Umetnica Aleksandra Petković – TKV, više od dve decenije svojim snažnim prikazima ženskih likova, ostavlja upečatljiv trag na ulicama. Jedna je od prvih žena koje su uspele da sebi isposluju mesto u tada isključivo muškom svetu beogradske ulične umetnosti. O svom delovanju možda najbolje govori opisom na svom Instagram profilu, kroz naziv pesme benda Peaches – Boys Wanna Be Her.
TKV deli sa nama šta je inspiriše i pokreće na (auto)refleksiju ovih dana. Pripremite se za čistu eklektiku – od Van Goga do Vesa Andersona, preko Rima do Durmitora, od ramena do sarme.
Slike
Pre mesec dana u Rimu posetila sam izložbu Cveće od renesanse do veštačke inteligencije, postavku koja ne kombinuje samo vizuelno, već i čulo mirisa, stvarajući slojevito, gotovo terapeutsko iskustvo. Retko se dešava da izložba fizički utiče na mene, ali iz ove sam izašla iznenađujuće opuštena, kao da je ceo koncept bio pažljivo napravljen da uspori telo i um.
Kada razmišljam o umetnosti koja me oblikuje, često se vraćam Van Gogu. Njegovi potezi nose nefiltriranu energiju, impuls uhvaćen pre nego što se pretvori u misao. Volim tu iskrenu nervozu njegovih slika, tu sirovost koja ne pokušava da bude lepa, već istinita. To je vrsta emocionalne hrabrosti koja me neprestano inspiriše.
Pored slikarstva, snažan uticaj na moj vizuelni svet imaju filmovi Vesa Andersona. Njegove kompozicije, simetrija, palete boja i precizan set-dizajn deluju kao da svaki kadar postoji i kao slika i kao mikrouniverzum. Fascinira me ta pastelna melanholija, taj svet koji je nežan, a opet duboko emotivan. Andersonova estetika često mi služi kao referenca kada želim da se vratim jasnoj strukturi, a Van Gog kada želim da se vratim impulsu, i ta dva pola čudno dobro žive zajedno u meni.
U septembru sam izlagala na međunarodnoj izložbi Lens Pens Cans u Muzeju grada Zagreba, gde su učestvovali street art umetnici iz regiona, Koreje i Kanade. Uvek me raduje taj susret različitih pristupa zidu, površini i gestu. Energija scene me stalno gura napred.
Tokom poslednja dva leta sarađivala sam sa brazilskim umetnikom VJ Vacaom na Pyramid festivalu. Njegov videomapping je spoj brutalne preciznosti, psihodelične dubine i savršene audio-vizuelne sinhronizacije. Ne radi se samo o projekcijama, nego o stvaranju potpuno novih svetova. Ta saradnja me je podstakla da drugačije razmišljam o pokretu, refleksiji, digitalnom prostoru i tome kako vizuelni jezik može da se proširi van tradicionalnog formata.
Foto: Wendy Wlv
Zvuci
Iako poslednjih godinu dana posebno cenim tišinu, muzika koju slušam često je na drugom kraju spektra. Biram zvuk koji je snažan, fizički i emotivno direktan. Volim metal, naročito bendove kao što su Deftones, Lorna Shore i Crosses (†††).
Deftones imaju tu senzualnu, maglovitu težinu koja mi pomaže da uđem u fokus; Lorna Shore pruža intenzitet koji je gotovo ritualan, dok Crosses donosi atmosferu tame i nežnosti istovremeno. Svi oni imaju nešto što mi odgovara – emotivnu iskrenost i moć da reorganizuju misli kroz zvuk. A između svega toga, tišina mi ostaje najčistiji prostor za povratak sebi.
Slova
Trenutno pokušavam da se izborim sa romanom Žorža Pereka Život: uputstvo za upotrebu. To je knjiga koja zahteva potpunu prisutnost, a moj tempo često ne dozvoljava da joj se posvetim onoliko koliko bih želela. Ipak, jedan od ciljeva za naredni period mi je da pronađem vreme za čitanje bez kompromisa.
Volim izdavača Orfelin, jer pažljivo biraju naslove i daju prostor žanrovima koji nisu „laki“, ali ostavljaju trag. Generalno volim horor, zbog simbolike. Horor najotvorenije govori o onome što pokušavamo da sakrijemo: o senkama, granicama, telu, podsvesnim traumama i raspadu. To je žanr koji se usuđuje da bude iskren tamo gde drugi beže. Imala sam fazu kada sam čitala samo gotske priče, ali naučila sam da je dobro menjati žanr da bih održala mentalnu ravnotežu.
Ukusi
Poslednje što me je potpuno osvojilo bila je hrana u Teppanyaki Yixin restoranu u Resavskoj ulici. Volim mesta gde se vidi proces pripreme, ritam pokreta, zvukovi i mirisi koji se oslobađaju pre nego što jelo uopšte stigne na tanjir. U Beogradu često biram restorane koji imaju autentičan karakter. Pomodoro mi je omiljen zbog jednostavnosti i kvaliteta njihove paste – tekstura, balans ukusa, sve je precizno i iskreno. Idol bar volim kada želim jela koja su topla, pripremljena sa šarmom; mesto gde lako ostaneš duže nego što si planirao. Posebno me raduje što ulazimo u sezonu sarmi – jela koje za mene ima skoro ritualni karakter, nešto što priziva udobnost, toplinu i sećanja. Volim hranu koja ima identitet, bilo da je jednostavna ili složena, važno mi je da osećam da je pripremljena sa namerom.
Mesta
Oktobar sam provela u Rimu na umetničkoj rezidenciji, i to me je ponovo podsetilo zašto taj grad volim toliko duboko. Piazza Trilussa, buvljak Porta Portese i crkva Santa Maria u Trasteveru su mesta koja mi vraćaju osećaj balansa, svako na svoj način, kroz sopstveni ritam i atmosferu. Ali, moje apsolutno omiljeno mesto je Durmitor. Tamo se sve poravna – pejzaž, telo, misli. To je mesto koje me resetuje do nule. U Beogradu najviše volim da odem u Botaničku baštu, fragment prirode koji čuva ritam drugačiji od grada oko njega.
