Broj: Piše: Foto:

Miloš Latinović ima jednu od onih inspirativnih i tragalačkih biografija. Rođen je početkom šezdesetih godina u Kikindi, Fakultet političkih nauka završio je u Beogradu, a profesionalno se razvijao u oba grada, pokazujući da je i te kako moguće biti predan umetnik i uspešan menadžer. Latinović sklon „peru“ autor je šest zbirki priča, pet romana, dve knjige eseja, dve monografije i desetak dramskih tekstova, a ima i veoma respektabilno višegodišnje novinarsko iskustvo. Ovaj, pak, drugi Latinović je znanje za sadašnje rukovođenje najvažnijim domaćim pozorišnim festivalom, Bitefom, stekao kao direktor Narodne biblioteke u Kikindi, ali i kao član Opštinskog veća u kome je bio zadužen za kulturu, obrazovanje i medije, a zatim i na poziciji zamenika predsednika Opštine. Miloš Latinović je i odličan poznavalac vina, gotovo svakodnevno uživa u kuvanju, dobro poznaje i fudbal – ukratko, ostavlja utisak čoveka kojem koncept renesansnog tipa ličnosti nije stran

 

 WS: Politikolog ste po formalnom obrazovanju. Kako ste završili u svetu pozorišta?

Možda po kazni. Ili, zbog pogrešnog skretanja kod Albukerkija. Ima još niz šala i citata koje bih mogao da navedem, ali istina je da teatar postoji u mom srcu od najranijeg detinjstva, od trenutka kada sam prvi put ušao u salu Kikindskog pozorišta, a mislim da sam imao tri ili četiri godine, i trebalo je samo da ga definišem, otkopam, poput plemenitog metala, kojeg ima u izobilju, ali treba biti rudar. Kopati. Svet pozorišta je moja izabrana planeta, a tako bi bilo da sam završio i atomsku fiziku.

WS: Ima li danas u Srbiji politički angažovanog teatra i zašto ne?

Čini mi se da mislite da nema političkog tetara u Srbiji, i u dobroj meri ste u pravu. Teatar u Srbiji okrenut je na drugu stranu i angažman je usmeren ka društvenim zbivanjima – brojnim socijalnim problemima, nezaposlenosti, odlascima iz zemlje, nemogućnosti ostvarenja polnih sloboda, ali bavi se i odnosom prema migrantima, ksenofobijom, prihvatanjem drugačijeg… I to u određenom smislu nije loše, ali sa stanovišta nekoga ko je teatarski odrastao na političkom teatru Ljubiše Ristića, mislim da je šteta što smo – i umetnici i publika – izgubili taj interes da se i u pozorištu više igraju komadi čija je tema neki politički fenomen, događaj ili osoba. Možda je razlog tome prezasićenost ljudi konstantnim političkim zbivanjima i njihovim angažmanom u tim procesima (izbori, protesti, pregovori, pritisci velikih sila), možda je razlog strah ili nedostatak ideja, ili nešto četvrto, sedmo, ali činjenica je da u Srbiji danas politički teatar nije dominantan. Loše je i to što mnoge, od inače malobrojnih predstava koje možemo da podvedemo pod žanr političkog teatara, nisu previše inovativne i interesantne. S druge strane, čini mi se da taj žanr u Evropi ponovo zauzima veliki prostor.

WS: Šta je Olimp doneo Bitefu, a šta srpskom društvu?

Predstava Olimp Jana Fabra donela je mogućnost festivalu Bitef da ponovo „u društvu“ sme jasno i bez zazora da govori o svojim vanserijskim dometima i važnosti na kulturnoj mapi Evrope. Malo gradova u svetu videlo je Olimp, a Beograd je tog dana bio nezvanična prestonica kulture. Posle Olimpa, kada se „prašina slegla“, mnogi su shvatili da im je prisustvo Jana Fabra i njegove trupe donelo mogućnost da mogu da govore o sebi, svom gradu i državi, kao o sredini koja ima sluha i razumevanja za drugačije priče, mišljenja i različitosti.

Koje su prema Vašem mišljenju tri najbolje predstave koje su obeležile nedavno završeni Bitef?

Svita br. 3 Evropa, francuskog reditelja Žorisa Lakosta, nemačka Gorki – alternativa za Nemačku, Olivera Frljića i Rekvijem za L, veliki muzički spektakl proslavljenog belgijskog koreografa Alana Platela koja je zatvorila ovogodišnji festival.

WS: Ovogodišnji slogan Bitef festivala je Svet bez ljudi. Koji je odgovor misleće jedinke na čovečanstvo bez humanosti?

Prosvećenost. Zanemarili smo kriterijum znanja, a u prvi plan smo, popustivši lukavom i moćnom liberalnom kapitalizmu, stavili posedovanje. Imetak. Tu je bitka za humanost, dobrotu, poštovanje, ljudskost – izgubljena. No, ostaje nekoliko mogućnosti, a jedna od njih je umetnost. Umetnost stvaraju slobodni ljudi, a u njoj uživaju vaspitani i obrazovani. Možda je to mali krug ljudi, ali nije nedovoljno. Možda je gerila, ali nije predaja. Možda je ludost, ali je osećaj dobar…

WS: Šta je izazovnije – biti direktor Bitef teatra ili Bitef festivala?

Ista priča s mnogo valera. Kao vino – odlično u bilo kojoj boji. Uživaš, ne propuštaš.

WS: Da li rukovodilac Miloš remeti pisca Latinovića?

Rukovodilac Latinović konstantno remeti pisca Miloša. Mnogo sam intimniji u razgovoru sa književnošću nego sa pozicijom koja je odgovorna, zahtevna i ograničena. S druge strane, pozicija direktora je, kako se to kaže – interaktivna. U stalnom ste kontaktu. Vrvi. Dok je pisanje intimna stvar. Samotnička. Tiha. Plamen koji gori samo je opasan za vas i samo vas greje. Užasan je taj dualitet i čini mi se da celog života želim da ga savladam, ali ne uspevam. Jedino što nekako uspevam da nivelišem „javne vrline i tajne poroke“.

WS: U Vašem poslednjem romanu, Četiri ludila, jedan od likova je Vaš alter ego. Koliko je kompleksno pisati iz trećeg o prvom licu?

Mnogo jednostavnije i lakše nego u prvom licu. Taj deo jeste u nekoj od verzija bio napisan u „ime pisca“, ali je kasnije promenjen, te je taj novopečeni Beograđanin dobio ime mog najboljeg prijatelja Aleksandra, koji nažalost više nije među živima. Alter ego ostavlja prostor književniku za mala, neophodna i potentna, udaljavanja i zbog toga je u ovom slučaju tako rešen problem četvrte priče – četvrtog ludila. Zahvaljujući tom opredeljenju roman je dobio jasan okvir.

WS: U glavni grad ste došli, da biste se zatim vratili u rodni, a sada ponovo živite u prestonici. Šta Vam više odgovara – Beograd ili Kikinda?

Čovek snuje, Bog određuje. Kikinda je divno mesto za odrastanje. Meni se to dogodilo i nikada neću zaboraviti te godine sreće, blagostanja, radosti. Tu su „smeštena“ prijateljstva, ljubavi, tu su zvezde koje rukama bereš, miris bagremca i snovi o velikom svetu. Studiranje u Beogradu suštinski je važno za formiranje ličnosti jer ovo je grad velikih mogućnosti. Briga o sopstvenom životu, usklađivanje želja i obaveza. Besparica. Mnogo izazova, ali pričali smo malopre o Olimpu. Beograd ima sve što treba mladom čoveku, budućem intelektualcu. Pozorišta. Izložbe. Koncerti. Tribine. Protesti. Drugi i drugačiji. Čak i ta igra sa vatrom koju nudi velegrad. Iskušenja. Sve to je važno za sazrevanje. Karijera, to je problem malog grada, a ako niste ambiciozni, onda je Kikinda idealno mesto. Dovoljno daleko i sasvim blizu da biste imali svoj život, a da važne stvari iz spoljnog okvira ne propustite. Beograd je potpuno otvoren za kreaciju. Pun mogućnosti. No, nije grad za penziju. Zbog toga postoji Kikinda. I to je taj put, ako, ko zna, jer nije uvek nama određeno da odlučujemo, ne skrenemo da bismo svratili na neko drugo lepo i idilično mesto. Recimo na moru.

WS: Strastveni ste poštovalac fudbala. Ima li sličnosti između srpskog teatra i domaćeg fudbala?

Nema i to je odlično. Uostalom, to su po klasifikaciji igara potpuno suprotne i apsolutno nekompatibilne igre. Fudbal je agonska, a tetar spada u mimikrijsku grupu. No, ne deli ih samo to, jer srpski fudbal je ozbiljno bolestan. Ne mogu da shvatim igru u kojoj neko mora da pobedi, pa potkupljuje sudije, preti igračima, premlaćuje ljude iz uprave, kao da druga strana, neki dečak iz Jagodine, Niša, Sombora, ne igra tu igru da bi u njoj pobedio. To je njegovo pravo, da u okviru pravila, ima mogućnost da pobedi „na papiru“ boljeg. Zbog toga je ta igra izmišljena. A kod nas ako Partizan izgubi, ili Crvena zvezda igra nerešeno na Marakani, dogodi se „smak sveta“. Glupost. Zbog toga smo i bedni u evropskim okvirima, jer smo naviknuti na nameštaljke u domaćem prvenstvu, naši igrači nisu spremni da igraju ozbiljne utakmice sa inostranim timovima. Srpski teatar je u drugačijoj poziciji. Odbačen i skrajnut, on se bori za opstanak i u tom nastojanju, sportskim rečnikom kazano, izvlači najbolje iz sebe. Srpski teatar, kao i naš fudbal, nema novca kao evropski klubovi i teatri, ali za razliku od naših timova, srpska pozorišta imaju odlične igrače.

WS: Više godina ste radili kao novinar. Koje je najmanje domišljato pitanje koje ste postavili nekom sagovorniku?

Izvinite, ali M. L. spada u red školovanih novinara, što je u moje vreme podrazumevalo obaveznu pripremu za svaki razgovor. Bilo je smešnih situacija jer nisam znao činove, pa sam kapetanu obavezno davao unapređenje ili razgovora koje sam zbog tehničkih grešaka morao rekonstruisati po sećanju. Novinarstvo je ozbiljna profesija, posvećenička. Napustio sam je onog trenutka kada sam shvatio da više ne želim i ne mogu da ulažem u nju celog sebe.

WS: Koja knjiga Vas je promenila kao čitaoca, a koja kao pisca?

Kao čitaoca, Krležine proze o Glembajevima, a kao pisca mnoge, ali evo tri za pusto ostrvo: Miloš Crnjanski Roman o Londonu, G.G. Markes Ljubav u doba kolere, Karlos Fuentes Terra nostra.

WS: Koji film je bolji od knjige čija je ekranizacija?

Kum Frensisa Forda Kopole, prevazišao je vrlo dobar predložak Maria Puza.

WS: Poznati ste kao gurman i ljubitelj kuvanih jela. Podelite sa nama jedan brzinski recept za nešto pikantno, „na kašiku“.

Od skora: specofai. Grčko jelo sa ljutom kobasicom (koja se malo zapeče pa skloni iz tiganja) i sezonskim povrćem (dinstanim), u koje se na kraju dodaju kockice fete. Brzo, ukusno, pikantno.

WS: Čorbast pasulj ili perkelt?

Užasna dilema. Perkelt, ipak. Da ste ponudili gust pasulj – „gravče na tavče“, mislim da bih i posle objavljivanja intervjua tragao za odgovorom.

WS: Jednom prilikom ste izjavili da biste na vinu mogli da živite. Na kom najpre?

Da. Meni je vino kao religijsko opredeljenje i posebno mi je drago što bih „mogao da živim“ od vina koje nastaje u Srbiji. Nije tako bilo do skora, ali Prokupac Topličkih vinograda, Mataljev Kremen, Frankovka Vršačkih vinograda, roze Nostra iz Erdevika ili Barbara vinarije Aleksić, kao i neka Temetova bela vina, zamena su za ono što je nekada „činilo život“ i stizalo iz Slovenije, Italije i Portugalije. Otkrovenje su mi crvena i roze vina vinarije Tonković, posebno Fantazija i Kadarkin roze.

WS: Koji trenutak Vas je odredio kao nepopravljivog enofila?

Kao dete sam u baroknim salama nekadašnjeg Lovačkog doma u Kikindi gledao kako moj otac Dušan i njegovi prijatelji i drugi gosti piju belo vino „presečeno“ jakim mlazom sode iz sifona. To nije bilo ispijanje alkoholnog pića nego ritual. Špricer je „banatski letnji zakon“. Tako smo počeli. I to je ostalo u nama do danas, bez obzira na to što Banat ne slovi za idealnu vinsku destinaciju, ali Vršac je imao odlična vina. To su bila jeftina i dobra vina. U nekom periodu počeli smo da pravimo i „kućna“ vina, čak je i moj otac vičan tom zanatu. Čovek izabere vino za saputnika, a posle taj prtljag ne može da odbaci.

WS: Rekli ste da, kada putujete, uvek probate nova vina. Koja ste posebno zapamtili?

Iz Hrvatske pamtim vinariju Clai a iz Slovenije Batič, njihova vina uvek biram kada sam tamo. Dobra je i Malvazija vinarije Vina Koper. U Portugaliji, recimo, ako uzmete bilo koje vino iz pokrajine Alantežo, nećete da pogrešite. Kada sam Mađarskoj, uvek biram vina vinarije Bock iz Pečuja, mada mi stalno nude Tokaj, koji je za moj ukus previše sladak. A na Peloponezu, kod kuma Nikosa, u Kalamati, uvek ima sjajnih vina iz domaće radinosti. To je posebno dobar kraj za lozu, pa tako i za odlična, jaka vina. Ona čuvaju posebnost jednog od najlepših delova sveta.

WS: Ide li vino i koje uz taj čorbast pasulj?

 Možda ne ide neko određeno vino, ali znam da su u Kikindi, u Restauraciji na železničkoj stanici, u Vatrogasnom domu, u kafani Vojvodina stalno naručivali čorbast pasulj i „nameštaj“ – tri deci Banatskog rizlinga i tri deci mineralne vode.