U gradu Buje, malom mestu na severozapadu Istre, Danfranko Kozlović tajne sveta istarske malvazije pazljivo pakuje u etikete svoje vinarije. I srećan je zbog toga. Sa Danfrankom, vinarom i vlasnikom vinarije „Kozlovic“, našli smo se u ne baš idiličnom ambijentu – na ulazu u Buje, na benzinskoj pumpi koja se naslanjala na magistralu. Seli smo u njegov auto i krenuli u vinograde.
„Da li ste imali problema pronaći nas?“, pitao je. „Moji prijatelji iz Zagreba se večito žale kako su nam ovde putevi slabo obeleženi, kako se uvek izgube. A nije tako, ja se baš u Zagrebu uvek izgubim, i mislim da tek tamo ništa nije obeleženo kako treba“, počeo je Danfranko, a ja pomislio da je to samo dobar način da se „probije komunikacijski led“. Međutim, kasnije se ispostavilo da je ta priča o znakovima vrlo simbolična. Svoje „probijanje leda“ započeo sam pitanjem o njegovom vinarskom stažu.
„Ja sam vinar od rođenja, nikada nisam radio ništa pametnije od bavljenja vinom. Ovo je nešto za ljude koji se rode sa tim, ili se vremenom zaljube u to. Ako gledate na ovaj pošao sa ekonomske strane, sve ide sporo, ulaganja su ogromna, a obrt spor. Ja sam sve to znao, ali to je bio moj izbor i nesto jače od mene. To je težak put, ali za mene je jedini pravi. Mi smo svi opterećeni velikim planovima i zeljama, materijalnim, a to se ne broji, ne mora biti tako, to nisu uslovi za sreću“, govorio je Danfranko kao da tu priču prica prvi put.
„Moj prijatelj mi je jednom prilikom rekao: „Imam svoju zemlju, a napokon i svoje vinograde, i stvarno sam srećan“. Divio sam mu se – on radi osamnaest sati dnevno, spava malo, zarađuje jos manje, ali on je srećan. To je raritet. Rekao sam mu da on nije ni svestan koliko je zapravo srećan. Jer, čovek ili jeste ili nije srećan, to se ne može izvesti“, nastavio je, a ja sam čvrsto verovao u sve što je pričao, i, iako još nismo ni došli do vinograda, niti smo probali vina, bio sam uveren da smo došli na mesto gde ljudi žive svoje snove.
Inače, Bujsko vinogorje (Bujstina), odnosno Momjan, ima bogatu vinogradarsku tradiciju i jedan od prvih vinskih podruma u Istri osnovan je 1905. godine bas u ovom mestu. Danas na području Grada Buja postoji nekoliko veoma ozbiljnih proizvođača – Degrassi, Veralda, Markezic, Prelac, Sinkovic, a jedan od prvih koji su pokrenuli novi talas istarskog vinarstva jeste upravo Danfranko Kozlović.
„Pre petnaestak godina desila se revolucija istarskog vinarstva i ponosan sam na to što sam jedan od prvoboraca. U svemu nam je pomogla i blizina Goriskih brda, a posebno Friulija, koje je jedna od najboljih svetskih regija za bela vina. Polako smo započeli i sa korišćenjem novih tehnologija, ideja, saznanja. Kada sam u to vreme počeo da radim na svom, sada već starom podrumu, bila je to prva faza mog ozbiljnog sirenja i ulaganju u vinogradarstvo. To je bio prvi privatni podrum u Istri koji je u celini tehnoloski opremljen. Bio je to veoma ambiciozan projekat za to doba, naučna fantastika… Na zalost, u stvari na srecu, samo pet-sest godina kasnije bili su nam potrebni jos veći kapaciteti.“
Područje Buja poznato je i po autohtonoj sorti ovog kraja momjanskom muskatu. Ali, uprkos tome ipak je malvazija, kako kaze Danfranko, „zastava svih istarskih vinara.“ „Ovde svi gaje malvaziju, ona je nasa lična karta. Možete imati najbolji kaberne, sardone, to se ne racuna. Bitka je za najbolju malvaziju“, dodao je, a onda nas uveo u svoje vinograde, na polozaj Santa Lucia, jedno od mesta na kojima se istarska malvazija proslavila. Reč je o nekadašnjim vinogradima „PIK Umag“, iz kojih potiču prve malvazije koje su bile zaštićene kao čuvena vina, još 1974. godine. A čim smo ih ugledali kako se sa brezuljka ispod Buja protezu širokom dolinom, shvatili smo da Danfrankovo zadovoljstvo sopstvenim poslom ima jako uporište.
Sama parcela udaljena je sedam kilometara od mora i nalazi se na 150 metara nadmorske visine, a Danfranko kaze da „svaka zemlja daje svoj pečat, a ova ovde jednostavno voli malvaziju i ona je srce ove sorte“. Onda i ne cudi što Kozlovići najviše proizvode malvaziju, oko 65%, i to u dve linije – osnovna je Malvazija, a vina iz vise linije Santa Lucia proizvode se isključivo od grožđa sa najboljih vinograda istoimenog polozaja. Inače, Santa Lucia odlezava u drvetu i tek posle dve-tri godine pojavljuje se na tržistu. Od autohtone sorte muskat momjanski Kozlovici proizvode dve vrste vina, slatka i poluslatka, a nešto manju količinu od, takođe autohtone sorte, terana. Trenutno se sade merlo i kaberne sovinjon, pa iz ove vinarije vec najavljuju jedno intersantno kupazno vino.
„Moja ideja, koju gotovo svi agronomi i strucnjaci kritikuju, jeste da postepeno obnovim stare vinograde. Ti vinogradi stari su cetrdeset pet godina i kvalitet tih loza je sjajan, to je ono najbolje sto imamo. Sva logika i „struka“ govore da moramo prvo prokrciti stari vinograd i početi saditi iznova, ali ja mislim drugačije. Ponekad morate rizikovati i ja sam spreman na to. Volim rad u vinogradu, uvek kazem da rad sa zemljom i vinima stvarno izmori čoveka, ali, uvece legnete, odmorite se i osećate se odlicno. A kada vas umore ljudi, tada vam nema pomoci.“
Na polozaju Santa Lucia trenutno je u rodu dvanaest hektara vinograda vinarije „Kozlović“, a pored same vinarije, u Momjanu, nalazi se jos šest hektara. Danfranko kaže da im je cilj da u narednih nekoliko godina imaju trideset hektara, „posto je takva realna potreba trzista za našim vinima pa bi bilo glupo da to ne iskoristimo.“
Nakon obilaska vinograda, krenuli smo do vinarije, koja se nalazi u obliznjem Momjanu. Kozlovici uveliko renoviraju podrum i sve ostale kapacitete, pa smo se zatekli usred velikih radova. „Sada radimo na novom podrumu, sve iz početka, reorganizujemo kapacitete za punjenje, preradu… Na jednom mestu, na tri sprata nove vinarije imacemo sve, i laboratoriju, i odvojene podrume za inoks, i drvene bacve, skladiste, spremiste, kancelarije, salu za degustaciju… Nova vinarija bice nešto modernija sa arhitekturom i dizajnom koji komuniciraju sa vremenom u kojem živimo“, govorio je Danfranko sa velikim zanosom.
Onda smo ušli u salu za degustacije, gde nas je dočekala Antonella, supruga i po rečima Danfranka, njegov najveći oslonac. Kasnije, kada smo malo bolje upoznali Antonellu, nismo bili toliko sigurni ko je kome zapravo oslonac, jer tandem Danfranko-Antonella savršeno funkcioniše. Dok je on zadužen za proizvodnju vina i vinograde, Antonella vodi prodaju, administraciju, planiranje i celokupan operativni deo vodenja vinarije. Danasnja sala za degustacije je inace bila prvi podrum vinarije, izgraden daleke 1905. godine, od kada se u porodici Kozlović i proizvode vina. Na zidu degustacione sale stoji slika lavirinta, inače umetničko delo jednog od prijatelja vinarije. „Postavio sam ga, da nas podseća koliko je težak put do pravog vina. U proizvodnji vina nema puno slobode, niti je sme biti, ali zato ima mnogo ograničenja i napora koji vas i vaša vina čine boljima. Slobode ima kada sve završite, nju čovek ima u trenutku kada bira vino koje će da pije“, pricao je Danfranko, koji mi je vec izgledao kao stari poznanik. Jer, takav je, neobično srdaćan i jednostavan čovek.
Onda smo sišli do podruma i laboratorije – trenutni kapacitet podruma iznosi 100.000 litara, a vino odležava u pet drvenih bačvi od 3.000 litara, 70 barik buradi i sudovima od inoksa. Najavljujuci proširenje kapaciteta, Danfranko je u podumu dobio dodatni zanos.
„Od svega najviše volim rad u podrumu i laboratoriji. Citav zivot se borim da ovladam tehnikama koje će mi pomoci da stvari uradim bolje. To je jedan od razloga zbog čega sam upisao, a zatim i diplomirao na Enoloskom fakultetu u Poreču. Verujem da nam ovladavanje modernim tehnikama i tehnologijama može dati vise, odnosno našim vinima. Kada ste upoznati sa tehnologijama i putevima nastanka vina, neće vam se tako lako desiti da pogrešno protumačite znake koje vam vino daje i da zalutate“, reče, a ja se setih priče s početka, o dobro i loše obeleženim saobraćajnicama.
Nakon setnje podrumom vratili smo se u degustacionu salu gde nam je sipao po času malvazije. „Ambijent u kom se vino konzumira je jako bitan. Tek u pravom ambijentu, a pogotovu društvu, vino dobije svoju pravu dimenziju. Po meni, perfekcija ne postoji, i jedini kriterijum je uzivanje u vinu. Naša etiketa o tome i govori, o vinu, prijateljstvu, druzenju, to je sustina, ali iza svakog uzivanja, stoji mnogo odricanja, napora, ulaganja“.
Čini mi se da je Danfrankova strast prema vinu tolika da on uziva čak i u pomenutim odricanjima i naporima. Pošto su naše strasti ipak malo manjeg intenziteta, preorjentisali smo se na uzivanje – na malvaziju i ostala Kozlovićeva vina.
Bila su odlicna, svidela su nam se gotovo sva koja smo probali.
„Najvaznije je da postoji nekakva veza, da covek ima razlog da odabere neko vino. To će uspeti ako je boravio u vinskoj regiji, ako je video vinograde, upoznao ljude koje proizvode vina. Ljudi u Srbiji odlično poznaju Istru i istarska vina, i mislim da ce u sve većem broju dolaziti u Istru“, porucio je Danfranko na kraju.
Slozio sam se sa njim, rukovodeci se ličnim utiscima…
