Retrospektiva realnog života
Kada je Muzej savremene umetnosti u Njujorku (MoMA) odlučio da, od svih velikih reditelja istočne Evrope baš Goranu Paskaljeviću priredi retrospektivu filmova (trinaest dugometražnih i dva kratka), a „Njujork Tajms“ objavio ogromne tekstove o njemu i filmovima, činilo se kao da je naša javnost ostala neodlučna u vrednovanju očiglednog uspeha.
Možda je tako zbog toga što živi u inostranstvu pa ga nema često ovde, možda zbog njegove otvorene političke angažovanosti, možda zbog pomalo „blasfemične“ profesionalne reputacije „producenta koji zarađuje novac na filmovima koje i režira“. Možda zato što zapravo snima malo filmova, pa ga uglavnom zaboravimo dok se ne pojavi sa novim. Najverovatnije je, ipak, da je to zbog toga što i kada dočekamo njegov novi film, to obično bude doživljaj u kojem eventualni smeh uglavnom na kraju platimo ceonim sudarom humanih, prisnih likova sa realnošću koja je realno, dakle nepodnosljivo, brutalna. Zapravo, on nas lukavo uvlači u istinite priče o našim životima, a to su ogromne usluge na kojima se obično niko ne zahvaljuje. Goran Paskaljević obilazi festivale po svetu uzimajući nagrade gotovo rutinski, ima malo problema da dobije novac za nove projekte u kojima je angažovan sa strašću i beskrajnom energijom, otvara retrospektivu u MoMA, pijucka dobra vina u Parizu i – nije mu loše. Sa ili bez naše zahvalnosti.
WS: Vaš očuh je bio jedan od osnivača „Kinoteke“?
Kad sam došao iz Niša u Beograd u trečem razredu gimnazije, hteo sam da budem novinar, kao moj otac, Vladimir Paskaljević, koji je u to vreme bio prvi posleratni glavni i odgovorni urednik „Duge“. Ali, nisam imao prijatelje ovde i počeo sam tako često da uveče odlazim kod očuha Filipa Aćimovića u „Kinoteku“, da su mi na kraju rekli: „‘Ajde barem radi nešto, stoj tamo i cepaj karte“. Gledao sam filmsku klasiku, italijanski neo-realizam, otkrivao sam suštinu filma. Shvatio sam da je to umetnost koja me jako zanima i da bih voleo time da se bavim. Mada i danas, svaki put kad prolazim Vlajkovićevom (gde je bila redakcija i štamparija „Duge“, sada „Glasa javnosti“) i osetim miris štamparske boje, ja se setim oca i pomislim da sam mogao da budem i novinar.
WS: Kako ste završili u Pragu, na filmskoj akademiji?
Otac i majka se nisu slagali sa mojim izborom zanimanja, ali mi je očuh bio najveća podrška. Rekao je: „Kad već hoćes time da se baviš, idi na prašku akademiju, to je najbolja škola u Evropi“. Sad, poloziti prijemni tamo, bilo je vrlo teško, ali prošao sam. Predavao mi je Elmar Klos, koji je dobio „Oskara“ (1965.) za film „Trgovina na korzou“, Milan Kundera je predavao literaturu, pa Otokar Vavra, koji je bio jedan od njihovih najvećih reditelja… Još je živ, mislim da ima devedeset i osam godina. Jednom smo se šalili na račun njegove dugovečnosti, a on je rekao: „To je zato što nikad nisam pušio, ali sam zato pio najbolja francuska vina“, ha, ha.
WS: Počeli ste studije 1967. a godinu dana kasnije se dogodilo „prasko proleće“. Dupček je došao na vlast u januaru, u avgustu su ruski tenkovi prekinuli njegove reforme. Vi ste bili tamo?
Trebalo je da se vratim u Prag sredinom septembra. Međutim, ja sam se zaljubio u jednu Čehinju. Zvala se Mirka. Mlad čovek, dvadeset godina, zaljubljen, to je bila najvažnija stvar na svetu i ja sam se vratio u Prag malo ranije. Odmah smo se Mirka i ja dogovorili da se vidimo sledećeg dana. Međutim, te noći, 20. avgusta, Brežnjev i njegova garnitura su poslali tenkove u Čehoslovačku i oni su sutra stigli u Prag. Mirka je imala neke vize u pasošu i sa roditeljima i sestrom je odmah otišla u Švajcarsku, odatle u Ameriku i deset godina kasnije sreli smo se u Los Andelesu. Vec je bila vlasnica nekog butika na Santa Moniki.
WS: Uf. Tužna romantična priča u vrtlogu savremene istorije…
Pa posle sam ja napravio jedan film koji se zove „Varljivo leto šezdeset osme“ i u njega sam ubacio jedan deo, reminiscenciju, češki ženski orkestar koji dolazi u malo mesto. Film se završava upravo 21. avgusta 1968. godine. Ali, taj sticaj okolnosti me doveo u Prag baš kada su ušli tenkovi, počeli protesti i sve sam to doživeo. Sećam se kako je ruski vojnik u džipu, pošto su ga udarili kopljem zastave po glavi, izvukao mašinku na sve nas, a bilo nas je par hiljada na tom trgu. Znate, kad vidite cev uperenu u sebe, to nije kao na filmu. Legli smo na zemlju i vrlo brzo su nas rasterali. Znate, ja sam bio na času u školi, u studiju, kad su nam javili da se neko spalio na Vaclavskim Namjestima u znak protesta i mi smo otrčali tamo da vidimo šta se događa. Nikada to neću da zaboravim. Oni su sklonili već telo kada smo mi stigli, ali video sam mesto gde se spalio Jan Palah.
WS: To su doživljaji koji duboko utiču na čoveka. Da li su i na Vas uticali?
To je bilo jedno veoma, veoma bolno iskustvo. Prvi put sam video kako se istorija događa na ulicama, preda mnom. Shvatio sam koliko politika može da utiče na ljudski život i da čovek ne može da se prepusta i ćuti i bude revolucionar samo u kafani. Hoću da kažem da je meni Prag pre svega jedno ogromno životno i ljudsko iskustvo. Znate, ja sam shvatio, kad samo došao da studiram u Prag, da smo mi bili pojam za njih. Imali smo slobodu da putujemo, ekonomski smo bili u mnogo boljem položaju. Ali, oni su jedne od tih godina slavili sto godina iskorenjenja nepismenosti! Još u to vreme, u Českoj nije bilo sela bez asfalta i biblioteke. Od kad je pao Berlinski zid i došlo do promene političkog sistema, vrlo brzo su ušli u korak sa Evropom, zahvaljujući upravo svojoj kulturi. To je samo jedan dokaz koliko je kultura bitna za održanje jedne nacije. Nešto što mi nismo naučili, čini mi se.
WS: Vas prvi dugometražni film posle Praške akademije bio je „Čuvar plaže u zimskom periodu“ i, iako sustinski depresivan, bio je ipak ispunjen humorom?
Tim filmom je počela retrospektiva u MoMA u Njujorku. Neverovatno je kako su Amerikanci u sali primili film kao svoj. Sve su shvatili, smejali se na pravim mestima i posle filma su bili nekako oraspolozeni. Moj problem je bio što sam ga gledao prvi put posle 30 godina, trinaest filmova sam napravio u međuvremenu i već sam počeo i da ga zaboravljam. Sad, zahvaljujući toj jednostavnoj formi i jednostavnoj prici, izgledao mi je kao da je juče napravljen, međutim – užasno me je zabolelo to što kao da se ništa za ovih 30 godina nije promenilo! To je film o mladom čoveku bez posla i perspektive koji se završava njegovim ulaskom u nekakav crni tunel kroz koji je pošao u Švedsku. Opet mladi ljudi zele da idu u inostranstvo, jedina razlika je što to nije više tako lako i što je dobiti posao na Zapadu mnogo teže nego tada. Pogodio me je film. Posle projekcije bio je razgovor sa publikom i situacija je bila malo čudna – publika je bila oraspoložena, možda i zbog tog humanog humora, a ja sam film doživeo kao tragediju zbog svega što nam se danas događa.
WS: Kao da je u Vasim filmovima, kako prolazi vreme, sve manje humora?
Osim u slučaju „Optimista“, gde se vraća taj humor. Verovatno sam stariji. A verovatno ima i malo razloga za smeh. Jer, kada dugo čekate da dođe do neke bitne promene i da konačno i nama krene, a upravo se obrnuto dogada… Polako smo od najzanimljivije zemlje u ovom delu Evrope i među takozvanim „istocnim zemljama“, otišli na poslednje mesto i to vam ne da mnogo razloga za opustenost, smeh i humor.
WS: I dalje ima ironije, međutim?
Ali ne cinizma.
WS: „Šuvar plađe u zimskom periodu“ je odmah dobio i nagradu u Berlinu i bio veoma uspešan film uopšte. Možda je to baš zbog mnogo humora?
Možda. Ali, to ste tada mogli da koristite. Mi jesmo bili otvorena socijalisticka zemlja, ali ipak je to bila diktatura i to ne treba zaboraviti. Ja nisam bio od ljudi koji naročito vole Tita. Danas se ljudi sečaju tog vremena i Titu pripisuju nas dobar život. Međutim, to jeste bila diktatura. Zbog „Čuvara plaže u zimskom periodu“ u Hrvatskoj je zasedao Centralni komitet. „Zašto se završava tunelom, šta je on time hteo da kaze… Bio je na ivici da ga zabrane. Ali je taj film bitan i zbog jedne druge stvari – on je čitavoj mojoj generaciji otvorio vrata. Do tada su srpski filmovi imali dvadeset-trideset hiljada gledalaca i to se čak smatralo uspehom. „Čuvar plaže“ je imao milion gledalaca u Jugoslaviji. U Beogradu ga je videlo dvesta hiljada ljudi. Bio je prvi nas film koji se, posle sedam-osam godina našao u konkurenciji za nagradu na nekom važnom festivalu i dobio je nagradu kritike u Berlinu.
WS: Možda Vas je malo zaštitila ta nagrada?
Dobio sam i Zlatnu arenu za reziju u Puli za njega. Jedna stvar je u Puli bila zanimljiva – sve kopije filmova za Pulu su isle prvo u Fazanu, pa brodom Titu na Vangu. I onda su sve filmadzije išle u Fazanu i čekale na nekom molu da se vrati kopija, pa da im Titov kinooperater, bio je major po činu i mislim da se zvao Leka, kaze kako je Tito reagovao. Sećam se, posto je moj film dobio nagradu u Berlinu, ja sam kao debitant postao veoma opasna konkurencija u Puli Veljku Bulajicu i Vatroslavu Mimici, koji su u to vreme radili velike, skupe produkcije. Znam da su njihovi causi čekali na tom molu u Fazani da čuju vesti o Titovoj reakciji, nadajući se da nije bilo dobro. A moj očuh, koji je poznavao tog Leku, jer je Leka nabavljao filmove iz Kinoteke za Tita, bio je takode na molu i rekao mi je da su Leku odmah pitali kako je bilo, a da je on rekao: „Mnogo su se smejali i Tito i Jovanka“. To me je zastitilo na neki način. Eto. Tito se smejao. To je u stvari značilo: „Da je film za zabranjivanje, ne bi se smejao“.
WS: Niste bas ljubitelj hepi-enda?
Jeste. To je američka izmišljotina i ako film nema hepi-end, onda barem mora da ima takozvani „otvoreni kraj“. Međutim, u realnosti ni jedan život nema srećan kraj. Završava se smrću, ha, ha. Imao bih sigurno mnogo više publike da mi se filmovi srečno završavaju. Međutim, ja pravim film kako osećam da treba da se pravi. Iskreno, nikad nisam pravio filmove za publiku. Mene publika uopste nije interesovala. Publika sam ja koji sedim u bioskopu i gledam sopstveni film, pa ako mi se dopađa i mislim da tako treba, ja ga tako i napravim. Publika ili dođe ili ne dode. Mnogi su moji filmovi imali puno publike, uprkos tome.
WS: Vaši filmovi su i veoma različiti?
Kada su mi ponudili da mi organizuju retrospektivu u MoMA, pitao sam višeg kustosa Lorensa Kardisa zašto su baš mene izabrali. „Imate Angelopulosa, još neke veoma poznate reditelje na Balkanu…“ Rekao je: „Zato što mislimo da ste Vi autor u usponu i ne pravite uvek jedan isti film“. Moji filmovi jesu različiti jer ja ne smatram da je forma bitna. Forma dolazi posle. Sve prilagodavam temi, priči i likovima. Meni je najvažnije da sam izabrao temu koja me uzbuđuje, da je priča lepo ispričana, da je istinita i da su likovi dobri. Zbog likova mi je vazan izbor glumaca i strašno se borim da dobijem one koje želim, što je mnogo teže kad radite u inostranstvu nego ovde. Setite se „Bureta baruta“, tu ima 45 likova, a Mira Banjac igra u dva kadra. Najveći glumci su pristali sa mnom da rade u tom filmu male uloge, jer su mi verovali.
WS: Zbog čega sami producirate svoje filmove? Zar Vas to ne ometa u umetničkom delu posla?
Kada radite za druge producente, često radite za ljude koji o tome znaju mnogo manje od vas. Kada krenete da snimate film, budžet nikad nije dovoljno veliki za ono što treba da se uradi. I šta je prvo čega se producent seti da smanji troškove? Uzima vam vreme snimanja – nije više deset nego osam nedelja snimanja i on je time automatski smanjio budžet za dvadeset posto. To me je, naravno, strašno frustriralo. Čim se ukazala mogućnost – odlučio sam da sam sebi budem producent. To sam uradio da bih zaštitio sebe kao autora. Kao producent, ja sam davao sebi vreme i snalazio se da na drugi način pokrijem rupe u budžetu. Posle, kad su moji filmovi počeli da imaju puno uspeha u svetu, prikazivali se po bioskopima na Zapadu, dobijali nagrade po svetskim festivalima, a ja sam bio producent, normalno da sam počeo da zarađujem pare i to vrlo značajne pare u jednom trenutku. Naravno, deo para sam uvek ulagao u novi projekat. Ljubomorni producenti u Srbiji, koji nisu imali tu vrstu uspeha, a i neke moje kolege, ogovarali su me: „Ma on je veći producent nego reditelj“. Nisu mogli da podnesu da se ja sad bavim sa oba posla i to uspešnije od njih. Ali, radeci producentski posao, opet, naučio sam i da ne snimam scene koje ću da bacim, i uvek dobro razmislim pre nego što nešto odlučim da snimim. Kad sam s tim iskustvom dosao da radim „Tuđu Ameriku“, trebalo je da izvedemo strahovito komplikovanu produkciju. Za devet nedelja, film se snimao u Njujorku, u studiju u Berlinu, u Teksasu, Meksiku, Grckoj i Crnoj Gori. Na setu su sedela tri producenta, francuski, nemački i engleski, koji su mi sedeli za vratom, svadali se kako treba da izgleda koja scena i vršili pritisak na mene. Posle dve nedelje, ja im kažem: „Pustite me na miru, ja ću da vodim ovo snimanje, ili tražite drugog reditelja“. Uspeo sam da završim taj film tačno u dan i tačno u poslednji dolar. Posle mi je, zahvaljujući tome, bilo mnogo lakše da dobijem druge poslove.
Moja konačna ljubav je vino
WS: Zivite u Parizu koji je prestonica enologije i gastronomije, a potičete sa mesta gde je šljivovica nacionalno piće. Kako čovek moze da prevaziđe te razlike?
Ha, stvarno… Prilagođavao sam se. Kad sam bio klinac, moj prvi kontakt sa alkoholom bila je šljivovica, kao što ste rekli. Kad sam otišao u Prag prešao sam na pivo, jer su svi pili pivo, ali moja konačna ljubav je vino. Danas ne mogu da zamislim život bez dobrog vina. Imao sam tu sreću da je moj tast, koji je na žalost umro pre tri godine, bio veliki poznavalac. Živeo je na granici sa Šampanjom i imao podrum vina, mnoštvo knjiga o vinu… On je formirao moj podrum. Kako je ta osnovna podela vina u Francuskoj na burgundce i bordoe, on je više voleo burgundska vina, koja je mnogo teže prepoznati. Kupovao je, recimo, flašu za šest, deset, nekada dvanaest evra i tačno je znao za koje vreme ta flaša treba da se otvori i umeo je da prepozna da će ta flaša kasnije vredeti pedeset-šezdeset evra. Tast me je naučio da pijem dobro vino. Ako već volite da popijete po koju času, treba piti dobro vino. Ako možete.
WS: Razvijanje ukusa za vino podiže i kriterijume, a onda i cene…
Pa onda to i košta. Ali ja se lakše opredelim da uložim malo para u neke dobre flaše nego da kupim dobro odelo. Iza mog tasta je, srećom, ostao taj podrum, pa donosimo u Pariz i Beograd vina odande. Imamo i u Parizu mali podrum. Moja žena i ja nismo veliki poznavaoci, ali umemo da razlikujemo šta košta, a ne vredi, a šta vredi platiti.
WS: Francuzi su egocentricni u pogledu vina?
To je pomalo francuski šovinizam. Oni misle da jedino oni prave dobra vina, međutim, danas među bordoima srednje vrednosti, koji u samousluzi koštaju dvanaest evra, ima i krajnje osrednjih vina. Daleko bolja su vina koja isto koštaju, a dolaze iz Čilea. Ima odličnih španskih, italijanskih i drugih vina. Ja tu ne pravim razliku, samo, pre nego što naručim flašu, dobro se informišem. Pitam znalce, čitam knjige…
