Kada sam na prelasku iz tinejdžerstva u mladalaštvo napuštala koncept odlaska na metal svirke i otkrivala klabing, bile su tu dve Maje koje su imale taj je ne sais qui koji je bio sinonim za tvz. beogradski duh. Imale su neki specifičan oreol urbanosti i kuloće. Zipa Joma i Maja Uzelac. Za to je, između ostalog, u slučaju ove druge, bio zaslužan i njen autorski projekat, za moju generaciju kultni – Kulturni nokaut na upokojenom B92.
Uvek mi je bilo zanimljivo kako je Maja Uzelac svoju potrebu za stvaranjem istraživala ravnopravno iza i ispred kamere, kao rediteljka i kao voditeljka, kao didžejica i kao kolumnistkinja, a prošle godine je svojoj eklektičnoj biografiji dodala i prvu samostalnu izložbu fotografija. Valjda zato što se radnice u kulturi prepoznaju po radoznalosti i svaštarenju, za koje su nas učili da nije baš društveno poželjno.
Slike, zvuci, ukusi, mesta i reči koje deli sa nama, jednako su raznovrsni kao njen profesionalni put. Pokreću na otkrivanje i promišljanje. Baš kao i prolećni Beograd.
Lilac wine
Is sweet and heady
Like my love
Lilac wine
I feel unsteady
Like my love
Jeff Buckley
Slike
Što se tiče pokretnih, to mi je zauvek na pokretnoj traci. Ovih dana sam se zaglavila u tragizmu opusa Andree Arnold i zaljubila se u njen kratki film Osa o mladoj majci bez podrške. To je povuklo pad u rolerkoster odrastanja pored Diznilenda zvani The Florida Project. Sve sam to razbijala dnevnim dokumentarcima s Netflix-a, kolopletom svakovrsnih serija i na kraju sam stvarno morala ponovo da vidim Idu Pavela Pavlikovskog.
Slike sa naših ulica nisu tako uzvišene, ali izazivaju istu vrstu prkosa, tuge i želje za borbom… Stalno fotkam, doduše ajfonom, ali imam svakako tu prisilnu reakciju da zabeležim ono Lepo i ono Plemenito. Osećam neku vrstu obaveze da sam svesna tih i takvih slika svakog časa. Bojim se da bi drugačije mrak pobedio. Tako je gust i tako je blizu.
Prošle godine je to završilo kao izložba Second Hand Emotion u moćnim Silosima. Mislim da ću i ove napraviti jednu – izložbu.
Zvuci
Moja ćerka je u svojim ranim tinejdžerskim godinama, tako da otkriva muziku kao smisao života. Kao i ja davnih dana, stigla je do Džefa Baklija. Trideset godina kasnije, svaka ta nota i svaki preliv njegovog glasa urezani su mi u ćelije, i dalje, ali sada, u celoj toj ogromnosti plivam prvi put štafetno. I drugačije je.
Onda, tako, slušam Bojana, koji je Bojan Z, kako svira klavir uživo.
Ono što otkrivam kao novo ovih dana, to je tišina. Posle milion bendova, stotine koncerata, svog tog di-džej-inga i ko zna koliko nastupa, ima, eto, još nešto što, očito, nisam znala.
Mnogo je lepo. I teško. Ima pitanja i ima tema do kojih čak ni muzika ne dobacuje. Ali dobacuje slušanje organizma kako radi i srca kako kuca.
Slova
Pišemo scenario za moj dugometražni igrani film – Ana Rodić, Stefan Arsenijević i ja. Zove se Kupatilo, i odigrava se tokom renoviranja jednog običnog stana u Beogradu. Užasno nam je uzbudljivo i previše je tačno da se ne bi snimilo.
Usput čitam pletenicu proze i poezije, internet doskočica egzistencijalističkih ponornica. Za scenario me veže možda svakodnevni ton Karverovih priča, usputna bizarnost Dovlatova, poštenje Radmile Petrović…
Prethodni put kad sam se bacila u slova, pisala sam kolumne za Nova.rs tokom dve godine korone. Za Rende je onda izašla knjiga Prosto.
I nije mi žao.
Ukusi
Imam neku vijetnamsku rupu u Parizu gde je sve što se jede prosto srećna hrana. Trčim tamo svaki put sa aerodroma i sve te sumanute trave me bacaju u neki ludi život, tačno kakav treba.
Inače ljuto, slatko, mlad sir, domaća supa, slani badem, Bašin furmint.
Samo najbolje.
Mesta
Posle Nove godine, u balonu severno od Marakeša, iznad oboda planinskog lanca Atlas. To je, recimo, mesto na kakvom ima smisla biti – iznad.
- Onda – mora, uvek nova, ali na kraju, ipak, Jadransko.
- Onda – gradovi.
- Onda – šume.
- Bicikl kroz polja.
- Salaši. Kao naš film za koji ste čuli, a treba da ga gledate.
- Onda – Beograd.
- I u njemu Mi, koji ne odustajemo.
