Brojna osvojena priznanja i akademske titule čine Anju Sušu jednim od najcenjenijih i najuglednijih imena pozorišnog sveta u zemlji i regionu. Nakon što je diplomirala na odseku za pozorišnu i radio-režiju Fakulteta dramskih umetnost, magistrirala je na odseku za Opštu savremenu istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, da bi zatim stručno usavršavanje nastavila na studijama teatrologije na Bečkom univerzitetu.
Režirala je, sa velikim uspehom, više od četrdeset predstava, u Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji i Švedskoj. Autorka je i veoma zapaženih kolumni i eseja o pozorištu u uglednim pozorišnim časopisima u Srbiji i inostranstvu.
Trenutno, kao selektorka 49. BITEF-a, na kojem će od 17. do 24. septembra biti prikazano deset izabranih predstava, u najvećoj meri posvećena je očuvanju bogatog nasleđa ovog pozorišnog festivala, ali ništa manje i njegovoj budućnosti: „To je prvi BITEF bez selektora Jovana Ćirilova, ali će on svakako biti prisutan i kroz ime ovogodišnjeg izdanja: Uspomeni Jovana Ćirilova. Ideja je da se javnost podseti na čvrstu vezu između njega i onoga što smatramo dragocenim nasleđem BITEF-a, koje nas sve obavezuje kada razmišljamo o budućnosti ovog festivala.“
Prva pozorišna predstava koju ste odgledali i kakvo je to iskustvo bilo?
Loptica skočica u Malom pozorištu, kada sam imala oko tri godine. Još uvek čuvam karte u porodičnom albumu i sećam se neopisivog uzbuđenja dok sam čekala da se ugasi veliki okrugli luster koji je visio na drvenom plafonu starog Malog pozorišta, koje je kasnije postalo Malo pozorište Duško Radović. Ova predstava je, kako će se kasnije ispostaviti, bila tek početak moje duge i kompleksne relacije sa pomenutim pozorištem.
Da li postoji dramski tekst kojeg se pribojavate, ili mislite da još uvek niste spremni za njega?
Ne, jer obično ne razmišljam o dramskim tekstovima kao o literaturi već kao o predlošku za konkretnu predstavu. Vrlo je jednostavno. Kada čitam neki dramski tekst, odmah mi je jasno da li bih želela da ga režiram. Ukoliko tekst na prvo čitanje počne da proizvodi određene asocijacije ili naprosto slike u mojoj glavi, jasno mi je da o njemu mogu da razmišljam dalje. Dešavalo se, naravno, da su mi pojedini upravnici sugerisali određene tekstove, pa čak i da sam neke od njih prihvatala iako prvi impuls nije dolazio od mene, ali uvek sam poštovala to pravilo koje se zasniva na unutrašnjem, emotivnom doživljaju teksta. Dešavalo se, nekada, i da neko drugi bolje nasluti šta je dobar tekst za mene, od mene same. Tri puta sam, na primer, režirala Šekspira, a to ni u jednom od slučajeva nije bio moj prvi izbor, iako su sve tri predstave na kraju bile vrlo uspešne, a naročito Ukroćena goropad koju sam radila u Mestnom gledališču u Ljubljani.
Može li kvalitena pozorišna režija „da pomogne“ prosečnom dramskom tekstu?
O da, može i te kako. Mnogo puta sam tome svedočila – i kao gledateljka i kao rediteljka.
Predstava o kojoj maštate da je dovedete na BITEF je…?
Svake godine neka druga, u zavisnosti od aktuelne ponude. Žao mi je što ove godine nismo uspeli da dovedemo briljantnu predstavu Otac belgijske trupe Peeping Tom.
Da li Vas privlači filmska režija?
Iako to nisam sasvim artikulisala, niti se ozbiljno posvetila toj ideji, mogla bih da kažem da me zanima. Veliki sam filmofil. Ne znam da li bi bilo pametno da svoju naivnu i realnošću neuprljanu strast prema filmu okrnjim iskustvom kroz koje neizbežno prolaze filmski stvaraoci u srpskoj kinematografiji. Možda se, kao Michael Haneke, koji je takođe godinama bio pozorišni reditelj, prebacim na film u kasnijim godinama. Ne znam, ali vredno je razmišljanja!
Filmovi u 90% slučajeva podbace kada su u pitanju intepretacije čuvenih knjiga ili tekstova, a pozorišne predstave znatno ređe – zbog čega je to tako?
Nisam sigurna da je baš tako. Mislim da, ako mene pitate, pozorišne predstave podbacuju znatno češće, zbog celog tog buržoaskog i često malograđanskog koncepta u kom se kreće većina pozorišnih institucija u Evropi, a koji se zasniva na ideji „uspeha na blagajni“ i na pronalaženju nekog „srednjeg puta“ koji nikoga posebno ne ugrožava ali ni ne uzbuđuje. Čini mi se da ja, makar, mnogo češće gledam neuspešne predstave nego neuspešne filmove.
Šta mislite o teoriji koju mnogi zastupaju, a po kojoj su naši glumci sjajni u pozorištu, a da im filmske uloge iz nekog misterioznog razloga ne leže?
To je još jedan kliše, sa kojim ne mogu da se složim. Dobar glumac je, naprosto, dobar glumac – bez obzira na medij. Možda je problem naše kinematografije taj što ne ulazi dovoljno u rizik sa novim imenima, već, uglavnom, u svim filmovima gledamo manje-više iste glumce za koje se zna da imaju široku popularnost, što opet doprinosi gledanosti, itd. Meni su filmovi poput Klipa ili, recimo, najnovijeg filma Stevana Filipovića pravo osveženje i radujem im se kao gledateljka i iskrena ljubiteljka filma.
Šta mislite o brojnim takmičenjima u umetnosti? Kako uopšte izmeriti kvalitet u umetnosti?
To je kod nas izgubilo svaki smisao, pre svega zbog činjenice da nam pozorišna produkcija nikada nije bila manja ni slabija, jer se sistematski guši sve što proizvodi bilo kakav šum ili u sebi nosi mogućnost bilo kakvog rizika. Principijelno, nisam protiv takmičenja ni nagrada – tamo gde to ima smisla. Nagrade mogu da budu koristan podstrek dobroj umetnosti, ali ne treba da budu jedino ishodište niti isključivi parametar za procenu kvaliteta umetničkog dela.
Da li zaista postoji povezanost između vina i umetnosti ili postoji samo priča o njoj?
Dionizijski princip je stvorio dramsku umetnost. Verujem u to da dobro pozorište, kao i dobro vino, imaju sličan opijajući efekat na konzumenta. Iako ste omamljeni, mozak vam radi dobro i sve vidite malo jasnije…
Da imate uslov da do kraja karijere radite na tekstovima isključivo jednog autora, to bi bio…?
Ne bih volela da me neko uslovi na taj način, ali autori kojima bih se uvek ponovo vratila su Simona Semenič i Ivan Viripajev, a od klasika Ibzen i Šekspir.
Šta su bili kriterijumi selekcije predstava za ovogodišnji BITEF?
Kriterijum je bio vrlo jednostavan – dobro i relevantno pozorište koje komunicira sa svojim vremenom.
Da li ste za pozorište koje postavlja pitanja ili za ono koje daje odgovore?
Mislim da nijedno pozorište nije u stanju da daje konačne odgovore, a ako neko veruje u tu mogućnost, u velikoj je zabludi…
Najbolji koncert na kojem ste bili je?
Stalno to ponavljam – Miladojka Youneed u Domu omladine u Beogradu, mislim 1990. godine, kada sam imala 17 godina. I možda koncert francuskog benda Air u Beču 2002.
Batman ili Spiderman? Ima li mesta za superheroje u pozorištu?
To pitanje mi često postavlja i moj sin i ja uvek biram Spajdermena, zato što je Peter Parker tako fin i lepo vaspitan momak, iako ni Bruce Waine nije loš. Radila sam nekoliko predstava koje su povezane sa kulturom superheroja – pomenuću predstavu 5boys.com slovenačke autorke Simone Semenič u Backa Teateru u Geteborgu.
The Simpsons ili South Park?
Teško pitanje. Stvarno teško, pošto obožavam obe serije. Trenutno više gledam Simpsone jer su primereniji uzrastu mog sina, ali iskreno jedva čekam da on bude u stanju da razume i South Park.
Laurence Olivier ili Richard Burton kao Hamlet?
Ne znam. Više me inspiriše da razmišljam o tome ko bi tek mogao da igra Hamleta.
Orson Welles kao glumac ili režiser?
Bio je veličanstven, čime god se bavio.
Facebook ili Twitter?
Nijedno.
Kad se spuste zavese, najviše prija čaša?
Vode.
Belo ili crveno vino?
Crveno, skoro uvek.
Idealna situacija u kojoj sebe možete da zamislite sa bocom vina je …?
Neka dalmatinska konoba, na Visu, na primer, posle riblje večere, sa porodicom. Ili, recimo, posmatranje aurore borealis sa palube nekog broda sa čašom vina u ruci, što mi je velika želja.
Leave A Comment