Dok čitate utiske o zvucima, mestima i ukusima koji u poslednje vreme nadahnjuju pozorišnu rediteljku Anu Tomović, istovremeno će vas obuzeti toplina i seta. To je, valjda, zajedno – nostalgija. Možda zato što pominje Triglav i Trst, muziku Frančeska de Gregorija i Đina Paolija.
Da nije bilo reči i o slovenačkom pasulju sa kobasicama, elegancija Venecije i Trsta bi preovladale, kao i priče o izložbi Aleksandra Denića i jednom Bertolučijevom filmu.
A ovako – pred nama je jedna osobena polifonija. Kako to već biva u životu. Lakoća i težina, istovremeno.
Slike
Poseta Venecijanskom bijenalu me je navela da pomislim da je umetnost najjači opijat za dušu. Paviljoni pojedinačnih zemalja, smešteni u prelepom prostoru Đardina, pružaju velike mogućnosti za zanimljive vizuelne koncepte. Srpski paviljon je u poslednje tri godine, koliko pratim Вijenale, imao izvrsne izložbe. Posebno me je oduševila izložba našeg scenografa Aleksandra Denića, koji već dugi niz godina radi u Nemačkoj sa čuvenim rediteljem Frankom Kastorfom i njemu kreira neverovatne svetove na sceni. Njegova izložba je bila sastavljena od delova njegovih scenografija, među kojima se našla i scenografija za jednu moju predstavu. Bilo je nestvarno ušetati u dobro poznatu foto-kabinu baš tu, na Venecijanskom bijenalu.
Zvuci
Frančesko de Gregori je italijanska verzija Boba Dilana. Neverovatno plodan kantautor, koji ima i zavidan broj albuma i pesama koje se lepe za dušu: „Rimmel”, „La donna cannone”, „La leva calcistica della classe ’68”, „La valigia dell’attore”, „Falso movimento”… Počela sam da ga slušam na preporuku i to je preraslo u strast. Zapisujem njegove stihove i njihove prevode i trudim se da ih znam napamet. A stihovi su zaista predivni, male priče koje greju dušu.
Uz Frančeska, otkrila sam i Đina Paolija, koji je napravio nezaboravne italijanske hitove, živeo burnim životom, i koji je, iako je čitav život nosio metak u srcu nakon neuspešnog pokušaja samoubistva, doživeo pozne godine.
Slova
U poslednje vreme otkrivam italijanske pisce, Nataliju Ginzburg, Antonija Tabukija, Nikola Amanitija. Jedna moja studentkinja je za svoj ispitni rad odabrala analizu poslednjeg Bertolučijevog filma „Ja i ti”, baš po romanu Amanitija i to me je jako zainteresovalo. Priča o tinejdžeru koji slaže roditelje da ide na skijanje sa svojim razredom, a zapravo se sakrije u podrum svoje zgrade. Tu ga otkriva starija otuđena polusestra, odavno upala u pakao droge. Njihov odnos i ono što će on morati da učini za nju će ga zauvek promeniti i izbaciti iz njegovog skučenog egoizma. Priča o odrastanju nabijena emocijama koju bih tako rado postavila u pozorištu.
Ukusi
Ovog leta sam odlučila da se popnem na Triglav, do vrha. Odluka nije došla iznenada, bila je godinama pripremana, ali uvek bi se nešto u poslednjem trenutku izjalovilo: ili nisam imala sa kim ili vreme nije bilo dobro. Triglav sam uglavnom romantizovala, jer je u mom sećanju obitavao kao čudesno šumovito mesto sa predivnim i tihim jezerima. Uspon iz doline Krme kojim nas je vodio naš slovenački vodič Mitke bio je uglavnom težak trud po strmom golom kamenju koji je trajao pet i po sati do planinarskog doma, a zatim još sat i po via feratom do vrha. Nikada neću zaboraviti da sam u najtežim trenucima, kada nije preporučljivo gledati dole, bila konopcem uvezana sa jednom Maltežankom i jednim Majorkancem i da su naši životi zavisili od međusobnog poverenja i humora kojim smo bodrili jedni druge. Povratak sa vrha i večera u planinskom domu: pasulj sa kobasicom i pivo. Ukusi planine i slobode.
Mesta
Moj prvi odlazak u inostranstvo bio je u Trst. Tada sam imala 16 godina i gorela sam od želje da izađem iz zemlje, koja je tada, slomljena ratom, sankcijama i inflacijom, bila kao kavez za mene. Normalan život bio je dalek, nedostupan. Povod je bio obeležavanje godišnjice smrti mog deda-strica Miloša, koji je sahranjen na srpskom groblju u Trstu. Na put smo krenuli moj stric Gile i ja. Moj otac nije mogao, već tada je bio bolestan, sećam se. Trst je za mene bio čaroban – sa bogatim i lepim zgradama i ulicama, širokim trgovima, radnjama prepunim svakojake robe koja je plenila pogled, sa mirisima pice, zamkom Miramare i vrtom koji oduzima dah, sa nasmejanim opuštenim ljudima i načinom života koji je bio tako drastično drugačiji od siromašnog, tmurnog, depresivnog Beograda. Sve je bilo nekako nestvarno, lepota i lakoća života svuda. Draga teta Sonja, koja nas je dočekala, mi je svaku želju ispunila.
Ovog leta sam ponovo posetila Trst i u njemu se duže zadržala. Sada ga gledam drugim očima, ali me i dalje jednako fascinira. Tamo kao da je vreme stalo. Kao da je i dalje prisutan duh jugoslovenstva kroz jezike koji se čuju na ulicama, ali i kroz atmosferu koja je antidatirana u odnosu na sadašnji trenutak. Imaginarni, nestvarni grad, nama tako blizak i moguć, kao neka utopija na zemlji.
