Odvažnost umetničke slobode

„Uvek sam mislila – šta god da bude, znaću da sam bila to što jesam, da nisam bila kukavica, da se nisam pokorila onome u šta ne verujem“, rekla je Mirjana Karanović na početku intervjua u magazinu Wine Style

Već više od tri decenije svojim brojnim ulogama na pozorišnoj sceni, malim i velikim ekranima, glumica Mirjana Karanović osvaja i publiku i kritiku. U zemlji, regionu, svetu. Uz raskošan dar i harizmu, kao i vrlo bogatu karijeru, kada se govori o Mirjani Karanović neretko se ističe i njena, kako se to kaže, društvena hrabrost. Angažovanost i humanost.

Recimo, kada je dobila nagradu Konstantin Obradović (koju dodeljuje Beogradski centar za ljudska prava za unapređivanje ljudskih prava), istaknuto je: „Mirjana Karanović na ubedljiv i emotivan način tumači likove žena koje su ljudska mržnja i ravnodušnost teško oštetile, a kao građanka se ne ustručava da izađe iz svoje profesije i da se javnom rečju založi za poboljšanje društva u kome živi“.

Dobitnik je čitavog niza priznanja, među kojima i Žanka Stokić, francuski Orden viteza umetnosti i časti, Zlatni lovorov vjenac, Zlatna arena, Veljko Maričić, Gran pri Ćele-kula…

A kada je prošle godine sa svojim rediteljskim prvencem Dobra žena, u kojem igra i glavnu ulogu, prokrstarila svetskim festivalima prestižni magazin Verajeti ju je uvrstio među „deset evropskih autorki na koje treba obratiti posebnu pažnju“. Između ostalog, navedeno je da je Mirjana Karanović velika glumica jugoslovenskog filma, da je „nakon raspada te zemlje nastavila da sarađuje sa rediteljima iz svih delova bivše Jugoslavije, ostvarujući hrabre i značajne uloge, poput silovane majke iz Bosne u filmu Grbavica Jasmile Žbanić i hrvatske udovice u ostvarenju Svjedoci Vinka Brešana.“ U tekstu se napominje i da je 2008. godine Fond Maja Maršićević Tasić prepoznao njen rad i dodelio joj nagradu Osvajanje slobode za afirmaciju principa ljudskih prava, pravne države, demokratije i tolerancije.

Razgovor za magazin Wine Style upriličen je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, gde Mirjana Karanović trenutno priprema novu ulogu, novu predstavu. Veče je polako smenjivalo popodne, a dok su se svetla palila mi smo birali mesto za fotografisanje. Mirjana reče kako voli vino ali da ne zna mnogo o njemu, a nakon „šetnje“ kroz njene uloge i život, razgovor se, onako prirodno ženski, dotakao i izvanrednih čizmama koje je tada imala na nogama.

WS: U Jugoslovenskom dramskom pozorištu u toku su probe predstave Mesec dana na selu Ivana Turgenjeva u režiji Ive Milošević, a Vi igrate glavnu ulogu koju su, pomenimo, igrale i Ingrid Bergman i Helen Miren, na Brodveju i Vest Endu.

Ovo je četvrta predstava koju radim sa Ivom. Prethodne tri bile su Fedrina ljubav, Drama o Mirjani i ovima oko nje i Zmajeubice. Nije ostalo mnogo reditelja sa kojima danas radim, a sa njom redovno sarađujem. Tekst Mesec dana na selu Turgenjeva je iz XIX veka, ali smo ga mi osavremenili. Iva želi da ga poveže sa savremenijim kontekstom, konkretnije, sa periodom koji je sredina prošlog, XX veka. Imam veliko poverenje u nju kao reditelja. Mene, zapravo, više od uloge zanimaju ljudi sa kojima radim, tako da sam prvenstveno prihvatila poziv reditelja sa kojim rado sarađujem, pa tek onda ulogu. A igram ženu svojih godina, u predstavi koja ima elemente i smešnog i gorkog i melodrame.

WS: To je Vaša prva pozorišna uloga nakon Vašeg autorskog projekta JuliJa, koji ste premijerno izveli u oktobru na sceni Bitef teatra?

Relativno dugo nisam radila u pozorištu, ako izuzmemo off-projekte i predstavu Aveti. U svakom slučaju, napravila sam veliku pauzu zbog mog filma Dobra žena s kojim sam dosta putovala po festivalima. I evo sada, posle Julije, ovo je druga koju radim u nizu i pretpostavljam da ću posle Mesec dana na selu početi novu predstavu, tako da sam sada malo više u teatru, što mi prija. U teatru je drugačija atmosfera a i lepo je biti malo kod kuće nakon tolikog boravka po avionima, vozovima, drugim gradovima…

WS: JuliJa, koja polazi od čuvenog Strindbergovog komada Gospođica Julija je pozorišno impresivna, hrabra, izazovna i lična predstava. Šta je bio Vaš motiv, poriv da radite taj autorski projekat?

Nazvala sam je JuliJa jer ona više nije bila Strindbergov komad nego moja kombinacija tekstova. Delove sam izdvojila iz Strindbergovog dela, ima rečenica i iz Per Ginta i iz Ibzenove Nore, delove teksta sam sama napisala, a delove dramaturg Nina Džuver. Ukratko, sve je počelo od Gospođice Julije, a završilo sa mojom pričom. Kao vrlo mlada konkurisala sam i na Fakultetu dramskih umetnosti sa monologom iz tog komada, ali nisu me tada primili. I, uopšte uzev, ta Strindbergova Julija mi je uvek bila na neki način fascinantna i pronalazila sam mnogo dodirnih tačaka sa njom. Nisam je nikad igrala, a nisam posebno ni želela. Zapravo, nisam ja naročito oduševljena tim tekstom, više sam isprvocirana likom te devojke. I evo sada, kad je prošlo toliko godina, počela sam da razmišljam šta se u stvari desilo sa gospođicom Julijom, šta se desilo i sa mnom. Mislim da ona ne pristaje na to da ispunjava okvir koji joj je zadat, ima tu neku buntovnu prirodu, koja obeležava i nju i mene, ima svoj put.

WS: Mislite na nepristajanje da se u životu prevashodno ispunjavaju tuđa očekivanja i društvene norme?

Da, i ne samo tuđa nego i sopstvena očekivanja. U nekom trenutku shvatiš da je to nešto što si preuzeo od društva a da zapravo život koji želiš da živiš, život koji izbija iz tebe jeste nešto drugo i da te nosi u drugom pravcu. Shvatiš i da u svemu tome ima mnogo lutanja, iskustava koja nisu prijatna, i da zbog te silovitosti i strasti koju nosiš u sebi put kojim ideš nije neki miran i ravan, nego je vrlo komplikovan, neretko bolan, težak… Sa ovoliko godina, čini mi se da mnogo bolje razumem i nju i sebe. Nju kao lik.

WS: U kom smislu?

U smislu da razumem kako zapravo živimo sa nekim nasleđem od svojih roditelja, nasleđem koje su njima njihovi roditelji dali… Hoću da kažem da postoji čitav duhovni lanac koji nas povezuje sa korenima. Ne samo biološka genetika nego i duhovna, koja zapravo u ozbiljnoj meri utiče na to kako ćemo da usmerimo vlastiti život i šta će sa nama da bude. Često zapravo moramo da se borimo sa tim nasleđem u nama samima. To buntovništvo, taj pokušaj da iskoračiš iz onoga što ti je (za)dato, što te određuje, jeste priča i te gospođice Julije a negde jeste i moja priča. Naravno, njena i moja sudbina konkretno se dosta razlikuju kao lične istorije ali suština je ista – ni ona ni ja nismo ispunile očekivanja u smislu onoga što se možda smatralo ličnom srećom ili uslovima za ostvarenost. Ja sam otišla dalje od onoga što su moji roditelji, porodica, pa i ja sama, svojevremeno očekivali od mene. Prosto, mnogo toga što mi se u životu desilo je bilo više od toga, tako da sam ja u predstavi JuliJa zapravo polazeći od tog lika, ispričala priču o ženskom iskustvu, životnom iskustvu, o nekakvom kavezu iz kog smo i ona i ja iskoračile.

WS: Junakinja predstave JuliJa odiše hrabrošću, a hrabrost se vezuje i za Vas lično. Ljudi Vas doživljavaju kao vrlo hrabru na društvenom planu…

Nikad nisam imala ideju da želim da budem hrabra. Mene su u životu vodili drugi motivi.

WS: A to su…?

Borila sam se protiv toga da budem sputana. Uvek sam imala problem s autoritetima. Imam i danas. Sa ljudima koji misle da samim tim što su na određenoj poziciji, zaslužuju da budu slušani. Za mene je autoritet nešto što se zaslužuje, nešto što mora da se samim sobom dokaže a ne nešto što se podrazumeva zato što je čovek na poziciji, bilo kakvoj – roditelj, direktor, neko ko ima moć nad ljudima. Uvek sam preispitivala. Ne samo druge, nego pre svega sebe i svoja nastojanja; da li sam ispunila ono što smatram da treba, da li varam samu sebe, da li govorim jedno a radim drugo… To ne dozvoljavam, pre svega sebi. I onda kad sam tako stroga, ako je to strogost, onda mislim da je u redu da takve stvari očekujem i od drugih. Očekuješ i iskrenost, predanost. Uvek sam želela da imam svoj kriterijum. Nekako sam mislila – šta god da bude, znaću da sam bila to što jesam, da nisam bila kukavica, da se nisam pokorila onome čemu ne verujem. Kad sam bila mala, kad sam išla u osnovnu školu, zaista sam bila vaspitavana na tim idejama; imati čast, imati veru, žrtvovati se… Tako da cenim i kod drugih i kod sebe – da ne sagneš glavu!

WS: Spomenuli ste osnovnu školu, pa, šta je obeležilo Vaše detinjstvo?

Mama moje najbolje drugarice je imala orman prepun predivnih stvari. Moja mama to nije imala, bila je radnica, i onda smo drugarica i ja, kad idemo popodne u školu, uživale celo prepodne. Oblačile bismo se u haljine njene mame, uzimale cipele, marame, tašne… To mi je bilo najzabavnije iskustvo. A kad se otvorio Dom pionira, danas Dečji kulturni centar, bila sam šesti razred i počela sam da idem tamo u dramsku sekciju. Bila sam redovna i shvatila sam da se u tome najbolje osećam.

WS: I od tada do danas, kroz Vašu raskošnu karijeru prošlo je mnogo uloga. Šta Vas je najviše obeležilo kao glumicu? Da li je Petrija bila prekretnica?

Ona je bila početak, to je bila moja prva uloga, ali ne znam šta me je obeležilo. Ne mogu sebe da posmatram na taj način. Tu se otvara i pitanje kako te ljudi znaju. Uglavnom te znaju preko filma i televizije, a danas čak samo preko televizije. Danas je mnogo više ljudi videlo moju ulogu u seriji Ubice moga oca nego sve filmove i predstave koje sam radila u poslednjih pet ili deset godina, tako da ja nemam odnos prema sebi koji ima publika. Za mene su bile značajne neke uloge za koje verujem da 99 posto ljudi ni ne zna da sam ih igrala, tako da ne razmišljam o tome. Nevažno mi je.

WS: Film Dobra žena, u čijem središtu je uzorna supruga koja otkriva zlodela svog muža u ratovima devedesetih, praćen je dobrim kritikama i nagradama za Vaš filmski rediteljski debi. Sem umetničkih kvaliteta, kritičari ističu i njegovu društvenu angažovanost. Šta Vas je motivisalo da krenete u taj poduhvat?

Nije tu bilo nikakvog predumišljaja, radila sam dugo na scenariju. Ta priča me nosila godinama, prepoznala sam je i kao dobar način da izrazim sebe i to kako ja vidim, ne samo društvene okolnosti nego i žensko biće. Iako je ta žena, Milena potpuno drugačija od mene same, to nešto što ona ima je svojevrstan zajednički imenitelj mnogim ženama.

WS: U čemu se ogleda taj zajednički imenitelj?

To je ta jedna potčinjenost koja je zapravo racionalizovana u ljubav, odanost ili posvećenost porodici. Ta junakinja ceo svoj život provela je, zapravo, u lažnoj sigurnosti iza koje je stajao neki život o kome ona nije htela ništa da zna. Zato sam je stavila u poziciju u kojoj se ta fasada njenog života ruši, pa je tako prinuđena da vidi stvarnost onakvu kakva ona jeste i onda mora da odluči šta će da radi s tim; da li će ponovo da podigne te kulise i da živi u nekoj izmišljenoj stvarnosti ili će nešto da učini, da ipak nešto preduzme.

WS: Kada je reč o Vašim novijim filmskim ulogama, naslovna rola u filmu Rekvijem za gospođu J Bojana Filipovića nikoga nije ostavila ravnodušnim. Letos na Filmskom festival u Herceg Novom povodom nje rekli ste da ste sasvim različite od junakinje filma jer Vaše depresije traju pet minuta?

To je film o skromnoj sredovečnoj ženi koja, pritisnuta beznađem, na godišnjicu smrti svog muža planira da se ubije, a kroz čiji se život prelama slika društva. Mojih je godina, sem beznađem pritisnuta je i očajem i idejom da je suvišna… Potpuno je suprotna od mene lično, jer moje depresije zaista traju pet minuta, eventualno jedno veče. Više ne umem. A kad je o toj ulozi reč, primerice, Petrija, s kojom sam započela karijeru na ekranu, jeste bila uloga koja vrvi od aktivnosti. I ona je žena koja strašno trpi, ali nije prazna, a ova je sušta suprotnost. Gospođa J. je zapravo oličenje sudbine balkanske žene. Ona je žena kojoj je život zadao udarce, načinio je pukotinu kroz koju je iscureo sav njen emotivni potencijal, njeno emotivno blago. Prazna je, pogubljena, pritisnuta osećanjem bezvrednosti. Njeno osećanje izgubljenosti, beznadežnosti je paradigmatično za osećanje pogubljenosti društva u kojem živimo, društva u, kako se to kaže, tranziciji. Na kraju filma u njoj ipak pobeđuje život i u tome je moja lična sličnost sa njom. Uništenje za mene nije opcija.

WS: Pomenuli ste predstavu Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali autorke Tanje Šljivar koju ste režirali u Bosanskom narodnom pozorištu Zenica. Igrana je i na Sterijinom pozorju a u programu ste napisali: „Kada sam prvi put pročitala ovaj tekst, preplavile su me emocije koje izbijaju iz njega“…

Napisala sam i da sam u njemu prepoznala slojeve moje duše, moje tuge, strahove, čežnje, praznine koje ostaju iza ljudi koje sam volela. U njemu sam prepoznala sva moja bića koja uporedo žive u meni. Nisam režirala ovu predstavu, ova predstava je zapravo igra i mi smo igrači.

WS: To je poetičan i angažovan tekst pun dramskih situacija koje se, kako su pozorišni znalci istakli, tokom drame raspadaju pod naletom poetskih slika i lirskog jezika. Likovi, njihovi životi i ispovesti, postaju mnogo više od bizarne slike savremenog bosanskog društva i pretvaraju se u metaforu života na Balkanu danas, života svih nas.

Ta predstava ništa ne objašnjava. Ona se otkriva, čuje, vidi i oseća.

WS: Imate li planova kada je o filmu reč?

Napisala sam novi scenario, radila sam sa Ognjenom Sviličićem, scenaristom i rediteljem iz Zagreba. Zanimljivo smo ga skrojili.

WS: Tema je…?

Savremena, odnos majke i sina. U stvari, jaz među generacijama. To je savremena i intimna priča o odsustvu komunikacije između roditelja i dece. Roditelji žive u svom svetu, u svetu sticanja, u borbi za status, grču oko novca a nemaju razumevanja za decu koja žive u potpuno drugom miljeu – splavovi, droge, alkohol… Zapravo, mladi danas imaju u sebi jednu autodestruktivnost koju generacija njihovih roditelja ne može da dokuči. Gledaju je kao prolazni hir, a ona to zapravo nije. Mislim da se mladi danas formiraju pod uticajima u kojima roditelji malo ili nimalo ne učestvuju. U toj našoj filmskoj priči je reč o ženi koja je ostvarila karijeru, ima status, novac, ali njen sin je za nju izgubljen.

 

WS: Pijete li vno?

Samo to i pijem.

WS: Na šta Vas asocira vino, da li pamtite neku situaciju u vezi sa njim?

Kada sam bila mala sokovi se nisu pili kao danas, gotovo da ih nije ni bilo i najlepši sok za nas decu je bila – šira. Davali su nam je tek isceđenu, dok još nije počelo vrenje. Taj predivan ukus nikad neću zaboraviti.

WS: Na neki način, šira Vas vezuje za detinjstvo?

Da.

WS: A na šta Vas vino asocira?

Kad sam prestala da pušim, prestala sam i da pijem čašicu, dve žestokih pića. Jedino što sada sebi dovoljavam jeste čaša-dve vina. Mislim da mi je to odličan izbor. Zapravo, ne pijem ga redovno uz ručak, kako inače preporučuju, ali kada odem na neko lepo mesto i kada je neka večera, dobro društvo, još ako je tu neko ko zna da izabere neko dobro, onda baš uživam u vinu.

Ja ne znam da izaberem vino. Znam samo da volim mlada vina, lagana, tanka. Jednom sam u Francuskoj pila neki rose i to je nešto najlepše što sam u životu pila. Takvo vino odgovara mojim nepcima. Blago i nežno vino. Bili smo u Kanu. Padala je kiša i otišli smo u restoran koji je ujedno i prodavnica vina, i onda sam videla to vino. Dopala mi se boja. Rekla sam da bih volela da ga probam i eto, zapamtila sam ga zauvek.

WS: Da li Vas zanimaju sorte grožđa, vrste vina…?

Volela bi da znam više o tome, ali ne znam. Recimo, kada me pitaju da li hoću šardone ili ovo ili ono, ja kažem – vi odaberite, samo da mi se dopadne. Veliki sam laik po pitanju vina ali volim da ga pijem. Prija mi.

WS: Pamtite li neku situaciju iz života, literature… u kojoj je vino bilo važno na poseban način?

U ovom trenutku ne znam, ali znam da je moje prvo pijanstvo bilo od vina. Bila sam tinejdžerka, nisam pojma imala ni o čemu, pila sam više vrsta vina tokom večeri i posle mi je bilo jako loše. Tada sam naučila da nije dobro mešati vina.

Mi verovatno imamo dobra vina. Kažem verovatno jer se nisam time bavila, ali ova vina koja su kod nas baš poznata i na glasu su malo teška za mene i za moj stomak. Pretenciozna su. Kako rekoh, volim lagana i nežna vina.