Igor Milanović

Vaterpolo je moja molitva

Voleo bih da mogu da kazem da sam najbolji na svetu ikad, makar i u necemu trivijalnom, kao pravljenju papirnih aviona ili sviranju na ceslju. Ali ne mogu. Ima vrlo malo rasprave oko toga ko je najbolji ikada u vaterpolu, verovatno najtezoj sportskoj igri na svetu. U jednoj veoma ozbiljnoj anketi, Igor milanovic je proglasen i za jednog od dvadeset najboljih sportista svih vremena. Koliko ova mala zemlja, koja se strasno pali na sport, ima ljudi koji su u necemu obelezili istoriju?

Igor Milanovic je bio dva puta olimpijski sampion, dva puta svetski, dva puta evropski i dva puta pobednik FINA kupa. Ono sto ga cini velikim, medutim, je to sto je u timovima s kojima je osvojio sve ovo bio voda, dominantni borac na centru koji je junacki, psihicki, fizicki i golovima krcio put do neverovatnih uspeha.

Kada je prestao da igra, postao je predsednik, bio i direktor Vaterpolo kluba Partizan (izabran je da bude predsednik skupstine kluba jos cetiri godine), potpredsednik je Sportskog drustva Partizan i tu rec, „Partizan“, upotrebljava cesce nego sto bi neku uzrecicu.

Kada smo zavrsili razgovor, a Igor otisao negde, verovatno na Banjicu da trenira juniore Partizana, vise mi je, od svetske dominacije u bilo cemu, bilo stalo da budem malo skromnija, iskrenija, ispunjenija osoba sa vise postovanja za ljude. Ako takav moze da bude on, koji svakog „velikog i poznatog“ tipa u ovoj zemlji moze da pita: „A u cemu si ti to najbolji na svetu, prijatelju?“… Mogu i ja.

WS: Ne znam zasto bi iko hteo da igra pivota u vaterpolu? To je mesto na kojem treba da igraš kao i svi ostali, samo sa dva čoveka na leđima…

Daa, ali, kao pivot, blizi si golu. Ostali igrači mogu da sutnu samo iz punog zamaha, a kao centar sa tri-četiri metra od gola mogu da imam ceo svet različitih načina da dam gol. Levom, desnom…

WS: Vaterpolisti izuzetno mnogo i teško treniraju. Kako se ovde zapatio tako intenzivan trening i studiožan pristup vaterpolu?

Pa nije samo ovde, tako je u svim zemljama koje su u vrhu vaterpola. Voda je neprirodna sredina za čoveka. Sve vrste oslonaca pri sutevima i pokretima su potpuno drugaciji nego na suvom. Zato adaptacioni period tela na vodu traje dugo i vaterpolista mora da trenira više nego fudbaler ili kosarkas. Vaterpolista koji ne trenira dva-tri dana ima velikih problema da odigra utakmicu, dok mislim da su ti problemi za, recimo, fudbalera mnogo manji.

WS: Procitao sam negde da si nekome rekao da se vaterpolo zapravo igra nogama?

Sigurno, kao što sada mogu da kažem da se tenis igra nogama, iako reket drzim u ruci. Snaga suta u vaterpolu pocinje iz prstiju na nogama. Položaj i snaga nogu uslovljavaju statiku, brzinu, snagu pokreta ruke.

WS: Koliko si igrao za reprezentaciju pre Olimpijade u Los Anđelesu?

Mozda jednu sezonu, dva turnira zapravo. Bio sam na pripremama za evropsko pre toga, ali nisam igrao. Došlo je bilo do promene selektora, dosao je Ratko Rudić i morao je da podmladi tim. Imao sam i sreće, stari pivoti, Polić, Lozica, Zloković, napustali su vaterpolo i otvorio se prostor. A mozda sam i kvalitetom, zaslužio da igram. Usao sam u A-reprezentaciju… Vidite, sad kad se prisetim – na prvom turniru koji sam igrao za reprezentaciju bio sam najbolji strelac.

WS: I tako si vrlo mlad posao pravo u Los Anđeles na Olimpijadu. Kako su tebi izgledale te Olimpijske igre? Uzbudljivo?

Pa sigurno. Prvo, sa osamnaest godina idem prvi put „preko bare“. Sama Amerika, Los Anđeles, bili su osamdeset četvrte vrlo privlačni. Ali pre svega je tu bila Olimpijada. To za sportistu nije nesto svakodnevno. San je samo otići na nju.

WS: A i dobro ste prošli?

Nasa uloga tamo je bila lepa – otišli smo kao autsajderi. Favoriti su bili Amerikanci, Italijani, Holanđani i Nemci. Rusi su bojkotovali igre. Iz te pozicije smo krenuli da dobijamo utakmicu za utakmicom i stigli do finala u kojem nam je bilo potrebno nerešeno za zlato. To je bio fantastičan tim sa izvanrednim pojedincima, da izdvojim recimo Bebića koji je tada bio sigurno najbolji na svetu, pa Krivokapića… Roje je bio kapiten. Ali, ja mislim da je americki tim bio bolji. To finale je bilo stvarno neverovatno. Gubili smo 5:2, ljudi su igrali bolje od nas. Ali, mi smo bili borci. Krenuli da ih stižemo onako, na srce, na… Kako to da kažem? Na blokovski basket. Na „dva na dva“, na „tri na tri“ smo nekako izvukli 5:4, na tu snalažljivost i želju, na pojedince. Na kraju je Bebic dao taj izjednačujući gol i mi smo uzeli zlato.

WS: Mozda i zbog te utakmice, pravila vaterpolo turnira su posle promenjena i rezultat finala je odlučivao pobednika. Pa ste opet u Seulu gubili u fimalu od Amera 5:2…

U Seulu je bilo mnogo drugačije nego u Los Andelesu. Ovog puta smo dosli na Olimpijadu kao favoriti, već je bio poznat centarski par Paskvalin-Milanović, Šoštar je branio, igrali Andrić, Radenović, Duho, Lusić… U finalu smo opet bili sa Amerikancima (u kvalifikacionoj grupi su SAD pobedile 7:6, prim. red.). Posle njihovih 5:2, mi povedemo 6:5, dao sam i ovaj šesti, ali oni su izjednačili i dođe do produžetaka. Kako smo odigrali te produžetke? Šahovski. Dobili smo prvi napad, uzeli loptu, igrali dok nismo dobili igraca više, sutnuli, korner, ušao njihov igrač, mi smireno igramo dalje, dobijemo ponovo igrača više, pa ga realizujemo. Znači uzeli smo im dva minuta od tri, koliko traje prvi produžetak, i dali gol. Hirurška preciznost. To je bio sigurno jedan od najboljih timova ikad.

WS: Gledao sam ponovo snimak tvog čuvenog pobedničkog gola na Svetskom prvenstvu u Madridu ’86, u poslenjoj sekundi osmog produžetka. Toliko si dugo mahao, na kraju si se i osvrnuo pozadi. Zašto?

Gledao sam semafor, da vidim koliko je do kraja.

WS: Mislio sam da ti je možda neko nešto vikao, tražio loptu ili tako nešto.

Taj gol je meni promenio život. On me je ubacio u neku višu sferu… Odjeknuo je starom Jugoslavijom. Sa ove distance, kada radim i kao trener, vidim da je tu bilo mnogo čudnih stvari. Prvo, meni loptu dodaje Simenc koji u tom trenutku ima najjači šut na svetu, i koji stoji na 5-6 metara, sam. Šta on radi? Dodaje loptu, meni, koji sam pokriven. Ispred mene je Alesandro Kampanja, jedan od najvećih italijanskih igrača, koji me napada, i tu se vidi da je njihova taktika očigledno bila da ja ne šutiram. U toj varijanti ja vraćam loptu Simencu, on opet malo zamahne i… Sada kada gledam taj snimak, vidim da je bilo apsolutno logicno da ide u realizaciju, ali je on opet dodaje meni! Sad se događa druga čudna stvar – Kampanja pravi veliku grešku. Napao me pogrešnom rukom. To vam je u vaterpolu kao u fudbalu da neko raširi noge – prošto moraš da mu proturiš i obiđes ga. Svojom greškom je praktično iznudio da ga prodem (nikad to sebi nije oprostio, posle smo igrali zajedno u Romi pa smo pričali o tome). Ja sam to uradio automatski, to je mehanička reakcija. Sve posle je bilo vrlo lako. Pogledao sam vreme, imao sam dobru kontrolu, čistu percepciju, mahao, realizovao to kao hiljadu puta pre toga. Sve pošle Kampanjine greške je bilo vrlo lako. I to je bila senzacija. A vece pre toga sam dao Rusima u polu-finalu poslednji gol, koji niko nije spomenuo, ikad, a tu rusku ekipu prvi put neko dobija te sezone, mozda i uopšte. Pre toga smo igrali u grupi i nastale su velike polemike pošto smo igrali sa Italijanima, pa ko izgubi ide na Amerikance, a ovi drugi na Ruse. Mi smo dobili Italijane, ali smo osetili tokom utakmice da nas puštaju. Plasili su se Rusa. Mi nismo. Otisli smo na Ruse i dobili ih, ali zasto ovo pričam?. Ja sam bio ponosan na dva gola koja sam dao tim Rusima, jedan sraubom i taj poslednji – sa iste pozicije sa koje sam dao ovaj, kasnije proslavljeni gol u finalu.

WS: Kažes da si taj legendarni gol dao „lako“. I pored osam produžetaka? Imao si snage?

Iz mog ugla – ne da sam imao snage – nego sam mogao još tri utakmice da igram. To su takva stanja svesti. Nema to veze sa fizičkom pripremom, sve najbolje ekipe na svetu fizički su potpuno spremne. U tom naporu se nivo svesti prosto podiže. To su zanimljive stvari. Možda su sportisti u tom smislu u prednosti nad ljudima čiji posao to ne zahteva – tebi je potreban drugi nivo svesti samo da izdržis trening, koji imaš dva puta na dan. Ti visi nivoi svesti se postižu i u muzici, slikarstvu, ljudi odlaze i u molitvu… Vaterpolo utakmica sa osam produžetaka, to je najveći praznik koji ja mojoj svesti mogu da priredim. To je bila moja molitva.

WS: Sta si rekao Kampanji posle toga?

Ja sam ga, naravno, stalno malo zekio. On je divan dečko i stvarno veliki igrač, ali je od važnosti momenta imao kuršlus i pogrešio. To je i njemu neobjašnjivo.

WS: Ali, još zanimljivije – zašto je Simenc dodao loptu?

Tu je negde odgovor… Na neka važna pitanja. Na toj utakmici ja postajem bitan igrač te generacije i možda… Ružno mi je da pričam u prvom licu jednine, neprijatno je, ali sigurno je da mene taj momenat postavlja za lidera tog tima koji posle ’88. osvaja Seul, ’91. Evropsko u Atini, pa iste godine Svetsko u Pertu, plus dva FINA kupa. Sledeće godine posle Madrida, na FINA kupu u Solunu proglasen sam za najboljeg na svetu. Mozda sam ja tada iz arogancije i bahatosti mislio kako sam ne-znam-šta, ali u stvari – tim izbacuje lidera. Tu lopta nekako kao magnetom bude privučena igraču kojeg tim bira da sutne. U vaznim trenucima, grupna svest dobrih timova odlucuje ko ce biti lider. A lider bude onaj koji se najviše dao. Kome? Pa timu. Zato mu tim najviše veruje. Ova tema nije tako jednostavna da bi se banalizovala.

WS: Liderstvo je iscrpljujuća stvar, zar ne?

Znas šta je teško? Iskreno se, potpuno predavati. Iskreno želeti samo da tim pobedi, ne dodavati svoj ego u jednačinu. Kad se postigne ta beskompromisna, bezrezervna iskrenost u htenju da saigracu omogućis da odigra dobro, onda je moguce da bas ti budes taj kojem tim vrati sve to i omoguci tebi da budes taj koji odlučuje i koji ce da bude strelac kad je važno. Pravi primer je Maradona. On je dodavao raznim Kanidama, da tako kažem, kao na tačni i da li je ikad on rekao saigracu: „Što mi nisi dodao kako treba? “ Da l’ se brecnuo na nekoga? Nikada. Zato ga je i tim gurao u neverovatne situacije koje je on madioničarski rešavao. To je jedna stalna igra između njega i tima. Ne može on samo da dođe i da drmne. Da bi moglo da se uopšte igra na tom nivou, da bi mogla da se razvija komunikacija u timu, mora da se postigne bezrezervno poverenje.

WS: Treneri sa kojima si radio u Partizanu, bili su ne samo sjajni treneri, nego i neverovatni ljudi. Rudić, Stamenić…

Prvo Vlaho Orlić. Trenerski otac ovih ostalih, takode fantastičnih trenera. Bas u tom prostoru trenutno mnogo razmisljam. Imam priliku da se izrazim kroz obuku mladih vaterpolista Partizana. Moj vaterpolo otac je bio Vlaho Orlić koji je po meni još uvek neprevaziden u doktrini vaterpola, sveobuhvatnosti razmisljanja o njemu. Posle sam imao srecu da mi trener bude Ratko Rudić kojem dugujem većinu mojih medalja i posle njega, zaista kao dezert, Nikolu Stamenića koji je po tehničkim detaljima izvodenja šuta i mnogo, mnogo toga drugog mozda otisao i najdalje. I sada imam srecu da u poslednjih nekoliko godina, kao trener radim sa Nenadom Manojlovićem koji iza sebe ima neverovatno iskustvo i znanje. On mi mnogo, mnogo znači, zamislite tu sreću da mogu da radim sa trenutno najvećim stručnjakom na svetu! To bogatstvo predstavlja i obavezu i odgovornost, da sazmem sva ta znanja i pretvorim ih u moje, da im dam možda i svoj oblik, svoj dodir, pa da deci priblizim vaterpolo na sto je moguće laksi način.

WS: Ti si predsednik VK Partizan. Zašto sad radiš i sa juniorima?

Zato što to dugujem, volim, a i zato što sada to mogu. U Partizanu sam do mesta predsednika prošao bukvalno sve: od škole vaterpola, pionira, kadeta, juniora, seniora sa kojima sam osvajao olimpijske medalje, prvenstva i kupove i posle postao predsednik i direktor Partizana, ali u vrlo teškoj situaciji za ceo sport pa i nas. Našem timu ljudi, a radim sa Aleksandrom Šoštarom, Dejanom i Darkom Udovičićem, Đorđem Perišićem i Urošem Marovićem, Manojlovićima… Cilj je bio da postavimo nove finansijske i organizacione temelje za budućnost. Kad sam video da klub ponovo funkcioniše, ja sam se vratio u fabriku, u rudnik, proizvodnju, da možda i delom pokažem koliko mi je Partizan opredeljenje i ljubav, a ne posao ili opterećenje. Da i tu vratim deo onoga što mi je taj klub dao. A znaš sta mi je dao? Volim ja svoje medalje, ali istinski sam zahvalan sportu što mi je ugradio stvari koje su zaista važne. Vaspitanje. Disciplinu. Snagu da uredim svoj život. Što mi je dao volju da ustanem u zoru i odem na bazen da treniram klince, a ne pare i slavu. Dao mi je zdravlje u fizičkom i mentalnom smislu. Na tome sam ja zahvalan. To hoću da vratim nekako vaterpolu i Partizanu.

WS: Nisi mnogo dugo igrao u inostranstvu. Zašto?

Zasitio sam se, a i fizički sam već osećao neprijatnosti posle utakmica. Gubio sam po tri-četiri kilograma na utakmicama, osećao sam da mi je to teško i nisam mogao da izdržim napore. Nemojte da zaboravimo da sam ja ipak ušao u prvi tim Partizana sa petnaest i po godina i igrao sa Belamarićem, Rudićem, Manojlovićem… Mogli su očevi da mi budu. Neko se potroši od devetnaeste do trideset i pete, ja sam od sesnaeste do tridesete. To je bio period koji sam ja mogao da posvetim sportu. Osim toga, u vreme kada sam odlučivao o tome, činilo mi se da je pobeda u kupu šampiona sa Katalunjom iz Barselone bio fantastičan način da zavšim karijeru. Doveden sam da osvojimo kup šampiona prvi put u njihovoj istoriji i uzeli smo ga, igrao sam tada mozda i najbolje i dan danas imam divne odnose sa tim klubom.

WS: Kako sada, posle svog tog iskustva, vidiš klince koje treniraš, kada imaju probleme sa treningom, utakmicama, nekim elementima igre?

Pa, teško im je da me prevare, ha, ha! Ali, ne upoređujem ih sa mnom. Uvek pokušavam da ih razumem. Gledam da ih toplim i iskrenim odnosom, koji zahtevam i od njih, usmerim gde ja mislim da treba da idu. Školu moraju da zavrse i ona mora da bude na prvom mestu dok ne udu u seniore i ne počnu da studiraju, a onda, na kraju krajeva, nek odaberu kako će dalje kroz život i sport.

WS: Na poslednjim izborima si se pojavio na bini sa Borisom Tadićem. Zašto?

Poznajem Borisa iz vremena pre nego što je ušao u politiku. Znam ga iz grada i kroz sport. Od kada je postao ministar odbrane i napredovao, sve ga manje i manje viđam, poslednji put sam ga video slučajno na ulici. Nemam ništa od toga što sam ga podržao, samo sam osetio potrebu da, ako moja apolitična ličnost može iole da pomogne prijatelju, u trenutku kada smatram da vodi zemlju ka napred, učinim šta mogu.

WS: A da ti je prijatelj radikal, da li bi se popeo i na njihovu binu?

Pa… Ko zna? Veoma poštujem prijateljstvo. Ima još političara koji su mi prijatelji i pomogao bih im, ako bih mogao. Ali mislim da neće više dolaziti do tih stvari. Izgleda da više nisam aktuelan, ha, ha.

WS: Šta bi voleo da radiš sledećih deset godina?

Prvo, bicu otac svojim ćerkama i muž svojoj lepoj ženi. A sigurno ću da radim sledećih deset godina sa decom u vaterpolu. To me ispunjava. To sam ja.

WS: Kakav je tvoj odnos prema vinu?

Dovoljno sam saznao o vinu da bih znao da o njemu skoro ništa ne znam. Život u Italiji mi je otvorio drugačiji pristup. Do tada, moj odnos prema unošenju hrane ili pića imao je jednu dimenziju, a u Italiji sam razvio ukus i shvatio da, da bi neko razvijao ukus i pričao o tome s drugima, mora da ima odredeno znanje. Ja o vinu znam bar toliko da kad čujem ljude za stolom da o tome pričaju, znam da li imam šta da kažem ili ne. Bar toliko. E sad, poslednjih sedam godina nisam okusio ni kap alkohola, zato što sam voleo nekad i malo više da popijem, ali sam veoma uživao u vinu.

WS: Sećas li se nekog vina u kojem si jako uživao?

Znaš u čemu sam strašno uživao? Uživao sam u mljackanju sira i ispijanju dobrog crvenog vina. Jaaaako sam voleo da mljackam sir, mrvicu po mrvicu i da pijem vino, posle hrane. Taj sir koji se lepi za nepca, i to neki buđavi onako… Pa to vino koje se probije kroz taj ukus… I, da vidiš, umeli smo da naručimo doooosta sira, ha, ha.

WS: Šta si pio uz taj sir?

Pa pio sam razna vina, ali dok sam živeo u Italiji, strašno mi je prijao brunelo. Ali, ima velike razlike i u cenama i kvalitetu. Brzo sam otkrio da ima dosta vrsta tih brunela, nije isti onaj od trista hiljada lira i onaj od trideset. Skoro sam se našao sa prijateljima na večeri u Americi i video nešto vrlo zanimljivo. Ljudi su imali nekakvu kao igru, pili su vino jedne sorte, ali je svaka druga boca bila preporuka drugog člana društva u pogledu proizvođača. Pa onda razgovaraju o tome, raspravljaju… Uživaju ljudi.