Tamara Aleksić

Čini se da je, u ne tako dugoj koliko bogatoj glumačkoj karijeri Tamare Aleksić sve manje neistraženih žanrova, a sve više tematski i stilski potpuno različitih projekata. Na sreću, prostora i vremena za neka glumačka putovanja ima još uvek, a nama ostaje samo da uživamo u svakom novom Tamarinom izdanju i držimo joj pesnice.

U poslednje vreme, u kratkom vremenskom periodu, igrali ste u žanrovski različitim projektima, od melodrama, preko komedija do mjuzikla. Koliko je to prednost za glumca, a koliko može da bude smetnja?

Iskreno, ne vidim nijednu manu u tome. Verujem da je retka čast i sreća sto sam imala takve prilike. Mislim da je neophodno za poslovni, ali i privatni rast da se konstantno istražuje. Nažalost, nedovoljno je takvih prilika i neretko se „igra na sigurno“, pa neki jako daroviti ljudi ne dobiju mogućnost da pokažu šta sve umeju. Govorim o glumcima, ali i rediteljima, dramaturzima, kostimografima, piscima, muzičarima. Zbog toga smo na gubitku svi. I oni sami, i kolege koje bi oni dalje inspirisali i otvorili im nove vidike, ali i publika koju bi njihova umetnost oplemenila.

Glumili ste u projektima rađenim prema velikim delima svetske književnosti, kao što su Ana Karenjina ili Veliki Getsbi. Da li postoji razlika u Vašem odnosu prema takvim ulogama i onima u možda manje zvučnim književnim  naslovima?

Mislim da ne. Velika je odgovornost igrati billo koju ulogu, jer je to neki lik, čovek koji ima mogućnost da ispriča svoju priču samo preko tebe.

A uloge slavnih istorijskih ličnosti i klasičnih „anonimusa“, ima li razlike?

Istorijske ličnosti su ljudi koje nismo poznavali, znali smo za njih i o njima, tako da njihovi životi daju dovoljno slobodnog prostora da tu istorijsku osobu domaštamo i sebi približimo. Isto je i sa fiktivnim junacima. Kada čitaš roman ‒ na određen način zamisliš kako ta osoba hoda, nijansu boje njene kose, boje glasa, način govora. Ali, na kraju dana, ista je odgovornost. To su neki ljudi čije priče pričate.

Pojava ili tendencija na aktuelnoj pozorišnoj sceni koju biste istakli kao pozitivnu?

Manje potcenjivanje publike, a najezda je bila u jednom periodu.

A kao manje dobru?

Nedovoljno smanjeno potcenjivanje publike i igranje na sigurno.

Koliko je predstava Demokratija važna za Vašu karijeru?

Neizmerno. Kao proces, kao predstava, kao rad sa izrazito darovitim ljudima, kao prilika da rastem i napredujem, kako privatno tako i glumački.

A kao vrednost važna u životu?

Mislim da smo globalno stigli do toga da prvo mora da se definiše šta je demokratija. Ona je mutirala do te mere da sada svako ima svoju definiciju. I to ne samo demokratije, nego svakog pojma i ideologije koja može da se izvitoperi i zloupotrebi zarad lične koristi.

Jedna Vaša peticija praktično je spasila jednu predstavu BDP-a, koja je nakon toga ostala na repertoaru. Može li i  pozorište da uradi istu stvar za Vas, da Vas spasi?

Ne mogu da preuzmem te zasluge. Inicijator peticije je bila jedna čarobna i uporna Tijana, a to je bio uspeh svih ljudi koji su potpisali i dokazali ne samo da složno može da se menja repertoar, već i kvalitet života jedne zajednice. Verujem da, kao što mi možemo da spasimo pozorište, tako isto pozorište može da spasi svakog od nas. Bilo da smo na sceni ili u gledalištu.

Da li više demokratije ima u pozorišnim ili fimskim produkcijama?

To ne zavisi ni od pozorišta, ni od filma, već od ekipe sa kojom radite.

Glumili ste i u predstavi rađenoj prema filmu Dogville Larsa von Triera. Kakav je Vaš odnos prema njegovim filmovima?

Imam veliko poštovanje, ali ako ću da budem iskrena, draži i bolniji mi je bio ovaj naš Dogvil. Kokan Mladenović je uspeo baš to, da napravi da to bude naš. Predstava koja je nastala iz njegove ideje, songova koje je napisao, nepravde, ali i lekcije „ako dozvolis drugom da čini zlo, to je isto kao da ga ti činiš“, inspirisao je Baneta Trifunovića, Milicu Majstorović i mene da i mi damo sebe toj predstavi, i u pripremama i u samim izvođenjima. Iz tog zajedništva je nastalo nešto što je dalje komuniciralo sa publikom i uvlačilo je da bude deo tog našeg zajedništva. Još uvek se dešava da mi neko priđe i kaže kako mu nedostaje Dogvil. Kao i nama.

Glumili ste u domaćim, hrvatskim i američkim TV produkcijama. Da li iz Vaše, glumačke perspektive ima razlike među njima?

U formi. Suština je ista. Kada voliš to što radiš i radiš to što voliš, radiš čestito svoj posao. Tu ne postoji razlika. Ni na jednom jeziku, ni na jednom kontinentu.

Kako bi izgledala Vaša top-lista omiljenih TV serija ?

Uh… Urban myths, Miracle workers, Mad man, Narcos, She’s gotta have it, The Hour, Sopranos, State of union, Inside job, X-files, Gilmore girls, Brooklyn 99, Marvelous Mrs. Maisel, Sons of Anarchy…

A muzičkih albuma?

Možda je jednostavnije po izvođačima, ovako bi bilo previše… The Clash, The Beatles, The Rolling Stones, Alicia Keys, Buzzcocks, Jimi Hendrix, BB King, Fantastic Negrito, Lizzo, Ibrahim Maalouf, Childish Gambino, The Damned, Patti Smith…

Kako izgleda raditi sa Slavkom Štimcem?

Kao da… imate bonus nivo u video-igrici života, koji služi da se oplemenjujete svakom konverzacijom sve više, i inspirisani ste da budete čovek, sve bolji i bolji. Uvek mu je neprijatno kad ovo kažem, ali – Slavko Štimac drži master class dobrote.

Pozorišni režiser sa kojim biste voleli da sarađujete?

Postoje reditelji sa kojima bih volela ponovo i uvek da sarađujem, ali najviše bih volela ono nemoguće – da ponovo radim sa Slobodankom Cacom Aleksić, koja nas je nažalost napustila.

A filmski?

Isto kao i sa Cacom, volela bih da imam prilike da ponovo i još mnogo radim sa Goranom Paskaljevićem. Pa makar kao muva na zidu koja prisustvuje njihovom stvaralaštvu, jer su oboje imali još mnogo ideja, mnogo planova i mnogo priča .

Destinacija o kojoj maštate?

Skromno, maštam da proputujem ceo svet, ali za sada najviše želim da odem da posetim sve drage ljude koje zbog pandemije nisam imala prilike da vidim. Tako da bih, za početak, napravila turneju po bivšoj Jugoslaviji i zadržala se kod moje drugarice Beke u jednom čarobnom, malom mestu u Crnoj Gori. A onda bih proširila svoju turneju na ceo svet, u zavisnosti od toga gde su mi koji drugovi (ko biseri) rasuti.

A koncert?

Na koji god bi moja sestra rekla da idemo. Obožavam svirke, ali taj doživljaj odlaska na koncert s Anjom je nešto neprepričljivo i neprocenjivo.