Dobrodošlica jednoj precenjenoj berbi
Prekrasne zidine „fortezze“ u Montalcinu i ove su godine ugostile hiljade posetilaca prezentujući brunello i rosso di Montalcino iz berbe 2003, odnosno 2006. Na žalost, nije se imalo videti ništa impresivno.
Već odavno je poznato da je 2003. bila vrlo teška godina za vinare, posebno za one koji u vinogradima imaju komplikovanu i tešku lozu, kao što je sangiovese. Na degustaciji pripremljenoj za novinare toskanske elitne vinarije predstavile su oko 180 brunella 2003, od kojih sam uspeo da probam, u ne baš idealnim uslovima (na koje smo već godinama u Montalcinu navikli) nekih 130 vina i mogu reci da su se moja predvidanja i ostvarila.
Već u samom mirisu mogla se naslutiti teška prezrela nota kuvanog voća (skoro kao da mirišemo teglicu sa džemom), prekrivena vrlo prisutnim etericnim nijansama zbog visokog sadržaja alkohola. U ustima je vecina vina neharmonična, teško ih je ukrotiti i opisati pozitivno, bez obzira na to koliko iskustva imali. Zeleni tanini, manjak kiselina i vrlo visoki alkohol udaljavali su vina od svakog razmisljanja o jednom elegantnom, rafiniranom i karakternom brunellu svetskog renomea. A najviše su smetali tanini kojih je u većini vina bilo stvarno previše, loše ukomponovanih i praktično nezrelih, otežavajući tako degustaciju.
No, znalo se već unapred da će biti teško. U jednoj tako problematičnoj godini vidi se u principu kvalitet pojedinih vinara koji su sa neverovatnom selekcijom u vinogradu (neki i do 40% manje prinosa) i pazljivim radom u podrumu ipak proižveli vrlo interesantna i dobra vina.
Najbolje sto sam probao može se nabrojati na prste:
Spomenuo bih u prvom redu vinariju „Cupano“ koja svojim biodinamičkim pristupom i izuzetnim zalaganjem pozitivno iznenađuje iz godine u godinu. Izvrstan Brunello, proizveden po uzoru na Bordeaux, vrlo je gust i prečizne arome koja se nastavlja u dugom naknadnom ukusu. Sledeća svetla tačka i po meni najbolje iz 2003. jeste Brunello Poggio di Sotto. Gospodin Palmucci ima iz ove berbe 40% manje boca u podrumu, ali je zato vino savršeno. Već sam miris vina odaje tipologiju i prepoznatljivost sangiovesea, u ustima je mekano s prisutnim ali savršeno izbalansiranim taninima i slasnoscu koja prati vino u dugački i skoro slatki naknadni ukus. Po uzoru na ovog tradicionalistu proizveden je i brunello vinarije „Le Pottazzine“ mladog Giuseppea Gorellia. Savršeno izbalansirano, u ovom vinu su takode prisutne sve karakteristike sangiovesea i ne moze se primetiti da je vinar morao da ulozi enormnu snagu i rad u vinogradu kako bi u podrum doneo grožđe u savršenoj formi. Interesantno je da je među najboljima najviše tradicionalista, vinara koji za odležavanje ne koriste barik, već velike bačve koje su napravljene najčešće od slavonske hrastovine.
Tu je, na primer, vinarija „Fuglini“, vrlo simpatični ljudi koji već generacijama rade brunello izvrsnog kvaliteta, zatim „Capanna“, „Il Cole“, „Lisini“. Od „modernista“ bih pomenuo uvek interesantnog Siro Pacenti, zatim Casanova di Neri, Ciacci Piccolomini dArragona i jedno iznenadenje – Agostina Pieri. Ovaj mladi vinar odabrao je vrlo interesantan put i bez obzira na komplikovanu godinu uspeo je da kreira vino koje dosledno prikazuje teritoriju i tešku berbu.
Njegov brunello je još zatvoren, no „uzevši vazduh“ otvara se vrlo finim aromama sumskog voća, vanile i začina, a u ustima je svež i sočan sa dobrom dozom tanina koji će se vremenom sigurno još više zaokružiti.
Italijani su berbu ocenili kao vrlo dobru, što se nažalost ne može potvrditi, a ako i probate brunella iz 2003, izaberite jedno od navedenih.
Za razliku od brunella, roso di Montalcino iz berbe 2006 je briljirao. Vrlo intenzivna i raskošna vina, koja se još uvek mogu dobiti po vrlo umerenim cenama, sigurno će u ovoj godini biti bestsellers u restoranima i vinotekama.
I za kraj bih još pomenuo jedan brunello kojeg nažalost nisam uspeo da probam u Montalcinu, ali nadam se skorom susretu sa njim na sajmu „Vinitaly“. Radi se o Gianfrancu Solderi, jednom od najdiskutabilnijih proizvodača u Montalcinu, i njegovom Brunellu Casse Basse.
Poznato je, naime, da ovaj vinar i u najtežim godinama proizvede fenomenalno vino, ali on nije prisutan ni na jednoj manifestaciji. Vec sama pomisao da boca njegovog brunella košta oko 200 evra razlog je više da se proba i uveri se u kvalitet ovog vina. A svim ostalim „brunelloljupcima“ bih porućio: nemojte žuriti, pijte Rosso i sačekajte, jer brunella iz 2004. su fenomenalna!
