Šaranu nikako ne smeju zaobići. Gastronomsku ponudu otvorio je ribljim paprikašem kao savršenim predjelom. Rađen na tradicionalan način, paprikaš se pravi od krupnih komada sveže rečne ribe (prim. aut. stoga nemojte da vas čudi kada naiđete na neku riblju kost, jer se u Šaranu riblji paprikaš zaista pravi od ribe), a servira sa domaćom testeninom, naravno u kotliću. Uz paprikaš preporučuje Premium kućno vino podruma Jelić i to bocu od 0.25, pa lagano…

Među brojnim predjelima posebno nas je iznenadila ponuda riblje paštete, i to one rađene po tradicionalnoj recepturi starih alasa, jer se retko nalazi na restoranskim menijima (zalogaj „u četiri kašike“ za istinske gurmane, na koji su Beograđani, čini nam se zaboravili). Osnovu alaske paštete čini som „začinjen“ dimljenim šaranom, tek toliko da pruži onu neophodnu gurmansku notu, dok morska pašteta predstavlja kombinaciju škarpine, oslića i skuše. Obe su servirane na sitno seckanoj salsi od paradajza sa malo rukole i prepečenim tostom i obe se preporučuju kao idealan blagi starter.

No, pre nego što smo prešli na glavno jelo nismo mogli a da ne probamo najpopularnije specijalitete prošlog leta – tartar od lososa i karpaćo od brancina. S radošću smo prihvatili ponudu da nam tartar od lososa prave za stolom, što je bila svojevrsna atrakcija. Veliki komadi svežeg (ne dimljenog) lososa sitno se iseckaju nožem, premažu se morskom solju, zatim se doda malo kapara i tabaska, i dosta maslinovog ulja. U jednostavnosti je, saznajemo na licu mesta, trik pripreme savršenog tartara.

Karpaćo od brancina ne priprema se od „porcijaša“, već svežih brancina od kilogram, koji se seku na duge tanke listove. Potom se polegnu na rukolu i blago poliju sokom od limuna i maslinovim uljem. Uz ovaj specijalitet prosto ste u obavezi da pijete nešto veoma lagano.

Uz Naše belo, brenda Srodne duše, sparujemo predjelo – raviole od gambora sa sosom od šafrana i paprike. Domaće raviole od spanaća ili blitve pune se smesom od gambora, koji se celi kuvaju i melju, te se pri gustiranju ove pikanterije mogu osetiti komadići gambora. Paprika ovom specijalitetu daje specifičnu boju, a šafran se savršeno uklapa sa ukusom Kristančićevog Našeg belog, jer u međusobnom sadejstvu imaju zanimljivu crispy reakciju. Dunav je i dalje veliki, lep i tako blizu…

S obzirom na Šaranovo kontinuirano balansiranje između rečne i morske ribe, glavnu gastronomsku ponudu otvaramo preporukom jednog rečnog i jednog morskog specijaliteta. Međutim, poštujući tradiciju Šarana kao prvobitno rečnog restorana, prvo se prepuštamo gurmanluku rečnih specijaliteta i to – filetima smuđa sa sosom od mladog luka i dimljenog sira serviranim na musaki od krompira. Izbor nije slučajan. Smuđ je riba koju provereno vole i strasni ljubitelji rečne ribe i oni koji uopšte ne vole ribu. Ukus koji daje kombinacija sočnog smuđa sa jačinom proprženog mladog luka i dimljenog sira savršeno ide uz jako vino, kao što je recimo Kristančićevo Naše crveno.

Sledeći na redu su fileti šarana sa suvim šljivama. Ovo smo izabrali zato što retko nailazimo na kombinaciju rečne ribe i suvih šljiva, koje su skoro potpuno istisnute sa tradicionalnog menija. Od šefa kuhinje Nenada Lučića saznajemo recepturu. Dok se prže kotleti šarana, crveni luk se karamelizuje sa suvim šljivama. Pošto se luk i šljive zgusnu u gusti sos, njime se preliju kotleti, sve se zapeče u rerni i služi u glinenoj posudi.

Iz bogate ponude morskih specijaliteta, odlučujemo se za – filete orade sa sremušom (u ostalim kuhinjama, primećujemo pomalo zaboravljenim, a veoma efektnim divljim lukom), serviranim na palenti mešanoj sa suvim paradajzom, tačnije sušenim čeri paradajzom u maslinovom ulju. Ovo jelo gustiramo uz Kozlovićevu malvaziju, dok Dunav i dalje lepo miriše…

Bogatu gastronomsku ponudu zatvaramo poslasticama i to – sutlijašem sa sosom od pomorandže, rađenim na francuski način sa malo alkohola i kolačem od rogača. Uz sutlijaš preporučujemo lagano ispijanje Kozlovićevog muskata, a uz kolač od rogača, koji se servira uz interesantan krem, koji podseća na francuske kremove pravljene na pari, kuglu sladoleda od vanile i sitno seckanu svežu nanu – jedan kratki espreso.

Sasvim prikladno za zaokruživanje jedne divne vinsko-gurmanske priče. Jednog lepog prolećnog dana na obali Dunava u Zemunu.

Urbani život metropola, duh svakodnevnog ambijenta i identitet velikih gradova, osnovne su poruke i teme kojima se kroz svoje radove bavi Dana Maar. Nakon tri samostalne izložbe u Beogradu, dve u Parizu, kao i nakon ušestvovanja  na više grupnih izložbi u Parizu, Londonu, i Beogradu, ova dvadesetpetogodišnja beogradska i pariska grafička dizajnerka i multimedijalna umetnica predstavila se pre nekoliko meseci i domaćoj publici i to na svojoj samostalnoj izložbi u Galeriji Atrijum Biblioteke grada Beograda. S obzirom na to da je po vokaciji grafički dizajner, ne čudi što je odabrala kolaže da kroz njih prenese svoje viđenje sveta

WS: Tema tvojih radova je život u metropolama. Zašto te to inspiriše? 

Komunikacija između javnog prostora, ulice, galerije, zgrada, veoma je zanimljiva tema i zato sam se oduvek bavila temom gradova. Za mene oni predstavljaju sliku našeg odnosa prema životu. Kada sagledaš grad kao  vizuelnu mapu, kroz nju možeš da stvoriš i predstavu o sebi u tom ambijentu, o odnosu prema drugim ljudima i da na taj način lakše dođeš do suštine svog postojanja.

WS: Završila si Akademiju primenjenih umetnosti u Parizu i master studije u Londonu. Kako si ti doživela Pariz i London?

Mislim da trenutno vlada jedno psihološko i moralno preopterećenje svuda u svetu. A to te tera da se na neki način distanciraš i uđeš u svoju introvertnost. Umetnik to lakše može da podnese, jer može da napravi svoju oazu, da izgradi svoj mikrosvet. Ipak, tamo su ljudi rasterećeniji nego ovde i lakše pristupaju životnim preprekama. Svesni su svog mesta, svoje tradicije, kulture… Imaju bazu, a kada je imaš onda lakše koračaš kroz život. Oni znaju koliko vrede i mislim da su svesni konteksta vremena i mesta u kojima žive. Konkretno, Pariz i London imaju sličnosti, ali i ogromne razlike. Zapravo, veoma su kompatibilni. London je jako dinamičan, tamo je sve intenzivno, a ljudi su direktni, rigidni i pragmatični. Francuzi su poetičniji, imaju više šarma a i sam vokabular francuskog jezika omogućava opširnije izražavanje. Ima više prostora za opisivanje, dok Englezi direktnije idu ka cilju. Tako je i u umetnosti. Engleska više prati trendove, a Francuzi neguju tu svoju lepršavost i ležernost.

WS: Koliko gradovi determinišu ljude?

Ljudi se ponašaju u kontekstu okruženja, što je prirodno. Tako je recimo u Parizu sve lepo, što te podstiče da lepše i pozitivnije razmišljaš. Ako imaš osećaj slobode onda tvoja percepcija ide dalje, nisi determinisan svojim problemima. To se ogleda i u komunikaciji među ljudima, koja je na neki način ogledalo društva. Ta interakcija između čoveka i okoline je jako važna. Životni prostor je mnogo više od samog mesta prebivališta. U tom smislu je vrlo važno da se putuje, jer kad čovek ne zna za drugačije onda nema ni toleranciju za različitosti. Meni je vrlo važno što mi kao porodica možemo da živimo na relaciji Beograd-Pariz-London, što možemo da obilazimo galerije i muzeje, da pratimo zbivanja na svetskoj umetničkoj sceni. Moraš da budeš aktuelan, da se informišeš, da poznaješ globalnu scenu. Zato je danas biti umetnik dinamična i kompleksna profesija.

WS: Kao i većina drugih. Uostalom, i umetnost sve više postaje tržišno orijentisana, postaje ozbiljan biznis, zar ne?

Naravno, umetnici nisu više osobe koje vode isključivo boemski zivot. Danas imamo ozbiljno tržište koje podleže ekonomskim zakonitostima kao i sva druga. To možda nije dobro u smislu održavanja kvaliteta, ali je dobro što se umetnost sve više popularizuje. Mislim da je elitizam bio velika prepreka između same umetnosti i publike. Recimo, u Londonu su besplatne posete Nacionalnoj i galeriji Tejt, i tu možete da vidite ljude iz najrazličitijih miljea koji su vrlo zainteresovani za umetnost. Suština je u tome da ona mora da se približi ljudima. Mislim da i kod nas postoji dovoljan broj ljudi koji imaju interesovanje, ali im to nije dovoljno dostupno.

WS: Kad smo kod publike, misliš li da je umetnicima danas lakša komunikacija sa njom?

Kako da ne. Danas imamo internet, tehnologija je mnogo napredovala, mediji su sve brži i to mnogo olakšava vezu umetnika sa publikom. A to nam omogućava da stalno evoluiramo. Endi Vorhol je bio jedan od inicijatora te interakcije. On se dao, a umetniku je možda teško da se da mediju, ali moraš da shvatiš da kroz njih šalješ svoju poruku.

WS: Na neki način on je praktično uveo umetnost u svakodnevni život, ili obrnuto, svejedno.

Vorhol je prikazivao svoj život i zato je bilo važno da se to popularizuje. On je publici predstavljao nešto što su oni svakodnevno gledali, ali nekim drugačijim očima. Kao što svako jelo može da se pripremi na mnogo načina. Često je govorio da su njegove slike u stvari on sam, njegova ličnost, i da iza toga nema ničega više. Umetnik ne može da bude introvertan, on stvara da bi svoju umetnost pokazao, da bi nekome pričao o tome, da bi izneo svoje stavove i emocije kroz radove. Mislim da je u tome poenta. Umetnik kroz svoj rad zapravo predstavlja sebe.

WS: Koliko je u tvojim radovima zastupljen taj lični aspekt?

Prilično, jer preko mojih radova ja komuniciram sa ostatkom sveta. Mislim da je smelost ta koja određuje ljude, i u odevanju, i u umetnosti, i u načinu života – u svemu. Biti određen da možeš da nosiš jarke boje, da slikaš njima, da možeš da staneš iza toga što si uradio. To je kod mene odraz mog vaspitanja u francuskom duhu, jer sam tamo naučila da, ako si nešto rekao onda si rekao, ako si uradio uradio si. To si ti i zato se u umetničkim kontekstima čovek ne može odvojiti od svog rada, ni karakterno, ni psihološki. To je vrlo povezano i zato umetnici jesu specifični.

WS: Zašto si odabrala baš kolaže kao umetnički izraz?

Još kao mala slikala sam uz oca (slikara Cileta Marinkovića, prim. aut.) i odatle potiče moja sklonost ka vizuelnoj umetnosti. Verovatno je to genetsko nasleđe. I Cile je nekad radio kolaže, koji su bili u mojoj sobi tako da sam praktično odrasla sa njima. Inače, oduvek sam volela da se igram sa papirom, časopisima, da ih seckam, i lepim u svom kontekstu. Kolaži imaju sličnu tematiku i energiju kao i slike, samo je drugačiji izraz, savremeniji je. Ja sam grafički dizajner i kroz celu moju edukaciju, i radeći uz Cileta, imala sam potrebu da svoje radove svedem u neki savremeni kontekst.

WS: Koliko je interesovanje publike generalno za kolaže?

Mislim da je sve veće. Ja se trudim da moje poruke budu što direktnije, baš zbog toga da bi publika lakše mogla da ih prihvati i razume. Kad mogu da vide određeno lice na fotografiji, da pročitaju jasno reč, onda im je poruka jasnija i ne moraju da se pitaju šta je umetnik hteo da kaže. Kada pročitaš moj rad, on izgleda kao analiza elemenata, kao poezija, fraza, tekst, kao nešto konkretno. Koristim materijale iz časopisa, knjiga, sajtova, to su moje boje i četka samo što radim drugom tehnikom. Mislim da to potiče od grafičkog dizajna, da shvatiš da ti u stvari pričaš sa čovekom koji posmatra tvoj rad. Kolaži će zasigurno ostati moj umetnički pravac.

WS: Pošto često putuješ, koje trendove primećuješ u sferi vizuelne umetnosti?

To je kao moda. Recimo, i u mojim ranijim radovima se oseća retro element, a u novijim ono što je sada aktuelno. Uvek mi je bitno informisanje, jer umetnik mora da bude aktuelan. Jedino tako možeš da znaš gde se nalaziš u onosu na ljude i svet. Trenutno je trend da se sve vraća jednostavnosti. Recimo, kad su u pitanju vina, u Francuskoj se vraćaju na običnu flašu i etiketu, ne predizajniranu. Kad sve počne da se modifikuje, da se redizajnira, onda na kraju postaje jasno da je, na primer, ta stolica samo stolica, da je obična čaša obična čaša. Jednostavnošću se dolazi do suštine.

WS: Koliko ti je estetika važna u radu, a koliko prenošenje nekih tvojih poruka, stavova?

Imam intuitivan odnos prema radu. Umetnik nekad nesvesno tokom rada dođe do poruke koju želi da pošalje posmatraču. Kao čulo, kao potreba za vodom. Jedostavno sednem i radim, imam potrebu za tim. Onda rad sagledam kao priču, materijali su kao rečenice. Estetika dolazi sama od sebe. Ona ne može da bude prvobitni cilj, ne možeš da kažeš „sad ću da napravim nešto lepo“. Ona zapravo ima svoj proces nastajanja.

WS: Oduvek je kod mladih umetnika bio izražen neki sveopšti bunt, neka ogromna želja za promenama. Prepoznaješ li to kod sebe?

Mislim da imam prednost što sam studirala i živela u Francuskoj, jer tamo postoji hrabrost da se izraziš i da kažeš šta misliš. Naravno da sam i ja usvojila takav način razmišljanja. Ljudi očekuju i žele da vide ekstravagantnog umetnika. Zato im treba dati nešto novo, drugi nivo života, drugu percepciju i način razmišljanja. Ovde kao da se ljudi plaše da izađu iz standardnih okvira, sve je više konformizma. Fali taj jedan korak više, koji menja sve. Sve što je avangardnije, to je i teže nešto uraditi. Zato su u svetu uspešni oni koji prepoznaju trenutak i imaju smelost da urade nešto novo.

WS: Kao impresionisti. Iako nisu bili primljeni u Pariski salon, srećom po umetnost nastavili su da rade u istom pravcu.

Bez istrajnosti nema velikih dela. Ne može ljudima uvek da se daje ono što oni žele, jer ako oni sami ne mogu da pomere granice onda umetnici to moraju i mogu. To je njihov zadatak i zato oni imaju važnu ulogu.

O VINU

Ako nemaš odnos prema vinu koje piješ, to je kao da pričaš a ne znaš šta  želiš da kažeš

Tokom detinjstva često sam sa roditeljima išla u Provansu, gde smo posećivali manifestacije koje povezuju umetnost i vino, na kojima je Cile godinama učestvovao. Kasnije sam obilazila razne vinarije po Francuskoj i shvatila sam da vino nosi društveni momenat, da  nije samo ispijanje nekog pića, već jedna šira priča. Recimo, dok sam bila u gimnaziji moji prijatelji su odlazili u Provansu da rade na berbama kako bi zaradili za džeparac i to je bilo toliko popularno da su se tamo sklapala mnoga prijateljstva, rađale ljubavi. Kasnije je postalo normalno da se kaže: „Upoznali smo se na  berbi“. U Francuskoj se izuzetno neguje kultura konzumiranja vina, ali pre svega postoji ogromno poštovanje prema vinu. Što je i normalno, jer vino je jedan specijalan, kompleksan proizvod, pre božanski nego luksuzan i zato se ne sme omalovažavati. U Provansi sam videla da se tačno zna kad se pije koje vino i kako, i da uz to postoji i određeni kodeks ponašanja. Ili kad sam bila kod drugarice u Šampanji, gde sam primetila jednu fascinantnu posvećenost ljudi koji prozvode vino. I ja sam, takođe izgradila takav odnos. Na primer, kada uzmem čašu i zatvorim oči istog trenutka vidim ljude koji su brali grožđe, njihove umazane ruke, vidim burad, osetim mirise tih podruma… prođe mi ceo film kroz glavu. Vino mora da se konzumira kroz priču, jer drugačije gubi svoj smisao. Mora da sačuva eleganciju i da bude zabeleška vremena. Kao što je kompletan proces, kad se servira ili dekantira, možda i bitniji od samog gutljaja.

Mnogo volim roze vina, laganija su, neobaveznija, ležernija. Crvena su zahtevnija, imaju veću dozi ozbiljnosti, i u samim vinima i u pristupu istom. Kao i neka bela vina, recimo vina iz regije Šabli. U mojoj porodici, kao i sa svojim prijateljima takođe, poštujemo kult vina, pijemo, pričamo o njemu, o vinarijama, mirisima… Zapravo je prevaziđen odnos da „crveno vino ide uz crveno meso, a belo uz ribu“. Mislim da, ako doživljaj konzumiranja vina nije kompleksan, onda sve nestaje.

Novi Zeland

Iako ćete tokom putovanja u više navrata verovatno pomisliti da poseta ovoj zemlji „na kraju sveta“ možda i nije bila najpametnija odluka, tih četrdeset osam sati provedenih u putu zaboravićete ubrzo po dolasku. Shvatićete i zašto je režiser Gospodara prstenova baš ova ostrva izabrao za ambijent u kome treba da se odvija radnja njegovog filma. Novi Zeland je zemlja neverovatnih predela, relaksirajuće zelene boje trave i plavetnila koje se sa neba preliva u more. Teško da ćete nešto slično naći bilo gde u svetu

Novi Zeland je geografski najizolovanija država na svetu. Nalazi se u jugozapadnom delu Tihog okeana i sastoji se od dva velika ostrva, Severnog i Južnog i mnoštva malih. U geološkom pogledu nalazi se u zoni podvlačenja pacifičke pod australijsku tektonsku ploču, što znači da su zemljotresi i vulkani ovde uobičajena pojava, kao i da je mineralni sastav tla izuzetno raznovrstan i bogat. U kombinaciji sa umerenom i blagom morskom klimom i obiljem vlage, to je pravi raj za biljni svet. Priroda je ovde vrlo očuvana, pre svega zahvaljujući izolovanosti zemlje i maloj gustini naseljenosti, ali i izuzetno pažljivom odnosu starosedelaca i doseljenika prema svom okruženju.

Geografska pozicija ove zemlje u kojoj kao da vreme sporije teče uticala je i na njene stanovnike. Luksuza na Novom Zelandu nema, jer on tamo nikome i nije potreban. Čak bi izgledao smešno u poređenju sa „luksuzom“ koji je priroda podarila ovom delu planete. A, ako bi atmosferu i način života Novozelanđana trebalo da uporedimo sa nečim, onda bi to možda najsličnije bilo životu u bivšoj Jugoslaviji. Mirno, tiho i bezbrižno, ali nikako dosadno, tako otprilike izgleda život u njihovim gradovima. Stiče se utisak da svi imaju dovoljno, niko previše, kao i da su ljudi više okrenuti prirodi. U većini mesta radi se od 8 do 16 h, kada se i sve zatvara, a ljudi idu da provode vreme sa svojom porodicom. Tada na plažama možete da vidite brojne parove kako šetaju pored mora, bosonogu decu kako trčkaraju po pesku i skupljaju školjke, razdragane kućne ljubimce kako se igraju i mnogo „rekreativaca“. Gotovo svi na Novom Zelandu su „ludi“ za zdravim životom – trčanje, biciklizam, plivanje, veslanje i planinarenje su omiljeni vidovi rekreacije. Novozelanđani prilično vole da se bave ekstremnim sportovima, pa nije ni čudo sto su komercijalni bandži skokovi patentirani upravo ovde sredinom osamdesetih. Generalno, stiče se utisak da se Novi Zeland po stilu života umnogome razlikuje od većine razvijenih zemalja, a da biste u pravom smislu mogli da osetite duh ove zemlje, potrebno je da se prebacite na neki drugačiji način razmišljanja od onog na koji smo svi navikli. Barem kada je reč o zapadnjačkim zemljama u kojima tempo života postaje dinamičan ponekad i do nepodnošljivih granica.

Ovde nećete raditi ni videti neke stvari „normalne“ za ostatak sveta. Ako ste imali u planu da se „ludo“ provedete u noćnim izlascima, uživate u autentičnoj domaćoj kuhinji ili se divite istorijskim i arhitektonskim čudima i da se kupate u mirnom i toplom moru – na pogrešnom ste mestu! Tu i tamo ćete uživati u opuštenom večernjem izlasku, jer je na Novom Zelandu sve tako – krajnje opušteno. Ako je reč o hrani, naravno da nećete ostati gladni pored mnoštva restorana poznatih svetskih kuhinja – za preporuku su azijski, meksički i mediteranski – ali ništa novo i specifično nećete probati jer prava novozelandska kuhinja i ne postoji. Arhitektonska čuda takođe nećete pronaći, ali ćete zato moći da uživate šetajući ulicama sa divnim pogledom na more, u mirnim krajevima grada, u kojima se porodične kuće ne utrkuju u luksuzu i veličini nego u maštovitosti uređenja vrtova i raznolikosti biljnih vrsta. Ruzmarin je inače zastupljen u svakom dvorištu i teško da negde na svetu miriše tako intenzivno kao ovde.

Ako se odlučite da provedete odmor na Novom Zelandu, pokušajte da on traje bar tri nedelje. To je najkraće vreme potrebno da biste mogli da proputujete ovom zemljom od severa do juga i da se upoznate sa Aucklandom, Wellingtonom, Christchurchom, Hamiltonom i Dunedinom. Takođe, preporuka je da putujete u vreme kada je kod nas zima – od decembra do marta.

Na severu, ne bi trebalo da propustite da posetite termalne izvore u Rotorui i najistočniju tačku Novog Zelanda – grad Gisborne sa nestvarno lepim plažama, dok su na jugu Queenstown – planinsko turističko mesto i „meka“ ekstremnih sportova, kao i jezero Wanaka, nezaobilazne destinacije.

Usput ćete moći da se divite nepreglednim plantažama vinograda, kojih ima i na severu i na jugu, i da svraćate u male privatne vinarije na degustacije vina. Nemojte se iznenaditi ako su vlasnici sa prostora bivše Jugoslavije, a najviše ih ima iz Hrvatske, jer su se oni na Novi Zeland iseljavali i pre i posle Drugog svetskog rata, dok su ljudi sa područja Srbije u najvećem broju došli krajem XX veka. Hrvati su inače znatno doprineli usponu vinarstva, jer su ovde preneli svoje tradicionalno vinarsko nasleđe. Novi Zeland je zemlja belih vina (kada se uželite crvenih onda idite u Australiju, a ona je na udaljenosti od „svega“ 1.500 kilometara). Naročito se može pohvaliti odličnim sovinjonima, koji su i najzastupljeniji, a neki od najboljih dolaze iz regije Marlborough koja se nalazi u severnom delu Južnog ostrva. Takođe možete probati i odlične šardonee, ali i vrlo zanimljive pino noare, koji su najpopularniji među crvenim vinima. Novozelandska vina odavno već nisu nepoznata u svetu, a svake godine sve je više vinarija čija vina osvajaju vrlo visoke ocene na prestižnim svetskim ocenjivanjima. Jedna od najpoznatijih i najboljih vinarija na Novom Zelandu je Babič, koju su osnovali hrvatski doseljenici, a njihova vina prisutna su i na srpskom tržištu. Osim vinograda, usput ćete videti i nepregledne plantaže voća, farme srna i, naravno, nepregledna stada ovaca od kojih se gotovo sve beli.

Kada ste već stigli dovde, onda nemojte da propustite priliku da se upoznate sa pingvinima, delfinima, morskim lavovima, kitovima, fokama i albatrosima. Novi Zeland je i pravo carstvo ptica, a i jedina je teritorija na svetu na kojoj možete videti ptice kivi, kakapo i takaheu.

Kada sve to obiđete, preporuka je da se vratite u Auckland i posvetite jedan ceo dan Oklandskom muzeju u kome je prikazana celokupna istorija – od dolaska Polinežana do današnjih dana – kompletan biljni i životinjski svet, geologija i još mnogo toga. A kada vas predveče zabole noge, onda sednite u neki restoran pored mora, naručite neki morski specijalitet i uz čašu sovinjon blana, recimo vinarije Oyster Bay i – udahnite duboko. Budite svesni da nema baš mnogo ljudi koji će imati privilegiju da budu na vašem mestu.

U idiličnom okruženju Alpa na istoku Švajcarske, u neposrednoj blizini čuvenog mondenskog turističkog mesta Sent Moric, na blizu dve hiljade metara nadmorske visine nalazi se neobičan zamak, a u njemu je već više od stotinu godina smešten luksuzni hotel Suvretta House. Zanimljiv položaj ovog hotela, koji ga u kombinaciji sa neobičnom arhitekturom čini gotovo bajkolikim, nazire se već u njegovom imenu (suvretta – iznad male šume), ali to je jasno samo onima koji govore retoromanski –romanskim jezikom kojim govori svega 700.000 ljudi u centralnim Alpima

Suvretta House dosada je vodilo šest generacija hotelijera i svaka od njih uvodila je inovacije u skladu sa savremenim potrebama gostiju. Zanimljivo je da time hotel ni u jednom jedinom detalju nije izgubio ništa od duha koji brižljivo neguje već deset decenija.

Ovaj otmeni hotel nudi gostima 180 komfornih soba i deset prostranih apartmana, a šarolika gastronomska ponuda verovatno će zadovoljiti sve ukuse. Francuski specijaliteti služe se u raskošnom ambijentu Grand Restauranta, dok restoran Suvretta Stube nudi jednostavnu lokalnu kuhinju i švajcarska jela. U vlasništvu Suvretta Housea su i tri restorana koja se nalaze u blizini hotela: Chasellas, na visini od 1.936 metara nadmorske visine u neposrednoj blizini ski-lifta i skijališta, koji na meniju ima pretežno italijanske specijalitete, zatim Trutz, na nadmorskoj visini od 2.211 metara sa prostranom terasom sa koje su pruža veličanstven pogled na jezero i Chamanna, na visini od 2.672 metra, otvoren samo zimi, sa pogledom na Alpe i u kojem se u hladnim mesecima možete okrepiti nekim dobrim jelom sa roštilja. U hotelu se, naravno, nalaze barovi i klubovi sa velikim izborom toplih i hladnih napitaka.

Wellness centar hotela raspolaže širokim spektrom raznih sadržaja – tretmanima lepote, saunom, zatvorenim bazenom, solarijumom, masažama… Van hotela svako može pronaći odgovarajuću aktivnost, bilo da je letnja ili zimska sezona. Tokom toplijih meseci gostima su na raspolaganju teniski tereni, golf, badminton, boćanje, igranje šaha u bašti ili jednostavno samo odmaranje i sunčanje na terasi. Sa prvim hladnijim mesecima dolazi i snežni pokrivač koji predstavlja pravi užitak za ljubitelje skijanja, klizanja, snouborda i brojnih drugih zimskih sportova. Hotel ima i privatni ski-lift koji ga povezuje sa skijalištem Corviglia, što dodatno olakšava transfer, a ujedno predstavlja jedino mesto u Sent Moricu gde su skijaši u mogućnosti da se spuste direktno do ulaza u hotel.

Cena smeštaja po osobi u ovom hotelu varira od tipa sobe i doba godine, pa se tako u zimskom periodu kreće od oko 300 do preko 3.000 evra, a u letnjem od oko 240 do preko 2.000 evra.

„

Ukoliko bismo tražili neku sličnost Pijemonta (Piemonte) sa drugim vinskim regijama, onda bi to bila francuska Burgundija. Naime, i Burgundija i Pijemont su se kao vinarske regije dugo razvijale pod uticajem crkve i benediktinaca, a osim sličnog istorijskog razvoja vinari obe ove oblasti imaju sličnu filozofiju i pristup proizvodnji vina. Velika vina proizvod su savršenog uklapanja jedne sorte u lokalni teroir (nebbiolo u Pijemontu, pinot noir u Burgundiji) – tako bi se otprilike moglo definisati njihovo shvatanje vinarstva, a koje je potpuno suprotno u odnosu na veliki deo Italije i Francuske, gde se vina uglavnom proizvode kao mešavina više sorti a mnogo ređe kao samostalna sortna vina.

Iako su kod nas, a tako je i u većem delu vinske Evrope, toskanska vina mnogo popularnija, niko ne može da ospori neverovatan potencijal i snagu dva najpoznatija vina Pijemonta – barola i barbaresca. Može se reći da je nebbiolo, poput pinot noira, veoma zahtevna sorta i jako teška za svakog vinara, pa su tako samo pravi majstori tog zanata u stanju da nebbiolo dovedu do savršenstva u boci. Čak i danas, sa svim benefitima globalizacije, niko na svetu osim Pijemonta nije uspeo da od ovog zahtevnog i izazovnog grožđa proizvede velika vina. Poput nekih velikih vina Bordoa, i barolo i barbaresco su vina veoma jake strukture i sposobna su za dugo odležavanje i sazrevanje. Sve do početka devedesetih godina vinari Pijemonta preporučivali su da se barolo i barbaresco konzumiraju posle desetak godina, a neki primerci čak nakon dvadeset godina odležavanja.

Ali, ne piju Italijani barolo i barbaresco svaki dan uz ručak. Za svakodnevno uživanje koriste se dva crvena vina koja su po hijerarhiji odmah iza dva već pomenuta „kralja“, a to su barbera i dolceto. Barbera je drugo grožđe po važnosti u Pijemontu, izuzetno je rasprostranjeno, i od njega se dobija vino srednjeg tela, voćnog izraza i lagane taninske strukture. Drugo vino namenjeno za svakodnevnu konzumaciju u Pijemontu je dolceto, koje se proizvodi od istoimenog grožđa – to je lagano, pitko vino ponekad sa gorkastom završnicom, dovoljno pristupačno za svakodnevnu upotrebu. Osim ovih vina, postoji još mnogo crvenih vina dobijenih od nebiola, ali ni probližno sofisticiranih, ispoliranih i kompleksnih kao što su ona od barola i barbaresca. Vredna pomena su i vina gatinare, ghemma, nebiolo d’Alba i spanna.

Kao što je već pomenuto, reč piemonte u prevodu znači „planinska stopa“ i sam taj naziv nam već umnogome otkriva o kakvom se teroaru radi. Pijemont je najveći region na italijanskom kopnu, ali s obzirom na to da je u većem delu regije klima dosta hladna za uzgoj grožđa, Pijemont nije najveći italijanski proizvođač. Ali, ako uzmemo u obzir samo vrhunska vina, onda Pijemont prednjači. Više od 17 procenata od ukupnih DOC i DOCG apelacija nalazi se upravo u Pijemontu, što je više od bilo kog regiona Italije osim Veneta, koji ima sličan udeo.

Skoro svi najbolji vinogradi Pijemonta koncentrisani su u toplijim delovima regije, posebno uz južnu granicu, gde se izdvajaju podregije Langhe i Monferratto. Tu su i dva najpoznatija vinska grada Alba i Asti, kao i dva geografski mala, a vinski ogromna sela - Barolo i Barbaresco, po kojima su „vinski divovi“ i dobili ime. Najbolji vinogradi uglavnom su orijentisani ka Suncu i većina imena upravo označava njihov položaja u odnosu na Sunce. Tako imamo bricco rocche, sori tildin… – bricco na dijalektu Pijemonta označava „suncu okrenutu stranu brda“, a sori predstavlja „onu stranu brda na kojoj se sneg prvi topi“.

Kad smo kod crvenih sorti Pijemontea, a neke su već pomenute, glavna je nebbiolo, čije je ime izvedeno od reči nebbia (magla) koja je veoma česta pojava u Pijemontu krajem oktobra. Nebbiolo je sigurno glavna zvezda Pijemonta i najpoznatija vina se proizvode upravo od ove sorte. Glavne odlike su mu velika snaga i jaka taninska struktura. Arome koje možete prepoznati u barolu i barbarescu su ljubičica, koža, čokolada, šljive, smokve i ne tako česti izrazi kod naših ljubitelja vina, kao što su katran i liqorice (sladić). Osim ova dva, nebbiolo je zaslužan i za nastanak malo jednostavnijih vina, poput gattinara i ghemme.

Druga sorta po značaju, a najveća po zasadima, jeste barbera. Vina od ove sorte spadaju u takozvana „svakodnevna vina“, srednjeg su do punog tela sa izrazitim voćnim karakterom i laganijim taninima.

Dolcetto je još jedna veoma popularna sorta koja daje istoimena, jednostavna vina voćnog karaktera. Trebalo bi pomenuti i bonardu i vespolinu, koje nisu toliko rasprostranjene kao prethodne tri sorte.

Može se reći da je naše tržište solidno snabdeveno vinima Pijemonta, iako se često neke etikete povremeno pojavljuju i nestaju sa scene. Naime, i kod nas je kao i u velikom broju zemalja sa mladom vinskom kulturom Toskana znatno popularnija kad su u pitanju italijanska vina. Ipak, neki od najpoznatijih proizvođača iz Pijemonta su prisutni u Srbiji – Aldo Conterna sa svojim Barolom Gran Bussia, zatim Angelo Gaja sa Barbarescom i Barolom, pa Renato Ratti, Pio Cesare, Fontanafredda, Stefano Farina… Nažalost, nedostaju još mnogi poznati proizvođači, poput Ceretta koji je nekad bio u Srbiji, nisu tu ni Bruno Giacosa, Luciano Sandrone, Marcarini, Prunotto…

Što se tiče cena, one su u velikom rasponu i kreću se od 800 do 950 dinara za Moscato Stefano Farina, od 1.250 do 1.400 dinara za Barbera Renato Ratti, dok za neki barolo i barbaresco treba da se izdvoji nešto više novca. Tako, na primer, Barolo Pio Cesare staje od 5.700 do 6.000, Barolo Fontana Freda oko 9.500,  Degramis Barolo čuvenog Angela Gaje je oko 4.500, dok je Gran Bussia Alda Conterna blizu 22.000 dinara. Kad je u pitanju barbaresco cene su slične, tako da je Pio Cesare takođe oko 5.700, Barbaresco Marziano Abbona je oko 4.000, dok za barbaresco Angela Gaje treba da se izdvoji oko 12.000 dinara u maloprodaji. Cene u restoranima su naravno veće i kreću se od 1.500 do 2.000 dinara za neku barberu ili docetto, za barolo i barbaresco cene iznose od nekih 7.000 – 8.000, pa sve do nekoliko desetina hiljada dinara kad su u pitanju najveći proizvođači.

Sajmovi vina samo su jedan vid marketinških aktivnosti, a one su zbog sve veće konkurencije na tržištu postale neophodne. S druge strane, sajmova je sve više, pa se postavlja pitanje koji su stvarni efekti izlaganja na ovim manifestacijama i koji je put da što bolje iskoristite uložena sredstva u ovaj način promocije vina. Odgovor je da efekta itekako ima, ali i da, koliko god je važan ugled samog sajma, toliko je važno planiranje nastupa i definisanje jasnih ciljeva

Broj telefonskih poziva upućenih kućama koje se bave proizvodnjom i distribucijom vina, kao i agencijama za konsalting, rapidno se povećava, preko mejla gomilaju se pozivnice, a i u dobrom starom poštanskom sandučetu skupljaju se reklamni flajeri – sve ovo ukazuje da je sezona sajmova punom parom ponovo započela. Gotovo svim firmama u industriji vina ovi događaji pružaju jedinstvene mogućnosti i prednosti, jer su na tim velikim međunarodnim sajmovima prisutni mnogi važni kupci, novinari, predstavnici udruženja i trgovci. Prisustvom na ovim manifestacijama firme imaju mogućnost da širokom auditorijumu predstave sopstveni uspeh i efikasnost, da izoštre profil svoje kompanije, poboljšaju reputaciju i imidž, kao i da povećaju mogućnost prodaje svojih proizvoda. Čak i ako kupovni nalozi nisu dati direktno na sajmu, za samo nekoliko dana mogu se steći nove grupe kupaca, pronaći partneri za prodaju i za saradnju i razviti novi kanali distribucije i nova tržišta.

Čak i za uvođenje novih proizvoda jedan međunarodni sajam može da bude savršena pozornica na kojoj se inovacije ne predstavljaju samo širokoj stručnoj publici, već prolaze kroz prvi test prihvatanja kada su potrošači u pitanju. Osim toga, na sajmovima mogu da se stabilizuju i prošire poslovne mreže sa redovnim klijentima i drugim relevantnim grupama (kao što su konkurenti, predstavnici udruženja i mediji), jer je to jedan relativno jednostavan način, a koji pri tom i ne košta mnogo. U okviru večera, medijskih događaja, radionica i drugih propratnih sadržaja sajma mogu se sprovesti dodatne promotivne aktivnosti za produbljivanje kontakata.

Međunarodni sajmovi osim toga daju i mogućnosti za otkrivanje novih tržišta i tržišnih niša, identifikovanje trendova, ocenjivanje sopstvenih dostignuća u poređenju sa konkurentima, kao i mogućnost ispitivanja sopstvene politike određivanja cena.

Planiranje je glavni adut

Naravno, sve ove prednosti ne mogu se ostvariti automatski. Da bi se iskoristio celokupan potencijal jednog međunarodnog sajma vina, to zahteva ne samo značajna finansijska sredstva već i funkcionisanje strateškog menadžmenta za sajmove, kao i ozbiljno strateško planiranje. S obzirom na visoku cenu učešća, kratkoće vremena, površnosti kontakta i trgovinskih veza, kao i konkurentnosti drugih izlagača u pogledu privlačenja pažnje, sam nastup mora biti poseban instrument u ukupnoj marketinškoj stategiji izlagača. Zato samo onaj ko razmišlja o načinu na koji će svojim nastupom ostvariti kontakt sa ciljnim grupama, i ko planira realan budžet i definiše jasne ciljeve za sajam direktno u skladu sa strategijom firme, da bi potom prilagodio tome ceo nastup, izvući će maksimalnu korist od svih prednosti koje ovakve manifestacije nude.

Da bi se maksimalno povećala prednost sopstvenog nastupa nije samo važno da se blagovremeno registrujete, već i da se što ranije informišete o glavnim činjenicama i uslovima i da obratite pažnju na ove faktore prilikom planiranja. Imajući u vidu žestoku konkurenciju za pažnju posetilaca, takođe je važno što pre dobiti termine za kontakte sa poslovnim partnerima i štampom. Tako su se, na primer, važni termini za ProWein ugovarali u decembru 2011, iako se sajam održava tek u martu 2012.

Na samom sajmu mora se obezbediti i obučeno osoblje. Čest je slučaj da upravo osoblje može potpuno da pokvari nastup nekog izlagača. Recimo, nikada neću zaboraviti jednu hostesu koja je na LIWF (Londonski sajam vina) zamenila šardone za kaberne na svom štandu, da bi kasnije posetiocima velikodušno sipala punu čašu jednog kultnog kalifornijskog kabernea koji košta oko 400 dolara.

Uspešan kontroling je neophodan

Zbog visokih troškova učešća takođe mora da se sprovede precizno kontrolisanje, koje je suštinski deo svakog nastupa na sajmu. Da li su sve prednosti stvarno iskorišćene ili gde još ima potencijala za optimiziranje, to izlagač može rešiti samo ako je prethodno postavio tačnu ciljnu sliku. Merenje kvantitativnih ciljeva dobija se klasičnim operativnim instrumentima kontrole (prihod/rashod), a prebrojavanje posetilaca i kontakata je relativno lako uraditi. Kontrolisanje kvalitativnih ciljeva, međutim, daleko je teže uraditi, a moguće je, na primer, putem standardizovanih, reprezentativnih anketiranja posetilaca, kontakt-protokolom kupaca i putem analize medijskih rezonanci.

Veliki izbor sajmova

Pod pretpostavkom da se svi ovi preduslovi ispune, postavlja se jedno od najvažnijih pitanja – na kojim sajmovima učestvovati?

Logičan prvi izbor bio bi neki od sajmova iz grupe vodeće četvorke: Vinekspo, ProWein, LIWF i Vinitali.

Iako nije više jedini vodeći sajam, Vinexpo je mnogo više od ključnog događaja za francuske proizvođače. Kao jedan od najvažnijih sajmova, on oslikava gotovo ceo svet vina, a osim toga održava se na kraju sezone sajmova, u junu, čime na neki način predstavlja i vrhunac godišnjih smotri. Imajući u vidu porast značaja azijskih tržišta, organizatori su odlučili da se Vinexpo naizmenično organizuje u Bordou i Hongkongu (svaki na dve godine).

Kao sajam u zemlji bez sopstvenog značajnog vina, ali sa tradicionalno značajnom trgovinom vinima, jeste Londonski međunarodni sajam vina LIWF koji je dosledno fokusiran na trgovinski posao na međunarodnom nivou. Veliko prisustvo izlagača iz Novog sveta i visok procenat profesionalnih posetilaca iz oblasti trgovine vinima čini ga, iako je najmanji od ova četiri sajma, jednim od najuticajnih.

Porast broja uglednih izlagača beleži i ProWein, koji je atraktivan zbog značaja Nemačke kao jakog prodajnog tržišta. Zato je ovaj sajam prerastao iz nacionalnog u međunarodni, iako nemački izlagači i dalje zauzimaju oko polovine izložbene površine.

Vinitaly je četvrti vodeći međunarodni sajam u Evropi. Iako je sadržaj jasno usmeren na Italiju, organizatori se trude da ga internacionalizuju. Vinitaly-Tours širom sveta nudi tastings i seminare o „italijanskim vinima“.

Na pitanje da li se učešće na jednom od ovih međunarodnih sajmova vina isplati, ne može se generalno odgovoriti. Samo za održavanje maloprodajne mreže i redovnog kontakta sa klijentima previše je skupo. Čak iako se izdaci razlikuju, učešće na jednom međunarodnom sajmu vina može da iznosi i do nekoliko desetina hiljada evra i zato je ovo jedna od najsloženijih poslovnih aktivnosti. Za sve one koje zanimaju posebna nacionalna tržišta, veću korist će imati od organizovanja pojedinačnih događaja za kupce, ili prisustva na manjim sajmovima poput VieVinum u Austriji (2 – 4. jun 2012) ili Vini Forum u Minhenu (9 – 11. novembra 2012).

Ujedinjenje snaga

Uspešni međunarodni sajmovi Austrijskog vinskog marketinga (AWM), Nemačkog udruženje VDP ili proizvođača iz Novog sveta kao što su Argentina, Čile, Novi Zeland i Južna Afrika pod Down2Earmth logoom pokazuju da grupisanje sopstvenih snaga u zajedničkom nastupu može svim uključenima doneti samo prednosti. Uslov je ovde takođe da izlagač uradi svoj domaći zadatak.

Samo onaj ko prisustvo strateški planira, jasno budžetira, profesionalno organizuje i pažljivo analizira, biće u mogućnosti da koristiti sve prednosti nastupa na međunarodnom sajmu. Ovaj korak treba da bude dobro promišljen i pre svega izveden sa iskusnim partnerima koji poznaju „ovu binu“ i ciljna tržišta. Ali onda uspehu ne stoji ništa na putu.

Glavni međunardoni sajmovi vina u pregledu (Evropa i Azija)