Detinjstvo je trezor iz kojeg sve crpimo 

Bruno sluti da je jedina mudrost usamljenika prihvatiti karantin kao slobodan izbor, nikako kao usud – napisao je poznati književnik Dragan Velikić u svom prvom romanu Via Pula, objavljenom pre skoro dvadeset i pet godina, a za koji je dobio nagradu Miloš Crnjanski. Nedavno je iz štampe izašao njegov deveti roman Bonavia, za koji je, između ostalog, rekao da u njemu za sada ima najviše autobiografskog, koje se, naravno, pretapa sa fikcijom. A možda i sa snovima

 

U međuvremenu bilo je raznih nagrada, dela su mu prevođena na mnoge jezike, u jednom periodu obreo se i u diplomatiji… Dragan Velikić rođen je u Beogradu, a odrastao u Puli, markantnom primorskom gradu čiji je otisak u sebi preneo i u svoj literarni svet. Bilo mu je tek dvanaest kada je napisao svoje prvo delo koje nikada nije objavljeno ali iz kojeg je, kako sam kaže, kasnije, na izvestan način, proizašlo sve ono što je odredilo njegov književni i umetnički put. Pisanju se vratio već pomenutim romanom Via Pula petnaestak godina kasnije, a u međuvremenu se bavio i muzikom svirajući u rok sastavima.

Na intervju za Wine Style došao je u svom prepoznatljivom maniru šarmantne ležernosti koja je čvrsto poduprta preciznošću. Dok se fotografisao upečatljivo i zavodljivo govorio je o vinu, a onda u, za njega karakterističnom duhovitom stilu, sa zagonetnim smeškom konstatovao: „Eto, a moja žena pije pivo.“

 

Intervju je, prirodno, počeo razgovorom o njegovoj najnovijoj knjizi Bonavia u kojoj su životne priče nekoliko junaka povezane prijateljskim, rodbinskim ili ljubavnim vezama. Vežu ih i jake emocije ljubavi, poštovanja, sećanja na prošlost, ali ih razdvajaju otuđenost, različiti pogledi na život, očekivanja… U njihovim sudbinama pretapa se i zajednički prostor na kojem žive, Balkan i Srednja Evropa, gradovi, dnevno-politički događaji, a razdvaja „Velika bara“, okean preko kojeg se beži u nove živote i nove identitete…

 

WS: Vaš najnoviji, deveti roman Bonavia sve više osvaja čitaoce. Kako biste ga ukratko predstavili?

Rekao bih da je Bonavia dovoljno odležala. Verujem da nakon prve pročitane stranice knjiga sama o sebi govori, baš kao i vino posle prvog gutljaja.

 

WS: Junaci romana prolaze zapravo Vašim životnim stazama?

Moji junaci se kreću i žive u prostoru i gradovima koje ja poznajem i u kojima sam živeo. To su Beograd, Budimpešta, Beč, sa određenom linijom prema Americi, odnosno San Francisku i Rijeka kao mesto u kojem se sve završava. Vreme radnje romana obuhvata poslednje dve-tri burne dekade prošlog i ovog veka. Nije mi blisko da direktno u romanima govorim o političkom miljeu, ali ipak Bonavia ima svoje jasne koordinate u smislu gde se dešava i da se određeni istorijski događaji vide u pozadini. Čitalac vrlo brzo zna o čemu se radi. Nisam se libio da u ovom romanu kroz neke od svojih junaka krajnje direktno pričam o našoj novijoj istoriji.

 

WS: Bonavia zapravo znači – srećan put?

Baš tako. Roman jeste putovanje. A ukoliko ga čitate na putovanju, onda se priča duplira. Putuje se unutar putovanja. To je poseban užitak.

 

WS: Rekli ste da je to knjiga u kojoj za sada ima najviše autobiografskog. Pišući ga, ponovo ste se sretali sa svojom majkom, sestrom, ocem…?

Da se razumemo, istina literature nije sirova istina svakodnevice. Da bi roman funkcionisao kao stvarnost, da bi čitaocima pružio iluziju realnog života, potrebno je uspostaviti čitav jedan sistem odnosa i relacija među likovima. Autobiografski delovi u Bonaviji su književni postupak, sa ciljem da obezbede dodatnu uverljivost fikciji. Šta god da se piše, polazi se od dubokih slika, od utisaka koji su se taložili u detinjstvu. To je trezor iz kojeg se kreće. Tu su uzorci svega onog što ćemo jednom navodno izmisliti. Jedan moj junak u Bonaviji kaže: „S dvadeset godina svako je ono što želi da bude. Sa četrdeset ono što nije uspeo da mimoiđe. Sa šezdeset ono što jeste.“

 

WS: Kada ste i kako u sebi prepoznali pisca? U detinjstvu?

Veoma rano, u svojoj dvanaestoj godini, kada sam tokom školskog raspusta napisao svoj prvi roman. I danas imam tu svesku. Onda se desilo nešto neobično. Prestao sam da pišem, i čak nisam imao ni fazu mladalačkog pisanja pesama. Tek petnaest godina kasnije, nakon završenih studija, u svojoj dvadeset i sedmoj godini, napisao sam prvu priču i objavo je u Književnoj reči. Tako je počelo. Ali, sve vreme tokom te petnaestogodišnje „pauze“, dok sam se bavio muzikom, ja sam bio siguran da ću biti pisac, da je zlatna poluga mog pravog zanimanja pohranjena u sefu, u toj školskoj svesci.

 

WS: Negde ste rekli da pisanje nije izmišljanje već primećivanje, a da je čitanje umnožavanje vlastite egzistencije.

Baš tako. Za sve što izmišljamo imamo uzorke u našem iskustvu. Šta je kreacija nego smišljanje raznih kombinacija i odnosa u koje dovodimo određene segmente stvarnosti. Pikaso je od biciklisitčkog sedla i volana napravio glavu bika. Ni romani se ne stvaraju drugačije. Dar je amalgam bez kojeg nema ubedljivog umetničkog dela.

 

WS: U svom prethodnom romanu Ruski prozor kažete da je „pravi identitet razliven u bezmerju propuštenog.“ Jedan od epizodista za izvesnog čoveka kaže da je „menjao živote kao hotele.“ Šta onda raditi sa „propuštenim u životu?“ Kako se odnositi prema tome?

Mi smo i ono što smo mogli biti. Taj nikada ostvareni vid egzistencije avetinjski postoji u nama. Nikada nas ne napuštaju iluzije. Bez njih bi život bio užasno težak i dosadan. Mene su uvek više zanimali i fascinirali podrumi nego izlozi. Jer, u podrumima se odvija onaj naš pravi život. Uostalom, i vino se pravi u podrumu. U izolozima je tek flaširani oblik jedne suštine koja se konzumira u malim dozama. Ko zna, možda pravi dobici nekada leže u propuštenom? I zato nije dobro ponižavati vlastiti život upornim traženjem dobitne kombinacije. Jedina sigurna dobitna kombinacija jeste imati slobodan izbor i prihvatati vlastitu odgovornost za svoje postupke.

 

WS: U poslednjem delu tog romana Vaš junak kaže: „Nikada nisam želeo slavu, već poštovanje i autoritet. Ali, do toga se kod nas dolazi samo estradom. U tu močvaru nisam zalazio. Jedino estrada pruža moć, jer u našoj palanci ne postoji ni poštovanje, ni istinski autoritet.“ Da li je to stvarna slika naše realnosti?

Mislim da se pravi odgovor na Vaše pitanje nalazi u nastavku razmišljanja mog junaka. A on dalje kaže: „Jedini problem je stomak. Da li ga imaš ili nemaš? Stomak je meko mesto i krije se oklopom, svejedno da li si kornjača, jež ili umetnik. I zato, ako ti je stomak osetljiv, ne krivi druge zbog toga. Nije problem u moralu, već u stomaku. Sudbinu nam određuje stomak.“

 

WS: Knjiga O piscima i gradovima sadrži eseje koje ste pisali dugi niz godina. U eseju o Ernestu Sabatu kažete da je umetnost moćnija od stvaranosti, a to otvara i pitanje odnosa književnosti i realnosti.

U književnosti prebiva neprolazni oblik stvarnosti koji nam u životu stalno izmiče, jer uvek stižemo kasno, toliko kasno da ono što tražimo ne prepoznajemo kad mu se približimo. Ulica u kojoj smo odrasli i koju smo napustili, da bismo se posle decenije ili dve vratili, nije ista ulica. Zatrpana je životima koji su se odvijali u našem odsustvu. Samo prostori koje smo kao čitaoci naseljavali ostaju za čitav život pouzdana kopna na koja uvek možemo da se vratimo.

 

WS: A odnos književnosti i politike? U eseju Granice, identitet, literatura kažete da je teško utvrditi jasne granice nacionalne književnosti, a da se u taj proces utvrđivanja ne uvedu i van književni, odnosno politički kriterijumi.

Čiste nacionalne književnosti i jezici su fantazmi, oni ne postoje. Identitet nije dat jednom za svagda, to je proces koji kao i vasiona nema ni početak, ni kraj. Život je rast, a rast je razmena sa drugim. Politizacija književnosti danas, kao i čitave naše svakodnevice, toliko je uzela maha da su ljudi zaboravili da žive vlastite živote.

 

WS: Kako onda vidite poziciju književnosti, umetnosti uopšte, u datom kontekstu?
Velika literatura je moćnija od svake dnevne politike jer opstaje i ostaje. Biva prihvaćena od novih generacija. Ona nosi univerzalni otisak jednog vremena, jednog prostora, tragove ljudi i velikih ideja.
WS: Jezikom književnosti – kog nam je žanra zbilja?
Moderna umetnost ne priznaje žanrove. Ona se zasniva na kombinaciji svih žanrova, jer je i život sastavljen od raznih žanrova. Zato ni stvarnost ne može biti drugačija.

 

 

 

 

O VINU:

 

Volim da pijem vino i volim da pričam o njemu, ali na svoj način. Ne profesionalno, kao što to rade somelijeri. U Srbiji danas ima izvrsnih vina, a posebno su mi drage naše autohtone sorte. Koliko puta sam prijateljima iz inostranstva otkrivao tamjaniku i prokupac…

U poslednje vreme često pijem Radovanovićev roze. Mija Radovanović je moj prijatelj. Upoznali smo se pre osam godina na jednoj književnoj večeri u Velikoj Plani i bilo mi je drago da upoznam čoveka čija vina sam tih godina otkrivao. Njegov Pino as je vino koje preporučujem mojim prijateljima u Hrvatskoj i Austriji, gde je tradicija dobrih vina veoma jaka. To vino ima ukus rose. Naravno, nikada nisam probao rosu, ali verujem da je njen ukus baš takav. Ipak, moje najmilije domaće vino je Radovanovićev Cabernet Sauvignon Reserve.

Dobro vino ima svoj prepoznatljiv karakter. Stvoriti takvo vino podrazumeva godine i godine rada. Dakle, kao i roman, i vino u sebi akumulira vreme. Svako dobro vino ima svoju priču; ta priča traje, ne završava se. Pisac, kao i vinar, nosi u sebi mnogo širu teritoriju nego što je to ekran laptopa ili ne znam koliko hektara vinograda. Ipak, ima nešto po čemu se pisac i vinar razlikuju. Verujem da samo dobar čovek može da napravi vrhunsko vino. U umetnosti nije tako.

 

Antrfile

 

WS: Svojevremeno ste se bavili muzikom?

To je veoma važan i lep period mog života. Svirao sam sa Zdravkom Čolićem, Kemalom Montenom, svirao sam i tezge na venčanjima,  imao svoje rok sastave… prošao sam ceo taj milje.

Još u Puli, gde sam proveo detinjstvo i mladost, svirao sam u bendovima, a dolaskom u Beograd na studije, svirao sam sa Džentlmenima, Siluetama, Moirom, i na kraju, sasvim kratko, bio sam u Pop mašini.

 

WS: Vaša „muzička biografija“ nikada se nije pretopila sa pisanjem?

Pomalo sam uzvodni tip. Strahovito me nervira kad nešto postane jako in i onda svi jurnu ka tome. Jedna od tih stvari je kombinacija rok muzike i književnosti. Zvali su me jednom da napišem tekst za neki zbornik te tematike, pa sam napisao teško zafrkavanje – tekst se zvao Važno je zvati se Miladin. Pa onda taj Miladin, naravno, puši travu i sve slično. Dakle, spajanje rok muzike i književnosti je plivanje na nečemu što je moda. Ipak, nije isključeno da ću se nekad time pozabaviti.

 

WS: Jedno vreme ste se bavili diplomatijom, bili ste naš ambasador u Beču. Ko se kome priklonio, pisac diplomati ili obrnuto?

Priklonio se pisac diplomati tako što nije pisao, jer posao ambasadora u Beču podrazumeva da ste 24 sata na stend baju. Onaj ko nije iz blizine video šta taj posao jeste, ima pogrešnu sliku o diplomatiji. Naravno, tu sliku su uveliko stvorile one brojne diplomate, uglavnom političari, koji su posao ambasadora shvatali nekad kao kaznu, a nekad kao nagradu. Ali, da se razumemo, profesionalni političar je retko kada dobar ambasador, jer on i ne odlazi u inostranstvo da bi radio, već da bi se odmarao.