Zoran Kesić

Nekadašnji televizijski reporter, fudbaler, još uvek pasionirani kolekcionar stripova i ljubitelj filmova, nesuđeni režiser, Zoran Kesić jedan je od vodećih, tačnije retkih hroničara društva koji se brinu da humor i satira ne nestanu iz našeg medijskog prostora. U svojoj autorskoj TV emisiji 24 minuta sa Zoranom Kesićem redovno servira porciju britke duhovitosti koja, sviđala se nekome ili ne, zasigurno ima intenzivan prizvuk hrabrosti i originalnosti

WS: Započeo si karijeru na televiziji Studio B devedesetih godina, snimajući demonstracije i proteste, a ipak si „pao“ na snimanju otvaranja jednog FEST-a. Kako ti je to uspelo?

Bio je to koktel u Skupštini grada povodom otvaranja FEST-a. Često sam u to vreme svoje priloge snimao sam, pa tako i ovoga puta. Uvodni kadrovi tog priloga prikazivali su raskošan vozni park gradskih otaca ispred ulaza u Skupštinu grada, a jedan od njih mi je baš zaličio na čuveni filmski „betmobil“. Ima li šta logičnije nego prilog o FEST-u započeti „filmskim vozilom“? Ispostavilo se da je betmobil vlasništvo gradskog funkcionera na visokoj poziciji, pa sam bio na ribanju kod direktora Studija B zbog „sprdanja sa onima koji nas plaćaju“. A nisam se sprdao, baš sam lepo snimio auto.

WS: Da li ti više nedostaje tvoja kamera ili demonstracije?

Kameru imam, ali je koristim uglavnom za kućni video, za dečje rođendane i, naravno, snimanje naše bebe. Ne nedostaju mi demonstracije, tim pre što sam na podosta bio, demonstrirao, šetao, bežao, bio juren, a bogami i hapšen… Eh, to su bila vremena. Plašim se da više nisam ni u kondiciji za taj ekstremni sport.

WS: Dobrih 24 minuta su kada?

Kada ti prođu tako brzo da ti bude žao što tako kratko traju. I u emisiji i u životu.

WS: Da li misliš da si kreativniji posle „fajronta“?

Ne mogu da rangiram svoju kreativnost. Ponekad se začudim sam sebi kakve sam gluposti nekada pravio, a nekada sam i ljubomoran na onog sebe od pre koji je imao blistave ideje. Po okončanju Fajront republike imao sam jednu fazu na koju sam veoma ponosan, a to su priredbe uživo pred publikom koje smo organizovali. Bitno je da kreativnost i želja za stvaranjem postoji. Problem je kada je nema.

WS: Šta sve može da se uradi u 24 minuta, a da se ne dobije otkaz?

Ukoliko baš želite da dobijete otkaz dovoljno vam je i 2,4 sekunde. Naravno, neophodni su neki preduslovi: najvažniji je svakako da glava vašeg nadređenog bude u dometu vaše šake. Mi uopšte ne mislimo da obavljamo neki posao visokog rizika. Težimo društvu u kome će biti ne samo normalno, već i poželjno da postoji što više programa koji se na satiričan način bave kritikom politike, medija, društvenih fenomena…

WS: U čemu je razlika između dobrog i lošeg humora?

Ne znam. Ono što je smešno Marku, neće biti smešno Janku i obrnuto. Markova i Jankova interesovanja su drugačija, njihovo shvatanje života je drugačije, ambicije (ukoliko ih imaju) se razlikuju, pa i ono što je njihova predstava zabavnog ili smešnog je drugačija. Sumnjiv mi je svaki program koji je opšteprihvaćen i svima omiljen. Sviđa mi se da se dopadamo Marku, ali ne i Janku. Uostalom, što je više Janka, Marko mi je bitniji i draži.

WS: Da li misliš da to što radiš ima snagu da stvari čini boljim?

Sebičan sam. Bitno mi je da to što radim mene čini boljim. A čini me. Kreativniji sam, fokusiraniji, odgovorniji nego ikad. I što sam stariji, a pritom živim tu gde živim, to mi jedino i postaje bitno. U ludilu koje me okružuje imam privilegiju da radim posao koji volim sa ljudima koje poštujem, čijim se talentima iskreno divim, sa timom u koji ne može i ne treba svako da uđe. Nemam prosvetiteljske težnje. Naravno da mi je drago kad čujem da se gledaocima sviđa ono što radimo, ali čak i da im se ne sviđa, mi ćemo nastaviti da radimo onako kako mislimo da treba. Dokle god budemo mogli.

WS: Kada bi u svoju emisiju kao gosta mogao da dovedeš bilo koju osobu na svetu, koje bi bile prve tri?

Stiven Kolber – moj omiljeni TV lik i jedan od ljudi koji su nas inspirisali za ovaj šou.

Majkl Džordan – idol iz detinjstva, njegovo vazdušno božanstvo, najbolji košarkaš svih vremena.

Kevin Spejsi – da popričamo o njegovoj briljantnoj ulozi beskrupuloznog političara u seriji House of Cards.

WS: Da si režiser, snimao bi filmove kao…

U poslednje vreme mi se najviše dopadaju filmovi Kristofera Nolana. Jedva čekam da vidim šta je sledeće nakon trilogije o Betmenu i filma Interstelar. Voleo bih da snimam filmove kakve snima taj čovek. U stvari, hajde da budem iskren – više bih voleo da ih gledam nego da ih režiram. Da gledam film umem, da ga režiram baš i ne.

WS: Kada bi snimao film po nekom romanu, koji bi to bio?

Po mom romanu, naravno. Samo, nisam ga još napisao. A i ne bih ga sam režirao, nego bih zamolio nekog reditelja da to uradi. Volim estetiku Alesandra Barika i bilo bi jako zanimljivo videti kako bi recimo njegov roman Okean more izgledao na filmu.

WS: Ako bi na flešu imao mesta za jedan film, šta bi bio tvoj izbor – Odiseja u svemiru ili Čovek na mesecu?

Čovek na mesecu, i to zbog velikog divljenja koje imam prema liku i delu Endija Kaufmana, o kome i govori taj film. Umro je mlad, jadan, a toliko toga je još mogao da uradi. Endi Kaufman je bio američki komičar, ali vrlo specifičnog stila. Provokacija i zbunjivanje publike bili su njegov zaštitni znak. Često se nije moglo sa sigurnošću reći da li je ozbiljan ili se zafrkava. Čast mi je da se to ponekad i za mene misli.

WS: Da si nastavio da igraš fudbal, tvoj omiljeni splav bio bi…

Hahaha, dobro pitanje! Ukoliko bih kao profesionalni fudbaler morao po službenoj dužnosti da odlazim i na splavove, drago mi je što nosim titulu propalog fudbalera. Nije to moj svet, nije to moja muzika.

WS: Stripova kog serijala imaš više – Sandman ili Batman?

Stripova o Batmanu imam više, ali Sandman mi je draži jer je reč o zaokruženoj i završenoj celini. Tim je vredniji što je autor Nil Gejmen rekao: ‘To je sve što sam imao da kažem o tome i ko želi još od Sandmana, neka ga čita ponovo’. Već godinama se pominje i mogućnost snimanja filma po motivima ovog stripa, ali uopšte nisam siguran treba li ovom umetničkom delu bilo kakvo novo tumačenje. U stripovima koje kupujem, uporno tražim bar delić nadahnuća koje mi je Sandman pružio. Ponekad taj delić i pronađem.

WS: Ko je najbolji Džejms Bond do sada i da li možda vidiš sebe kao sledećeg?

Najbolji je Šon Koneri. Najzabavniji je Rodžer Mur. Najružniji je Danijel Krejg, a na moju predstavu o Džejmsu Bondu najviše liči Pirs Brosnan. Što se mene tiče, veće su šanse da se pojavim kao Bond devojka nego kao Bond.

WS: Tvoj omiljeni skeč iz Montija Pajtona ?

Nedavno sam kao omiljeni izdvojio skeč Dead parrot, a ovoga puta neka to bude, recimo Wink wink, nudge nudge. U ovom skeču glume Erik Ajdl i Teri Džons. Mogu ga gledati nebrojeno puta i uvek ću se smejati na istim mestima.

WS: Postoji li neka kafana koju ne voliš da zaobiđeš?

Ne postoji. Sve kafane uspešno zaobilazim, pogotovu u poslednjih godinu dana, otkako smo dobili Andreja. Nije kafana za bebe. Ali čim malo poodraste, vodiće ga tata na špricer i krilca. To je mislim O.K. za decu.

WS: Viski ili domaća rakija?

Domaća rakija, naravno. Ja sam patriota i uvek biram da pijem domaće. Ukoliko neko ko ovo čita namerava da me obraduje poklonom, evo, može rakija.

WS: Domaća ili strana vina?

Strana, ali ne baš strana. Istarska malvazija, recimo, nekako i jeste i nije strana. Možda zato što su mi i Istra i malvazija srcu bliski i dragi. Volim da pijem malvaziju, pogotovu na moru.

WS: Šta milsiš, zašto je vino toliko popularno?

Zato što ima tu romantičnu, često i mističnu notu „vino i gitare… vino na mesečini… usne crvene kao vino… u vinu je istina…“ Ubacite umesto vina u ove fraze pivo, rakiju, votku ili bilo šta drugo i videćete da nema taj prizvuk, a često zvuči i komično i banalno.

WS: Najlepša situacija u kojoj sebe možeš da zamisliš dok piješ vino je…

Definitivno smo na moru, ona i ja. Veče, nebo puno zvezda, sedimo na terasi sa dragim ljudima, pijemo, smejemo se, zajedničke anegdote i planovi šta ćemo sutra. A tek smo stigli na more i celo letovanje je pred nama. Mračnu slutnju kada shvatim da je i poslednja flaša vina pri kraju, zamenjuje bezgranično oduševljenje kada neko od prijatelja otkrije da u rezervi imamo još nekoliko flaša. Može li lepše od toga? Naravno! Ima i meze.