Bela vina Alzasa

Na krajnjem severoistoku Francuske nalazi se jedna od, za mene najinteresantnijih vinskih regija, Alzas. Osim sjajnim vinima, gotovo sam siguran da će svako ko poseti ovu oblast, biti impresioniran i njenim izgledom. Prilikom prve posete, moje oduševljenje je bilo toliko da sam vrlo brzo zaboravio da sam u stvari došao zbog vina, a ne da se divim arhitekturi, pejzažima i šarmu ove francuske pokrajine

Vekovima je Alzas (Alzace) bio predmet nemačkih i francuskih teritorijalnih pretenzija i vrlo često je tokom istorije prelazio iz jednih ruku u druge. Naravno, takav sled događaja ostavio je dubok trag, kako u stilu života i arhitekturi, tako i u vinarstvu i gastronomiji. Već pri samom dolasku u Alzas primetićete pre svega dosta različitih imena mesta ili vinograda, od kojih su neka sa nemačkim korenom, poput Pfaffenheim ili sa francuskim poreklom poput Ribeauville. Na mene su poseban utisak ostavila mala sela, stara po nekoliko vekova, sa prelepim kućama do pola obloženim drvetom i sa još lepšim i slikovitijim balkonima prepunim cveća. Sve kuće su nekako iste visine i veoma slične forme, prilično uniformisane, ali zato su boje kojima su ofarbane jako žive i zajedno sa muškatlama na balkonima daju jednu potpuno drugu dimenziju celoj slici. Sve to podseća na neku bajku iz slikovnice. Da se radi o vinu, rekli bismo da je to jako dobar balans preciznosti i šarma, jedna dobra kupaža francuske i nemačke filozofije…

Alzas je regija u kojoj se uglavnom proizvode bela vina, koja čine preko devedeset odsto ukupne proizvodnje. Upravo to je i razlog što se nećemo u sledećem broju vratiti na crvena vina Alzasa, jer osim nekoliko dobrih pino noara teško da bismo pronašli temu za pisanje.

Jedna od najčešćih predrasuda jeste da su alzaška vina slatka i ponekad ih ljubitelji vina izbegavaju upravo zbog toga. Međutim to ni izbliza nije tačno. Većina alzaških vina su suva, osim vina koja se dobijaju specijalnim metodama, poput kasne berbe vendange tardive (VT) i vina kasne probrane berbe zahvaćene botritisom – selection de grand nobles (SGN). Ali ni kod ovih vina nije slatkoća ono što dominira ukusom, već imaju i dovoljan nivo svežine, a ono što je posebno kod njih jeste ogromna koncentrovanost i gustina. E sad, da bi sve bilo malo komplikovanije, Alzašani proizvode i penušavce, poznate pod imenom cremant de Alzace.

Vina ove regije karakterišu napori vinara da se u vinu isljučivo ogledaju sortne karakteristike i karakter tla sa koga vino dolazi. Alzas je jedna od prvih regija, kako u francuskoj tako i u svetu, koja je svoja vina nazivala po sorti od koje dolaze. Kad je na boci ime sorte možete biti sigurni da je u većini slučajeva to vino proizvedeno 100%. Nikada se alzaški vinari nisu dodvoravali trenutnim trendovima ukusa i aroma kod potrošača, pa tako u Alzasu nećete piti barik vina, niti osetiti arome komercijalnih kvasaca. Za fermentaciju se koriste isljučivo prirodni kvasci, a vino fermentira i odležava u neutralnim sudovima od inoksa ili betona. Kao što sam već pomenuo, uglavnom se proizvode sortna vina, dok su blendiranje ili kupažiranje skoro nepoznati procesi u ovoj regiji. Osim toga, vina se uglavnom ne puštaju da odrade malolaktičku fermentaciju, a sve u cilju očuvanja prirodnog balansa svežine i kiselina koji ova vina imaju. Vinari smatraju da bi taj proces umnogome smekšao i zatupio kiseline u vinu, pa upravo zbog svega ovoga alzaška vina se smatraju najboljim partnerima za sljubljivanje hrane i vina.

S obzirom na to da se regija nalazi na krajnjem severu Francuske (samo je Šampanja severnije), postavlja se logično pitanje kako vinari uspevaju da dostignu željeni nivo šećera u vinu kako bi mogli da stvore dobra suva vina. Ponekad se u Alzasu koristi i metod šaptalizacija, koji predstavlja dodavanje šećera (od šećerne trske) soku pre fermentacije, čime se postiže porast nivoa alkohola na 12-12.5%. Ovaj proces je zakonski dozvoljen, ali je konstantno meta rasprava i kritika, kako samih vinara tako i vinskih kritičara. Suštinski se ništa ne menja, osim procenta alkohola u vinu i mi kao konzumenti ne možemo da primetimo da li je neko vino prošlo šaptalizaciju ili ne. Ono što smeta vinarima, naravno samo onim vrhunskim, je to što se ponekad taj proces zloupotrebljava. Jer, ako je želja vinara da proizvede veće količine vina sa jednog vinograda, on nikako ne može da postigne potrebnu koncentraciju šećera u bobici i potom to popravlja dodavanjem šećera. Ali tako dobijamo vina jako tankog tela, bez karaktera i punoće. Vrhunski proizvođači uspevaju da dostignu normalan nivo šećera samo uz pomoć strogo kontrolisanih prinosa, smanjene produkcije i gajenjem grožđa na osunčanim padinama gde je moguće dostići željenu koncentraciju šećera.

Ako pričamo o stilovima vina, osim svakodnevnih ili da ih nazovemo običnim vinima, postoje i reserve vina. Ova oznaka se često može naći i kod nekih grand cru vina, vina iz posebnih vinograda ili specijalne selekcije samog proizvođača, pa tako možete naći i vina sa oznakom reserve personelle ili reserve exceptionele. Takve oznake nemaju nikakvo značenje u zakonu. Osim običnih i reserve vina, u Alzasu postoje i već pomenuta VT i SNG, koja proizvođači uglavnom smatraju svojim najvrednijim proizvodima.

Alzas se nalazi na severoistoku Francuske, nekih 300 kilometara istočno od Pariza. Vinogradi se pružaju u pravcu od severa ka jugu uz istočne obronke planina Vosges, koje su verovatno i najzaslužniji faktor zbog kojeg vinogradi  uspevaju ovako severno, jer ih štite od vremenskih neprilika. Najbolji vinogradi imaju južnu orijentaciju i većina ih je locirana u južnom delu pokrajine. Samo tlo Alzasa veoma je raznoliko i moglo bi se reći da je san svakog geologa, a ujedno je i „glavni krivac“ za raznovrsnost aroma, ukusa i stilova vina unutar regije. Uglavnom je to kombinacija krede, gline, krečnjaka, granita, vulkanskog tla i peskovitog tla. Takva raznolikost u sastavu tla vremenom je dovela i do pojave pojma grand cru i u Alzasu. To se dogodilo 1983. godine, kada je dvadeset pet najboljih vinograda dobilo potvrdu da su najbolji od najboljih. Međutim, u Alzasu je uzrok rasprava među vinarima šta sve treba da se ispuni da bi vino imalo pravo da nosi takav predznak. Naime, osim vinograda i prinosi imaju veliku ulogu, pa se traži da se striktnije odrede granice vinograda i prinosi sa istih. Trenutna zakonska regulativa o prinosu dozvoljava šezdeset pet hektolitara po hektaru, što je generalno dovoljno za proizvodnju vrhunskih vina. Ipak, najbolji proizvođači sami određuju sebi mnogo niže prinose po hektaru i proizvode stvarno velika vina, čak ponekad i namerno ne stavljajući predznak grand cru iako na njega imaju pravo.

Najpoznatiji vinari koji se bore da sačuvaju vrhunski kvalitet alzaških vina zahtevaju da se smanje prinosi na grand cru vinogradima. Dodatno ulje na vatru dodaje i činjenica da je naknadno dodato još dvadeset pet vinograda, tako da danas u Alzasu postoji pedeset grand cru vinograda.

Kao što je pomenuto, devedeset procenata zasada u Alzasu čine bele sorte i to : gevurctraminer, rizling, pino gri (donedavno poznatiji pod imenom tokaj), zatim pino blan, muskat, silvaner i šardone (uglavnom u sastavu vina cremant de Alzace), a od crvenih sorti skoro isključivo pino noar.

Gevurctraminer (gewurztraminer) – kod nas sigurno najmanje poznata sorta, ali kad naterate nekoga da proba alzaški gevurc, verujte da će zapamtiti ovo teško ime i da će ga tražiti ponovo. Arome su stvarno jedinstvene i vrlo često podsećaju na tropsko voće (liči), vanilu, grejpfrut, začine, minerale, med i belo cveće… Vrlo često konzumenti baš tu izuzetno izraženu voćnost mešaju sa slatkoćom.

Rizling – vodeća sorta u Alzasu i stvar prestiža kod najboljih proizvođača. Alzaški rizlinzi umnogome se razlikuju od svojih prvih komšija, nemačkih rizlinga, iako doslovce rastu vrata do vrata. Nemački rizlinzi uglavnom imaju niži sadržaj alkohola, sa izraženim kiselinama i balansiranom prijatnom dozom slasti od neprevrelog šećera. Alzaški rizlinzi uglavnom su suva vina punog tela, izuzetne koncentrovanosti i jakih aroma minerala, metala, breskve i citrusa, a posebno lajma.

Pino gri (pinot gris) – ako je rizling najprestižnija sorta, pino gri je sigurno najomiljenija lokalna sorta. Daje uglavnom vina punog tela, jakih i izraženih aroma i vina koja stilom podsećaju na belu Burgundiju. Kod ove sorte, koju su Alzašani nekada zvali tokaj, nalazimo arome badema, breskve, kajsije, đumbira, vanile i dima, kao i arome minerala i zemlje.

Kad je u pitanju naše tržište, vina iz Alzasa jako teško i sporo nalaze put do kupaca, a rekao bih da je to ponajviše zbog predrasuda. Upravo zbog toga je i izbor dosta ograničen i dešava se da uvoznici posle kratkog vremena nažalost odustaju od uvoza. Trenutno je na tržištu prisutno tek nekoliko proizvođača: Arthur Metz, Hugel et Fils, a bio je prisutan i Bott Geyl koga još možete ponegde da nađete. Nadam se da će brzo do naše trpeze naći put i vina nekih odličnih vinarija, kao što su Zind Humbreht, Trimbach, Albert Mann, Marcel Deiss, Weinbach…

Što se tiče cena, one su u velikom rasponu i kreću se od 1.100 do 1.300 dinara za Arthur Metz Gewurztraminer ili Michel Leon Cuvee iz iste kuće, oko 1.600 za Hugelov Gewurztraminer, Riesling ili Muscat, dok za specijalna vina poput Hugelovog Vendange Tardives treba da se izdvoji oko 3.600 dinara. Arthur Metz (Michel Leon) VT košta oko 2.900 dinara, dok je Riesling Selection de Grand Nobles iste kuće u maloprodaji 2.400 dinara za bocu od 0.375.