Milica Vučković

Izgleda da, bar za sada, sve ozbiljnija kolekcija književnih dela Milice Vučković ne sputava njene slikarske porive. Od njene prve zbirke priča Roj, preko romana Boldvin i nezaobilaznog Smrtnog ishoda atletskih povreda, deluje da su njene književne kreacije samo još jedna interpretacija društva, unutrašnjih stanja, dilema i strahova, ispisana jezikom punom slika i ritma, tako da i ne čudi što je njeno „slikarsko ja“ jedno vreme bilo na standby…

Iako deluje da je razlika očigledna, na koji način biste uporedili Vaša unutrašnja stanja u procesu nastanka Vaših slika i romana?

To jesu sasvim drugačija unutrašnja stanja, baš ste precizno to zapazili. Slikanje je za mene nešto intimno, toliko da čak ne želim ni da govorim o tome, dok pisanje podrazumeva neko istraživanje, rad, razmenu, a nekada i interakciju sa drugim ljudima, nije toliko lično. Pisanje me neretko veseli, dok slikanje nekada ume da me uvuče u veći ćorsokak od onog u kojem uvek već jesam.

Da li je, i koliko, slikarska karijera Milice Vučković ugrožena radom Milice Vučković književnice?

Ne verujem u karijere, to me nikada nije zanimalo, sama ta reč mi je oduvek zvučala isprazno. Istina, krivo mi je što ne slikam dovoljno, ali to je zbog drugih, egzistencijalnih okolnosti. Pompa oko poslednje knjige mi jeste oduzela puno vremena i stavila me u nekakav centar pažnje u kojem i ne volim toliko da budem, tako da ne planiram uskoro da izdajem ništa novo kako bih na miru slikala, bez ikakvih ljudi oko sebe.

Da li verujete u tezu da je društveno angažovano delovanje, bilo kroz stvaralaštvo ili javne nastupe, obaveza jednog umetnika?

Suštinski, ne vidim način da stvaralaštvo ne bude angažovano, jer umetnik stvara uvek u nekom kontekstu. Ne mora da bude agresivno, pomodarski angažovan, u smislu da se bavi samo aktuelnim i političko-ideološki podobnim temama, ali svako stvaralaštvo je anganžman, da.

Da li mislite da takav angažman ponekad može biti i dobar paravan za manjak istinskog talenta?

Baš sam sa kolegama na jednoj književnoj tribini razgovarala o tome. Jasno je na šta ciljate, i da, to jeste tako, ali ja se svim silama trudim da kada govorim o umetnosti, a naročito o onoj sferi umetnosti kojom se bavim, dakle, trudim se da ne koristim taj pojam – talenat. Reći za nekoga da je netalentovan podrazumeva da za sebe mislimo da smo talentovani, zar ne? Ako talenat ne podrazumeva rad, kontinuitet, posvećenost, već se misli na nekakvu unapred datu (genetski, od boga ili ko kako to vidi) sposobnost, onda je nekome reći da je netalentovan isto što i reći mu da je ružan, zar ne? I jedno i drugo za umetnost svakako nije bitno.

Omiljeni prostor za izlaganje Vaših slika u Beogradu?

Nisam imala sreće da izlažem u mnogo galerija, imam svega desetak samostalnih izložbi iza sebe. Ne znam, likovna scena u Beogradu mi je toliko otužna da više ne znam ni imam li omiljeni izlagački prostor. Omiljena izložba koju sam imala je bila u galeriji „Štab“, dok je bila ispod Brankovog mosta, i dok je scena bila nekako sasvim drugačija. Maštala sam tokom studija da izlažem na Oktobarcu, dok sada kada vidim program Oktobarca uglavnom kolutam očima.

A galerija ili izložbeni prostor širom sveta u kojoj biste voleli da izlažete?

Iskreno i ovako nepopularno da Vam kažem, ja i nemam neke ambicije. Ja slikam jer mi se slika, i to je ono što me najviše zanima od slikarstva. Ako nekada od toga nešto napravim, biće mi drago, kao što će mi biti drago da se pohvalim da imam izložbu u Madridu ili Njujorku, ali više od toga će mi biti drago da u slikarstvu otkrijem nešto što niko nije dosada, sve drugo je sve drugo i dođe naknadno.

Bliži se sezona praznika, pa koji biste božićni film preporučili?

Valjda svi za praznike gledaju Love, actually, zar ne?

Najbolji filmski soundtrack svih vremena?

To me je, zapravo, već neko nekada pitao, ali odgovoriću isto – Neil Young, soundtrack za Deadmana.

Kada bi Vaš roman Smrtni ishod atletskih povreda mogao da bude ekranizovan, ko biste voleli da ga režira?

Znate, moj omiljeni pozorišti reditelj je Nikola Zavišić, i sasvim sam sigurna da ne bih volela da bilo ko osim njega postavlja taj tekst u pozorištu. E sada, što se tiče filma, nije da previše volim domaće reditelje… ako mogu da maštam, rekla bih – braća Koen!

A koji bend biste voleli da komponuje muziku za film?

Uh, to je baš jako teško pitanje… budući da je većina frontmena bendova koje volim pomrlo, mislim da bi najbolje bilo da to budu King Gizzard And The Lizard Wizard. Oni bi mogli da isprate tu šizofreniju i sve potrebne žanrove.

Da li ste za Novu godinu sa ili bez ruske salate?

Sa, naravno!

Najbolji koncert na kojem ste ikada bili?

To su koncerti bendova koje i ne slušam toliko, koji su me iznenadili. Takav je bio koncert Manua Chaa, Duran Durana, Wolfmothera, sada sam se setila, znate li za  Nemanja bend iz Hrvatske? Ako ne znate, saznajte, taj koncert me je oduševio, gostovali su u klubu Kvaka 22. Rundek na Zappa barci, gde sam slavila završetak doktorata, pa smo došli i sutradan na isti koncert koliko nam je dobro bilo. Svaki koncert Discipline kičme ili Slayer i Mastodon u Zagrebu, Red Fang u Kragujevcu.

A o kojem maštate?

Od živih volela bih da čujem Primus i King Gizzard, od pokojnih ne mogu da prežalim što nikada neću čuti Audioslave i Morphine.

Pojava ili tendencija na domaćoj književnoj sceni koju biste istakli kao pozitivnu?

Đorđe Ivković, Andrea Popov Miletić.

Putovanje koje priželjkujete je…?

Volela bih da vidim Buenos Ajres.

Šta Vam prvo padne na pamet kada pomislite na Vidikovac?

Kada pomislim na Vidikovac, pomislim zapravo, sreća moja pa sam sa Ceraka. Šalim se naravno ali, znate, kada smo bili klinci, to je bila ogromna razlika. Imali smo čak i organizovane školske tuče jedni protiv drugih. Ja sam zakleti lokalpatriota, smatram da je Cerak najlepše naselje u Beogradu.

Autobuska linija 53  ili 23?

Linija 23, definitivno. Nikako nisam volela da čekam autobus na Zelenom vencu, samo ako mora. Isti je broj stanica, ali 23, činilo mi se uvek, stigne brže. Pojavile su se, sećam se, žute neke dvadeset i trojke, japanske, sa velikim brojevima iznad šofera. To je bilo čudo.

Neil Young ili Bruce Springsteen?

Neil Young, naravno.

Najbolji omot muzičkog albuma je?

Disciplina kičme – Buka u modi.

A najbolji dizajn korica knjige?

Da se ja pitam, knjige bi bile jednobojne, sa lepom svedenom tipografijom, a ne kao danas, mirišljavi papirići.

Koji domaći ili strani bend biste voleli da čujete u Vašem Vjernom psu?

Najbolje da kažem nešto što je možda i obistinivo, a to je ‒ Nemanja bend.