Skloni preterivanju i pridavanju značaja tek svakodnevnim događajima, jedni zatrpani kreativnim idejama ali bez podrške, drugi u poziciji da učine nešto realnije ali bez vremena za ideje, često se nađemo veoma uzurbani, u stalnom isčekivanju pomaka. Jedan od njih trebalo bi, barem mnogi tako misle, da donese novi Zakon o vinu.
Iako u Srbiji danas postoji više od tridesetak vina (etiketa) manjih privatnih proizvodača, koja se mogu meriti sa nekim poznatim internacionalnim brendovima, najveći deo njih se potroši u beogradskim restoranima. Objektivno gledano, nerealno je i počinjati diskusiju o izvoznom potencijalu (o kom sam i sam govorio) kada nam fali još mnogo sopstvenih vina za svakodnevnu konzumaciju. Govorimo o tridesetak etiketa iskljucivo zbog činjenice da ne postoji trista, jer za trista, ili pet stotina etiketa treba pre svega mnogo grožđa, koje mi u Srbiji, na žalost, nemamo.
Sve ovo nije nepoznato, ali se o istom mnogo vise govori, a manje se čini da se situacija promeni. Olako se pominju desetine hiljada hektara, a večina tih vinograda ne postoji već vise od deceniju. Trenutno sagledavanje alarmantnosti situacije odlaze se isčekivanjem novog Zakona o vinu, koji ce zasigurno doneti neke izmene, odnosno novine, ali tesko da će vratiti proizvodne zasade. No, ovim problemima bave se odredeni ljudi već duze vreme, te je njihovo i pravo (obaveza) na detaljnu analizu…
Zapravo, dotakao sam se ove teme samo iz zelje da što bolje predstavim situaciju onakvom kakva je. Naime, u jednom od predloga dopuna/izmena novog Zakona (koji sam skoro pročitao) pominje se mogućnost da se cela Srbija podeli na samo dva vinogradarska rejona, što bi u mnogome olaksalo vinarima zaštitu geografskog porekla vina. Međutim, s obzirom na značajan biodiverzitet u geoklimatskim karakteristikama odredenih delova Srbije, plasim se da će pominjana podela biti pre opšta, odnosno, autentičnost geografskog porekla moći ce da zadrže samo vrhunska vina, čija je proizvodnja vezana za vinogrja kao najmanju organizacionu celinu. Ostaje pitanje hoće li se takvom podelom umanjiti značaj/uticaj podneblja na kvalitet vina!? Videćemo, kada stigne novi Zakon…
U ovom serijalu tekstova, pod nazivom „Novo vinarstvo Srbije“, pisali smo o vinogradarskoj i vinarskoj tradiciji, o promenama kroz istoriju, o nekadašnjoj organizaciji vinogradarskog katastra, naravno i o pozitivnoj inicijativi, vinarima i vinarijama danas. Bez obzira na budući vinogradarski katastar, odnosno na to koji ce vinogradarski rejoni i vinogorja postojati, ostaje da pomenemo i najzastupljenije sorte grožđa za proizvodnju vina.
Tesko je oceniti realan odnos crnih i belih sorti grožđa u vinogradima Srbije, ali je činjenica da se poslednjh godina sve više sade internacionalne sorte.
Dominantne bele sorte bile su smederevka kao autohtona, te italijanski rizling (grasevina) i župljanka. Grasevina se i dalje sadi, pogotovo na padinama Fruske Gore gde daje izuzetne rezultate, naročito u banostorskim i okolnim vinogradima.
Rajinski rizling saden je intenzivno sedamdesetih i osamdesetih godina, najviše u Levcu, Zupi i u istočnoj Srbiji. Međutim, s obzirom na to da je sorta veoma osetljiva na sivu plesan, nije omiljen medu vinogradarima. Iako u Srbiji postoje izuzetne ekspozicije za rizling najviseg kvaliteta, vina su danas teže prihvacena među potrošačima, u mnogome i zbog asocijacije na neka masovna vina koja su u velikim vinarijama proizvodena upravo od italijanskog i delom od rajinskog rizlinga.
Sovinjon beli je u Srbiju odavno donesen, ali nije saden na značajnijim povrsinama jer je nekadašnja proizvodnja bila bazirana na kvantitetu, te su koriscene rodnije sorte slabijeg kvaliteta. Inače, veoma je interesantno uporediti sovinjone iz razlicitih delova Srbije, iz Grdelice, Leskovca, Suvaje, Oplenca ili Erdevika veoma različita vina, a svako se može opisati kao „tipican sovinjon“, jer ova sorta ima najveći dijapazon aroma, a profil arome direktno zavisi od podneblja.
Sardone se takođe može naći u manjim zasadima po celoj Srbiji, ali su izuzetni rezultati dobijani u istočnoj Srbiji i na jugu, oko Leskovca.
Muskatne sorte, muskat otonel i traminac, te jedinstveni muskat krokan, uzgajaju se severno od Save i Dunava, ali je i tih zasada nedovoljno.
Tamjanika bela, kao odomacena muskatna sorta, karakteristicna je za župske vinograde, i poslednjih nekoliko godina postoji inicijativa za prosirenje površina pod ovom sortom.
Bagrina, za mnoge najinteresantnija bela autohtona sorta, sporadicno je gajena u istocnoj Srbiji, ali proizvodni zasadi vise ne postoje. Postoji samo mogućnost da ostanemo bez ove sorte, bez realnih pokusaja kakva se vina od bagrine mogu proizvesti uz primenu savremene agrotehnike i tehnologije.
Za proizvodnju crvenih vina uglavnom je korišćen prokupac, koji je dominirao u vinogradima centralne i južne Srbije, a narocito u Župi. U istočnoj Srbiji neočekivane rezultate davao je game crni, dok su pino noar (burgundac crni) i frankovka uzgajani mahom u centralnoj, i delom na jugu Srbije.
Kabernea i merloa bilo je oko Jagodine, Leskovca i Vranja, a poslednjih godina intenzivno se sade u levačkim i župskim vinogradima, u dolinama Velike i Zapadne Morave.
Naravno, postoje i proizvodni zasadi kabernea i merloa na Fruskoj Gori, a profil vina znatno varira od primenjene agrotehnike u vinogradu, te metode vinifikacije.
U poslednjih nekoliko godina pojavilo su se i zasadi sa sortom sira (siraz), te pokusaji uzgajanja peti verdoa i nesto kaberne frana, ali su površine više oglednog značaja.
Ostaje da sačekamo rezultate iz novih vinograda, od novih, pazljivo biranih klonova, smisljanih uzgojnih oblika, specificnih metoda vinifikacije. U elitnom vinarstvu, a samim tim i vinogradarstvu, usled brojnih izazova u stvaranju novog, u kreiranju stilova, veoma je tesko odvojiti emocije od pošla i biti realan. Ali, greške se dešavaju samo u radu, a najbolje se uči na spostvenim greškama…
