Ležerno formatiranje delikatnih tema

Pozorišni Amadeus i Revizor, filmski Sumpor i Nikola Pašić samo su neki od likova kroz koje je Gordan Kičić nekako nenametljivo tokom dvadeset i pet godina obogaćivao svoj glumački CV, a u trenutku kad ga je veći deo publike već etablirao kao sigurnog aduta za one bezazlene, lagane, kozi likove, pokazao je punu snagu svog talenta iskoračivši u nešto mnogo delikatnije i ozbiljnije – maestralnu ulogu Kaluđera u seriji Senke nad Balkanom.

 

Poslednjih godina pridružio se uskom krugu svojih kolega koji su i s one strane kamere pokazali zavidno umeće i nastavio da dobija važne nagrade. Najpre kao glavni glumac, producent, koscenarista i idejni tvorac filma Ustanička ulica, kojim se hrabro uhvatio ukoštac sa još uvek gorućom temom u našem društvu, pitanjem ratnih zločina na prostoru bivše Jugoslavije, a ubrzo je otišao i korak dalje i već sa svojim režiserskim prvencem Realna priča pokazao da Ustanička ulica nije postigla takav uspeh samo zbog aktuelnosti teme već i zbog samog profesionalnog kvaliteta. Širokougaoni pristup kinematografiji potcrtao je i serijom Mama i tata se igraju rata, još jednim dobrim i originalnim proizvodom iz njegove kinematografske radionice Kombajn film.

Svoju svestranost Gordan Kičić povremeno pokazuje i u muzici, nastupajući kao gost sa raznim rok bendovima, a ko je imao priliku da ga čuje, verovatno je pomislio da ne bila bila greška i da je glumu zamenio pevačko-gitarskom karijerom.

U razgovoru za magazin Wine Style, u svom stilu, ležerno i duhovito, onakav kakav je i u većini svojih uloga, dotakao se i onih ozbiljnijih tema. U poslednje vreme sve više si iza kamere. Da li te režisersko-producentski posao udaljava od glumca Gordana Kičića?

Mislim da sam uspeo dosta dobro da pomirim te dve stvari, čak mi je vrlo uzbudljivo kad se stvari dešavaju paralelno, kad u nekom filmu ili seriji radim na više frontova. I ranije, kada sam bio samo glumac, nikada nisam razmišljao samo o svojim ulogama nego sam stvari posmatrao u širem kontekstu i pre samog početka snimanja. Pokušavao sam da povežem svoju ulogu sa kompletnom slikom projekta i mislim da sam zato uvek lako dolazilo do rešenja sa režiserima. Moj otac je takođe režiser, tako da to nije nešto što je meni bilo nepoznato, a inače sam oduvek imao veliko poštovanje prema režiserima, jer oni vode celu ekipu kroz projekat i od početka moraju da imaju jasnu viziju, pa i kasnije u montaži i postprodukciji. U svakom filmu postoji mnogo stepenika koji moraju da se savladaju, to je jedno veliko i uzbudljivo kreativno putovanje od ideje do realizacije.

Jedna od tvojih najupečatljivijih filmskih uloga bila je lik Sumpora u Kad porastem biću kengur, filmu koji odiše neverovatnom količinom pozitivne energije. Kakva su bila tvoja iskustva tokom snimanja?

To je bilo fenomenalno iskustvo. Mića Momčilović napisao je fantastičan tekst i scenario, a Raša Andrić je okupio tu našu generaciju. Svi smo se „vrteli“ po ulogama, originalna podela bila je drugačija i na kraju je svako našao sebi ono što mu najviše odgovara. Mislim da se to, kao i ogroman entuzijazam, optimizam i velika količina pozitivne energije koji su bili prisutni tokom snimanja, i to ne samo kod nas glumaca već i među kompletnom ekipom, i te kako osećaju u filmu. Bili smo mladi, ali s druge strane imali smo već neko iskustvo, tako da je to bio dobar trenutak. To je jedna drama-komedija koja na neki autentično romantičan i jako duhovit način verno oslikava duh jedne generacije, jednog vremena. Svi smo zaista uživali sve vreme tokom snimanja i odlično smo se zabavljali. Taj film je snimljen sa neverovatno malim budžetom i pokazao je da je moguće napraviti dobar film i sa malo novca.

Paralelno sa filmom, bio si vrlo aktivan u pozorištu, a jedna od najupečatljivijih uoga bila je lik Amadeusa u istoimenoj predstavi. Šta te više inspiriše i u čemu je suštinska razika između ta dva medijuma, ako govorimo o glumi?

Pozorište je igra iz jednog kadra i publika nas i predstavu oseti ili ne oseti, dok sam proces ponavljanja koji film dozvoljava automatski podrazumeva i druga glumačka sredstva koja koristimo. Što se tiče Amadeusa, jako sam ponosan na tu ulogu i bila mi je velika čast što sam mogao da igram sa Pecom Ejdusom. Izdvojio bih i predstavu Smrt Vudija Alena u JDP-u i Gogoljevog Revizora u Ateljeu 212, kao i Ljubavno pismo, koja se igra više od dvadeset godina. Ima još mnogo predstava koje su mi vrlo drage, ali generalno, pozorište ima neki svoj specifičan duh i šarm i teško ga je porediti sa filmom. Svaka predstava je jedno jedinstveno, neponovljivo iskustvo, a ja sam imao tu sreću da sam igrao mnogo različitih uloga u različitim žanrovima.

Bio si nekoliko puta i konsultant u emisijama povodom dodele Oskara. Kakvo je tvoje viđenje Holivuda, da li ga, kao i mnogi filmofili i deo stručne javnosti smatraš previše komercijalnim i antipodom tzv. „nezavisnog filma“?

Ne volim to da delim na taj način, to su za mene opšta mesta. Ako je neki film dobar, onda je dobar odakle god da je došao. Holivud je najprisutniji i to je najjača mašina za zabavu na svetu. Ako ćemo iskreno, on je najzaslužniji za uspeh filma kao vrste umetnosti i za njegovu popularizaciju na globalnom nivou. Tamo je sve na izuzetno visokom nivou – njihova estetika, način na koji pričaju priče, svaka pozicija na snimanju, od direktora fotografije do postprodukcije, sve se radi maksimalno profesionalno, a stvar ukusa je nešto sasvim drugo. Holivud je doneo filmu i taj neki glamur, zahvaljujući njemu glumci su postali medijske zvezde. Veći sadržaji uglavnom dolaze iz Amerike, ali za dobre filmove uvek ima mesta, bez obzira na to odakle dolaze. Evo, pogledajte Italiju, Francusku, Španiju, pa Skandinavci poslednjih godina rade odlične filmove i serije, van Evrope se takođe rade dosta kvalitetni sadržaji.

Kakvo je tvoje viđenje budućnosti filma? Stvari se očigledno menjaju i filmovi gube primat u odnosu na serije.

Da, cela stvar se fundamentalno menja u poslednjih desetak godina, od kada su zaživele te platforme i streaming servisi, jer su ljudi shvatili da im je mnogo lepše da sede kod kuće i da uživaju u filmu ili seriji. Danas mnogi ljudi imaju dobar TV i mogu sebi da obezbede dobar kinematografski događa

j u kući, korona je takođe uticala na to, tako da se ozbiljno menja način percepcije filma kao vrste umetnosti. Gledanje filma u bioskopu je kolektivni događaj, taj osećaj deljenja nekog zajedničkog trenutka sa ostalima u sali, tako da je, u odnosu na to, gledanje filmova u kućnoj varijanti daleko manji doživljaj. Ja uživam u jednom i drugom, ali serije imaju taj efekat produženog doživljaja i, kao što sam rekao, više su prilagođene tom kućnom ambijentu, komfornije su za gledanje, praktičnije.

Snimanje serija je očigledno postalo vrlo unosno i sve više i brže se snima, čini se kao da je došlo do hiperprodukcije. Da li je to opasnost na duže staze, u smislu urušavanja kvaliteta?

Standardi su trenutno vrlo visoki u profesionalnom smislu, globalni servisi mnogo ulažu u svim segmentima – scenariji su sve ozbiljniji, gluma, režija… i to je veliki profesionalni izazov za sve, lestvica se stalno podiže. Svi mi u branši imamo više posla i otvara se prostor za nove ljude. Tako se cela ta filmska industrija razvija, samo, kao što sam rekao, u nekom drugom formatu. Što se tiče nekog eventualnog zasićenja, uvek može da se bude originalan, da se nađe neka nova tema, neki drugačiji ugao gledanja. Mislim da se i u Srbiji filmska industrija razvija u dobrom pravcu i da je sve više kvalitetnih sadržaja.

Često se može čuti mišljenje da je lik Kaluđera u Senkama nad Balkanom tvoja najbolja uloga i da je to bio značajan iskorak u tvojoj glumačkoj karijeri. Da li ti je Joker iz Batmana bio inspiracija kada si pripremao tu ulogu?

Ne znam da li je najbolja, ali jedna od najznačajnijih i jedna od najinteresantnijih svakako jeste. Da, Joker je generalno bio neka vrsta inspiracije, možda ne direktno, ali prilično je uticao na oblikovanje Kaluđera. Ta uloga mi je stigla iznenada i igrao sam je onako kako sam je osećao. Bilo je to prilično drugačije od svega što sam dotada radio. Mnogima je bilo iznenađujuće da ja igram negativca, ali uživao sam u toj ulozi. U serijama su negativci dobra kategorija, imaju mnogo bolji tretman i skoro istu minutažu kao i glavni junaci, a koji su uvek pozitivci. U filmu je drugačije, negativci dobiju maksimalno nekih petnaestak, dvadeset minuta.

Za film Ustanička ulica, koji je sniman po tvojoj ideji i čiji si koscenarista, glavni glumac i producent, dobio si brojne nagrade. Šta je bila ideja da se baviš jednom tako ambicioznom i vrlo problematičnom temom kao što je pitanje ratnih zločina na prostoru bivše Jugoslavije?

Ta tema je u tom trenutku bila vrlo škakljiva i bilo mi je inspirativno da se bavim time. Hteo sam da zavirim u taj svet i ozbiljno sam se pripremao za to. Dve, tri godine sam odlazio u Specijalno tužilaštvo, pratio suđenja, razgovarao sa tužiocima. Nisam to radio samo da bih se pripremao za ulogu, već i da bih potvrdio ili preispitao neke svoje stavove koje sam imao po tom pitanju. To je bilo jedno ogromno, ne samo filmsko već i životno iskustvo. Na kraju, shvatio sam da se sve svodi samo na jedno, a to je da sve te zločine čine razni ljudi, koji svojim delima na kraju unište i svoju i druge porodice i da se u svom tom kovitlacu prepliću razne sudbine ljudi. To je jako potresno i razoružavajuče. Što se samog filma tiče, jako sam ponosan na njega, jer smo uspeli da na jedan kvalitetan i, rekao bih ispravan i objektivan način prikažemo jednu prilično komplikovanu i bolnu temu.

Da li si razmišljao o eventualnim posledicama nakon filma, u smislu osuda, jer ta tema i dalje polarizuje naše društvo, pa i čitav region?

Pa, u tom trenutku nije to bila toliko važna tema, sve zemlje u okruženju su pomalo odustale od toga. Uglavnom se govorilo o tome da li ti zločini treba da se tretiraju kao individualna ili kolektivna odgovornost. A što se tiče polarizacije, mi se u svemu delimo. Evo, pogledajte vakcine, pa podelu na zvezdaše i partizanovce, pa gej paradu. Sva društva u svetu su na neki način podeljena, ali mislim da je naše fundamentalno podeljeno. U stvari, mi se ne delimo na polovine, nego i na četvrtine, osmine. Vreme je da prihvatimo činjenicu da je potpuno prirodno da postoje različita mišljenja i da naučimo da živimo s tim, a što je prema mom mišljenju i dobro. Jednostavno, živimo u takvom vremenu.

Pretpostavljam da se u poslednje vreme sve ređe baviš muzikom?

Jako volim muziku, rok muziku u nekom širem smislu. David Bowie, Depeche mode, Soundgarden, Pearl jam, Faith no more, Rage against the machine… to je nešto što sam uvek voleo da slušam. Moj otac je stari roker i nasledio sam od njega veliku kolekciju ploča, tako da me je to oblikovalo još od nekog adolescentskog perioda. Muzika je za mene čista emocija, taj osećaj je neuporediv sa bilo čim. Imam nekoliko gitara, decenijama već putujem po svetu i gledam koncerte, nastupam sa nekoliko bendova, ali ponekad, kad imam vremena i nikada za to nisam uzeo novac. To je čista, iskrena ljubav.

Koje koncerte posebno pamtiš?

Uh, ima ih mnogo, ali recimo Depeche mode u Mađarskoj 2001. godine, pa Pearl jam pre tri godine u Rimu, to je bio epski koncert, tri sata fantastične svirke.

O vinu

Vino mi je generalno jako zanimljivo kao tema i meni ta vinska priča deluje vrlo pametno. Mislim da se ljudi iz suštinske pasije bave tim sa željom da naprave neki proizvod koji u sebi ima toliko slojeva, a to je umetnost, napraviti dobro vino koje može da stoji nekoliko godina. Treba da imaš i dosta sreće, da pogodiš sorte i berbe. To je vrlo zanimljivo. Ima ljudi koji su jako bogati, pa su odlučili da se bave tim iz hobija, ali ima i ljudi iz drugih socijalnih miljea, što svemu tome daje dodatnu draž i još veću raznolikost. Obilazio sam neke vinarije i uvek mi je bilo jako zanimljivo da vidim način na koji nastaje vino. Sviđa mi se taj svet.

Imao sam izvesnih problema i kad sam uradio testove ispostavilo se da sam alergičan na glukozu u grožđu, tako da nažalost ne mogu da pijem vino onoliko koliko bih voleo. Kada pijem, obično izaberem neku tamjaniku, volim njenu slast i sviđa mi to što je naša, domaća sorta. Volim povremeno da popijem i neki penušavac, recimo neki suv proseko.