Cameron Munter

Jedini optimista u Srbiji

Njegova ekselencija Cameron Munter, ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji, zanimljiv je diplomata. Iako je predstavnik super-sile u maloj zemlji sa mnogo problema, on svaki put kad mu se ukaže prilika obiđe neki novi kraj Srbije, gde svraća do seoskih domaćinstava, sedi sa domaćinima i uz hranu i rakiju raspravlja sa njima o svemu i svačemu, od politike do poljoprivrede. Teško da je to diplomatski korisno. Morao sam da ga pitam zašto to radi. Izgleda da ga prosto zanimaju Srbija i Srbi, a posebno šta misle i veruju i zašto.

Gospodin Munter je toliko aktivno i zauzeto biće, da vam je gotovo žao da ga zadržavate zbog intervjua. Opet, on je autentično optimističan i pozitivan tip, pa se čovek brzo opusti sa njim u društvu, doduše samo da bi odmah shvatio koliko profesionalni diplomata u njemu brzo procesira misli u vrlo pažljivo odmereno izrazavanje.Ipak, ovo je neki novi model diplomate, koji uspeva odmereno i da se šali i opušteno da ćaska o vinu, džezu, bejzbolu i poljoprivredi, ne propuštajuci da u konverzaciju ipak unese poruke koje želi da pošalje sagovorniku. Možda je to i zato što u njih, barem u većinu, i veruje.

Njegova funkcija u Srbiji sama po sebi nosi moć koju on sa lakoćom nosi, ali ne shvata olako. Kao uostalom ni niko drugi u Srbiji.

WS: Zašto ste postali diplomata?

Nisam odrastao misleći da ću biti diplomata. Moj cilj je bio da danju budem igrač bejzbola, a noću džez muzičar. Sad, nisam bio dovoljno dobar u bejzbolu, ni u džezu, pa sam morao da nađem sebi nešto drugo da radim. A sada ozbiljno – prvo sam počeo akademsku karijeru, bio sam istoričar i jedan način na koji mogu da objasnim svoj prelazak u diplomatiju jeste da mi je bilo dosta priče o istoriji, pa sam odlučio da pokušam da je malo stvaram. Čuo sam kako u Ministarstvu inostranih poslova imaju sistem prijema ljudi na osnovu vrednovanja rezultata – jednostavno niste mogli da se zaposlite preko poznanstva ili zato što ste isli u odgovarajuću školu – svi polažu test. Samo ljudi kojima je istinski stalo do javne službe pristali bi na to. Možda zvuči malo idealistički, ali sam ponosan što u našoj službi mnogo ljudi radi iz idealističkih pobuda. Ukratko, postao sam diplomata iz idealizma i da bih radio nešto što me fascinira.

WS: A ni prvi izbor Vam nije bio los… Da li je dolazak u Srbiju, malu zemlju sa mnogo problema, unapredenje ili nazadovanje u diplomatskoj karijeri?

Najozbiljnije: čast je biti ambasador ovde. Sa svim svojim problemima, ovo je zemlja sa ogromnim potencijalom, dugim prijateljstvom sa Sjedinjenim Državama u prošlosti i oni među nama kojima je stalo do vašeg odnosa sa Evropom, vide da je budućnost našeg prijateljstva sa Srbijom vrlo važna. Smatram da moja pozicija traži veliki rad, da je pravi izazov, ali sam izuzetno optimističan. Ne samo iz uverenja, već i na osnovu onoga što sam video. Uveren sam da imate mogućnosti da postignete uspeh po kakvom je nekad Jugoslavija bila poznata. Tako da – tačno je, to je veliki izazov, ali mislim da će sve ispasti dobro za ovu zemlju i zadovoljan sam što sam deo tog procesa.

WS: Deo naše istorije jeste da stalno imamo mnogo potencijala, koji se retko ostvari. Da li ste naucili puno o našoj istoriji od kada ste ovde?

Apsolutno. Mnogo sam naučio od kada sam došao i znam da imam još mnogo da učim. Ja sam obučeni istoričar, ali nemam nameru da se izdajem za stručnjaka za istoriju Balkana. To je jako komplikovana i zanimljiva priča sa mnogo interpretacija. Mislim da je važno za nas da znamo da priča o proteklih dvadeset godina nije prava priča o tome kakav je ovaj deo sveta stvarno. Ne slažem se sa onima koji uvek kažu da je Balkan predodređen da bude nezgodan region. Mislim da se ova zemlja zajedno sa svojim susedima kreće prema Evropskoj Uniji i da je samo pitanje vremena kada će postići uspeh kao i ostale zemlje koje su prolazile kroz teške periode u bliskoj prošlosti, a sada su deo EU. Poznavanje istorije i svega što se ovde dogodilo pomoglo mi je da shvatim teškoće kroz koje je narod Srbije, kao i ostali narodi u regionu, prošao, ali nije izmenilo moje uverenje da će se sve dobro završiti.

WS: Istorija ne opterecuje samo Srbiju, nego i druge nacije u regionu zato što se ponavlja, što se i nedavno dogodilo. Istovremeno, malo nacija se iskreno suočava sa svojom proslošću. Da li i Vi mislite da je to suočenje važno za jedan narod?

Vrlo je važno. A to je i vrlo složeno pitanje i, ako mi date dovoljno časa vina, mogu da vam dam i neke vrlo mudre odgovore. No, to je ozbiljna tema, jer istorija nije samo serija događaja, već i serija interpretacija. Nacije imaju različite istorijske narative o onome što se dogodilo u ovom delu sveta. Različite grupe ljudi vide događaje na različite načine i mislim da je to ispolitizovano u poslednjih dvadeset godina. Svaka od ovih nacija pokušava da da smisao dogadajima iz bliske prošlosti. A kada pokušate da shvatite sve te narative – oni se sudaraju. Ovo što ću reći je možda uprošćavanje, ali ja se nadam da će u ovu debatu da se uključi i činjenica da ova grupa država ulazi u institucije Evrope, kao i sumnja u sopstveno poimanje prošlosti, koju mi istoričari smatramo vrlo važnom za svoj posao. Dakle – da li se ljudi ovde suočavaju sa svojom prošlošću? Da, suočavaju se. Ovde su ljudi vrlo svesni prošlosti, u stvari, na način na koji većina Amerikanaca nije. Mi smo vrlo, vrlo orjentisani na buducnost i ne bavimo se mnogo prošlošću. Voleo bih da svi ti istorijski narativi u regionu u godinama pred nama postanu vise razmena različitih pogleda, kako bi svaka nacija mogla da izrazi svoju sumnju u sopstvenu viziju prošlosti. Na ovaj način, narodi bi mogli da počnu da dele neke stavove o tome. To je nešto što me je u Evropi vrlo impresioniralo – bio sam u zemljama koje imaju veoma duboku istorijsku svest, kao što su Poljska, Francuska, Nemacka… Oni su između sebe stvorili zajedničku tapiseriju od istorijskih narativa, umesto pojedinačnih viđenja koja su ih razdvajala. Nadam se da će to i ovde da se dogodi. Svojim prijateljima uvek kažem kako se nadam da će zemlje Balkana da se usredsrede na projekat ulaska u Evropsku uniju i tako se oslobode fokusiranosti na prošlost.

WS: Beograd nije samo diplomatski i politički centar Srbije, već i ekonomsko i kulturno središte zemlje. Pa ipak, Vi često putujete po ostatku Srbije. Zašto je to važno Vama kao diplomati?

Iako volim Beograd i imam mnogo posla u njemu, mislim da je srce Srbije van njega. Poštujem istorijsko nasleđe i različite ljude koje srećem putujući po Srbiji. Stvarno sam uživao u putovanju po Vojvodini, Šumadiji, jugu Srbije i drugde. Volim da mislim kako sam počeo da shvatam različitost ljudi i razloge za uverenja koja gaje. Veoma sam impresioniran njihovom toplinom i gostoprimstvom. Čak i oni koji se u mnogo čemu ne slažu sa američkom politikom, bez izuzetka su me dočekali sa puno topline i na tome sam im veoma zahvalan.

WS: Vaš napor da stignete do običnih Srba ističe se među diplomatama, ali i mnogim srpskim političarima, ali to je možda i zato što obični Srbi imaju za njih mnogo nezgodnih pitanja. Sta kažete ljudima kada pitaju: „Zašto ste nas bombardovali“?

To je vrlo dobro pitanje. Kada razgovaram sa građanima Srbije, sva pitanja o bliskoj prošlosti su postavljena vrlo direktno. To mi se jako sviđa kod Srba. Ne okolišaju, nego jasno kažu šta misle i to mi uliva optimizam da će stvari krenuti na bolje, pošto su sva važna pitanja stalno na stolu. Ovde sednete za tanjir srpske hrane, uz srpsku rakiju i vino i zaista možete da raspravite stvari slobodno i otvoreno. Tako da, kad mi postave ovo pitanje, kažem: „Morate da posmatrate tu stvar u širem kontekstu, da pokušate to da sagledate na način na koji su to videli Amerika, njeni evropski partneri ili NATO kasnih devedesetih. Veoma nam je žao što je to bilo neophodno, ali mi smo mislili da jeste i odluku smo doneli konsenzusom u NATO kao sredstvo da zaustavimo Miloševića i zločine koji su vršeni u njegovo ime“. Mislim da za većinu mojih srpskih prijatelja taj odgovor nije dovoljan. Kada vas bombarduju, a verujte mi da znam o čemu pričam, i mene su bombardovali i znam kako je to, to ne možete lako da zaboravite. Ne možete vi to da doživite kao intelektualno iskustvo, to je emotivan doživljaj koji ne možete i nećete zaboraviti. Nadam se da će ljudi posvećeni evropskoj budućnosti, prijateljstvu sa SAD, otvorenom tržistu, stvarima u koje i mi verujemo, biti u stanju da razumeju da smo mi i naši evropski saveznici delovali na način za koji smo mislili da je najbolji za borbu protiv Miloševića i da se danas, i onda, zauzimamo za bolju budućnost Srbije i naše prijateljstvo. Činjenica da takvi ljudi mogu da rade sa nama na evropskoj budućnosti Srbije čini me optimističnim.

WS: SAD su omogućile Kosovu da se odvoji od Srbije i danas u potpunosti podržavaju njegovu nezavisnost. Politička elita Srbije odbija da dozvoli mogućnost priznavanja te nezavisnosti. Ovo izgleda kao tempirana bomba u americko-srpskim odnosima, a Vi ste, izgleda, u sred tog sukoba stavova. Da li vidite realistično rešenje ovog problema?

Za Kosovo me pitaju uglavnom samo novinari i političari. Kada odem iz Beograda i razgovaram sa ljudima, oni nikada ne postavljaju to pitanje. Pitaju o zaposlenju, korupciji, obrazovanju… Sad, ako ih ja pitam: „Sta mislite o Kosovu,“ oni kažu: „Mi se ne slažemo sa vama, Kosovo bi trebalo da bude deo Srbije“. Ali ja pravim razliku između osećanja naroda i onoga što vidim kao manipulaciju ovim pitanjem, čime se bave ljudi kao što je bivši srpski premijer (Vojislav Koštunica, prim. red.), na primer. Istina je da Srbi u vezi sa gubitkom Kosova osećaju tugu, što je razumljivo, ali to za njih nije najvažnije pitanje. Hoću još nešto da objasnim: mi ne vidimo kontekst čitave te situacije kao nešto što je Amerika prosto odlučila da uradi. Mi to vidimo kao rezultat Miloševićeve politike. A rezultat te politike su zločini počinjeni u ime Srbije, čak i ako mnogo Srba uopšte nije učestvovalo u tome. Čitave Ujedinjene Nacije sačinile su režim koji je trebalo da zaštiti ljude koji su iskorišćeni i pronađe za njih finalni status. Mi verujemo da je taj status nezavisnost i priznajemo ga. Verujemo da je najbolja stvar koja Srbiji može da se desi – da srpski lideri nastave da odgovaraju na potrebe onih Srba koji misle da za njih postoji bolja budućnost, radije nego da se bave teškom prošlošću u vezi sa Kosovom. Shvatam da je ovo oblast u kojoj se Srbija i Amerika jednostavno neće slagati. Ali se nadam da ce zelje većine ljudi u ovoj zemlji biti da se ide dalje, zajedno sa mogućnostima koje sam tokom karijere video da članstvo u Evropskoj Uniji može da pruži, znači da ta vremenska bomba o kojoj govorite možda više to i neće biti. Želimo stabilan Balkan na kojem su Srbi, kao i Poljaci, kao i Mađari, kao i stanovnici Kosova, članovi EU, a pitanja ko je kome šta uradio pre izvesnog broja godina, manje važna od pronalazenja načina na koji ćemo u budućnosti moći da radimo zajedno.

WS: Zašto ste se dobrovoljno prijavili da idete u Mosul u Iraku, kao prvi lider Tima za rekonstrukciju provincije?

Prijavio sam se zato što, ako hoćete da budete ozbiljan idealista i da branite američke vrednosti, morate to da činite u praksi i u najtežim situacijama. Iako nisam neko koga privlače ratne zone i ne idem na ratišta iz zabave, osećao sam da mi je dužnost da to uradim. Slao sam mlade pripadnike službe u Irak iz ambasada u kojima sam radio i osećao sam da, ako su oni spremni da idu, trebalo bi to da budem i ja. Tako da sam otišao delom iz solidarnosti sa kolegama i delom zato što, ako radim za Ministarstvo inostranih poslova SAD i tvrdim da se zalažem za vrednosti moje zemlje, onda dugujem svom narodu da pokušam da doprinesem mirnom rešenju situacije. Vidite, timovi kakvom sam bio lider, radili su sa ljudima u Iraku na načinu upravljanja, ekonomskom napretku, pokušavali smo da smislimo kako lokalni organi uprave mogu da odgovore potrebama naroda, kako da se Kurdi, Siiti, Suniti i hrišćanske manjine slože. Zanimljivo, ali nalažim da se i ovde bavim istim stvarima. Suniti i Šiiti imaju prastare razmirice. Mogu li da žive zajedno? Mogu li Srbi i Albanci da žive zajedno? Ja verujem da mogu. Kako da pomognete vladi da bolje odgovori potrebama naroda? Mi smo potrošili pedeset miliona dolara ovde u Srbiji na pomoć usmerenu na, recimo, razvoj sudskog sistema, kako bi ljudi mogli da veruju da će kad odu na sud imati fer suđenje. To su sve tačno stvari kojima sam se bavio u Iraku. Osim što su tamo pučali na mene.

WS: Da li ste bili zatečeni stanjem u Iraku?

Nisam ni imao jasna očekivanja kao kada bih išao u evropsku zemlju, jer nisam imao iskustva sa arapskim svetom. Bio sam, međutim, vrlo prijatno iznenađen sposobnošću ljudi tamo – učitelja, inženjera, vojnika… Vrlo prefinjeni i topli ljudi od kojih je većina posvećena boljem životu za ljude sa kojima žive. Većina ljudi iz Al Kaide dolazi u Irak iz drugih zemalja. Mi bismo se borili protiv njih i neki bi poginuli, pa smo otkrili da su zapravo uglavnom stranci. Bilo je potrebno mnogo napora da izgradimo poverenje kod Iračana. Za njih smo bili došljaci kao i drugi. Mnogo sati razgovora uz čaj prošlo je u ubeđivanju ljudi da smo došli da im izgradimo sudove, univerzitete ili bolnice. U suštini, i ne želim da ovo zvuči kao pojednostavljenje, Iračani nisu drugačiji od Nemaca, Poljaka ili Srba. Uglavnom su to pristojni ljudi koji ne žele rat, već budućnost za svoje porodice i koji su prilično tolerantni, u stvari. Bio sam vrlo impresioniran Iračanima i vrlo sam optimističan da će se sve ovo završiti dobro i za njih.

WS: U slučaju američke intervencije u Iraku postavlja se isto pitanje kao u vezi sa bombardovanjem Jugoslavije: da li je sve drugo pokusano pre vojne intervencije?

Mislim da je vaše pitanje – Da li je upotreba sile primerena? Ja nisam pacifista. Verujem da postoji vreme kada treba da se borite za ono što mislite da je ispravno. Ostaviću nekim budućim istoričarima da procene da li su intervencije na Kosovu i u Iraku bile ispravni potezi, ali su svakako bili motivisani osećajem da se mora ustati u odbranu onoga što mislite da je ispravno. Naša je procena da su ulazak u Irak i intervencija NATO 1999. bili neophodni potezi. Kao što smo danas iskreno posvećeni ljudskim pravima i slobodnom životu ljudi, ovde i u Iraku.

WS: Napad Al Kaide na Svetski trgovinski centar promenio je živote gotovo svakoga na planeti. Kako ste se osećali i šta se za Vas promenilo u profesionalnom smislu sa napadom Al Kaide na SAD?

Bilo je veoma teško. Bio sam u Beloj Kući, radio sam u Savetu za nacionalnu bezbednsot u to vreme i bili smo evakuisani iz zgrade u vreme napada. Osećali smo… Mislim da je preovladujuće osećanje bilo da čovek više ne kontroliše događaje u svom životu. Važno je znati kako je to, za mene je to bio otreznjujući trenutak. Ipak, moram da kažem da se moje iskustvo, ili bar razumevanje snaga koje stoje iza tog napada nije promenilo. Postoje ljudi u svetu, poput Al Kaide, koji su vrlo ozbiljni protivnici i moramo nastaviti da se borimo protiv njih. Nadamo se da će nas diplomatski rad pomoći da okupimo sve koji slično misle o terorizmu i bore se protiv njega, a smatram da su naši srpski prijatelji u tome zajedno sa nama. Napad nam je, ja mislim, pomogao i da možda steknemo malo više razumevanja za ono kroz šta su neki narodi u svetu prošli. Veoma nas je ganula i podrška koju smo primili iz čitavog sveta nakon tog napada i mislim da je, za vreme koje sam ja proveo ovde, čak i kada je prolazila kroz najteže dane, vlada ove zemlje bila posvećena i borbi protiv terorizma. Čak iako se ne slažemo po drugim pitanjima, ovo je uvek bila stvar u kojoj su naše dve vlade blisko sarađivale.

WS: Bliže se predsednički izbori u SAD. Mogu li oni promeniti odnose sa Srbijom i spoljnu politiku SAD uopšte?

Ne bih precenjivao važnost promene predsednika SAD u odnosima sa Srbijom. Oba kandidata su ozbiljna u podršci trenutnoj politici prema Blakanu. Nadam se da će Srbi doživeti tu politiku kao prijateljsku. Naša politika podržava budućnost Srbije u Evropi, ali podržava i nezavisnost Kosova. I to se neće promeniti bez obzira na to kojeg predsednika budemo imali. Predsednički kandidati se razlikuju u stilu, ali mi ambasadori služimo svojoj zemlji, njenim vrednostima i interesima, a ne osobi.

WS: Da potpuno promenimo temu – objasnite mi još jednu stvar koju Srbi teško razumeju u vezi sa SAD: bejzbol. To je igra sa veoma komplikovanim pravilima koja traje satima, a da se niko ni ne oznoji. A i američki plej-of se zove „svetsko prvenstvo“, što je malo pompezno. Vi volite bejzbol – kako bi objasnili uzbuđenje tog sporta potpunom laiku?

Bejzbol je prozor u izvestan deo duše Amerike. Kao vrlo malo igara na svetu, on nema vremensko ograničenje, nema simetričan teren i taj teren se ne završava nigde, teoretski je beskonačan. To nije post-industrijski sport unutar četvorougaonika, sa štopericom i postizanjem pogodaka unutar zadatog vremena, kao u košarci, fudbalu ili hokeju. Bejzbol je poseban u tom smislu. On nas tera da pomislimo na vreme kada ljudi nisu bili u tolikoj žurbi, kada su imali vremena da gledaju utakmicu. Postoji nešto gotovo mistično u činjenici da meč može da traje beskonačno, ali i ne mora. Na samom meču, razgovarate sa susedima na tribinama jer imate vremena i niste tako uzbuđeni kao na fudbalskoj utakmici. Razgovarate, sa pivom i hot-dogom i to je lokalni društveni događaj isto koliko i sportska utakmica. Istovremeno, u bejzbolu imate ogromnu količinu statistike, a iz nekog razloga mnogi Amerikanci vole statistike. Ali, ljubav prema bejzbolu je, priznajem, stečeni ukus, nije nešto u čemu se može uživati na prvi pogled. Opet, kao i svaka igra, bejzbol ističe određeni karakter u ljudima i mislim da zato danas možete pronaći bejzbol fanatike svuda po planeti. Što više Srba dođe u kontakt sa bejzbolom, više će razumeti neke stvari u vezi sa Amerikom, baš kao što mi možemo da odemo u Guču i učimo o Srbiji.

WS: Kada ste počeli da cenite vino?

Pre osamnaeste godine nisam pio vino jer u Americi nemamo tradiciju da mladi piju vino. To je tradicija koju sam, moram da kažem, prekinuo. Mislim da kao roditelj moram da naučim svoju decu kako da piju odgovorno i cene dobro vino. Ali, kasnije sam otišao u Evropu i prva vina koja sam pio bila su nemačka bela vina, koja su bila mnogo slađa od onih u Kaliforniji. Iako su mi se svidala, tada sam naučio da cenim kalifornijska vina. Moja shvatanja belih vina iz ovog regiona uglavnom su orjentisana ka hrvatskim vinima, ali posebno volim vina iz jednog regiona u okolini Trsta u Italiji, gde je tle puno krede, što im daje stvarno interesantan ukus. Probao sam srpski Krokan i bio je dobar. Uživao sam u poseti Vršcu gde sam probao vina, bila su takođe fina. Probao sam i belo vino iz Topole koje je bilo prilično dobro.

WS: Proizvodnja vina u Srbiji raste, ali svet je preplavljen vinima. Da li mislite da ona može da postane ozbiljan izvor prihoda i probije se na svetskom tržištu?

Kada bih mogao da budem Bog i odlučim čime bi Srbija trebalo da se bavi, išao bih na poljoprivredu i, posebno, vino. Tu imate odličnu priliku. Ironično je to, ali možda ste bas zbog nevolja sa sankcijama zadržali lokalnu malu proizvodnju organske hrane – lokalnih vina, ali i pečuraka, malina, raznih domaćih proizvoda. Ako zadržite jedinstveni kvalitet tih proizvoda, imali biste veliko tržiste u Evropi, gde su nakon decenija ekspanzije poljoprivredne proizvodnje, ovakvi proizvodi retkost. Holandski ili francuski ogromni poljoprivredni proizvođači mogu da proizvedu mnogo jogurta, ali to nije jedinstven, poseban jogurt. Ako odete u okolinu Preševa, naći ćete neke jedinstvene jogurte, kod Vranja živi čovek koji gaji pečurke kakve nisam video nigde, i prodaje ih Italijanima, pošto oni to nemaju. Ako postoji mogućnost da se poljoprivreda fokusira, ne na kvantitet, već na jedinstven kvalitet Srpskih proizvoda, što važi i za vino, za te stvari bi, mislim, postojalo sigurno tržiste. To bih voleo da vidim – da Srbija iskoristi činjenicu da njenu poljoprivredu još nije preuzeo krupan poljoprivredni biznis, kao što se desilo, na primer, u Poljskoj koja je uspela tako što su njenu proizvodnju preuzeli zapadnoevropski poslovni interesi, učinivši je mehanizovanom. Ljudi sada tamo dobro žive i to je odlično, drago mi je zbog njih, ali mleko koje dobijate iz Poljske nije različito od bilo kojeg drugog mleka u Evropi. Bilo bi lepo da se vidi da li postoji način da Srbija postane zemlja sa vrlo „zelenim“, ekoloski svesnim brendom poljoprivrede kakav je i u modi. Mislim da je to ovde moguće. Ovo je neotkriveno mesto i moglo bi se u tom smislu povezati sa poljoprivrednim turizmom u Italiji. U Kaliforniji u kojoj su skoncentrisani vinari, u oblasti po imenu Central Coast, imamo mnogo vinarija koje odlučno stite svoje posebne vrste vina. To je odlično, zato što tako dobijate nešto suprotno od „Mekdonalds“ stereotipa o američkim prehrambenim proizvodima. Srbija je, mislim, vrlo pogodna za to, ako ekonomija bude išla u tom pravcu.

WS: Osim masovne proizvodnje, Kalifornija već decenijama plasira i vrhunska svetska vina…

Mislim da je ključni momenat za vinsku industriju bio čuveni „blind tasting“ u Parizu 1976. godine, kada je, čini mi se, cabernet sauvignon vinarije „Stag’s Leap“, pobedio francuska vina. Ali, uspeh kalifornijskih vina nije bio samo pitanje ukusa, već i tržišta. Ovo je ponovo nešto u čemu je Srbija, čini mi se, u jedinstvenoj poziciji. Sada imate potencijalne potrošače vina i van tradicionalnih tržišta. Na primer u Rusiji. Ljudi u Rusiji imaju sve više novca i daj Bože da imamo prosperitetnu, mirnu Rusiju sa mnogo novca za kupovinu vina. Time bih ja voleo da se oni bave. Ako ova grupa ljudi u novim demokratijama, kao što su, pored Rusije i Mađarska, Poljska i ostali, razviju ukus za različite stilove vina, izgleda mi da je Srbija u jedinstvenoj poziciji da uđe na njihova tržišta. Bilo bi divno videti originalne srpske proizvode kako postižu uspehe u Evropi, a onda idu i dalje od toga. Mislim da je to moguće. Mislim da vise ne možete da uđete u trku sa, recimo, Bugarima u krupnoj, industrijskoj proizvodnji vina, ali – neka oni proizvode na veliko. Vi proizvodite jedinstvena vina.

WS: U Americi je legalna granica za konzumiranje alkohola 21 godina, što je više nego u većini zemalja Evrope i sveta. Zašto je to uvedeno i kakve je rezultate donelo?

Odgovorna upotreba alkohola je svuda problem, ali je u Americi uparena sa „kulturom kola“. Vodeći ubica mladih u Americi su saobraćajne nesreće i to je vrlo značajno smanjeno od kada je podignut starosni limit za konzumaciju alkohola. Važno je je da ljudi, ako odluče da piju, to čine odgovorno i to me malo brine jer, ako pametan srpski roditelj hoće da nauči svoje dete da pije odgovorno, on to može, ali za američkog roditelja je to teško sa ovim zakonskim limitom.

WS: Kakav je Vas ukus za vina?

Kada pomislim na pivo, veoma volim česka piva. Misim da sa vinom stvari stoje mnogo drugacije – previše je različitih vina. Piti različita vina uz različite kuhinje, različito je iskustvo. Gotovo da ne mogu da kažem koja su mi omiljena, toliko volim da probam različita vina gde god da odem. Vino uvek povezujem sa iskustvom, bilo da je to hrana, vreme sa prijateljima ili lep pogled. Naravno, volim kalifornijska vina sa kojima sam odrastao, izvesna nemačka vina koja sam pio dok sam studirao tamo, ali sam zapanjen koliko finih vina možete da probate svuda po svetu.

ANTRFILE:

Odeljenje za poljoprivredu Stejt Departmenta u saradnji sa Srpskim kongresom ujedinjenja, organizovalo je najpre posetu delegacije srpskih vinara i predstavnika srpskog Ministarstva poljoprivrede i regionalnih privrednih komora, opština i preduzeća Kaliforniji, gde se delegacija upoznala sa poslednjim tehnoloskim dostignućima u proizvodnji vina, novim trendovima u vinarskom marketingu i drugim temama usmerenim na pomoć srpskom vinarstvu. Ambasada SAD organizovala je i stručni skup o pogledu na poljoprivredno tržište Balkana i sveta, a uskoro će inostrano odeljenje Ministarstva poljoprivrede SAD i Ministarstvo poljoprivrede Srbije dovesti u Srbiju američke vinarske eksperte, kako bi stručnjaci pročenili snage i slabosti srpske vinarske industrije i razvili plan tehničke pomoći za prosirenje kapaciteta i poboljšanje efikasnosti srpskim proizvožačima vina. Ovi projekti deo su šireg programa američke vlade u pomoći poljoprivrednim industrijskim granama i razvoja seoskih područja Srbije.