Nedavno sam konačno imao priliku da prokrstarim Dolinom Rone, od krajnjeg severa ka jugu. Na moje veliko zadovoljstvo, uspeo sam da obiđem sve apelacije ove fantastične francuske vinske regije, a usput i da posetim nekolicinu najpoznatijih tamošnjih vinara. Iskustvo? Neprocenjivo!
Ne baš tako davno malo je ljubitelja cenilo vina iz ove francuske regije; doživljavana su kao dobra ali pomalo „seljačka vina“, sa nedostatkom prefinjenosti koja je do tada bila odlika isključivo velikih vina Bordoa i Burgundije. Međutim, taj drugorazredni status vina Doline Rone je u neku ruku i pomalo ironičan, jer su se za vinske velikane iz Bordoa i Burgundije u lošijim godinama nekada koristile određene količine vina iz Doline Rone da im dodaju malo tela, ili boje i kompleksnosti aroma.
Tek početkom osamdesetih godina dolazi do velikog zaokreta u kvalitetu vina iz ove regije. Njihova reputacija počinje naglo da se menja, a najbolji pokazatelj su svakako i cene, koje su na svoj način ispričale priču o vinima Doline Rone – počele su naglo da rastu, pa su ona sve brže i brže nestajala sa rafova. Danas region Doline Rone spada u jedan od ključnih vinskih regiona Francuske. Prostire se uz severni tok reke Rone, od Liona do delte reke Rone, na nekih 240 kilometara dužine. Sama reka, po kojoj je i regija dobila ime, izvire u švajcarskim Alpima i prolazi kroz kanjon Jura planina. A južno od Liona i malog mesta Ampuis počinje onaj vinogradarski deo. Generalno, regiju Rone možemo da podelimo na dva podregiona – Severnu i Južnu Ronu, koja u vinogradarskom smislu nemaju skoro ništa zajedničko osim imena.
Severni deo, koji se prostire od veoma upečatljivih i čudnih vinograda oko malog mesta Ampuis, zove se Côte Rôtie i jedna je od verovatno najmanje poznatih (u Srbiji) francuskih regija. Zatim slede apelacije Hermitage, možda malo poznatije i rasprostranjenije ime, potom Château Grillet (proizvode se samo bela vina), Condrieu (takođe bela vina), Cornas (crvena vina), Crozes Hermitage (i bela i crvena) i St. Joseph (i bela i crvena).
Teško je opisati posebnost ove regije, već je uistinu potreban neki lični kontakt da bi se ona i njena vina doživeli na pravi način. Na mojoj vinskoj mapi nekako se dugo izmicala Côte Rôtie, ali iako sam prilično čitao o ovoj regiji, upoznavao kroz fotografije i filmove tamošnji način vinogradarstva i vinarstva, tek nedavno sam je posetio – a tada sam stekao jednu potpuno novu sliku.
Već kada smo sišli sa auto-puta i ugledali vinograde na obroncima okolnih brda, bili smo fascinirani, jer nam se činilo nestvarnim da je neko uspeo da posadi, a kasnije i da savršeno obrađuje vinograde na takvoj strmini. Brda su prepuna terasa sa kamenim zidovima, koje su napravljene da spreče eroziju terena koja je inače bila veoma česta pojava u prošlosti.
Côte Rôtie, ili spržena, spaljena kota, potpuno opravdano nosi to ime i jedno je od mesta sa najviše veoma skupih i retkih vina – tu je nekoliko vrlo zvučnih imena, kao što su Chapoutier, Guigal, Ogier, Graillot i drugi.
Vina koja dolaze sa ovih brda krasi veoma intenzivan zemljano-mineralni karakter, punoća tela, divlje arome sa jakim mirisima bibera koji se konstantno vraća u nos i daje neverovatan osećaj. U ovoj apelaciji nema belih vina, a sva crvena rade se 100% od sorte syrah. Većina vinograda se, kako sam već pomenuo, nalazi na neverovatnim kosinama čiji nagib ponekad iznosi čak i 60%. Berba je zato veoma komplikovana i ponegde se koriste sajle kao pomoć beračima da male posude u koje ubacuju grožđe transportuju do vrha vinograda, gde se nalazi put kojim se grožđe dalje spušta do podnožja brda u vinarije na obradu. Ovih vinograda ima nešto manje od 200 ha, od kojih se najbolji nalaze upravo na ovim kosinama od 60% nagiba i to na granitnoj podlozi. Najpoznatije padine Côte Rôtie su Côte Brune i Côte Blonde, koje su po legendi dobile imena po dvema ćerkama lokalnog vlastelina iz srednjeg veka; jedna je bila brineta, a druga plava (blonde). Nekako se ta razlika ogleda i u karakteru vina, pa su vina sa Côte Brune taninski moćnija i jača, dok Côte Blonde daje više elegantna i vina prefinjenog stila. Većina vinara ovog kraja svoja vina proizvodi tako što meša vina sa raznih vinograda stvarajući tako cuvee, dok se nekolicina odlučuje za sistem jednog vinograda (single vineyard). U suštini su ovakva vina znatno skuplja i cenjenija, a na boci je uvek naglašeno ime vinograda iz kojeg dolazi grožđe. Pomenuću samo neke od njih: La Mouline, La Landone, La Garde, La Chevaliere i La Turque.
Osim ove apelacije, koju sam hteo da pomenem u ovom tekstu iako po mom saznanju nema njenih vina na srpskom tržištu, vredne pomena su i Côtes du Rhône i Châteauneuf du Pape (njhova vina možemo da nađemo i po našim vinotekama i restoranima).
Obe apelacije nalaze se u južnom toku reke Rone i specifične su po mnogo čemu, a posebno po velikom broju sorti grožđa koje se koriste za proizvodnju vina. Na primer, za Châteauneuf du Pape vina zakonski je dozvoljena upotreba trinaest sorti grožđa, iako se nezvanično upotrebljava i četrnaest. Crvene sorte su grenache, syrah, mourvedre, cinsaut, muscardin, caunoise, vaccarese, terret noir, a bele su grenache blanc, clairette, bourboulenc, roussanne, picpoul i picardon. Châteauneuf du Pape je ujedno i najjužnija apelacija Doline Rone i nalazi se u okolini Avinjona. Karakteriše je skoro neverovatan teroar, sastavljen u potpunosti od belih oblutaka koje je reka godinama nanosila. Naravno, takav teroar ima veliki uticaj na karakter vina, jer kamen upija sunčevu energiju koje u ovoj regiji ima napretek i emituje je nakon zalaska sunca grejući vinograde i okolinu. Što se tiče veličine, ako je poredimo sa ostalim u Dolini Rone apelacija je relativno velika, ima oko 3.200 ha, ali u poređenju sa drugim svetskim regijama jako je mala. Recimo, četiri puta je manja od američke Napa Veli ili trideset četiri puta manja od Bordoa. Ime apelacije potiče od sredine XIV veka, kada su pape odlučile da presele svoju rezidenciju iz Rima u Avinjon (Châteauneuf du Pape – Novi papski dvorac).
Bela i roze vina su vrlo malo zastupljena, jer 90 odsto proizvodnje ove apelacije čine crvena vina. Uprkos tome što je u proizvodnji dozvoljena upotreba četrnaest sorti grožđa, jedini proizvođač koji uistinu koristi sve njih jeste Château de Beucastel. Većina Châteauneuf du Pape vina bazirana je na sorti grenache kao osnovi, i to dok ne dostigne potpunu zrelost i slast, koja se meša sa sortama syrah (koja vinima daje začinski karakter i produbljuje boju) i mourvedre (koji im pojačava strukturu i eleganciju). Glavni faktor kvaliteta kod ovih vina je kontrolisani prinos, jer ako se grožđe pusti da rodi u većoj količini, ukus vina je veoma loš. Zato i ne čudi što je u ovoj oblasti zakonom ograničen najviši dozvoljeni prinos najmanji u celoj Francuskoj – iznosi 35 hektolitara po hektaru. Samo za poređenje, ukoliko se ne sećate nekih podataka iz prethodnih brojeva, to je oko polovine prinosa sa dobrih imanja u Bordou.
Najpoznatiji proizvođači su već pomenuti Château de Beucastel, zatim M. Chapoutier, Château de la Gardine, Clos de Papes, Domaine du Vieux Telegraphe, Font de Michelle…
Zanimljive apelacije Doline Rone, a čija vina su pristupačnija i pritom prisutna na našem tržištu, su i Côtes du Rhone i Côtes du Rhone Villages. One obuhvataju više od 77% svih vina Doline Rone i za razliku od dve prethodno pomenute, u njima grožđe za proizvodnju vina ne dolazi sa jednog mesta već sa skoro celog toka Rone, a najviše sa juga. Kako ima mnogo vina i proizvođača, tako ćete primeti i drastične razlike u kvalitetu, koje variraju od običnih vina bez neke preterane osobenosti i karaktera, pa do odličnih etiketa renomiranih proizvođača, poput E. Guigala. Pošto zakon u ove dve apelacije daje veoma odrešene ruke vinarima tako što im dozvoljava korišćenje bilo kog grožđa koje se gaji uz Ronu, a pritom imaju na raspolaganju i izuzetno široku paletu teroara i klimatskih faktora, talentovani i kvalitetni vinari mogu da stvore sjajna vina. Slično kako i kod Châteauneuf du Pape, uglavnom se proizvode crvena vina. I na kraju – koja je razlika između Côtes du Rhone i Côtes du Rhone Villages? Teoretski, Côtes du Rhone Village je korak unapred kad je kvalitet u pitanju. Međutim, kako izuzeci postoje da bi se rušila pravila, tako i nekoliko najboljih vina iz obe apelacije pripadaju upravo Côtes du Rhone.
Što se tiče srpskog tržišta, može se reći da je Dolina Rone dosta zastupljena i imamo sreće da su tu dva velika imena, poput Château de Beucastela i M. Chapoutiera.
Cene su veoma šarolike, tako da neko Côtes du Rhone vino možete naći u vinotekama za 650 pa do 1.200 dinara, dok je Châteauneuf du Pape naravno skuplji – možete ga naći u vinotekama po ceni od 2.200 pa do 3.500 dinara, ili čitavih 8.200 dinara za Beucastel.
Leave A Comment