Bela vina Pijemonta

Iako se na prvi pogled može učiniti da klima i položaj Pijemonta više pogoduju belim sortama, ipak je nebbiolo ovde zasijao punim sjajem i postavio jako visoke standarde kvaliteta. Zato je vrlo teško stati uz rame sa izvrsnim crvenim vinima ove regije, kao što su čuveni barolo i barbaresco, a taj zadatak ima nekolicina interesantnih belih sorti – cortese, arneis i moscato. Osim tradicionalnih suvih vina, u Pijemontu se proizvode i dve varijante penušavaca, asti i moscato d’asti, kao i ojačano i aromatizovano vino vermouth

Nije sasvim sigurno ko je glavni „krivac“ za prve loze u ovoj regiji, da li su to bili Stari Grci ili Etrurci, ali sami Rimljani nisu posebno cenili vina Pijemonta. Tek negde oko 13. veka sveštenici i monasi udahnjuju novi život vinarstvu u podnožju Alpa i, naravno, glavna uloga dodeljena je crvenim vinima i već pomenutom nebiolu. Ipak, na pojavu prvog ozbiljnog i suvog nebiola, za koji je bio zaslužan francuski enolog Louis Oudart, čekalo se sve do 1850. godine. Za to vreme bela vina su shvatana kao jednostavna, lagana kućna vina, a uglavnom su se služila po malim tratorijama.

Tek negde oko 1950. godine pojavljuje se ambiciozni amaterski proizvođač Vittorio Soldati, koji u svojoj vinariji La Scolca dokazuje da i od kortezea (cortese) može da se proizvede solidno vino. Naravno, rešenje je bilo u smanjenju prinosa, što je u direktnoj korelaciji sa kvalitetom vina. Sa minimalnim ulaganjima u tehnološke kapacitete vinarije, a sa većim ulaganjima u sam proces proizvodnje, kontrolisanu hladnu fermentaciju i kontrolu prinosa, on je za vrlo kratko vreme uspeo da dođe do sasvim solidnog vina, koje je nazvao Gavi di Gavi (nazvanom po oblasti Gavi iz koje potiče). Nedugo zatim, 1998. godine, to vino je dobilo DOCG status i to pod imenom cortese di Gavi (mada, kada pričamo o smanjenim prinosima dozvoljeni prinosi za gavi su dosta bogati, pa iznose oko 9,5 tona po hektaru).

Dakle, gavi se proizvodi od autohtone sorte korteze, a kad je najbolji onda su to suva i hrskava vina, sa prijatnim citrusnim i mineralnim notama. U samom Pijemontu postoji oko 30 vinara koji su se specijalizovali za gavi, mada većina pijemontskih vinara u svojoj ponudi obavezno ima neki makar pristojan gavi. Najbolji izbor kad je u pitanju slaganje vina i hrane sa ovim vinima jeste morska hrana. Neki od najboljih proizvođača gavija su vinarije La Scolca, Tenuta san Pietro, Fontanafredda, Batasiollo, Stefano Farina…

Druga poznata bela sorta Pijemonta je arneis. Naravno, kod nas je mnogo manje popularna ali kvalitetom uopšte ne zaostaje za kortezeom, tačnije za vinima gavi. Vrlo je verovatno da ćete naći mnogo bolji odnos cene i kvaliteta arneisa nego gavija. Glavne oblasti u kojima se uzgaja ova sorta nalaze se severno od grada Tanara, i to zajedno sa još jednom autohtonom ali daleko manje poznatom sortom po imenu favorita. Dugo su se ove dve sorte koristile uglavnom kod kupažiranja i smatrane su sortama za stona vina, a onda je nekolicina vinara, smanjujući prinose i povećavajući kvalitet, proizvela od arneisa vrlo kvalitetna vina. Danas se arneis gaji na oko 500 hektara, mada je i to plod velikog truda, ponajviše dveju kuća – Bruno Giacosa i Ceretto (ova sorta je 1989. godine dobila DOC status i to za lokacije na brdima Roero i Langhe). Kvalitet vina umnogome je zavistan od prinosa, pa se može reći da imamo dve vrste arneisa – onu jednostavnu, sa većih prinosa koja daje jednostavna vina laganog tela, voćnog izraza i sa blagim kiselinama, kao i onu kompleksniju, sa divnim cvetnim aromama praćenim voćnim izrazima kajsije, breskve i jabuke.

Osim ove dve vrste vina jedno od najpoznatijih imena Pijemonta je asti, koji je najpoznatiji penušavac pored proseka, a poznatiji je pod imenom asti spumante. (Italija inače proizvodi najviše penušavih vina na svetu od različitih sorti). Asti je poluslatko penušavo vino proizvedeno od sorte moscato, koja se uglavnom gaji na jugoistoku Pijemonta i posebno u okolini gradova Alba i Asti. Nedaleko od tih gradova nalazi se malo selo Canelli, u kojem je pokrenuta proizvodnja ovog laganog vina još davne 1800. godine. Ponekad možete čuti meštane kako ovo grožđe nazivaju moscato di canelli, ali čak ni to nije dovoljno, pa postoji i treće ime tog grožđa – moscato bianco (u Francuskoj je poznato kao muscat blanc a petits grains). Dugo je ovo vino pratilo loš imidž, a naročito posle Drugog svetskog rata kada su se ogromne količine nekvalitetnog astija izvozile u SAD – tada se to vino smatralo „šampanjcem za sirotinju“. Današnja, moderna i kvalitetna asti vina su daleko od tog imidža – izrazito su voćnog stila u kojem je slatkoća vrlo dobro izbalansirana. Arome koje se osećaju podsećaju na savršeno zrele breskve i kajsije, uz, naravno, muskatne tonove koji su prepoznatljivost ove sorte. Asti je uglavnom dosta lagano vino i procenat alkohola kreće se od 7 do 9 odsto. Servira se ohlađen na temperaturi između od 5 do 8 stepeni C. Većina astija danas se proizvodi charmat metodom, dok veoma mali broj proizvođača i dalje koristi champanoise metod.

Najveći proizvođači astija uglavnom su velike kompanije, kao što su Cinzano, Fontanafredda, Martini & Rossi i otprilike se svake godine proizvede deset puta više astija nego barola.

Druga i kvalitenija verzija astija je moscato d’asti, koji proizvode uglavnom mali proizvođači i to sa vinograda niskih prinosa, koristeći probrano grožđe. Vino je delikatno, lagano, slatkasto i sa malim procentom alkohola (oko 5,5%). Osim toga, moscato d’asti ima i manje mehurića, pa se ne smatra spumante vinima nego frizzante. Pošto stvara znatno manji pritisak u boci, za zatvaranje se ne koriste čepovi za šampanjac sa žicom, već uglavnom obični pampuri kao kod normalnih vina. Uglavnom se servira dobro ohlađen i u standardnim čašama za belo vino, a ne u flute čašama za šampanjac. Zbog malog procenta alkohola vino je izuzetno nežno i ima vrlo kratak životni vek, pa bi ga trebalo konzumirati neposredno nakon plasiranja na tržište.

Bilo bi nepravedno pričati o Pijemontu a ne pomenuti vermouth, koji se pominje još davne 1700 godine. Vermut je belo ili crveno vino sa dodatom tajnom mešavinom koja se sastoji od više od stotinu začina – gorkih trava, anisa, gorkog badema, kamilice, cimeta, korijandera, đumbira, šafrana… (dok nije bio zabranjen zbog svoje otrovnosti i absint je ulazio u sastav vermuta). U početku se za proizvodnju koristilo domaće muskatno grožđe pa je većina vermuta bila bela, dok se danas u proizvodnji uglavnom koriste stona vina sa juga Italije pa je i kvalitet vina na malo nižem nivou nego što je bio ranije. Nakon što se vino oplemeni aromama začina, pojačava mu se i nivo alkohola (od 16% do 21%). Najveće kompanije za prozvodnju vermuta su Martini&Rossi, Cinzano, Punt e Mes, i uglavnom se svi nalaze u okolini Torina, inače glavnog grada Pijemonta.

Kada je u pitanju naše tržište, neki od najpoznatijih proizvođača su već prisutni u Srbiji tako da možete naći i velikane poput: Pio Cesare, Fontanafredda, Stefano Farina, Batasiolo… Nažalost, nedostaju još mnogi poznati proizvođači, recimo Ceretto, koji je nekad bio u Srbiji, pa La Scolca, Bruno Giacosa, Luciano Sandrone, Marcarini, Prunotto…

Što se tiče cena, one su u velikom rasponu i u maloprodaji se kreću od 800 dinara za Moscato d’asti Stefano Farina, dok Gavi iz iste kuće staje oko 1.000 dinara. Arneis Fontanafredda je oko 1.100 dinara, kao i Gavi Fontanafredda. Gavi Batasiolo je približno iste kategorije i možete ga naći za 1.050 do 1.200 dinara u vinotekama, dok za Gavi Pio Cesare treba da se izdvoji blizu 1.700 dinara. Gavi Toledana staje oko 2.100 dinara.

Cene u restoranima su naravno veće i kreću se od 1.500 do 2.000 dinara za prosečan gavi ili moscato d’asti, dok ova vina nekih proizvođača dostižu cene i do 5.000 dinara.