Intervju

Dragana Ognjenović

Forma, konstrukcija i oblik. I srce

Sećam se te ekipe u Studentskom kulturnom centru iz devedesetih. Ne verujem da je iko u mojoj generaciji, koja je nastrano uživala u ekstremnom eskapizmu novotalasnog SKC-a mogao da pretpostavi od kako odvratnog vremena će se klinci sklanjati u istu zgradu samo desetak godina kasnije. A oni su bili nasmejani, nekako nevini i strašno napaljeni na koktel muzike i mode. Sa jedne modne revije u SKC-u, stvorene u okruženju napravljenom od mnogo loših stvari, Dragana Ognjenović je krenula ka nesumnjivim uspesima na fashion weeku u Njujorku ili Majamiju, posle kojih se uvek vraćala kući, da sa lokalnim majstorima pravi odeću koju razumeju i neki ljudi koji nisu čuli za Srbiju, Beograd, naše muke i naše radosti. U svom gradu pravi odeću kakvu hoće da pravi, tu je sebi napravila i restoran u kojem će sve biti po njenom ukusu i odatle posmatra svet.
Samo za neke od nas možemo da kažemo da i svet posmatra njih. Dragana Ognjenović je jedna od takvih Beograđanki.

WS: Nisam u arhivama pronašao mnogo toga o Vašem privatnom životu. Zašto?

Poštujem svaki vid izražavanja i ne osuđujem više gotovo ništa. Možda je ovo prelazni period u susretu Srbije sa Zapadom, u kojem ljudi smatraju da je u redu da kažete baš sve u javnosti. Mislim da bi psiholozi verovatno mogli da kažu da li je to zapravo u redu. Opet, da ne kažete, takođe bi bilo na neki način problematično. Mislim da moj život nije zabavan na način koji bi nekoga podstakao da se time bavi fenomenološki. Postoji deo života za koji želite da bude zaista vaš, a kada ste često izloženi javnosti, taj deo je nekako vrlo mali. A to što je zaista moje, pa… Ne bi bilo loše da to i ostane. Zar ne?

WS: To možda nije ni izbor, nego potreba?

To predstavlja neku vrstu osnove za balans. Ne može sve da bude javno, a ni privatno. Mislim da to stvarno zavisi od tipa ličnosti. Naučila sam da komuniciram sa javnošću i ovo sve što govorim je prirodno.

WS: Međutim, naučili ste da govorite i prilično diplomatski. Iako imate stav, ne govorite ni o uzrocima ni o posledicama onoga sa čime se ne slažete. Da li je to namerno?

Ne, ne. Prosto ne volim da pričam o stvarima koje dobro ne poznajem i koje nisam istražila. Ako vam kažem da država nema dobar odnos prema proizvodnji, to sam stvarno istražila i mislim da to mogu da potkrepim primerima. To je deo mog života. A opet, moja misija nije da se bavim zakonima, ni da istražujem proizvodnju tekstila u Srbiji. Ne bavim se biznisom kao glavnim ciljem, to je samo poluga koja mi pomaže ili me ponekad sprečava u dolasku do kreativnih ciljeva. To nije moja tema. Bavim se dizajnom.  Dosta vremena provodim u svom, a ni malo u tuđim životima, posao potpuno okupira čitav moj dan i ne mogu da se bavim stvarima koje ne poznajem dovoljno.

WS: S druge strane, kao dosta mladi ste osnovali svoju robnu marku, što je vrlo poslovan potez, zar ne?

To je bio jedini izbor koji sam u tom trenutku imala.

WS: Zašto?

Tada je sve propalo ili propadalo. Kada sam počela da radim, ničeg više nije bilo.

WS: Dobro, ali postoji i izbor odlaska iz zemlje… Vaš izbor se ispostavio
kao sjajan, ali ni iz daleka očigledan ili lak.

Nije bio ni lak ni jedini, ali je bio moj izbor. Praktična sam osoba. Mislila sam ovako: ne mogu da se rodim u drugom vremenu, a to što volim da radim ne mogu da zamenim ni sa čim drugim. Moram, dakle, da radim to, u tom trenutku. Ono što je tada plašilo većinu ljudi, bio je osnovni, uloženi rad. Nikada me nije brinulo to što ću provesti deset, dvanaest ili više sati na poslu, da bih uradila nešto što bi na zapadu koštalo duplo više. Ni danas nemam osećaj za vreme kada radim nešto što volim. Drugi razlog je što sam već tada, možda čak i neracionalno, želela da izvezem odavde kompletan proizvod. I da ne prodajem crteže iz sveske, nego komade odeće. Sa ovog aspekta, to je bio malo sulud motiv, ali nisam razumela da tada to nije bilo moguće. Bilo bi lakše da sam otišla iz zemlje, ali bi to bila linija manjeg otpora, a ja… Nisam taj slučaj.

WS: Da li ste ikada sumnjali da odeća koju dizajnirate možda neće
korespondirati sa ljudima?

Ne samo da sam odavno odlučila, već nisam ni taj lik, koji će  da dizajnira u odnosu na tuđa očekivanja. Nikada nisam pravila taj kompromis. Želela sam da pravim odeću kakvu mislim i osećam, a ljudi imaju izbor da to nose ili ne. Sebi sam obećala da ću onog trenutka kada više ne budem želela, mogla ili kada bih izgubila inspiraciju da iskreno radim, prestati. Imate ljude koji naprave firmu da proizvode odeću, pa zaposle dizajnere i krojače i bave se biznisom. Nemam ništa protiv, ali sam prosto volela to da radim, a biznis je bio nuspojava. Ne znam da li ću ga ikada naučiti, ne znam ni da li imam talenat za to, ali vremenom naučite nekako da sabirate i oduzimate. Sada sam u dvostrukoj funkciji u svojoj firmi, zaposlena sam kao dizajner, ali sam i sebi menadžer.

WS: Šta je u tome dobro, a šta loše?

Jednako je inspirativno, moram da kažem i obe su oblasti vrlo kreativne, kad ih „otvorite“.

WS: Kako to „kreativan biznis“, ili „kreativan menadžment“?

Jeste, vrlo je kreativan. Morate dobro da slušate sve sektore u poslu i to čini nekakav zbir na osnovu kojeg možete da donesete mnogo različitih odluka. Jesam svoj dizajner i stvarno najiskrenije odlučujem šta ću da radim, ali u isto vreme razgovaram sa ljudima koji se bave delovima posla u okviru ovoga što čini biznis. To je balans koji je skroz interesantan, naročito danas, u vremenu krize. Ovo nazivam poslom, ali je taj posao u stvari moj život. Šta god da radite, ako ne mislite o tome temeljno i ne upotrebite sve što bi trebalo da analizirate, sve do suštine, od toga nema dobrog rezultata. Sa biznisom je slično – čim počnete da rešavate stvari po površini, sve ode na neku pogrešnu stranu. Bez obzira da li sadite biljku, vaspitavate dete, učite nekoga nečemu ili kuvate ručak, bez koncentracije nema rezultata. Mislim dobrog rezultata…

WS: Studentski kulturni centar u Beogradu u kojem ste održali prvu reviju, posle novotalasnih osamdesetih, devedesetih se pretvorio u utočište ljudi okupljenih oko čudne mešavine mode i rokenrola.

To se danas ne zna.

WS: Da li je ta prva revija bila u sklopu tog kovitlaca ljudi i interesovanja u SKC-u?

Jeste. Tada nije bilo lako uću u program SKC-a. Žena koja je bila zadužena za program je bila ozbiljna osoba koja danas više nije ovde i radi nekevrlo ozbiljne stvari i meni je tada bio veliki kompliment da uopšte uđem u izbor. A spremala sam samo to dešavanje više od pola godine, da ne pričamo o ostalom. Kada uđete u to društvo, onda sve postane drugačije. Sama ta prilika je za mene puno značila jer sam bila dosta mlada. Mislim da danas u odnosu na to vreme nedostaju baš čvrsti kriterijumi. Ne volim da mogu da uđem na svako mesto bez ikakvog preispitivanja.

WS: Kako ste preživeli tu reviju?

Teško. Onesvestila sam se posle revije. Kad je sve prošlo…

WS: Mogli ste mirno da se onesvestite.

Da, kao u romanu. Ali stvarno je tako bilo. Svaka revija je za mene veliki napor i dan danas. To poredim sa venčanjem. Na jednom mestu mnogo ljudi, svi dolaze u isto vreme, trebalo bi da sednu na odgovarajuće mesto, da ih dobro ugostite… To što im pokažete bi trebalo da bude najmanje u redu, ako ne i nešto više.

WS: Kada je prvi put to što radite dospelo u inostranstvo?

Vrlo brzo, ali… To je u jednom trenutku bilo totalno logično, a onda strašno brzo postalo totalno nelogično i skoro nemoguće, recimo, prosto prebaciti kolekciju u inostranstvo.  Mesto na kome živimo je dosta…Interesantno, stvarno. Po prirodi smo dosta otvorena i komunikativna nacija, a doživeli smo da živimo u nečemu što zovem black box, „crna kutijica“. Šta god da radite, važno je s kim pričate o tome, kojim jezikom i da li vas razumeju. Da znate da niste promašili čitav život radeći nešto što ne funkcioniše. Jako je važno da se ta komunikacija nas sa svetom hitno razreši da bi deca mogla slobodno da rastu. Ne u smislu da slobodno prelaze granicu, što je takođe važno, nego da na nivou znanja i mogućnosti saznanja mogu da ravnopravno komuniciraju sa svetom. Da mogu da biraju, da u Smeredevu mogu da se bave svojim poslom na identičan način kao na bilo kom drugom mestu. Da stignu, radeći, na istu tacku kao i ostali. Stići ćemo mi svi tamo, zato što je misao opšta, ali za to je potrebno mnogo više vremena.

WS: Kada je to bilo?

Prva ozbiljnija stvar je bio Beč devedesetih. Beč je počeo da radi svoj fashion week i zvali su me. Ne mogu da kažem da je baš krenulo sa tog mesta, ali je to bilo bitnije od ostalih jer je tu nekako „zabodena zastavica“ na interesantan način. Bilo je super. To je bio i moj susret sa našim susedima i ostatkom Evrope, što mi je bilo važno – da vidim kako nas vide u tom trenutku. A znate kako je to komplikovano bilo. Srećom, uvek je ono što komunicira sa drugima, u stvari, to što radite. To je išlo tim putem, i išlo je jednostavno. Dizajn je komunicirao, pre svega drugog.

WS: Kad guglujem Vaše revije, ona na fashion weeku u Njujorku se najviše pojavljuje u najvažnijim medijima. Da li je ona zaista bila toliko
značajna?

Pa izgleda da jeste. Faktografski, to je bilo prvo srpsko ime koje se pojavilo tamo. Tražila sam im da imam i kvačicu na „ć“ u svim materijalima, a pošto su imena bila poređana po abecedi, nalazila sam se između Done Karan i Calvina Claina. Tu je kvačica bila dosta zabavna, to je bilo super. A kad ide takav spisak imena, onda stvarno nemate gde da zbrišete, nema sakrivanja, vaš rad je na čistini. Pošto je njujorški Fashion week prvi po datumima, pa ostala tri bitna, on veoma snažno utiče na sezonu. Oni vas analiziraju momentalno, a kasnije gledaju ko je u stvari imao uticaja na tu sezonu.Zbog toga je važno, a i jedino moguće, da ne pravite ništa iz prošlog, nego nešto za buduće vreme. Tu su se na mojoj reviji desile neke stvari koje su ljudi koji se na tom mestu ozbiljno bave modom prepoznali kao važne. Onda su se te stvari desile i na nekim drugim mestima.

WS: Kakav je odnos između te vrste strateškog mišljenja o budućnosti trendova i kreativnog procesa?

Nema strateškog mišljenja. Ne možete da imate strateško mišljenje, volela bih da ga imam, ali ga nemam. Mislim, to bi bilo genijalno, ali mogu samo da radim kako mislim da bi trebalo i nemam drugi reper u sebi. Vi kada pišete, šta god da pišete, ne možete unapred da znate šta će to biti. Rad može da prati neki trend, svako vreme i u slikarstvu i drugim umetnostima ima okolnosti kojih je onaj ko stvara deo i u kojima su svi koji se time bave, ali… Stvar uspeva samo ako osvojite nečije srce. Drugi načini nisu mogući. To jeste moda, možda jeste i posao, ali šta god da radite u životu, samo srcem pomerate stvari. Na svetu ima jako mnogo ljudi koji su vrlo imućni. Prognoze trendova su vrlo skupe i do njih mogu da dođu samo najbogatiji. Ali, ni to im ne pomaže. Nečije srce ste osvojili ili niste, ni meni ni bilo kome drugom tu niko ne može da pomogne. To možemo samo sami. Uspemo ili ne.

WS: Analize te revije u Njujorku su bile… Detaljne, inteligentne i veoma
kompetentne, rekao bih, ovako laički. Kako ste ih Vi čitali?

Meni je u tom trenutku ta revija bila neobično važna stvar u mom svetu. Ponovila bih to iako sam tada mislila da ću umreti. Obožavam to što radim i radim to od srca. A kada oni to stave na tanjir i počnu da seciraju… To nije lako gledati, ni slušati. Drugačije je. Ako se bavite biznisom, oni kažu: „OK, nismo uspeli u ovoj sezoni“ i idu dalje. A meni bi bilo strašno. Nema druge sezone. Ne bi mi bilo teško zbog toga što nisam uspela, već što to radim čitav život, a i ti su ljudi vrlo… Kada čitate njihove tekstove, shvatite jasno da se neko istinski bavi analizom toga što radite i da ti ljudi stvarno ne sede bezveze na tim stolicama na revijama, nego su sedeli, gledali, mislili i pisali. Ti, “stranci” su napisali možda najbolje analize o beogradskom poreklu mog dizajna i u kakvoj je to vezi sa tim što radim i sa podnebljem na kome živim. A, to pišu Amerikanci koji me nikada nisu videli. Očekivala sam da će to jednostavnije uraditi neko odavde. To mi je bilo značajno zbog ovog „života u kutijici“ o kojem smo pričali, zbog jezika sporazumevanja, jer mislim da dizajn to stvarno jeste. Nemušt, ali jezik, koji vas određuje. Neke stvari nas spajaju, neke razdvajaju, a jezik dizajna komunikaciju čini jednostavnijom. I lepšom.

WS: Da li je stil odeće koju pravite konzervativan?

Ta konstatacija je meni najslađa kategorija. Ima jedna stvar koja se zove „crno“. To zavara priličan broj ljudi. Moja crna stvarno nema veze ni sa jednom od mogućih prvih, uobičajenih asocijacija na tu boju. Ima veze sa nekim drugim stvarima koje se uglavnom tiču forme, a forma i struktura tkanine su moj predmet istraživanja. Svesna sam, naravno, psihologije boja, to smo učili u školi – i naravno, znate da kada obojite nešto u crveno, imate neke efektnije rezultate, verovatno profitabilnije, ali to nije disciplina u kojoj se takmičim. Zanima me suština forme, konstrukcija i oblik. Boje su one koje izaberem, a obično se pre svega tiču zemlje, kamenja, neba, peska, okeana… Verovatno ih biram po mirisu, otkud znam… Nemam objašnjenje, ali verujem da bi, ako bih morala da objasnim, to verovatno bilo to.

WS: Ovo je zemlja koja ne može da stvori snažno tržište mode, ali zato mode u medijima ima veoma mnogo. Zašto je to tako?

Mislim da ljudi nisu ni svesni koliko vole modu. Imam teoriju da su ljudi ovde zavoleli modu i učili o njoj zato što je ulaz na revije bio besplatan, za razliku od pozorišta ili filma. S druge strane, mi jesmo modna nacija, to je činjenica u koju nema nikakve sumnje. Čak i ljudi za koje biste pojavno rekli i koji tvrde da im nije stalo kako su obučeni, da se time uopšte ne bave i da moda ne utiče na njih, vrlo dobro to promišljaju i savršeno biraju odeću, i to se vidi. Različite grupe ljudi komuniciraju kroz određeni dizajn. Moda je u ovom trenutku samo preeksponirana kao događaj, ali dizajn koji je suština mode, ili bi bar trebalo da bude, je zaista nivo komunikacije između ljudi i srešćete ga u okvirima jedne generacije na istom kanalu na kojem su knjige koje čitaju, ili filmovi koje gledaju. Moda je sada omražena kategorija ovde, pa je svima „bezveze“, ali to se nepogrešivo vidi – tekovina civilizacije jeste da čovek napreduje u svakom smislu, pa i u smislu dizajna.

WS: Zašto kažete da je moda omražena?

Masprodukcija modnih događaja je proizvela i mogućnost da u tome učestvuje i onaj ko se time suštinski bavi i onaj ko se bavi propagiranjem nečeg drugog. Ali razlike se vide i verujem da ih vide i drugi, a svako će izabrati za sebe. To je kao u književnosti – ne čitamo svi iste knjige. Uostalom, šta god ko mislio, moda je bitna. Dizajn je uvek imao značenje. I sada ga ima.

WS: Zašto niste otišli iz Srbije? Siguran sam da je bilo ponuda.

Jeste, i to je lepo. Imala sam nekoliko motiva da ostanem, jedan je bio i ta ideja da napravim proizvod koji će da kompletan i završen ide odavde, ali smatram, i neprestano me događaji uveravaju u to, da nije važno odakle ste. Možda je za mene bilo strašno dok su trajale sankcije i dok sam morala da molim carinike u Americi da me puste preko granice sa kolekcijom, ali sada, na ovom nivou komunikacije je sasvim svejedno gde ste, ništa vas ne sprečava da mislite. Doduše, možda bi se materijalna situacija i  status „malo“ razlikovali…

WS: Pročitao sam da ste rekli da ovdašnje nedelje mode izgledaju kao
promotivna prodaja talenta. Šta to znači?

Volela bih da Srbija izvozi kompletan proizvod. Ovde ima dosta talentovanog sveta koji može to da uradi. Svoj mozak smo puno i dugo izvozili, to traje decenijama. Volela bih da država malo stimuliše proizvodnju i pomogne da ne odu baš sva deca. Oni su tamo u inostranstvu dobri, odlični, ali nije u tome poenta. Volela bih da ne bagatelišemo svoju talentovanu decu. To me podseća, da ne budem gruba, na mesaru – kilo’ mozga za malo para. Mislim da ne može beskonačno tako, jednom bi moralo da prestane. Ako su moja i prethodne generacije patile od toga, ne moraju i ostale.

WS: Spolja gledano, moda zaista može da izgleda kao ostrvo sreće na koje upadaš ako si uspešan. Da li je to tako?

Ne znam. Moram da kažem da, kada mislim o mom poslu i sreći, mislim o jako interesantnim ljudima sa kojima me je posao doveo u dodir i na tome sam stvarno zahvalna. Zabluda je da u modu ulaze prazni ljudi koji pričaju samo o haljinama i da li je nešto tesno ili široko. Na sreću, to je jedan potpuno interesantan svet. Jedna od najvećih koristi koje sam dobila od mog posla, osim ličnog razvoja i zadovoljstva što se bavim nečim što iskreno volim, su ljudi koje sam upoznala. Jedna novinarka me je pitala: „Kako podnosite sve te ljude iz sveta mode?“ Rekla sam joj: „Ti ljudi sujedina stvar koja me je održala u ovom poslu.“ Davno bih napustila ovo da ih nije bilo.

WS: Kako kroz Vaš posao izgledaju naši ljudi?


Ovde ne možete nikoga ni na šta da naterate i meni se to strašno dopada. Nikoga ne mogu da primoram da uđe u moju prodavnicu i tamo nešto kupi. Na silu  bi verovatno bilo moguće, ali pošto nismo vojna hunta, nije izvodljivo. Pred sobom imate nekoga ko je došao da komunicira sa vama zato što je prepoznao to što radite, a ne zato što pripada ili ne pripada nekoj grupi koja bi trebalo ili ne da se bavi modom. I ta osoba ulazi u prodavnicu spremna da diskutuje – dakle samo polazište je već interesantno, kasnija diskusija neobično interesantna. Nikada ne znate ko je zatvoren u koji „oklop“ i neverovatno je posmatrati kako su ovde u neobičnim „oklopima“ potpuno fenomenalni ljudi. Kada oni progovore… To je za mene najveći dobitak. Sve ostalo je suviše malo.

Vino…

Sa vinom sam se upoznala dosta kasno u životu.Vino mi je približio jedan moj poslovni partner, Italijan. Godinama smo se susretali po raznim ručkovima i večerama i on je jednom rekao: „Da li je moguće da ćeš propustiti sva ova vina?“ Tako sam počela da razlikujem vina. U onome što jedem i pijem zanima me da li je ukusno i ako jeste, odlično, ali ako nije – i ne moram da to konzumiram. To je upravo i moj odnos prema vinu i hrani i kuvanju. Danas se moje interesovanje prema hrani i kuvanju  zaista pretvorilo u strast, i mislim da ću to znanje produbljivati. Volela bih da u svom vremenu napravim dovoljno prostora da mogu da učim još mnogo o kuvanju.

Broj:
Piše:
Foto:
This entry was posted in Intervju and tagged , , , . Bookmark the permalink. Post a comment or leave a trackback: Trackback URL.
Cile Marinković
Svetlana Ceca Bojković
Dragan Bjelogrlić

Post a Comment

Your email is never published nor shared. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

*
*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

  • Vinarija Lastar
  • Podrum Aleksić
  • VIRTUS