Željko Obradović

Jednostavnost koja razoružava

U sportu je, kažu, važno da se ekipa uigra i da trener oseti duh ekipe, pa oni koji imaju iste ljude na okupu duže vreme imaju i veće šanse za uspeh. A onda neko preko noći postavi nova pravila – postane prvak Evrope u košarci sa četiri različita kluba, iz tri različite zemlje, i to u jako kratkom periodu. Kako je to moguće za sada jedino zna Željko Obradović, najftofejniji i najplaćeniji trener na svetu, ukoliko ne računamo američku NBA ligu. Čovek koji je sedam puta osvojio Evroligu i za kog kažu, u šali naravno, da preti da ugrozi smisao ovog takmičenja – jer, pred svaku sezonu se zna da će klub koji on trenira da, ako ne pobedi, barem igrati na fajnal foru.

I sa reprezentacijom je osvojio sve, osim zlatne olimpijske medalje. Čovek se logično pita odakle mu motiv za dalje. Ali to odmah postane jasno, kada ga vidite sa kolikom strašću priča o novoj sezoni. Ali i o životu, vinu, ribolovu, muzici… Zanimljiva je osoba Željko Obradović. Tokom razgovora (koji smo inače vodili u Vespa baru, njegovom omiljenom mestu u Beogradu) ostavljao je utisak neposrednosti i jednostavnosti. Direktno i konkretno odgovara na svako pitanje, toliko precizno da ćete biti pomalo zbunjeni. Istovremeno, imate utisak da je to čovek sa kojim biste lako mogli prilikom prvog susreta da provedete ceo dan u kafani i da vam pri tom bude jako zabavno. „Veliki sam filantrop“, bilo je prvo što je rekao o sebi, a to se baš i nije očekivalo od čoveka koji na terenu deluje neverovatno autoritativno i oštro, ponekad i toliko impulsivno da uopšte ne izgleda bezazleno. Naročito se nije očekivala tolika neposrednost od nekoga čije ime u svetskom sportu ima veliku težinu. Ukratko, recimo da deluje kao neko kome fantastična karijera ne smeta da i dalje bude otvoren za ljude koje po prvi put vidi u životu.

WS: Da li Vas jednog dana ponovo  možemo videti u reprezentaciji?

Trenutno sam fokusiran isključivo na rad sa Panatinaikosom, tako da jednostavno ne razmiđljam o tome. Uostalom, već sam bio trener reprezentacije na sedam velikih takmičenja samostalno, a radio sam i sa mojim velikim prijateljem i kumom Dudom Ivkovićem u periodu od 1992. do 1995. godine. Tada smo bili pod sankcijama i kada smo konačno, te 1995. dobili priliku da igramo na velikom takmičenju kakvo je bilo prvenstvo Evrope, iskoristio sam to na najbolji mogući način. Dakle, punih jedanaest godina sam bio u stručnom štabu i taj ciklus rada sa reprezentacijom, po meni, je završen. Mislim da sam postigao više nego dovoljno, i za našu košarku i za sebe, tako da je vreme da neki drugi ljudi to preuzmu i da se pokrene neko novo poglavlje.

WS: Dobro, a da li Vam je posle jedanest sezona provedenih u Panatinaikosu pomalo „dosadilo“, s obzirom na to da ste, osim 2002. godine, stalno prvak u grčkom prvenstvu?

I nije, jer je svaki početak sezone novi izazov. A mislim da je izazov važan i u životu i u sportu; da gledaš unapred sećajući se nekih lepih stvari iz prethodnog perioda; da uvek budeš okrenut onome što dolazi. Na primer, svake godine promenim po dva-tri igrača, obnovim, osvežim „krv“ ekipe a cilj je uvek isti – igra koja bi postigla dobar rezultat. U jedanaest godina koliko sam u Panatinaikosu, igrali smo dvadeset četiri finala od kojih smo u dvadeset bili pobednici. Deset puta smo bili prvaci Grčke, šest puta Nacionalnog kupa, a četiri puta prvaci Evrope. Kao trener, nema medalje koju nisam osvojio, ali bez obzira, svake nove sezone prisutna je velika motivacija i to na dnevnom nivou. Na svakom treningu igrači moraju da se uvere da ste pre svega vi kao trener motivisani. U suprotnom, ni od njih ne možete očekivati da budu motivisani. Upravo je ta sprega suština funkcionisanja tima. Takođe, što se tiče neke moje lične satisfakcije i uslova rada, apsolutno sam zadovoljan. Imam sreću da radim u klubu gde su mi vlasnici, braća Janakopulos, dali „odrešene ruke“ da radim na svoj način i koji imaju maksimalno poverenje u mene. Odnos sa ljudima u stručnom štabu i onim u drugim delovima posla, uključujući i navijače Panatinaikosa, čak je i neku stepenicu više od poverenja. To mi jeste cilj – da ljudi prepoznaju da ono što radim ne radim samo na svoje zadovoljstvo. Navijači me vole i to je velika satisfakcija. A opet, ja volim Atinu i Grčku.

WS: Kad Vas pitaju o karijeri, uvek izbegavate da pričate o sebi; insistirate da su Vam najvažniji igrači, često ih i štitite pred upravom kada mislite da je to potrebno. Zašto?

Naravno, zato što sam i sam bio igrač. Iskustvo iz Borca u Čačku i Partizana u Beogradu, kao i ono iz reprezentacije pomaže mi u tome. Svake godine iznova, kao prvi cilj, postavimo imperativ da verujemo jedan u drugoga, odnosno jedni u druge. Igrači moraju da veruju treneru i njegovoj filozofiji igre i zato uvek želim da čujem i njihovo mišljenje. Ako se pojavi neka dobra ideja ili bilo šta što može da nam pomogne u radu, uvek se usvaja. Jedan sam od trenera kome su igrači na prvom mestu, zato se oni i ne ustežu da na treningu unesu po koju novinu. Jer, sve novo, sve što se desi u košarci – u suštini naprave igrači. Onda drugi igrači počnu to da kopiraju, pa tek onda treneri ubace te nove kombinacije u svoje planove rada. Moramo da funkcionišemo kao tim, odnosno kao familija. Naravno, tokom godine uvek bude teških situacija, ali njih rešavamo unutar porodice. Ne može da se desi da novine pišu o tome, da novinari znaju šta sam ja rekao u svlačionici, da postoji neko u timu ko će nešto da „otpeva“ novinarima… Meni se to desilo dva puta u ovih jedanaest godina u Panatinaikosu i rekao sam ljudima da ću saznati ko je to i da od tog trenutka taj više neće biti u prilici da to ponovi. Tako smo uspeli da iskorenimo ono što je pogubno za jedinstvo u košarkaškom poslu, za uzajamno poštovanje i toleranciju, nešto što je važno u i životu: da kad pogrešiš kažeš: „E, ja sam pogrešio. Da, to sam ja uradio, ali mogu da izgovorim čarobnu reč – izvini.“

WS: Danas zarađujete ozbiljne sume novca od trenerskog posla, a karijeru ste započeli u okviru našeg državnog, socijalističkog koncepta sporta koji nije bio profitabilan. U košarci, uopšte u sportu, stvari su se očigledno prilično promenile?

Kao i sve druge oblasti društva, i sport trpi određene promene u skladu sa vremenom. A da bi to donelo boljitak, potrebno je da se stvari zakonski regulišu. To je jedini način da sport postane uređen, a samim tim i profitabilan.

WS: Kod nas baš i nije tako.

U Srbiji, konkretno, neophodno je najzad doneti Zakon o sportu koji, naravno, nije dovoljan sam po sebi. On mora i da se sprovodi. A zemlja koja ne vodi računa o kulturi i o sportu, o mladim ljudima, zemlja je koja, praktično, nema budućnost. Svi smo svesni šta se kod nas događa i koliko je mladih, i to onih najtalentovanijih otišlo. I dan-danas odlaze. Ne govorim samo o profesiji sportiste. Ta stvar sa odlivom kvalitetnih ljudi morala bi da se reši. Ukratko, uspešni imaju pravo na adekvatnu zaradu, a model je jednostavan: svakoj državi su potrebni uspešni pojedinci i mora da se uradi sve kako bi se oni zadržali. Kad je reč o Zakonu o sportu najvažnije je da ljudi koji vole sport imaju prilike da utiču na njegov sadržaj. Da li je to model privatizacije, model vlasnika koji brine o klubu i ima pravo da sa tim klubom radi šta hoće, da ga kupi za deset miliona evra, recimo, a da ga posle godinu dana proda za sto, dakle njemu je to puki biznis, ili da napravite, recimo, model kakav je u Španiji. Tamo su sociosi oni koji odlučuju o predsedniku  kluba i koji praktično iz svog džepa plaćaju opstanak kluba. Dakle „mali akcionari“, navijači. A da biste bili socios Barselone ili Reala, načekaćete se. Predizborna kampanja traje dva meseca i onda sociosi izaberu onog za koga misle da će biti najbolji predsednik! Po mom mišljenju, taj model bismo mogli da uzmemo u razmatranje. Takođe, ne bi bilo loše ni da se uspostavi pravilo da niko nema pravo da bude „večan“. U sportu je na mestu broj jedan – rezultat. Sve se vrti oko toga. Ili jeste ili niste uspešni! A šta je uspeh, to je ono što se zajednički postavi kao cilj. Nije uvek uspeh biti prvi, jer ne mogu svi da budu prvi. Neko može da bude i peti pa da to bude uspeh. Neko može u ligi od četrnaest da bude dvanaesti, da ostane u igri, pa da to takođe bude uspeh. U Zakonu o sportu moralo bi obavezno da bude regulisano i sankcionisano huligansko ponašanje. Nema sporta ako imamo hale i stadione na koje jedna porodica ne može da ode. Podsetiću na Englesku, gde danas onaj ko se usudi da pređe „liniju“ po zakonu automatski dobija tri do pet godina zatvora, nema nikakvog procesa, suđenja… To su stvari koji bi mogle da unaprede sport i kod nas, u svakom pogledu, pa i po pitanju finansijske konstrukcije.

WS: Kako vidite budućnost same košarkaške igre?

Najbolji odgovor uvek je predlog da se analiziraju snimci sa prethodnog i ovogodišnjeg prvenstva. Tako je moguće napraviti dobro poređenje, kako bi se videlo u kojim se to segmentima košarka promenila. Ljudi  koji vode računa o košarci stalno menjaju pravila, pre svega zbog publike koja voli košarku i zbog koje se ona, na kraju krajeva, i igra. Da igra bude zanimljiva a hale pune, interes je nas koji se bavimo ovim sportom. Posle ovog Svetskog prvenstva predstoje ozbiljne promene igračkih pravila. Na kongresu FIBE odlučeno je da se uvede nekoliko novina: linija za tri poena će biti dalja za pola metra od sadašnje, reket koji je trapezastog biće pravougaonog oblika, a treneri će dobiti priliku da u zadnjih dva minuta loptu primaknu protivničkom košu. Sprema se i promena koja se odnosi na to da se podstakne brža igra, da praktično i odbrana dobije priliku za osvajanje lopte. Sve to ide u prilog atraktivnosti košarke na početku novog veka.

WS: Šta Vas još uvek drži u tom poslu i razmišljate li o danima bez košarke? Da li ćete jednog dana biti aktivni u, recimo, Olimpijskom komitetu ili slično?

Sebe vidim isključivo kao trenera i baviću se ovim poslom, dok god budem uživao u svakodnevnom radu sa igračima. Naravno, svestan sam da ću jednog dana morati da se vratim u Beograd, jer definitivno, to je grad u kome ću živeti kad dođe taj trenutak. Kad ostanem bez sportske motivacije. Nadam se da ću tada imati slobodnog vremena da uživam u stvarima u kojima nisam imao prilike zbog, ipak, zahtevnog trenerskog posla. Ovaj posao mi je dao mnogo, omogućio mi je da proputujem svim kontitnentima, ali na sportskim putovanjima vi baš i nemate puno vremena za upoznavanje zemalja, pa bih to, recimo, nadoknadio… Ili, da pecam. Dok sam živeo u Čačku voleo sam da pecam, a godinama nemam priliku da zabacim udicu. To bih voleo da radim.

WS: Mnogo ste putovali po svetu i upoznali različite ljude, kulture, mentalitete… Koliko Vam to znači?

Veoma mi je drago da mogu da pričam na tu temu jer sam čovek koji pokušava da živi život na način „da ga – baš živi“, da radi isključivo stvari koje mu se sviđaju. Želim da se svakog jutra obradujem novom danu! Život bi stvarno trebalo maksimalno iskoristiti. Znamo da je jedan jedini i moramo ga disati punim plućima. Volim da vreme van posla provodim sa ljudima koje volim, od porodice do mnogobrojnih prijatelja. Zahvaljujući košarci upoznao sam mnogo ljudi ali naročito sam ponosan na prijateljstva još iz dečačkih dana u Čačku. Na ta prijateljstva, prirodom mog posla naslonila su se i ona iz drugih kultura, formirana na drugim običajima. Tako sam postao bogatiji u svakom smislu. Svako novo prijateljstvo pomoglo mi je da postanem pametniji, da praktično učim o svetu i ljudima. Ima ona čuvena rečenica iz filma Sećaš li se Doli Bel – „Svakoga dana, u svakom pogledu sve više napredujem.“ Filantrop sam, volim ljude i druženje, ali i muziku, hranu i odabrana pića. Volim da, kad krene novi, tipičan dan za mene, pri odlasku na trening uključim ozvučenje u kolima, jer, muzika me nosi, „diže“ me, obožavam je…i to u veoma širokom dijapazonu. Kad sam najneraspoloženiji, malo muzike je dovoljno da se odmah bolje osećam. Jedan sam od privilegovanih ljudi koji zaista može da uživa u svom poslu. Volim košarku, volim što sam trener…ali između jutarnjeg i večernjeg treninga trudim se da živim život onako kako meni prija, sa dragim ljudima. Obožavam restorane, kafane, kafiće… nisam od ljudi koji u ovom vremenu moderne tehnologije provode vreme na internetu. Volim živi kontakt. Tako se i ponašam. Kad imam priliku, pozivam prijatelje iz celog sveta da me posete, bilo da sam u Atini, Čačku, Beogradu ili na Saboru u Guči…

WS: Navodno ste ove godine helikopterom sleteli na Sabor trubača?

To se desilo zbog moje povrede kolena a ne spektakla radi. Nisam mogao da hodam, a u Guču sam sleteo jer imam prijatelja koji ima helikopter. Kao mlad počeo sam da odlazim u Guču, to je tradicija i zaista, trubu volim, ona mi je sinonim za emociju. Ponosan sam što je truba kao instrument doživela takvu ekspanziju, a sa njom i festival u Guči. Fasciniraju me talentovani trubači koji mogu sve da odsviraju, od narodne muzike do džeza. Prijatelje iz raznih zemalja obavezno dovedem u Guču da upoznaju Srbiju, da uživaju. Može se uživati i na Exitu i na Beer festu, bitno je da je fešta u pitanju. Odrastao sam osamdesetih godina, verovatno najboljih godina za muzički život u ovoj zemlji, ikad. Bile su to godine „novog vala“ i danas pokušavam da sinu i kćerki približim tu muziku kojoj se uvek vraćam. Slušam, dakle, i rokenrol i džez  i izvornu narodnu i naravno trubu. Ne idem za „modom“ u muzici.

O vinu

WS: Živeli ste u Španiji, Italiji, Grčkoj, zemljama koje gaje kultove dobre hrane i vina. Kakav su utisak na Vas ostavile?

Pre svega to su zemlje u kojima ljudi maksimalno uživaju u životu, dakle i u hrani i u piću. Prvo sam otišao u Španiju i tu me je na samom startu zapanjila činjenica da je tamo sasvim uobičajeno da igrači za vreme ručka imaju pravo da popiju čašu piva ili čašu vina. Bio sam i igrač i trener u sredini koja to nikada ne bi tolerisala. Prosto nisam znao kako da reagujem. Zato sam odmah razgovarao sa članovima stručnog štaba i oni su me umirili kako je to nešto normalno, uobičajeno, od porodice do sporta: da se uz svaki obrok popije malo piva ili vina. U Španiji sam po prvi put video ljude koji piju čašu vina kao – aperitiv. Ali, govorim o čaši koja ne podrazumeva drugu čašu… Čovek treba da uživa ali, pre svega da ima meru! Umerenost je nešto za čim bi svi trebalo da težimo. Ne kažem da to nije težak zadatak, ali istrajati se mora. Priznajem, umerenost nije uvek moguća…ali, ona je ideal kome bi trebalo da stremimo. Španska kuhinja je zaista izvanredna, mediteranska kuhinja koju oni vole da zovu – mediteranska dijeta!

WS: A vina, je l’ pamtite neka?

Mnoga su područja u Španiji bogomdana za proizvodnju vina i Španci to i rade. Naravno, najvažniji regioni su Rioha i Ribera del Duero. Uključio bih u taj rang i narazličitije vinarije po Galiciji i Kataloniji… Imam prilike da deo leta obavezno provedem i u Barseloni i uvek se iznenadim sve većim brojem crvenih i belih vina na tržištu. Vrhunsko vinsko područje je La Rioha, jer su to sve vina grand reserve i reserve, a moje omiljeno vino je Ardanza. Sva ta vina su fenomenalna. Pa čuveno vino iz oblasti Del Duero, verovatno i jedno od najboljih na svetu, Vega Sicilia. Zahvaljujući prijateljima pokušavam da svake godine dobijem informaciju o novim sortama koje su se pojavile, a moje omiljeno vino definitivno je merlo. Kad gledam vinsku kartu, uvek tražim merlo.

WS: Pretpostavljam da ni u Italiji niste imali problem da nađete dobra vina?

Poznato je da su najbolja vina u Italiji iz Toskane, pogotovo crvena, a ja prefriram baš crvena, mada ima i belih koja pijem, recimo Gavi di gavi. Ipak, svaki brunelo di Montalćino je za mene vrhunski proizvod. Italijanski sirevi su fenomenalni, recimo grana padano, koji savršeno „leži“ uz crveno vino posle večere. To mi se svidelo i to sam prihvatio.

WS: O grčkim vinima se kod nas ne zna baš mnogo. Kakva su?

Specifičnost Grčke u odnosu na prethodne dve zemlje su izvanredna bela vina. Jedno od mojih omiljenih je Sigalas di Santorini, sa istoimenog ostrva, i čak sam, jer pasionirano kupujem časopise o vinu, pročitao da je, da li pre dve godine, proglašeno vinom broj dva u svetu, s obzirom na kvalitet i cenu. To vino nije skupo, flaša je u kafani ili restoranu oko tridesetak evra. Kad je reč o crvenim vinima, ona se proizvode u regiji oko Soluna, a meni se jako dopada vino Magiko Vuno ili Magično brdo, i, još jedno „opasno“, Kava Metistos! Metistos na grčkom znači „neopijajuće“, ali, bogami, kad se popije tog vina… Postoji i beli Metistos, razne šardonevarijacije, a od skoro svih vrsta grožđa se proizvodi vino. Recimo, Hadži Mihali je proizvođač koji ima izvanrednu ponudu crvnih vina. Uvek je interesantno probati vina koja vam prijatelji preporuče, ali i sam se često raspitam u samom restoranu. Nekad volim da popijem obično domaće vino koje nema etiketu i koje ljudi proizvode za svoje potrebe. Nadam se da shvatate da je meni apsolutno nevažno da li je reč o nekom elitnom restoranu gde će vam prići somelijer, ili je reč o grčkoj taverni s onim kockastim stolnjacima koji su mi uvek pri srcu.

WS: Zašto Vam je vino toliko važno?

Verovatno ću ponoviti ono što je mnogo ljudi već izgovorilo: vino je božansko piće, definitivno nešto najbolje ikad napravljeno. Nema pravog uživanja i opuštanja bez njega, dakle ni druženja i, da ponovim, pogotovu ako se pije umereno, što, evo, opet da priznam, uglavnom nije jednostavno. Morao bih u okviru ovog razgovora o vinu da spomenem i Francusku u kojoj se prave neka od najkvalitetnijih vina na svetu, pa i Kaliforniju. Imam fantastičnog prijatelja u Atini, čoveka koji mnogo zna o toj tekućini bogova. Usput, i najbolji kuvar koga znam mi je poklonio jednu bocu iz Kalifornije, crveno, Insignia i to je sigurno najbolje crveno koje sam probao u životu. U Atini postoji sajam vina i ne propuštam da ga posetim. Traje nedelju dana, pa i pored mnogih obaveza nađem vreme za degustaciju…

WS: Pravite li zalihe u kući, imate li vinski podrum?

Ne, problem je što živim na način na koji živim. Imam posao u Atini, leta provodim u Barseloni, obavezno dođem u Beograd… naravno trudim se da u svakoj kući ili u stanu imam određenu zalihu vina, koja, na sreću, ne potraje dugo. Dakle, kupujemo vino da bismo ga pili! Klasičan vinski podrum bih voleo jednog dana da imam, kad se skrasim negde…