Gorčin Stojanović

Čovek trenutnog doživljaja

On je veliki momak (dobro, već su mu četrdeset tri, ali je poslednji lep dan jeseni proveo u sandalama, kao dečko) koji o svemu o čemu priča ima jasno mišljenje koje se ne snebiva da kaže, dosta glasno. O čemu nema mišljenje – ne priča. Pa opet, priča poprilično.

Ima ga puno u medijima i hvata se mnogo čega: politike, fudbala, društvenih fenomena i događaja. S druge strane, Gorčin Stojanović posle tridesetak (ni on ne zna tačno koliko) predstava i mnogo nagrada za njih, dva igrana filma od kojih je jedan uvršten među deset naših najboljih ikad i dve TV serije (obe dosta kontroverzno komentarisane), nema ni stranicu na Internetu, bar sa osnovnim podacima o sebi i karijeri. Izgleda da više voli da se čuje šta misli, nego da se zna na njegove silne nagrade. Najluđe od svega je što je njegova najmasovnija publika verovatno fudbalska – deset godina već piše kolumnu o tome i uspeva da drži pažnju. Ne znam da li će se to videti i u novinama, ali meni je bilo super. Ludo zabavan, uzbudljiv sagovornik.

WS: Zašto na Internetu ne mogu da nađem na jednom mestu sve tvoje predstave, filmove, nagrade i biografiju?

Predlagali su mi drugovi da mi naprave sajt i – nemam ja ništa protiv, ali sam onda lenj prema tome jer mi nije važno. Imam dovoljno godina da ne brinem da li sam ostavio traga u svemiru i večnosti. Ostaviću traga na dve-tri osobe do kojih mi je stalo i to mi je važno. S druge strane, kome trebaju moji podaci, vrlo sam dostupan, moj telefon imaju svi, i oni koji bi da me biju i oni koji bi sa mnom da obave, kako da kažem, neke zanimljive telesne radnje. Pozorištem se bavim, i ono mi je jako važno, za razliku od Internet stranice o meni, baš zato što je ono trenutni doživljaj. Odigra se predstava, publika reaguje, glumci se poklone, možda ostanu neke kritike (koje su uvek netačne) i sve je gotovo, nema ga više, nestane. To ti je kao sa vinom – to što ja čitam razne ocenjivače vina, od Parkera pa naniže, ne može da zameni lični doživljaj kad probaš to vino.

WS: Mlad si režirao predstave sa velikim glumcima, dohvatao se filmske režije, u medijima se baviš društvenim i političkim pitanjima, pišeš o fudbalu, a zapravo si reditelj. Da li je za sve to potrebna neka vrsta samouverenosti?

Ne znam koliko je to samouverenost. Ali sam bio dovoljno drzak da, kad me Jovan Ćirilov jednom pitao: „Šta bi sledeće radio?“, kažem: „Hamleta.“ To da. A onda me on pita zašto, ja mu kažem svoje razloge, a onda je on bio dovoljno drzak da kaže: „Pa, hajde.“ Reditelj, uostalom, mora da ima taj… Self esteem, pa hajde da kažemo – samouverenost, uverenje da je sposoban za donošenje odluka od sekunde do sekunde. Tu nema mesta dilemi, nedoumici. Radost, tuga – to sve radiš pre ili posle. Ali dok radiš predstavu ti si kao pilot – izvuci stajni trap ili ćeš se srušiti. To bilduje samouverenost i to je jedan nivo. Drugi je pitanje karaktera, o čemu je glupo da ja govorim, a treći – vaspitanja. Počeo sam jako rano da zarađujem novac, sa sedamnaest godina. Pisao sam o rokenrolu i nisam smatrao da moram da imam bend, pa da propadne bend, pa da mogu da budem kritičar. Ali sam zato u nekim stvarima veoma sistematičan. Ja sam istoriju rokenrola poznavao jako dobro, onoliko koliko je poznajem i danas, pošto me u poslednjih dvadeset godina to nije dovoljno interesovalo da me natera da unazad učim diskografiju grupe Oasis. Osim toga, u naše vreme, svi moji prijatelji su poznavali istoriju rokenrola, fudbala, pop kulture, filma, književnosti… S tim se išlo u kafanu, ne zato što će neko da te propituje, nego ti je uzbudljiviji dijalog. Mi smo znali istoriju fudbala zato što su nam je naši očevi prenosili i nisi morao da treniraš fudbal da bi ga poznavao. Moj otac je napravio jedan dvodelni dokumentarni film, intervju, o Safetu Sušiću osamdeset prve-druge, u vreme kada je Safet bio na vrhuncu. Pitanja koja mu je postavio meni su sugerisala da fudbal nije više od igre samo u tom društvenom smislu, već da iza toga ima još nešto. Naučiti podatke nije problem. Problem je naučiti da gledaš utakmicu. Puno ljudi to ne zna. A onda, ima mnogo toga o čemu ništa ne znam, pa o tome ni ne pričam. Recimo, ne znam skoro ništa o automobilima. Ali znam sve o Evroviziji. Mogu da ti navedem sve pobednike i da ti izanaliziram zašto je kada koja pesma pobedila, bez obzira da li je ta analiza tačna ili ne. Reditelj je inače kao novinar – trebalo bi da zna sve po malo i ništa čestito. Ali se ja trudim da ipak nešto čestito znam. Kad sam počeo da pišem o fudbalu, vrlo brzo su počeli da me zaustavljaju na ulici ljudi koji se time bave. Prvi je bio Vukašin Višnjevac, pa onda razni drugi i komentari su bili vrlo pozitivni.

WS: Mi verovatno ne možemo ni da zamislimo kako je rat u Bosni delovao na ljude koji su zapravo odande?

To je istovremeno i intimno pitanje. Komplikovano pitanje. Moja mama je bila prvu godinu rata u Sarajevu. Sa muslimanskim imenom i srpskim prezimenom, nije joj baš bilo jednostavno. Još je manje jednostavno da te neko bombarduje, imam gelere iz njene kujne, dan-danas ih čuvam. Sa pogrešnim prezimenom si se malo osećao, kako smo mi govorili u Sarajevu, kao krme u Teheranu, ili što sada ovde kažemo, kao stranac u Knez Mihajlovoj. Ja sam tada, kada je počeo rat u Sarajevu, već bio prošao psihozu našeg skrivanja po Beogradu zbog Vukovara, pre toga Zvezda-Dinamo, pa Plitvice, još pre toga one balvane u Krajini… U jesen devedeset prve sam otišao u u Sarajevo i tamo nije bilo svesti o ratu. Bilo je bojazni, ali ne i svesti. Jednako kao što u Beogradu nije bilo nikakve empatije za to što se posle dešavalo u Sarajevu. Naravno da je bio jedan broj ljudi koji je shvatao, razumevao, a onda i saosećao, ali se merio promilima. Ostali su čekali da prođe i da im prva NATO bomba padne na glavu pa da shvate da se neko sranje tu dešavalo u poslednjih deset godina. Možda preterujem, ali to je tako delovalo kad se čovek malo pomakne i gleda sa strane. Zapravo sam se zatekao u Sarajevu kada je bilo ono ubistvo na Baš Čaršiji, poslednjeg dana referenduma i kada su po Sarajevu postavljene barikade, dve noći nisam spavao kod kuće pošto sam se zatekao na drugom kraju grada. Meni je bilo jasno da će to biti krvoproliće, i to jezivo, ali čak ni tada tamo to ljudima nije bilo jasno. Čovek se napeto, do poslednjeg trenutka nada da mu se to neće dogoditi. Tako sam se ja, kada je došlo do krvi, sučelio sa gomilom stvari, ali sam ustanovio nešto što je meni bilo jako važno. Kada su već u Sarajevu izgubili telefonske veze, ipak su radili telefoni u bolnici i onda me je pozvala ova moja raja, da tako kažem. Sad, potpuno zatečen, pitam: „Kako je“, mislim znam kako je, ali ne znam iz prve ruke, ko je živ, ko pobegao… Međutim, sada ugledni sarajevski hirurg kaže: „E, nemoj o tome da pričamo, nego, jesu l’ to izašli novi Buthole Surfers?“ Ili što je rekla moja mama: „Ako hoćeš da mi pomogneš, pokušaj da živiš i radiš koliko god je moguće normalno.“ Naravno da sam, čim sam mogao, u junu devedeset i sedme otišao u Sarajevo.

WS: Da li se sećaš šta si mislio kada si pročitao knjigu Ubistvo s predumišljajem?

Ne baš. Zato što je nisam ni pročitao pre snimanja. Pročitao sam scenario. Knjigu sam pročitao kasnije. Producent je tražio režisera i nekoliko prominentnih je smatralo da tu nema filma. Onda je Jovan Ćirilov predložio mene i ja sam imao veoma radikalne stavove o tom scenariju i tražio puno izmena. Na primer, bilo je mnogo više ratnih scena u samom scenariju, na kraju, kada Bulika odlazi na ratište. Još sam i u montaži izbacio neke ratne scene za koje sam čak bio ponosan što sam uspeo da ih snimim, ali to onda ne bi bio taj film. Jer kraj počinje zvonjavom telefona za koju svi znamo šta znači i od tog trenutka filmom kreće neprekinuta linija emocija, koju bi ratne scene iskidale. Pa smo onda Branka Katić i ja prerađivali dijaloge, pošto je to bilo i pitanje slenga, koji Selenić nije briljantno poznavao… A Selenić ne spada u moje omiljene pisce, ja sam s jako velikom mukom uspeo da pročitam možda jedan i po njegov roman. Osim toga, sve su njegove knjige već bile dramatizovane, pa nisam imao potrebe da se vraćam na to. Zato sam ga, s druge strane, jako voleo kao profesora.

WS: Možda su najbolji filmovi o ratu oni u kojima se ne opali ni jedan metak?

Meni je bilo jako važno da ne postoji ništa spektakularno u vezi sa ratom u tom filmu. Moj generalni problem sa ratnim filmovima, osim M.A.S.H-a, jeste to što ja ne mislim da je rat seksi. Čim osetim da reditelj pokušava od rata da napravi neku seksi stvar, za mene su to scene pornografije, za razliku od prave pornografije koja je super. Film je u svojoj suštini pornografska, voajerska umetnost. Kaže Godar: „Film hvata smrt na delu.“ Svi ljudi koji se tako narcisoidno snimaju će na kraju biti mrtvi. A mi svi sad tu stojimo i gledamo. To što je pornografsko u filmu je najuzbudljivije za ljude koji su na tome više nego na nečemu drugom i istovremeno najodvratnije u celoj toj stvari. Kada dođemo do ratnog filma, filma koji se bavi smrću kao suštinom, jer rat je smrt, a ne „nastavak politike drugim sredstvima“, njegova privlačnost je u tome što vidiš nešto što ne možeš svakog dana. Komadanje tela. Ako svakoga dana – ne vodiš ljubav – nego imaš seks, imaš svoj privatni pornografski film. Pornić u tom slučaju samo ponavlja jednu istu stvar, osim ako ne kreneš u neke malo ekstremnije stvari – deca, ptice i zverčice (Čika Jova Zmaj). Rat nije vrsta seksa u kojoj uživam.

WS: Naše melodrame se često odigravaju u nekom izvanrednom okruženju, kao što je rat. Da li je teško odbraniti priču filma od nečega tako upečatljivog?

Melodrama ima užasno jake zakonitosti – on, ona (on i on, ona i ona, može i troje, petoro, nije ni važno) i sredina – nekoliko jebenih pretpostavki za užasno veliku dramu, kako kaže Fasbinder. Ključna stvar za melodramu je osećanje razapetosti između dužnosti i ljubavi. To je osnova, pokretač. Taj film je o tome kako se ljubav i smrt pod određenom temperaturom sreću i kako su i jedna i druga stvar neizbežne. Nemam šta dalje da dodam. To je to.

WS: U tvojim filmovima nema ni eksplicitnog seksa?

Za mene je uvek najuzbudljiviji bio susret dva bića licem u lice i mislim da baš zato nikad nisam snimao baš previše eksplicitne erotske scene. Ne zato što ja to ne želim da vidim – ja poštujem porniće i odličan sam poznavalac njihove istorije, samo što sam je malo zapustio u poslednjih dvadeset godina. Vrlo sam kompetentan tu.

WS: To je kao fudbal, film, književnost i rokenrol, jedna od stvari „sa kojima se išlo u kafanu“…

Naravno – ko je moja generacija, a ne zna ko je Amber Lin, ja nemam s njim šta da pričam. Objasniću ti stvar sa eksplicitnim seksom i eksplicitnim scenama rata ovako – u svojoj knjizi Apocalypso (objavio sam tu knjigu 2007. u jesen) imam jedan moto, koji je rečenica iz Kleovih dnevnika. On u vreme Prvog svetskog rata kaže: „Ovaj rat sam dugo nosio u sebi. Zato me se on intimno ne tiče.“ Dakle mene se rat intimno ne tiče, ne zanima me, ali me se tiču i zanimaju me njegove posledice. Ne zanimaju me raskomadana tela, to me ne pali. Nije da me ljuti, nemam ništa protiv toga, snimajte ljudi, ali to nije moja igra. Eto, nisam neki poznavalac horora, pa sam malo uzdržan, ali moj omiljeni horor je Noć veštica. Nema kapi krvi u njemu. Ali ima egzistencijalne strepnje, osećanja koje ti kaže: „Sad si živ, ali iza ovih vrata… više to nećeš biti.“ Uvek se userem kad Džejmi Li Kertis ide ulicom nekog gradića na srednjem zapadu, a za njom -klizi automobil. Meni se govno smrzne od toga. Fredi Kruger je budalaština, on je smešan.

WS: Uradio si mnoštvo predstava. Da li se menjao način na koji voliš pozorište, to što je za tebe seksi u režiji predstave, tokom vremena?

Pa i nije baš mnoštvo. U novembru će biti dvadeset godina od prve premijere i imam trideset ili trideset jednu predstavu… Ne znam, tu negde, moram da prebrojim. Sad će ovo zvučati samouvereno, ili prepotentno, ali Kiš je jednom rekao da on odmah piše svoja izabrana, a ne sabrana dela. Ja pokušavam da radim na taj način. To ne znači da nisam radio po pozivu, naravno da jesam. Ali, ako je poziv bio nedostojan mog interesovanja, da to tako prepotentno kažem, ma kako lukrativan mogao biti, ja to nisam hteo da radim. To ja sebi laskam da to što radim ima nekog odjeka. Trideset predstava, dva filma, dve TV serije, jedna knjiga i, naravno, hiljadu kolumni… Mnogo je malo. Fazbinder je u mojim godinama već bio mrtav i imao iza sebe četrdeset filmova i dvadeset četiri predstave od kojih je sedam napisao (plus ti kratka filma, četiri video produkcije, četiri radio drame, 36 glumačkih uloga, prim. red.). Još uvek za mene postoji uzbuđenje prazne pozornice. To me jednako loži kao što me je ložilo i pre dvadeset godina. To se nekako zatvara sa generalnom probom. Ovo će da zvuči grubo, ali posle toga, što se mene tiče, predstava ne mora ni da izađe. Ima kod Pavla Ugrinova, odnosno Vasilija Popovića, reditelja prvog Godoa, nekoliko stranica o tom osećanju. On kaže kako reditelj kada završava svoj posao ima svoj orgazam, a glumci tek treba da dožive svoj, sa publikom. Možda ne kaže baš tim rečim, ali to je smisao. Oni rade za aplauz, honorar i sve ostalo. Reditelj je neka vrsta demijurga koji radi za sebe. Bez obzira na karakter, neki rade za uspeh, neki sve rade protiv uspeha, neki rade za glumce – po mehanizmu stvari mora da radi za sebe jer neće mnogo uraditi drugačije. Moj drug Jagoš Marković se, na primer, uvek klanja na premijeri sa glumcima i na neki način biva zvezda događaja te večeri. Bilo bi nenormalno da on to ne uradi jer to je izvorno on. Kao što bi bilo nenormalno za mene da ja izađem i poklonim se, jer sam ja svoj orgazam doživeo veče ili dva ranije, u trenutku kada sam odlučio da na probi više ne kažem: „Stop.“

WS: A šta te palilo u Lisicama i Ono, kao, ljubav?

Isto što me palilo na Evroviziji. Što se Lisica tiče, mislim da bolje poznajem mane te serije nego ljudi koji su o tome pisali za novine. Neverovatno je da je ta serija izazvala strašnu potrebu za fenomenološkim raspravama – izašla je i u NIN-u i u Vremenu na naslovnim stranama, na primer. To je mene ubedilo u dve stvari. Prvo, da je to strašno koliko takozvanih intelektualaca bleji u televizor, što je za mene nepojmljivo, i drugo – da je jedan takav proizvod, koji je došao posle niza odvratnih serija koje su pratile „srednji tok“ srpske svesti, izazvao potrebu da se ljudi o tome opredeljuju. Da li ili ne? Pa je l’ to normalno? U Ono, kao ljubav sam radio scene sa tri kamere, gde živa gluma odmah postaje montirana, postaje scena. Profesionalno mi je zabavno da vidim da li iz glumačkog šarma mogu da napravim nešto što je meni zabavno. Uopšte, ljudi koji su mi se javili povodom te serije, a nisu moji prijatelji, uglavnom su mi rekli da je serija zabavna. I to je poenta, to je svrha te serije. Ja jako volim da se zabavljam. Na primer da đuskam. Prekjuče sam se vratio iz Sombora, ubili smo se od đuskanja posle premijere. To u mojim godinama nije baš mudro, ali… Volim. Mene je u Lisicama palilo što je to bila oda kafe kulturi Beograda. A bio je to i moj oproštaj od jednog životnog doba koje je počelo sa trinaest ili četrnaest godina, kada sam prestao da izlazim ispred zgrade da igram basket, i počeo da idem u grad. Pre bioskopa, posle bioskopa, pre pozorišta, posle pozorišta, pre izložbe, posle izložbe… Stalno sam bio u kafiću. Palilo me i to što je sve što je imalo da se desi trebalo da se desi u malom prostoru. Treće, posle tolikih godina Hamleta i ostalih teških predstava – meni se radio lajt žanr. Iz istog razloga sam radio U plamenu strasti, bulevar koji se davao za sedam godina dvesta puta i u kojem se radilo o tome da li je bilo jebačine ili ne. To i kaže jedan lik, baš tako. Za mene je to sasvim dovoljan razlog da odem u pozorište ili u bioskop.

WS: Da li te je i Evrovizija zabavila? Radio si na pobedničkom nastupu Marije Šerifović…

To je bio neverovatan zadatak. Ja sam pozvan nešto kasno pred takmičenje, po starom srpskom običaju.Pozvala me Anja Rogljić, šefica delegacije, najzaslužnija za taj uspeh, uostalom. Krenuo sam da studiram neprijatelja i locirao četiri ostala favorita po mom osećaju, a ispostavilo se da je samo jedna pesma prošla gore nego što sam mislio. Vidim ukrajinsku trandžu Verku Serdjučku kako uzima sve, od sedamnaestogodišnjaka preko gej populacije, koji zajedno kontrolišu glasanje, radikalna kemp stvar, pesmuljak koji u tome ide do kraja. To je moj glavni neprijatelj. Ali, mi imamo jednu veliku, vokalno jako zahtevnu pesmu koja ima strašan potencijal. I zato idemo na radikalnu jednostavnost, naravno, govorim unutar pojmova evrovizijskog kiča. Mislim, ti unutar Evrovizije prodaješ ukus, ali moraš da si velika budala da u tim okvirima pominješ pravi ukus. Rešimo mi – hajde da uradimo to. Dođemo tamo i kažemo: „Ugasite led-zid.“ Oni: „Kako to mislite?“ Tako lepo, ugasite ga. I onda sve prosto, neke glupe zvezdice iza, kao šlager sezone sedamdesete godine, jednostavna psihologija boja – crveno-crno-belo i mizanscen koji podražava crkvu, pošto je to Molitva. Scena koja puni kadar lepim ženama i, naravno, blagi, blagi gej šmek, da ga naše mame ne prepoznaju i ne odbiju. Jer, mi smo znali, mi smo Balkanci, dolazimo sa sto pedeset poena, treba nam još sto. Gde ih tražimo? Na Zapadu, i to tamo gde nam ih niko nikad nije dao. Čoveče, tog mazanja govnima, kad smo se prvi put pojavili na probi! „Fantastično dosadno“, i to. To mi je bila prva potvrda da smo uradili dobar posao. Druga mi je bio jedan od bardova BBC-a, koji prati Evroviziju decenijama, k’o ja, od ABBA-e, koji je rekao: „Od starta su primećeni, imaju dobar nastup i radikalno su drugačiji.“ Mislim, ja ne pratim pop već strašno dugo, nemam pojma šta je na vrhu top liste, ali mi je bilo jasno da je to harmonijski bogata pesma, da ima emotivnost koja nije preterana, da je to jedna divlja energija kojoj treba dati nešto sofisticiranosti, lažne, naravno, sve je lažno na Evroviziji. I šta? Dobijemo dvanaest poena od Finske, pošto je urađena promocija tamo, opet zaslugom Anje Rogljić, što nikad niko nije uradio, tri-četiri-pet poena iz Španije, pa iz Italije, Holandije… Ne tamo gde je dijaspora. Tako se nakupilo tu preko dvesta pedeset poena kojima smo pobedili. Naravno, sve to prvenstveno zato što je pesma dobra.

O VINU

Pio sam ja i ranije vino i nešto sam kao i znao o tome, ali da bi čovek naučio da stvarno uživa u vinu, mora da ima izvesno životno iskustvo. Mislim da je viski prekretnica. Kad čovek prekine da pije viski po koktelima i pruži ruku ka čaši vina, otvara mu se drugi svet. Onda ćeš posle toga naravno piti konjak, naučiti o kasnim berbama, marsalama, ledenim berbama, kasnim berbama graševine, naravno prošecima i takvim stvarima.

Naš generacijski interes za vino je koincidirao sa time da moj drug Nebojša, master of wine emigrira u London, u trenutku kada je Britaniji, koja je bila zemlja pivske kulture, predstavljena vinska kultura. Nebojša je imao sreću da bude tamo u to vreme, sa velikim interesovanjem i, pre svega, fantastičnim talentom. On zna sve aspekte jednog vina, od enoloških, preko somelijerskih i gastronomskih, pa do komercijalnih. Govorimo o čoveku koji trenutno radi vinsku kartu za Fat Duck, najskuplji restoran na svetu. Gde god se zateknem na svetu, zovem ga i pitam šta da pijem, a on mi uvek da neki manje očigledan izbor, znalački. Tako sam i došao do svog ukusa.

Volim teška crvena vina, vina sa karakterom, koja imaju ozbiljno telo. Mislim da to ima veze sa prvim vinima koja si probao, a mi smo probali mediteranska. Nisam previše za burgundce, odn. pinoe. Kad mi neko složi dobru kombinaciju – da, ali nije mi to prvi izbor, uopšte. Merlo takođe ne pijem rado, osim ako je neka kupaža, bordo na primer. Bela vina tek otkrivam i tu sam tolerantniji, tu volim razne stvari – traminere, neka srednjeevropska vina, ali volim i puno cveta da osetim, šardonee razne. A što sam stariji, sve manje imam potrebu da popijem konjak posle jela, pijem ga pre, ako ga pijem uopšte, a sve mi je potrebniji, recimo, dobar bermet posle klope. Sad sam bio na Siciliji i jedva sam našao dobru marsalu, pošto se ponuda nešto istanjila.