Dragan Nikolić

Petar Pan sa Crvenog krsta

Radili smo intervju u ugodnoj kafanici Talia kod Kalenić pijace, gde Dragoslav Nikolić (alias Dragan Nikolić, Lepi Gaga, Flojd, Prle, Urke, Džimi Barka i tako dalje), svakom gostu zna ime i svakome je dozvoljeno da ga zeza i podbada, bio on bravar, advokat, lekar ili njihovo dete koje je na putu iz škole svratilo do oca u kafić po pare za krofnu. To ga zanima – ljudi i deca.

Intervjui… To ga baš više i ne zanima. Ali, ako je pristao, dao je sve od sebe – strpljenje, napor da objasni šta je tačno mislio, a i mnogo topline. To je zato što vam Dragan Nikolić prilazi kao osobi, a ne kao profesiji. Zato što on ljude još uvek voli. To je prilično dostignuće, ali mi se čini da to za njega nije napor, već je jednostavno takav. Da se razumemo – on je, to je sasvim jasno, umeo u životu da bude jako nezgodan kad mu to naloži etika mangupa sa Crvenog krsta. Ta je etika u skladu sa njegovim godinama bitno ublažena i izmenjena, ali ono što je u njoj živo i ljudski, još uvek je tu. Sada, Dragan deluje kao neki staložen, uspešni, iskusni ujak kojeg bi bilo jako dobro imati kad ste dete.

WS: Ne volite da gledate sebe na filmu, zato što vidite greške koje drugi ne vide. Da li se sećate kako ste se videli na projekciji filma Kad budem mrtav i beo u Pulskoj areni, nakon koje je nastao stampedo za Vašim autogramom?

Ma to je bilo kao neko besvesno stanje, kao da nisam ni bio prisutan. To je bio moj prvi festival, prva glavna uloga, pa je tada sve to bilo još sveže i nekako glamurozno… Kao da sam bio neko drugi. Nisam čak ni kasnije mogao da „montiram“ sva ta osećanja. Posle su se takve stvari podrazumevale, ali taj dogadaj – to je bio šok.

WS: Govorili ste i da ne dozvoljavate sebi da poverujete da ste zvezda. A u tom trenutku?

Ma ja ni danas ne znam šta podrazumeva taj pojam. Šta je to „zvezda“? Kako se to postaje? Verovatno je to u svesti drugih ljudi. Sebi stvarno nikada nisam dozvolio luksuz da mislim ne samo da sam zvezda, nego ni da sam najbolji ili na bilo koji nacin veliki. Verujem da se niko neće uvrediti ako ovo kažem, ali – mislim da je to svojstvo budala – verovati da si neko drugi. Mislim da to nije pitanje odluke ili želje, već vaspitanja. Pripadam generaciji koja je svoje stavove zaista zasnivala na kućnom vaspitanju. Ako hoćete, i na ulicnom vaspitanju. Sve su to posebne etičke norme koje se ne uče u školi.

WS: Rekli ste da ste se u snimanje Kad budem mrtav i beo bacili „kao neplivač u duboku vodu“. Da li to znači da Vam je nedostajlo iskustva za takvu ulogu?

I to. Ja prosto nisam imao na šta da se pozovem, sem na neko moje mladalačko „ludilo“, ha, ha. To je već ofucana anegdota, ali moram da je pomenem – od prvog trenutka, kada sam slagao Žiku (Pavlovića, režisera – prim. red.) da znam da pevam, da bi mi dao ulogu, pa do tog plivanja po kadru, tog hvatanja za svaku slamku na snimanju – sve je to bilo „ili – ili“. Ili ću stvarno ici dalje ili će to ostati jedna ružna uspomena.

WS: Da li je Živojin Pavlović to primećivao?

Kako da ne. Nije Žika bio naivan, nego mu nije bilo toliko važno da li stvarno glumi neki pevač koji želi da se probije. On je shvatio tu moju neverovatnu želju da… Da preživim. I onda me je puštao. Zapravo mi je odmah rekao: „Ti si završio glumu, ja o tome ne znam ništa. Ja ću da režiram, a ti ćeš morati sam da se snadeš.“ Naravno, to je bio zahvat kojim je hteo da me ohrabri. I uspeo je. Čak se stalno svadao sa snimateljem kad me je ovaj nešto, pod znacima navoda, „sputavao“. Snimatelj mi kaže: „Nemoj tako brzo da mi ideš kroz kadar“, a Žika: „Slušaj, brate, on ima da radi šta sam mu rekao, da ide od ove do one tačke, a ti ima da ga snimiš. Nemoj da mi glumca usporavaš ili ubrzavaš i da mu ti daješ uputstva.“ Sad, zamislite koliko sam ja saznanja na taj način izvukao sa tog snimanja sa Žikom za ubuduće. Koristim ih i dan-danas.

WS: Ljudi su ovde od majki kod kuće učili jedan sistem vrednosti, a onda na ulici neki drugi. Da li u ovom opisu prepoznajete svoju mladost u Beogradu?

Dobro, ali i na ulici su bili ljudi istog profila i vaspitanja kao ja. Recimo, moji drugovi i ja zaista nismo pravili socijalne ili druge razlike – da li je neko siromašan ili bogat, crn ili beo. U istom kraju smo živeli i družili se sa Ciganima. Zašto da ne? To su bili naši drugovi. Ni dan danas nemam drugaciji odnos, ni prema boji kože, ni prema pedigreu, lovi… Moj otac i drugari su na mene preneli neka pravila. Od: kad se pozdravljaš, stegni čvrsto ruku i gledaj u oči, pa dalje.

WS: Da li Vam je i taj sklop vrednosti možda pomogao da ne upadnete u samoobožavanje?

Naravno. Osim toga, mi smo još kao mali svi bili zvezde nekog filma, neke knjige. Mi smo igrali čitave scene iz Tom Sojera i Haklberi Fina, Tri musketara, bili smo, naravno, kaubiji i Indijanci i to potpiruje maštu. Osim toga, sve se odigravalo u okvirima našeg shvatanja „fer-pleja“. Govorilo se: „Nije sramota dobiti batine, sramota je ne potući se.“ To koristi i u životu. Ne stideti se, nego ici do kraja. Grlom u jagode. Zašto da ne? Dok ne saznaš neke stvari i ne postaneš zreo.

WS: Govorili ste kako ste se šarmom izvlacili iz školskih obaveza, ali i drugih životnih situacija. Koliko to ima veze sa glumom?

To je verovatno dečja, mladalačka želja da se dominira, da se… Glupa je reč „uspe“, nije to prava reč, mislim da je to želja da se postaviš, da budeš na onom mestu u životu gde hoćeš da budeš. Kada svesno upotrebljavaš šarm, to može da ima negativnu konotaciju, ali i veoma pozitivnu. Gluma, na primer, jeste upravo to – prikupljanje pažnje na sebe. Neko bi to nazvao narcisodnošcu, ali ne – i u pozorištu, u kafani ili bilo gde, ti moraš to da radiš, to je suština te igre. Želja da te drugi zapaze ne mora mnogo da se „pravi“. To vam je – prijemni ispit na akademiji. Ako to imaš, vidi se. Cesto sam govorio da mogu sad da odem na prijemni, da samo pogledam petsto ljudi i da po tome, bez da išta znam o njima, pokažem deset koji će ući.

WS: Zašto su Vas, konkretno, izbacili iz 14. beogradske gimnazije?

Ma to su bile neke dečije svinjarije. Tu su umešani još neki ljudi, pa nemam prava da baš detaljno pričam jer, bilo nas je trojica. Direktorka je bila neka gospođa Stojanka, odnosno drugarica Stojanka, prvoborac i vrlo opasna i oštra žena. Secam se samo da smo bili izbačeni iz svih škola u Srbiji na godinu dana. Delikt u to vreme je bio prilično… Ne bi valjalo da pričam… Uglavnom, nešto smo noću ušli u školu i pokušali neka svedocanstva da… Ali bez zadnje namere, sećam se da ništa mi nismo ni mogli s tim da uradimo. U stvari smo te noći bili junaci jedne filmske scene koju smo u to vreme gledali.

WS: Na Akademiju ste otišli pre kraja srednje škole i sa covekom s kojim ste konkurisali, Mišom Slovencem, dogovorili ste se da, ako ne prođete, odete zajedno u Francusku. On je otpao i njegov život kasnije je krenuo nekim ni malo bezazlenim tokom. Da li uopšte može da se govori na način: „Šta bi bilo da nisam uspeo da udem na Akademiju?“

Mislim da je to, stvarno, pitanje i sudbine. Miša i ja smo zajedno ušli u uži izbor, ja sam prošao, a on nije, ali on je jedna harizmatična ličnost koja je stvarno mogla da bude glumac, ali i slikar i još mnogo toga. On s vama može da priča o slikarstvu kao najveći ekspert. Uspeo je da pobedi, da se uzdigne iznad onoga cime su se bavili ljudi oko njega. Imao je i ima mnoge kvalitete i sada je jedan dobro situirani građanin Amerike. A mogao je kao i svi drugi neslavno da završi.

WS: Jeste li Vi poznavali Mišu Miloševica i Stevicu Markovića (Miša Milošević ubijen u kući Mikija Runija u Holivudu, Stevica Marković bio telohranitelj Alena Delona, ubijen zato što je, navodno, između mnogih drugih, ucenjivao i ženu francuskog predsednika indiskretnim fotografijama – prim.red)?

Ja sam nešto mlađi od njih ali sam ih znao. Kretali smo se tu negde u istom krugu ljudi kao mladi. Ali oni su bili ona „druga strana“, oni su bili „građani“, a mi seljaci sa Crvenog krsta i nama je Slavija bila granica. Kad pređemo Slaviju, onda smo već u „inostranstvu“ i pale nam se crvene lampice, jer zna se, odnosno ne zna se šta sve može da nam se desi. Tako smo se mi poznavali. Uglavnom smo se sretali na Kalemegdanu. Bili su žestoki momci, utrenirani, Stevica Marković je bio i odličan sportista, bio je rvač. Čak i u Francuskoj kad sam bio, oni su još bili živi i zdravi i vidali smo se tu i tamo.

WS: Zašto ste rekli da Vas je film „mazio“, a da je Vaš put kroz pozorišnu karijeru bio „mukotrpniji“?

To je kao sa velikim ljubavima. Meni je pozorište baš bilo „pod A“, to sam hteo pre svega drugog. Film je došao nekako spontano i na neki način me jeste mazio. Pozorište mi se opiralo, ja mislim, upravo zato što sam ga za nijansu previše voleo. A kad mnogo voliš, onda si pre svega dosadan, a posle i blizu kompleksa. Ljubav nije odmah i na pravi način uzvraćena i ti počinješ da patiš. A u ono vreme su postojale i predrasude kojih sada nema – kao, pozorište je umetnost, a film… Onako. Ja mislim da je film mnogo opasniji, jer je definitivan. Na filmu kako snimiš u najboljem kadru, tako ostaje zauvek, nema sledeće predstave da popraviš stvar. Film je egzekucija.

WS: Ali u Francusku Vas je odvelo pozorište.

Jeste. U pozorištu Sara Bernar igrao sam godinu dana svako veče, subotom i nedeljom po dve predstave.

WS: Dobili ste poziv za predstavu Na dnu radenoj po drami Maksima Gorkog, a niste znali francuski. Da li ste, kao što ste Žiki Pavloviću rekli da znate da pevate i njima rekli da znate francuski?

Ha, ne. Lucijano Pintilije, reditelj, imao je za tu ulogu poznatog i dobrog poljskog glumca koji je otišao da obiđe roditelje za vreme cele gužve oko Solidarnosti – i više ga nisu pustili da izade. Lucijanova ideja je i bila da glumci ne budu Francuzi, da imaju pogrešan akcenat. Onda se setio mene iz filma Kad budem mrtav i beo i pozvao Makavejeva, koji mu je dao broj telefona. Ovaj se javio i to na francuskom. Ja sam nešto polu-razumeo, kao nešto Pariz, uloga i to, ali imam dobru drugaricu koja govori francuski od rođenja pa sam mu rekao da mi se javi za jedan sat, pozvao nju i on je posle toga došao u Beograd. Doneo je tekst, rekao mi da probe počinju za tri meseca i, pošto je video moje znanje francuskog, koje je bilo školsko, ali nula, pitao: „Da li smeš da prihvatiš?“

WS: Možda je shvatio s kim ima posla…

Možda. Ja sam naravno rekao: „Da.“ I došao na prvu probu sa naučenom ne samo mojom ulogom, nego celim tekstom, napamet.

WS: Mislim da bih ja pomislio: „Šta ću, dođavola, ako se ostali glumci zbune na sceni, ili počnu nešto da improvizuju?“

Pa zato sam i učio celu knjigu. Zaista, došao sam na prvu probu i lepo sklopio tekst. Naravno, niko drugi nije naučio tekst za prvu probu. Ja im kažem: „Pa mi u Beogradu uvek svi uvek tako radimo.“ Kažu: „Vi dolazite sa naučenim tekstom na prvu probu!?“ Ja kao: „Da, normalno.“ I njih sam malo folirao.

WS: Bilo Vam je, očigledno jako dobro. Zašto ste se onda vratili?

Dobro, Pariz jeste neka moja mera grada.

WS: Možda je tamo trebalo da se rodite…

Da, moguće je da sam u prethodnom životu bio zvonar Bogorodicine crkve. Pa sam se onda malo prolepšao. Što ima neke veze sa mojim životom – „Od ružnog pačeta do Lepog Gage“, takav bi mogao da bude naslov te epizode. Ali ja sam zaista imao šanse da tamo ostanem i da ozbiljno radim. Imao sam dobrog agenta, dobru zaradu, stan… I rečeno mi je: „Ostani, možeš puno da uradiš ovde…“

WS: Ali?

Ali sam se uželeo… Nije to čak ni nostalgija, nego… Vaspitanje. Opet to vaspitanje. Morao sam da se vratim. Vuklo me je nešto nazad. Uradio sam, probao sam, video sam da mogu, dokazao to i onima tamo i ovima ovde, pa onda bolje da se vratim u saksiju iz koje sam izrastao nego da uvenem negde na nekoj vetrometini. Nije to bila neka svesna odluka, pre je to bio kao neki imperativ – jednostavno je to bilo tako: „Vracam se.“ Moram.

WS: Je l’ Vam bilo posle nekad žao?

Ma ne, ne. Uostalom, ja sam se vracao u Pariz kad god sam želeo. Imam tamo odlicnih prijatelja i Francuza i ljudi iz naših krajeva i kad god odem osećam se kao domaćin, nekako zaštičen… Kao kod kuće.

WS: Uvek me je zanimala jedna stvar: u Banović Strahinji Vlah Alija (Dragan je za ulogu dobio i Zlatnu arenu) je voda fukare na ničijoj zemlji, surova bitanga i secikesa, ali u ključnim momentima pokazuje najviše ljudskih osobina od svih likova u filmu i nežno voli ženu koju je oteo. To je kao naše dvostruko vaspitanje, kucno i ulicno, pomalo. Da li je u njemu na taj način i malo Vas?

Kako da ne. Izmedu nekih dobrih kritika koje sam dobio za to i ovde i u inostranstvu, pa i film je bio na festivalu u Veneciji, trpeo sam i kritike. Govorili su mi da sam isuviše dobro igrao Turčina, ha, ha! Po njima, trebalo je da igram Banović Strahinju, normalno. Ali ja sam na samom početku shvatio da je Banović Strahinja, ako ćemo pravo, jedan dosadan lik. Neko mu je oteo ženu i on ga sad juri da ga nađe da bi ga ubio. To je neka vestern šema. A Vlah Alija je, sa svoje strane, pun poroka, poriva, on je čovek od krvi i mesa – on ubije brata zbog izdajstva. I to na kakav način! (Nabije ga na kolac, prim. red.) Ali je zato u ljubavi nežan i to toliko da ta oteta žena nije sigurna kome bi se pre priklonila i na samom kraju, kada mora da bira kome da pomogne, udari mačem po glavi Strahinju, a ne Aliju. Dakle, on je ta strana i života i smrti. Strahinja je pravolinijski lik. Šta tu ima? ‘Ajde, dobro, na kraju ćemo da mu tapšemo kao pobedniku, ali su krv i meso na strani Vlah Alije.

WS: Govorili ste kako je gluma za mlade ljude, zbog „polu-transa“ koji je za nju potreban. Opisali ste to stanje kao činjenicu da se danas zadišete kada se penjete na peti sprat, ali da odigrate na sceni fizički zahtevnu glavnu ulogu i uopšte to ne primetite. Da li ste razmišljali o poreklu tog paradoksa?

To je igra. Da sam kao mali imao kompjuter, verovatno ne bih bio glumac. Za kompjuterom imaš već smišljene igre i možeš da se igraš sam. Kad sam ja bio klinac hteo sam da se igram i, mislim – šta da radim sam? I onda sa drugovima smišljaš: „Šta da se igramo? Koja je to igra?“ Na ulici smo iz svojih glava pravili sebi zabavu. To su bila grupna zadovoljstva, ucestvovanje u zajednickoj fantaziji. To je isti osećaj kao na sceni. Mašta i igra. Ima još nešto – kad sam rekao da je gluma za mlade ljude mislio sam i na to decje pokazivanje sebe drugima, jer čovek nekako u jednom trenutku u životu počne malo i da se stidi, više od samog sebe nego od drugih: „Pa šta ću ja sad tu da se nešto pokazujem…“ Zato kažem da je gluma za mlade ljude. Mora da bude u svemu tome i malo narcisoidnosti. A kad malo ostariš, kad sazriš, bez obzira na to što uvek ima i tih uloga – možeš da igraš i kešovane, misliš: „Ma ipak je ovo za mlade.“

WS: Danas je, suštinski, situacija u filmskoj industriji možda i gora nego što je bila ranije. Praktično se tokom čitave vaše karijere stvari ne popravljaju, nego idu na gore. Kakav je Vaš odnos, posle svih ovih godina, prema tome?

O tome možemo da razgovaramo satima i danima. Kao da je ovde na film i pozorište bačena neka anatema. Iz kratkih pantalona socijalizma ušli smo u dugačke pantalone demokratije, ali kad se osvrnemo malo unazad, što se tiče filma i pozorišta, izgleda da smo pre bili bolje zaštićeni. To se obično objašnjava sa: „E, pa to ti je demokratija, pa se ti sad izbori za svoje mesto.“ Ali, to mesto ne zavisi od nas. Umetnost ne može bez mecena, a mecene su sada tajkuni koje interesuju neki drugi poslovi. Mogli bi dugo, kažem, da razgovaramo i o današnjim producentima, i o dugovanjima glumcima, ali to je tema za neku drugu priču koju ćemo sigurno otvoriti jednog dana, ja se nadam što pre. Da sam sebe citiram – neki ljudi treba da se stide. Jer postoje ljudi iz umetnosti koji se i te kako bogate na racun drugih koji su tu bili važni faktori, a nisu nagradeni. Siguran sam da će morati to sve da se promeni. Ja se osećam kao neko ko treba onima koji dolaze iza mene da ostavim u naslede nešto što će bar glasno da ukaže na sve te stvari.

WS: Ovako razgovarajući, kad spojim stvari – izbacili su Vas iz gimnazije, ušli ste u Kad budem mrtav i beo folirajući da znate da pevate, u Francusku ste otišli bez znanja jezika… Za sve to je bila potrebna odredena vrsta bezobrazluka. Da li se sa zrelošcu menja pogled na tu etiku hvatanja svake prilike, bez obzira što ne znaš da li će to da te ubije?

Pa to kad porasteš, razumeš malo bolje. To je priroda, Bog, ne znam, ali čovek se menja, naravno. Međutim, negde u glavi ti ostaje taj fajterski odnos prema životu. Ja sam se i kao klinac bavio raznim sportovima, uglavnom „na srce“. I sećam se, trenirao sam boks, pa me neki bokser, zvali smo ga Šuger, iz mog kraja, stalno tukao, a ja sam stalno ponovo odlazio na svoju porciju batina. Ali – nije me uplašio. Nije me uplašio, dakle nije me ni pobedio. I to je to. Ti postulati, koje si smislio, prihvatio, ili kupio od drugih, te prate do kraja života. Borba. Ne predati se. Zašto bi? I kome?

WS: Šta je za Vas još vredno borbe?

Spadam, što je malo i opasno, u one čiji su se snovi ostvarili. Ali opet – i sad mislim da treba da uradim još nešto. I to nešto kapitalno. Još nisam uradio to nešto. Verovatno neću nikad, ali – ta misao me drži da opstanem. I da sačuvam u sebi to nešto iz detinjstva.