Možda na listi izvedenih dela dramskog pisca Filipa Vujoševića nema toliko pozorišnih hitova, ali je zato lista visokokvalitetnih i inovatnih pozorišnih izvedbi poduža: Šumadija, Gozba, Život stoji, život ide dalje, Žabe u vreloj vodi, Ronalde, razumi me, Hamlet Hamlet, Eurotrash, Halflajf … Za svoje dramske tekstove više puta je nagrađen značajnim priznanjima, među kojima su Specijalna Sterijina nagrada za dramaturšku inovativnost za komad Halflajf 2006, kao i Specijalna Sterijina nagrada za autorski tim predstave Život stoji, život ide dalje. Dramaturg na više nagrađivanih produkcija, od pre nekoliko godina obavlja funkciju dramaturga Bitef festivala, pozicije na kojoj su njegova kreativnost i entuzijazam u potpunosti u službi ovog slavnog festivala.

 

Filip Vujošević, dramski je pisac i festivalski dramaturg Bitefa zadužen za selekciju predstava u saradnji sa Ivanom Medenicom, kao i za festivalske produkcije.

Kako biste, u odnosu na neke prethodne, opisali ovogodišnje pripreme festivala?

Ove godine je ceo proces tekao vanredno zbog pandemije korona virusa. Organizacija međunarodnog festivala, u situaciji u kojoj nemate ideju da li će strane trupe moći da dođu, ni da li ćete moći da im garantujete bezbedne uslove ako dođu vrlo je stresna. Čini mi se da je u takvoj postavci stvari najteže bilo festivalskim producentkinjama Jeleni Knežević i Kseniji Đurović. Producentski tim Bitefa ponovo je dokazao koliko je kvalitetan.

Zašto je bilo važno da se ove godine održi Bitef prolog?

U timu Bitefa  preovladalo je uverenje da je veoma važno da se održi Bitef prolog, naravno, uz sve mere predostrožnosti i poštovanje zdravstvenih procedura. U trenutku kada je čitav pozorišni život praktično zaustavljen, a mnoge kolege se suočavaju sa ozbiljnim egzistencijalnim problemima, smatrali smo da je naša obaveza da dokažemo kako je pozorište moguće i u uslovima pandemije.

Nazive Vaših komada imate i pre samog pisanja ili tek po završetku?

Naslov uglavnom imate i pre samog pisanja, ali tu govorimo o radnom naslovu. Svaki put je drugačije, tako da nekada drame koje pišete čak i ne završe na pozornici pod naslovom koji ste im namenili. Tako je moja drama sa treće godine fakulteta O propasti srpske radničke porodice, na primer, u Beogradskog dramskom pozorištu izvođena kao Dan Dž, da bi pre nekoliko godina u Zvezdara teatru bila igrana pod naslovom Gozba…

Counter strike ili Final fight?

Odavno već nisam u svetu kompjuterskih igrica na način koji bi me kvalifikovao da kompetentno o njima govorim. U svakom slučaju, uvek bih se opredelio za Counter strike, zbog toga što je ta igra za mnoge ljude iz moje generacije predstavljala jedno od najintenzivnijih iskustava u virtuelnom svetu.

Saradnja sa Ivanom Medenicom „nepodnošljiva“ je, na listi od 1 do 10, koliko?

Rad sa Ivanom Medenicom podrazumeva neprekidno angažovanje na svim mogućim aspektima kreiranja programa Bitefa, od rada na selekciji predstava do najsitnijih detalja. Ono što Ivana karakteriše je izuzetna posvećenost i temeljan pristup svakom mogućem izazovu, od strateških do organizacionih.

Najvažnije stvar koju ste naučili od Vaše prethodnice Anje Suše je?

Ono što svako može da nauči od Anje je to kako se umetnički vodi jedan festival u okolnostima koje nisu uvek povoljne, finansijski ili politički. Izuzetno mi je drago što je ona, po odlasku iz Bitefa, uspela da napravi veoma uspešnu međunarodnu karijeru kao pozorišni reditelj. Evo i jedne ekskluzivne najave: veoma lako bi moglo da se dogodi da beogradska publika uživa u njenom pozorišnom stvaralaštvu uskoro u Bitef teatru.

Najviše biste voleli da sarađujete s kim od domaćih pozorišnih reditelja?

Sa najvećim brojem njih sam već sarađivao, bilo kao pisac, bilo kao dramaturg, bilo kao neko ko učestvuje u kreiranju programa Bitef teatra. Čini se da u domaćem pozorištu polako stasava jedna nova generacija pozorišnih reditelja, spremnih na eksperimente i pristup teatru koji je drugačiji od uobičajenog. Ako bih mogao da biram, saradnike bih tražio u toj grupi stvaralaca.

Da li se u poslednjih desetak godina promenila uloga Bitefa na kulturnoj sceni i društvu uopšte, u odnosu na onu koju je Festival ranije imao?

Uloga i značaj Bitefa u prošlosti i danas su, naravno, potpuno drugačiji. Promenio se kontekst u kome živimo i naša zemlja je, od neke vrste spone između Istoka i Zapada sedamdesetih i osamdesetih, postala periferija. Tako i Bitef konstantno traga za načinima da ostane relevantan u lokalnom i međunarodnom kontekstu.

Kako vidite budućnost Festivala?

Budućnost Bitefa je u tome da nastavi da bude spona između različtiih pozorišnih praksi i kultura. Jedan od njegovih aduta je to što stalno teži da otkriva nova imena, ali i predstavlja vanevropsko pozorište na ovim prostorima. Ukoliko tako ostane, Bitef će i u budućnosti biti jedan od najrelevantnijih međunarodnih pozorišnih festivala.

A domaćeg teatra?

Ukoliko se ne zamisli nad svojom sudbinom, domaće pozorište bi veoma lako moglo da postane samodovoljno, samim tim i suvišno.

Šta domaćoj pozorišnoj sceni najviše nedostaje: dobri reditelji, dramski pisci, institucionalna podrška, publika…?

Naravno da najviše nedostaje strateški promišljena institucionalna podrška. Međutim, problem je i u nedostatku hrabrosti, prava na eksperimentisanje i po cenu neuspeha i nečem veoma jednostavnom, potrebi da se – igrate.

Današnje stanje u našem društvu Vas podstiče ili ubija želju za pisanjem?

I jedno i drugo.

Najbolji slogan u istoriji Bitefa?

Bitefovi slogani uvek su bili koncipirani tako da objasne suštinu selekcije i fenomena koje ona tretira. Ne znam koji mi je omiljeni, ali hajde da kažemo da mi u glavi najviše odzvanja ovaj aktuelni – Na ivici budućnosti.

A plakat?

Izuzetno mi je draga gorila sa rešenja za 52. Bitef. Uz slogan Svet bez ljudi – sve je jasno.

Predstava koju ste pogledali u poslednjih 12 meseci, a koja je ostavila posebno dobar utisak na Vas?

Dolina jeze, Štefana Kegija u produkciji minhenskog pozorišta Kameršpile je nešto što je na mene ostavilo najjači utisak u poslednje vreme. Sjajno je što je i beogradska publika dobila priliku da je pogleda, upravo u okviru Bitef prologa.

A film?

Ljubitelj sam malih, naizgled glupih, nepretencioznih priča koje uspevaju da zainteresuju gledaoca i da postanu univerzalne. U tom smislu, preporučujem jedan mali film, King of Staten Island čiju režiju potpisuje Džud Apatou.

Koju tendenciju ili autora biste izdvojili na domaćoj pozorišnoj sceni?

Mnogo mi je zanimljivo ono što radi Jovana Tomić, na primer. Njen izuzetni formalizam je nešto što se izdvaja u odnosu na ostale autore. Drago mi je što je njena predstava Kretanje, rađena upravo u našem teatru, naišla na izuzetno pozitivne reakcije publike i stučne javnosti.

A smeta Vam, nedostaje…?

Domaće mejnstrim pozorište je postalo nedopustivo ziheraško i banalno. Kao što rekoh, više pokušaja da se eksperimentiše i proba nešto novo nikome neće naškoditi.

TV serija koju preporučujete?

Nedavno sam gledao HBO mini-seriju Unorthodox. Idealno za one koji nemaju mnogo vremena jer ima samo četiri epizode. Što se kaže, odličan mejnstrim.

Najbolji koncert na kojem ste bili?

Po atmosferi najviše pamtim koncert grupe Morcheeba na Velikom ratnom ostrvu. Oluja koja je prethodila koncertu, ali i sumnjive organizacione okolnosti, dovele su do toga da je to bila jedna začudna svirka u blatu za stotinak ljudi.

Publika najčešće daje prednost knjizi u odnosu na pozorišnu predstavu a naročito na film, kada su rađeni prema istom tekstu. Da li ima i obrnutih primera?

Ne da ja znam.

Prva sledeća destinacija koju planirate da posetite?

More, koje god.

Najveći vinopija ili vinski poznavalac među dramskim piscima je?

Uf, ne bih znao. Dramski pisci, bar oni koja ja poznajem, često nisu rafinirani poznavaoci vina, ali ga piju. Najpopularnija vinska forma među dramaturzima je definitivno špricer.

A među dramskim junacima?

Cela istorija dramske književnosti duguje mnogo Dionisu, bogu vina, u čiju čast su izvođene tragedije u antičkoj Grčkoj. U tom smislu, svi dramski junaci su na neki način povezani sa vinom, čak i kada toga nisu svesni.

Vino Vas asocira na?

Na neke mirise, neke susrete, poneko pijanstvo, ali i morske šlagere, određene osobe i gradove.

Za koju bocu vina bi uvek moralo da se nađe mesto na Vašoj vinskoj polici?

Za bevandu iz jednog restorana (Bora bar) na Lošinju. Važno je da vino koje pijete bude kvalitetno, ali je takođe važno da vas podseća i na atmosferu koja vam prija.