Uvek korak ispred
Kada god razmišljam o vinarijama Aleksandrović, Kovačević i Radovanović setim se jedne teorije svoga kuma koju je besomučno ponavljao, kad god bi na ekranu ugledao stare snimke npr. Sedmorice mladih. Njegov komentar uvek je uvek bio: „Pa lako im je bilo da budu popularni kada si u njihovo vreme imao jedan kanal i morao si da ih gledaš. Danas ne bi prošli.“
Što se tiče naše tri najpoznatije vinarije, od njihovih početaka pre tridesetak godina – kada ste ih, kao pionire modernog srpskog vinarstva, skoro pa bukvalno morali da pijete – analogija sa kolegama muzičarima deluje apsolutno neprihvatljivo. Od devedesetih pa do danas broj vinarija, investicija i konkurencije je višestruko uvećan, a popularnost vinarija Aleksandrović, Radovanović i Kovačević ne jenjava. Kako se konkurencija s godinama uvećavala, njih trojica delovala su sve samouverenije, rešeni da ostanu još dugo – za korak ispred.
Božidar Aleksandrović – Vinarija Aleksandrović
Kada biste mogli da izdvojite jedan trenutak iz prošlosti, koji je presudno uticao na život Vaše vinarije i ono što je postala, koji bi to bio?
To bi svakako bilo dobijanje recepture od kraljevog podrumara Živana Tadića, kada sam shvatio da na osnovu toga mogu da gradim vinsku priču, oslonjen na temelje tradicije ovog podneblja.
Da li se sećate kako ste tada zamišljali i planirali budućnost vinarije Aleksandrović?
Od samog početka postojala je vizija da se tradicija naše Šumadije, koja je nesporno prisutna u uzgajanju vinove loze i vina, ponovo vrati na ono mesto gde je nekada bila. Kralj Aleksandar Karađorđević proizvodio je najbolja vina u ovoj regiji, koja su se pila na evropskim dvorovima i u najboljim hotelima i restoranima Evrope. To je bila naša zvezda vodilja i zato smo od samog početka ušli u sadnju vinograda, jer smo znali da identitet vina, pa tako i identitet šumadijskih vina ne postoji bez sopstvenih vinograda.
Prvo vino koje je izašlo iz Vaše vinarije bilo je?
To je bio Trijumf iz 1992. godine. To vino je trasiralo put ne samo vinariji Aleksandrović, već i šumadijskim vinima, koja su kasnije dostigla takav nivo da se piju od Tokija, preko Singapura, Hong Konga i Šangaja, do Amerike i zapadne Evrope.
Verovatno se dobro sećate tog Trijumfa, kakav je bio?
Ne da ga se sećam, nego mi je taj Trijumf i danas u glavi. To je bilo prvo vrhunsko šumadijsko vino nastalo u vremenu kada je dominiralo industrijsko vinarstvo. Napravio je revoluciju i u Šumadiji i u Srbiji, ali i u glavama proizvođača. Uspeh u ovom poslu ne meri se kvantitetom, već kvalitetom. Sortni sastav Trijumfa, u kojem dominira sauvignon blanc, iz vinograda u koji je uloženo mnogo truda, znanja i umeća, od samog početka je skrenuo pažnju na sebe i postao perjanica vinarije Aleksandrović.
Vino kojim ste najviše zadovoljni u dosadašnjoj karijeri?
Svakako je to na prvom mestu Trijumf, ali i Trijumf gold. Zatim Rodoslov, bordoška kupaža na naš način. Vožd svakako, ali i Prokupac, kao vino od autohtone sorte. Takođe i penušava vina. Imamo široku paletu vina i u svakoj kategoriji po jedno vino koje bih izdvojio.
Da li postoji vino sa kojim niste posebno zadovoljni?
Vino stvara čovek i vinograd, ali završni pečat daje godina. U karijeri smo imali nekoliko veoma loših godina, poput 2005. i 2014, kada nismo mogli da postignemo željeni kvalitet i u tim godinama nismo ni proizvodili vina.
Da li postoji neko Vaše vino koje je vama drago, a domaća publika ga nije tako dobro prihvatila?
Da, postoji. To je Oplen, koji proizvodimo od 2006. godine. Sortni sastav je 100% rajnski rizling i jako mi je žao jer je to visok kvalitet rizlinga, ali ga naše tržište ne prepoznaje ili ne prihvata. Pretpostavljam da je to nasleđe iz prošlosti, jer rizling kao sorta nije bio prihvaćen i teško je probiti tu barijeru.
Da li se može jednom rečju opisati stil vina vinarije Aleksandrović i kojom?
Jedna reč bi bila – elegancija. Naša vina su vremenom evoluirala, kako su vinogradi postajali stariji. Grožđe iz mladih vinograda daje drugačije mirise i ukuse od onog iz vinograda starih 10–20 godina. Time dobijamo na identitetu i karakteru. Tim vinarije, na čelu sa našim vinogradarima i enologom Vladanom Nikolićem uvek traga za savršenstvom. Naša vina su voćno-cvetna, punog tela, sa lepim kiselinama i velikim potencijalom starenja.
Koja sorta vam zadaje najviše „glavobolje“?
Bez razmišljanja – pino noar. To je najteža sorta, kako u vinogradu, tako i u podrumu. Ali, uhvatili smo se u koštac s njom i pokušavamo da izvučemo maksimum. U najboljim godinama koristimo ga za crvena vina, a u slabijim za roze ili penušava vina.
A sa kojom se najlakše nosite?
Šardone. On je kosmopolita, daje odlične rezultate u različitim podnebljima i sa njim se najlakše nosimo.
Koja je berba do sada bila najbolja za Vašu vinariju?
Bilo je dosta dobrih berbi, ali izdvojio bih 2012, 2017. i 2023. godinu.
Da niste tu gde jeste, u kom vinskom regionu sveta biste voleli da pravite vina?
Mene najviše inspiriše Italija. Ako bih mogao da biram, to bi bila Toskana.
Kada biste mogli da Vašu vinariju ili vina stavite u istu ravan ili poistovetite sa nekim umetničkim delom ili umetnikom, ko bi to bio?
Vino je kreacija, dobro je to poređenje. Naša vina su stilski jedinstvena i uporedio bih ih sa stvaranjem našeg poznatog slikara Milana Tucovića.
A fudbalskim klubom?
Aaaa… svakako oni klubovi koji igraju u Ligi šampiona. Voleo bih da ih uporedim sa Real Madridom ili Barselonom.
Najveće vrline srpskog vinarstva su?
Najveće vrline su to što je u poslednjih desetak godina mnogo investirano u vinarije, opremu i tehnologiju. Danas su srpska vina tehnički ispravna i dobila su na kvalitetu koji je veoma prisutan i u regionu – rame uz rame sa drugim vinarijama i vinima.
A najveće mane?
Treba napomenuti da je najveća mana nedostatak vinograda. Nema dovoljno površina pod vinogradima. Ja često volim da kažem da identiteta srpskih vina nema bez vinograda. Rad u vinogradu i vinogradarske površine su veoma važne, ali i znanje. Najveći problem je to što nemamo dovoljno ni jednog ni drugog.
Kako vidite budućnost vinarstva u Srbiji u narednih pet do deset godina?
Mislim da će morati da započne proces podizanja vinograda i kreiranja vina koja će imati još veći identitet ovog teroara i podneblja. Dostigli smo jedan nivo, ali da bismo postali poznata vinska regija u Evropi i u svetu, vina moraju da se definišu i da se šire sorte grožđa koje daju najbolji kvalitet.
Kako vidite Vašu vinariju i njena vina u narednih deset godina?
Najveća snaga naše vinarije leži u 90 hektara sopstvenih vinograda, u bogatom asortimanu i u vinogradima koji su stari 15, 20 i više godina. Vina vinarije Aleksandrović će još više dobijati na kvalitetu, pre svega zahvaljujući starosti vinograda i timu vinarije. Više od 24 godine naš enolog vodi tim u proizvodnji, tu je koncentrisano mnogo iskustva i znanja. To će pomoći vinima da još više dobiju na identitetu i da se naša vinska regija iskaže u svetu.
Vina Vaših kolega, Mije Radovanovića i Miroslava Kovačevića, koja Vam se posebno dopadaju?
Od Mije je to svakako Cabernet sauvignon reserve. On je ušao u suštinu tog vina. To je već istorija i definitivno je ta sorta zvezda vodilja vinarije Radovanović.
Što se tiče vinarije Kovačević, to bi bilo vino Chardonnay S edicija. Ako pitate na prvu koje je njihovo najpoznatije vino – to je Chardonnay. Ta sorta i to vino su na neki način zaštitni znak vinarije Kovačević.
Najbolje vino koje ste probali u životu bilo je?
Teško pitanje. Izdvojio bih supertoskance, poput Sassicaie i Ornellaie, zatim Vega Siciliju, barolo vina iz Pijemonta, kaberne sovinjone iz Nape, pino noar iz Burgundije. Ne bih mogao da izaberem samo jedno.
Miodrag Radovanović – Podrum Radovanović
Da li se sećate kako ste pre tridesetak godina zamišljali budućnost tadašnjeg Malog podruma Radovanović?
Kada sam 1990. godine osnovao i registrovao svoju vinariju, želeo sam da to bude moj hobi, ali i da napravim vina koja neće biti slična onima na našem tržištu, nastalim u dominantnoj industrijskoj proizvodnji i sa gotovo standardizovanim karakteristikama. Profesionalni susret sa jednim japanskim tehnologom te devedesete godine bio je značajan za moja dalja razmišljanja, posebno u primeni novih tehnologija. Tako se moj hobi pretvorio u ozbiljan profesionalni izazov.
Prvo vino koje je izašlo iz vinarije Podrum Radovanović bilo je?
Bio je to rajnski rizling – tek tri hiljade boca iz porodičnog vinograda, na brdu Golać, neposredno iznad naše porodične kuće u Krnjevu.
Verovatno ga se dobro sećate, kakav je to rizling bio?
Sećam ga se po ručnom muljanju grožđa jedne kišne noći ispod trema magaze u dvorištu, dilemi oko izgleda boce i etikete, ručnom ispisivanju brojeva na bocama i, naravno, po svojoj prvoj zlatnoj medalji te 1990. godine, na tada još uvek Međunarodnom sajmu Svet vina, održanom u Beogradu. Bio sam tada i jedini „mali“ proizvođač vina.
Vino kojim ste najviše zadovoljni u dosadašnjoj karijeri?
Naravno, svako ono koje je pronašlo put do ljubitelja i poznavalaca vina i kojeg je ostalo tek toliko da se sačuva u arhivi.
Da li postoji vino kojim niste posebno zadovoljni?
Ako želite najbolja i vrhunska vina, uvek morate podizati lestvicu kvaliteta. A to ne zavisi samo od vinara, već i od onoga što dobijete iz vinograda, a to, nažalost, ne bude uvek po Vašoj volji.
Možete li da zamislite vinariju bez Vaše čuvene Reserve?
To vino je svojim vrhunskim kvalitetom i najvišim priznanjima na međunarodnim ocenjivanjima postalo brend vinarije. Zato sam mu posvetio čitavu jednu vinariju, podignutu 2017. godine.
Koliko je i na koji način Reserva uticala na tadašnju budućnost, a danas na svakodnevicu vinarije?
U toj, svojoj „Beloj kući“, 50.000 litara Reserve se neguje i odležava u najboljim mogućim uslovima, prilagođenim zahtevima njenog kvaliteta. Međutim, ukupni kapaciteti vinarije su oko 750.000 litara, tako da njena budućnost ne zavisi samo od Reserve. Ipak, u šali kažem – ona je moj penzioni fond.
Kako biste opisali stil vinarije Podrum Radovanović?
Ako upoređujemo stilove, mogli bismo da kažemo da su moja vina – klasika. Stalno pomirenje protivrečnosti vremena u kome ih već 35 godina pravim, odnosno uspostavljanje ravnoteže između tradicionalnog i modernog. Kao što su u muzici Mocart i Betoven – vanvremenski, uvek vrhunski i moderni u svakoj epohi.
Koja vinska sorta Vam zadaje najviše „glavobolje“?
Ne bih izdvajao sortu, već jednu berbu. Kao i mnogi drugi, imao sam „glavobolju“ 2014. godine, kada su kiše i grad uništili vinograde. Tada nije bilo sorte od koje ste mogli da napravite vino. Nije bilo druge nego da od onoga što se zateklo napravim kišno vino. I danas, deceniju kasnije, jedna gospođa iz Australije pita za buteljku viška.
A sa kojom sortom se najlakše nosite?
Za dobrog poznavaoca grožđa i vina, svaka sorta i svaki rod su inspiracija da izvučete maksimum i dobijete najbolji kvalitet. Nekada vam „legnu“ i godina i kvalitet, pa tada sve ide nekako samo od sebe – kao što vam vino klizne niz grlo.
Koja je berba dosada bila najbolja za Vašu vinariju?
Bilo je više dobrih godina tokom ovih 35 berbi, recimo 1995, 2006, zatim 2011, pa nešto skorije 2017. i 2019. godina.
Kada biste mogli da izdvojite jedan trenutak, događaj, vino iz prošlosti koja je presudno uticala na život Vaše vinarije i ono što je postala, šta bi to bilo?
Početak je svakako bio presudan i veliku zahvalnost dugujem svojim roditeljima, bez čije materijalne i svake druge podrške tog početka ne bi bilo.
Drugi važan trenutak bila je prva zlatna medalja iz 1990. godine, koja me je ohrabrila i dala snagu da nastavim, uprkos uslovima u zemlji i okruženju.
I, naravno, veliki podstrek i potvrda dosadašnjeg truda bila je Grand medalja dodeljena Reservi na svetskom ocenjivanju kabernea sovinjon i merloa u Bergamu 2015. godine.
Da niste tu gde jeste, u kom vinskom regionu sveta biste voleli da pravite vina?
Ne bih mogao tamo gde nema uslova za dobra vina. Odrastao sam u Krnjevu, na tromeđi Podunavlja, Pomoravlja i Šumadije. Možda bi to bila Burgundija, kada su u pitanju bela vina, a Bordo kada su u pitanju crvena.
Kada biste mogli da Podrum Radovanović poistovetite sa nekim umetničkim delom ili umetnikom, ko bi to bio?
Rembrant – vrhunski i neprevaziđeni majstor portreta. Kao i kod njegovih dela, suština mojih vina ne otkriva se na prvi pogled, već se razotkriva vremenom.
A sa fudbalskim klubom?
To je klub koji ne juri trofeje, ali može da pobedi svakoga – i kod kuće i u gostima – i koji ima verne navijače bez obzira na rezultate.
Najveće vrline srpskog vinarstva su?
Tek se otkrivaju i uspostavljaju. Najvažnije je da se na tom putu ne posustane.
A najveće mane?
Za dobra i vrhunska vina potrebne su decenije rada, znanja i strpljenja. Marketing i prodaja su samo prateći deo, a ne suština.
Kako vidite budućnost vinarstva u Srbiji u narednih pet do deset godina?
Nadam se da će se graditi na dobrim temeljima – novim zasadima loze, obrazovanju vinogradara i vinara, njihovom udruživanju i pozicioniranju vina kao srpskog brenda.
Kako vidite Vašu vinariju i njena vina u narednih desetak godina?
Ove tri i po decenije iza mene omogućile su da se zaokruže vinogradi, kapaciteti, znanja i tržišna pozicija. Vino je, međutim, stalni izazov i možda još ima mesta za nova istraživanja i eksperimente.
Vina vinarija Aleksandrović i Kovačević koja Vam se posebno dopadaju?
U restoranima često naručujem vina mojih kolega, uglavnom Rodoslov vinarije Aleksandrović i Sauvignon S ediciju vinarije Kovačević – sa ta dva vina nema greške.
Najbolje vino koje ste probali u životu bilo je?
Bilo ih je mnogo, različitih po poreklu, sorti i ceni. Ali najbolje je ono vino koje se ispija sa prijateljima, a da ne primetite da je boca već prazna.
Miroslav Kovačević – Vinarija Kovačević
Sećate li se početaka vinarije Kovačević i kako ste tada zamišljali njenu budućnost?
Tada sam bio pun entuzijazma i želje za uspehom. Ambicije su bile daleko manje od onoga što smo kasnije postigli, ali je tržište bilo gladno kvalitetnog vina i prosto nas je vuklo u širenje kapaciteta i razvoj proizvoda.
Prvo vino koje je izašlo iz Vaše vinarije bilo je?
To su bili rajnski rizling i vranac.
Zanimljivo je da je i prvo vino Podruma Radovanović bio rajnski rizling – kakav je bio Vaš?
Rizling je bio monosortno, sveže i voćno vino, sa izraženim kiselinama i sortnim karakterom. Gde god se pojavio dobio je nagradu, što potvrđuje velika zlatna medalja na Novosadskom sajmu te godine, kao i šampionska titula na ocenjivanju vina u Vršcu.
Vino kojim ste najviše zadovoljni u dosadašnjoj karijeri?
Koliko god govorili da volimo posao koji radimo, sigurno su nam najdraži proizvodi koji su i najprodavaniji, a to je svakako naš Chardonnay.
Da li postoji vino sa kojim niste posebno zadovoljni?
Nemam posebno vino kojim nisam zadovoljan, ali stalno podsećam saradnike da moraju voditi računa o kvalitetu. Kada neko vino u lošijoj godini nema zadovoljavajući kvalitet, potrošači to odmah primete i prodaja stagnira ili opada.
Možete li da zamislite vinariju bez vina Chardonnay Kovačević?
Teško je razdvojiti sortu chardonnay, vino Chardonnay i vinariju Kovačević.
Koliko je i na koji način pomenuto vino uticalo na razvoj i svakodnevicu vinarije?
Chardonnay Kovačević je doneo ekspanziju prodaje, najpre na domaćem tržištu, a zatim i u regionu. Od trenutka kada se pojavio, postao je lokomotiva koja vuče ostale proizvode.
Da li je Vaša vinarija više uticala na popularnost sorte chardonnay ili je obrnuto? Ko tu kome više „duguje“?
U većini beogradskih restorana, ako tražite vino vinarije Kovačević, dobićete šardone, a ako tražite šardone, dobićete Kovačević. To su dva brenda koja su se paralelno razvijala i međusobno nadopunjavala.
Da li je moguće govoriti o stilu vinarije Kovačević i kako biste ga opisali?
Teško je izdvojiti jedan stil kada imamo više kategorija vina. Od baznih, laganih i svežih vina sa muskatnim karakterom, do premijum selekcija i rezervi – sortnih, odležalih i zrelijih vina sa jasnim karakterom teroara. Organski pristup u vinogradu i tradicionalan u podrumu, možda je to najtačniji opis našeg stila.
Koja sorta vam zadaje najviše „glavobolje“?
Ako govorimo o vinogradu, onda je to šardone.
A sa kojom se najlakše nosite?
Sa sortom merlo.
Koja je berba dosada bila najbolja za Vašu vinariju?
Imali smo nekoliko odličnih berbi, ali 2025. godina je dala i kvantitet i kvalitet – bila je idealna za vinogradarstvo.
Kada biste mogli da izdvojite jedan trenutak, događaj ili odluku koja je presudno uticala na razvoj vinarije, šta bi to bilo?
Promena sortimenta i ambalaže u periodu 2003–2004. godine.
Da niste tu gde jeste, u kom vinskom regionu sveta biste voleli da pravite vina?
U Kaliforniji.
Kada biste mogli da Vašu vinariju ili vina poistovetite sa nekim umetničkim delom ili umetnikom, ko bi to bio?
Proizvodnja vina ne može da se poredi ni sa čim drugim. Svako vino je zasebno umetničko delo koje počinje da se oblikuje već izborom parcela, sortimenta, uzgojnog oblika i filozofije vinogradara i vinara. Krajnji rezultat zavisi i od zemlje, sunca, vetra i kiše – nekada su nam to saveznici, a nekada protivnici.
A sa fudbalskim klubom?
Sa klubom koji neguje timski duh.
Najveće vrline srpskog vinarstva su?
Svest, razvoj i kvalitet vina.
A najveće mane?
Nesloga i ljubomora.
Kako vidite budućnost vinarstva u Srbiji u narednih desetak godina?
Budućnost vinarstva zavisi od situacije u zemlji, a razvoj od standarda potrošača.
Kako vidite Vašu vinariju i njena vina u budućnosti?
Vinarija Kovačević fokusirana je na razvoj premjium vina proizvedenih po principima organske proizvodnje.
Omiljena vina od Vaših kolega Bože i Mije Radovanovića?
U restoranima obično poručim Trijumf Gold od Aleksandrovića kao belo vino, a od Miodraga volim da popijem Cabernet sauvignon reserve.
Da li postoji neko Vaše vino koje vam je drago, a domaća publika ga nije jednako dobro prihvatila?
Rizling – ta sorta je nepravedno u senci nekih muskatnih sorti, a daje velika vina sa potencijalom za dugo odležavanje.
Najbolje vino koje ste probali u životu bilo je?
Probao sam mnogo skupih vina koja me nisu oduševila, ali kada je u pitanju odnos cene i kvaliteta – Vega Sicilia.
