Često ćete čuti od nekoga ko sebe smatra velikim poznavaocem vina da, kada proba vino, može da prepozna iz koje je berbe, odnosno, godine. Naravno, u velikoj većini slučajeva sve ostaje na priči, jer u istoj godini, čak i susedna vinogorja sa različitim mikroklimatima, mogu da imaju bitno različit kvalitet grožđa, a samim tim i različit kvalitet vina. Međutim, „dobre berbe“ se broje, ostaju upamćene…
Vina iz „dobrih berbi“ aromatičnija su nego inače, bolje strukture, balansiranija, mogu se duže čuvati, ali imaju i višu cenu i teže ih je pronaći. Tako se, recimo, u Bordoskoj regiji kvalitetom vina izdvojila 1982. godina; sledeća izuzetna bila je 1989, jako dobra bila je i 2000, a za 2005. kažu da je u svakom pogledu natprosečna, što se može videti i po ceni vina najpopularnijih proizvođača.
Naravno, takve „berbe“ za većinu ljibitelja vina ostaju nedostižne, ali interesantna su tema za diskusiju.
U našim krajevima, do pre par godina, situacija je bila malo drugačija u odnosu na zemlje sa vinskom kulturom na višem nivou. Od 50-ih do 90-ih godina vinarstvo u regionu moglo bi se okarakterisati kao „masovno“ ili „industrijsko“, sa manje kreativnosti i pridavanja značaja prepoznatljivosti i karakteru vina u odnosu na godinu. Naravno, bilo je i drastičnih razlika, ali su kao dobre godine upamčene one sa izrazito slatkim grožđem, suvom jeseni (bez kiše), i što je najvažnije, obilno rodne. Kvantitet je bio dominantan.
No, u skladu sa opstom situacijom, početkom 90-ih nestaju velike površine vinograda, veliki vinarski sistemi posustaju, njihovo mesto na svetskom tržistu zauzimaju zemlje „novog sveta“ (Australija, Čile, Južnoafrička Republika), a lokalnim potrosačima mnogo zanimljiviji postaju proizvodi malih privatnih vinarija koje imaju drugaciji pristup samom vinu. Sade se novi vinogradi, sve prisutnija su sortna vina od aktuelnih internacionalnih sorti (Cabernet Sauvignon, Merlot, Pinot Noir, Chardonnay, Sauvignon Blanc, Pinot Blanc, Pinot Gris, Rajnski Rizling, Italijanski Rizling). Paralelno se predstavljanju i vina proizvedena od autohtonih, lokalnih sorti. Radi se na osavremenjavanju opreme i modifikaciji tehnološkog dela proizvodnog procesa u vinarijama. Primetno je i prisustvo stranih savetodavaca kod nekih proizvodača, a bitno se menja i stil finalnih vina. Drveni sudovi postaju ponovo aktuelni, traženija su barikirana vina, ali vise je i aromatičnih sortnih vina. Smanjena je konzumacija popularnog špricera, radi se na promociji i prezentaciji vina, a sve više se govori i o slaganju vina i hrane. U susednim zemljama nesto ranije i brže, ali bitne promene vidljive su i u Srbiji.
U poslednjih par godina pojavljuje se veći broj malih proizvođaca, dok veliki sistemi, poput „Navipa“, „Rubina“, „Vršačkih Vinograda“, „Čoke“ i „Palića“, promovišu nove serije vrhunskih sortnih vina. Kao svima draga pominje se 2003. godina – sunčana, topla, sa visokim temperaturama i u jesen, sa dovoljno vremena da grožđe potpuno sazri. Međutim, nema mnogo činilaca koji bi o tome mogli da posvedoče, i kao što Balasević reče – „Bila je berba, osta fotka od nje, leto neznano Gospodnje; al uglavnom, ta su burad, od kad popijena…“, što je uslovio nedostatak kvalitetnijih domaćih vina na tržistu i primetan porast konzumacije istih.
Razvoj srpskog vinarstva usporila je 2005. godina – iako izuzetno pogodna za prolećnu sadnju vinograda, za sazrevanje grožđa bila je elementarna nepogoda. Izuzetno kišna, kada kiši vreme nije, sa niskim temperaturama; vinograde je bilo praktično nemoguće sačuvati od truleži… Starije kolege pamte sličnu berbu početkom 70-ih, ali je ’05 jedna od najlošijih u poslednjih 40-tak godina.
Mnogi proizvodači nisu ni obrali vinograde, a situaciju na tržištu pokušali su da podmire već smanjenim rezervama. Oni koji su se odlučili da u 2005. uđu u vinifikaciju morali su da rade sa strogo probranim grožđem, iz najboljih dostupnih vinograda, ali proizvedene su minimalne količine vina, tek da se pomene. Brzo se na tržištu javila nestašica popularnijih domaćih vina, a berba 2006. je sa nestrpljenjem dočekana.
Jako dobra berba! Berba 2006. za mnoge ce ostati upamćena kao izuzetna! U mnogome, zato sto je došla za izuzetno lošom ’05, te je kvalitet grožđa predimenzionisan. Realno gledano, 2006. je dobra, standardno dobra godina za Srbiju, nesto bolja za crvena vina, jer su kasnije crne sorte grozda imale sasvim dovoljno vremena za maturaciju. Temperature tokom leta nisu bile izrazito visoke, pa se kod belih vina može očekivati izrazen voćni i cvetni karakter mirisa, kao i prijatna svežina. Malo kiše krajem avgusta moglo je da ugrozi sardone, ali za dobro stićene vinograde nije bilo problema. Vegetacija je i inače kasnila 10 do 15 dana – sovinjon je bran kasnije nego inače, kvalitet rizlinga je varirao od vinogorja do vinogorja, znatno uslovljen padavinama, ali treba očekivati dobra, aromatična vina. Za berbu frankovke i merloa mogao se birati datum po želji, a kaberne sovinjon je u Centralnoj Srbiji zašao u nešto hladniju drugu dekadu oktobra, nivo šecera je bio na očekivanom, ali je grožđe imalo izrazito dobar aromatski sklop. Godina je bila jako dobra i za lokalnu crnu sortu prokupac, ali u dobro obrađivanim i dobro štićenim vinogradima sa umerenim prinosom. Prokupcu često ne dozvole da sazri, oberu ga ranije u strahu od kiša i zahladenja, da grožđe ne bi istrulilo. Još uvek previše opterećuju stare vinograde koji bi pri smanjenom prinosu trebali da daju vrhunac, u pogledu aromatskog kompleksa grozda i strukture finalnog vina. Naravno, čast izuzecima!
Za hrabrije vinogradare 2006. pruzila je mogućnost kasne berbe, pa bi veoma lepo bilo da nas neko obraduje jednom pravom „kasnom berbom“.
Nije mnogo vremena prošlo od kada su poslednji grozdovi pristigli u vinarije, a već se pojavljuju prva mlada vina, da najave „novu berbu“. Po običaju, već u novembru kreću rozei, a polovinom decembra pretpremijerno su prikazana i prva bela vina – izrazito aromatična i sveza, kao što je i očekivano. Malo ranije napunjena u boce, ali tržiste ih je sa nestrpljenjem isčekivalo.
Međutim, pravi uvid u kvalitet i raznovrsnost belih vina iz 06, moći ce da se stekne degustacijom na predstojećem Beogradskom Festivalu Vina. Takođe, povod je dobar da se predstave i crvena vina iz ranijih berbi, kao i da se domaca vina uporede sa vinima iz susednih zemalja, pre svega hrvatskim, slovenačkim i makedonskim vinima.
Na promociju malo ozbiljnijih, „obećavajućih“ crvenih vina iz 2006. moraćemo da sačekamo barem jos godinu dana, da sve dode na svoje mesto. Ostaje nada da ce ih i proizvodači ispostovati, bez ubrzanih, prevremenih flaširanja, kako bismo stvarno stekli uvid u to kakva nam je bila 2006. Nadam se, dobra berba.
